Santjago de Čile - najevropskiji grad Južne Amerike



Čile se prostire od tropa na severu, do skoro samog Antarktika na jugu, priklješten između Tihog okeana na zapadu i lanca Anda na istoku, koji ga odvajaju od Bolivije i Argentine. Na severu se graniči sa Peruom. Od njegove obale, pružaju se na zapad hiljade milja otvorenog mora do prvog kopna.


Ovo je otadžbina pesnika Pabla Nerude, i zemlja vina toliko dobrih da ih uvozi i Francuska. Čile daje 34 odsto svetske proizvodnje bakra i ima još i izuzetno razvijenu drvnu industriju, poljoprivredu koja je u zamahu, zimske sportske centre sa skijaškim stazama na kojima bi mu pozavidele i neke olimpijske destinacije.



Grad u sumrak

Petnaest miliona Čileanaca, od kojih pet ih živi u prestonici, uspelo je da svoju zemlju učini liderom ekonosmkog razvoja Južne Amerike. Izdržali su strahote španskog kolonijalizma, rat sa Peruom i Bolivijom oko pustinje Atakama, pa diktaturu hunte i strahovladu Pinočea... Ništa od toga im nije oduzelo osmeh sa lica, gostoljubivost i veru u sopstvene snage i rezultate rada. Polet se oseća na svakom koraku, a Čileanci su vredni, veseli, ali istovremeno i moderni i tradicionalni.



Jedna od plaža u Santjagu


Santjago, prestonica Čilea je "najevropskiji" grad Južne Amerike. To je velegrad, veliko moderno gradilište, ali i muzej na otvorenom. Prvi utisak je da je - čist. Nema papirića, kesa, konzervi, ni opušaka po ulicama i parkovima. Nema polomljenih klupa ni zaklona na autobuskim stajalištima, kontejneri nisu prepunjeni, a na parkinzima nema olupina napuštenih automobila...



Jedna od gradskih fontana


Jedino je vazduh zagađen. Koliko god da su široke ulice i avenije Santjaga, nisu dovoljne za sve automobile i autobuse koji u saobraćajnim špicevima jure centrom grada. Uprkos tome, gradski prevoz je dobar; nema gužvi na stanicama, a u autobusima, koji saobraćaju veoma često, skoro svi sede. Ceo grad je povezan linijama metroa, a vozovi čisti, brzi i tačni. Za samo dva-tri dolara, možete se celoga dana voziti po čitavom gradu.



Santjago noću

Parkovi Santjaga ostaju u pamaćenju. Čisti su i puni cveća i raznog žbunja za koje Evropljani nikad nisu čuli... Drveće je impozantno, širokih krošnji i jakih stabala, neobičnog lišća i prelepih cvetova. Parkovi su puni spomenika i umetničkih skulptura, pa predstavljaju svojevrsne galerije. Ove oaze mira i čistog vazduha neprestano posećuju šarolike mase ljudi, koji se slobodno šetaju, sunčaju i trče po travi, ili na klupama čitaju novine.



Panorama Santjaga


Santjago je grad suprotnosti. Ne mnogo veliko staro gradsko jezgro odlikuje se kolonijalnom arhitekturom i barokom. On predstavlja srce šireg centra iz vremena procvata trgovine i naglog porasta stanovništva. Vizuru grada, naravno, karse i soliteri i tornjevi poslovnih zgrada od betona i stakla, moderni bilbordi i bleštavi neon. Santajago, kao i sve prestonoce, ima bogate šoping-centre i skupe butike, ali i jeftine robne kuće, i još jeftiniji taksi. Najjeftinije su pijace, sa izobiljem voća, povrća i plodova mora.



Pogled na katedralu


Obavezno treba videti palatu "La Moneda" ukojoj su živeli predsednici države, u kojoj je ubijen Salvador Aljende. Njegovi sunarodnici i danas neprstano donose sveže cveće na spomenik sa njegovim likom, u neposrednoj blizini ulaza u palatu, a smena straže pred "La Monedom" izuzetan je prizor.



Pejzaži od kojih zastaje dah / HBarrison, Flickr.com

Gradska katedrala na glavnom trgu je dragulj baroka, kitnjasta ali elegantna, monumentalna spolja i unutra, sa zlatnom ornamentikom, savršenim mermernim podovima i bogatim privatnim kapelama u bočnim brodovima.
Boemski deo Santjaga Providensija nalazi se na samoj obali reke Mapočo. Krase ga park skulptura i brojni izložbeni prostori, pa privlači pažnju turista.



Fantastična priroda na svakom koraku


Glavna pijaca Merkado central je praznik za oči. Ukusi, mirisi, sokovi, voće, povrće, plodovi mora, od najvećih lignji do najmanjih mogućih račića i najraznovrsnijih školjki. Treba videti i Gradski muzej, Muzej "Santjago", Čileanski muzej prekolumbovske umetnosti, Muzej lepih umetnosti i Muzej solidarnosti "Salvador Aljende"... Treba se popeti na brdo-vidikovac San Kristobal, na čijem je vrhu blistava statua, posatvljena u čast papine posete. Odozgo, sa San Kristobala, još jednom ćete se uveriti koliko je Santjago lep grad!

Super odmor

USKRŠNJE OSTRVO
MISTERIJA OKRUŽENA MOREM

Na 3.700 kilometara od prvog kopna, usred Pacifika, misteriozno Uskršnje ostrvo svojom istorijom i neobjašnjivim fenomenima budi radoznalost i golica maštu već vekovima. Iako je danas ovo ostrvo popularno turističko odredište, veliki broj posetilaca je pretnja opstanku lokalne kulture i načina života

Daleko od sveta i svega, na oko 2.000 kilometara jugoistočno od Tahitija i oko 3.500 kilometara zapadno od Čilea, kao najistočnija tačka polinežanskog trougla sa Havajima na severu i Novim Zelandom na jugozapadu, iz dubine Pacifičkog okeana izvire Uskršnje ostrvo (Rapa Nui), najizolovanije naseljeno mesto na svetu, ili kako ga ostrvljanizovu Te Pito o Te Henua – "pupak sveta".



Mapa i lokacija Uskršnjeg ostrva

Zbog toga se na Uskršnje ostrvo retko dolazi brodom, a avioni na jedinoj avionskoj liniji iz Santijaga poleću samo dva puta nedeljno. U njima je, naravno, teško dobiti mesto, a karte se rezervišu i po go­dinu dana unapred.

Mnogobrojne tajne

Osim što je izolovano, Uskršnje ostrvo krije i mnogobrojne tajne. O nje­govoj prastaroj zagonet­noj prošlosti vrlo malo se zna. Legenda kaže da su prvi doseljenici došli pod vođstvom kralja Hotu Matua. Tokom vekova broj stanovnika se povećavao, a društvo je bilo podeljeno na ratnike, umetnike i zemljoradnike, koji su stvarali džinovske statue – moai. Upravo je zbog njih ovo ostrvo i popularno.



Statue čudesnih ljudskih glava

Statue čudesnih ljudskih glava ili tela sa duguljastim glavama, velikim ušima i ovalnim očima sa beonjačama od morskog sedefa nalaze se na celom ostrvu. Od 276 statua, 53 imaju na glavi i čudne crvene kamene šešire, a često se nalaze u grupama okrenute ka kopnu.



Grupa statua okrenutih ka kopnu

Neke su visoke i do 20 metara, a teške i više od 100 tona. Arheološka iskopavanja na uzorcima ugljenisanog drveta i pronađenih kostiju pokazuju da je klesanje kamenih likova započelo negde oko 900 go­dine naše ere, kao počast vođama određenog dela ostrva. Iz generacije u gener­aciju, godinama i vekovima, oblici i veličine statua su se menjale, verovatno kao znak rivalstva pojedinih klanova i njihovih vođa.

Najizolovanije mesto na svetu

Prvi Evropljanin koji je kročio na tlo Rapa Nuija bio je holandski admiral Jakob Rogeven. Bilo je to na Uskrs 1722. godine. Posle su stigli Španci, Francuzi, Englezi... Na Božić 1862. godine Peruanci su se iskrcali na ostrvo, kid­napovali oko 1.000 stanovnika i kao robove ih odveli na ostrva nedaleko od obala Perua. Skoro 900 ih je umrlo od posledica brutalnih uslova rada u rudnici­ma, epidemija i gladi. Od njih sto, 85 je umrlo pri povratku od malih boginja. Mali broj koji je uspeo da se vrati na ostrvo zarazio je ostale, tako da su negde oko 1870. godine Rapa Nui imao svega 110 stanovnika.



Pogled na prirodu na ostrvu

Čile je anektirao ostrvo 1888. godine i od tada pripada distriktu Valparaiso. Većina stanovništva, potomci onih 110 koliko ih je preživelo sve golgote, uglavnom je politički organizovano oko zahteva za dobijanje autonomnog statusa u okviru Čilea kako bi što više sredstava od turizma ostajalo na ostrvu. Na 180 kvadratnih kilometara, kolika je površina Rapa Nuija, živi oko 3.800 stanovnika.

Arheološko nalazište

Odlično mesto za početak istraživanja ovog čudnog os­trva je arheološko nalazište Ahu Tahai, gde se nalaze tri ceremonijalne platforme i nezaobilazni moai. Ovo je svakako jedno od najslikoviti­jih mesta na ostrvu. Na sever­noj strani ostrva, na plaži Anakena, koja je po legendi prva naseljena, pre petna­estak godina jedna japanska kompanija ponovo je postavila 15 skulptura moaija, koje je 1960. godine delimično uništio cunami. Tu se nalazi i nekoliko interesantnih slika na steni sa mitskim motivima.

Kult čoveka ptice

Gotovo celo ostrvo je još od 1935. godine proglašeno za nacionalni park. Najveća atrakcija vulkana Rano Kau je jezero krater, a drugi vulkan je Rano Raraku, od čije se lave prave moai. Tu se nalazi najveća statua (21 metar), a u okolini ih ima još 30. U blizini je i ceremonijalno selo Orongo, poznato po kultu čoveka ptice (tangata manu).



Ostrvo Motu Nui

Naime, čovek ptica je pobednik tradicionalnog takmičenja na ostrvu, a reč je o godišnjem ritualu čiji je cilj da se dobavi prvo jaje ptice soti tern, koja živi na ostrvu Motu Nui.



Ptica soti tern

Zadatak je sledeći: takmičari plivaju do ostrvca i nazad, penju se do vrha vulkana Rano Kau, a trka je veoma opasna jer takmičare vrebaju ajkule ili opasnost od padanja sa stene. Kada se pobednik vrati, zapali se vatra na vulkanu kako bi celo ostrvo znalo da se pojavio novi čovek ptica. Uz titulu, pobednik stiče i najveću moć na ostrvu. Kult čoveka ptice hrišćani su zabranili 1860. godine, a kasnije je obnovljen i danas je poznato 86 imena tangata manu.



Peratravel.

Valparaiso, ponos Čilea


Baš smo se tamo i uputili, iz centra Santiaga, gde smo bili smešteni, odlučili smo se da
 krenemo na put do najstarije luke na pacifičkoj obali Južne Amerike - Valparaiso.




Ponos Čilea, boemski grad, kulturni i umetnički centar, prvo što su doseljenici iz svih krajeva sveta vekovima u nazad ugledali posle dugog putovanja po pučini u potrazi za novim početkom. Ceo grad je spomenik i svaka kuća jednako doprinosi autentičnosti, istoriji ovog grada

Čile, nekada zemlja Inka i Mapučo indijanaca, a danas zemlja kako bogatih tako i siromašnih, belaca i indijanaca, prenaseljenih i potpuno pustih predela, pustinja i prašuma. Jednom rečju - zemlja kontrasta. Danas je Čile najjača i najstabilnija ekonomija južne Amerike, zemlja koja, slaže se većina Čileanaca, živi svoj san. Čile karakterišu neverovatna geografska i klimatska raznolikost. Dugačak je oko 4.300 kilometara, a širok u proseku oko 175 kilometara. Proteže se od Perua na severu do najjužnije tačke na kontinentu i ograničena je Andima na istoku i Tihim okeanom na zapadu. Klima varira od najsuvlje i najsurovije pustinje na svetu, Atakama pustinje, preko mediteranske klime centralnog Čilea do vlažnih i teško prohodnih prašuma patagonije na krajnjem jugu zemlje. Andi su mlad planinski venac pa vulkani nisu retkost. Ujedno, slabiji ili jači zemljotresi Čileancima jesu potpuno normalna, skoro svakodnevna pojava. Najnaseljeniji je glavni grad Čilea Santiago sa svojih šest miliona stanovnika i obalski deo u letnjim mesecima gde treba istaći dve najznačajnije luke i turistička centra Vinja del Mar i Valparaiso. Baš smo se tamo i uputili, iz centra Santiaga, gde smo bili smešteni, odlučili smo se da krenemo na put do najstarije luke na pacifičkoj obali Južne Amerike - Valparaiso.

Potpuno neverovatno, samo 40 minuta vožnje i klima se potpuno promenila, uticaj okeana se već na oko dao primetiti. Ovaj region je poznat po plantažama avokada, zatim, sortama grožđa kojima prijaju hladniji klimati i lepršavim, laganim i svežijim vinima. Zastali smo tri puta i obišli vinarije Casa del Bosco, Veramonte i Vina Indomita. Degustirali sjajne sovinjone, pinoe, šardonee pa čak i rizlinge i na kraju završili sa prekrasnim penušavcima. Brzo smo krenulu dalje i odlučili da je vreme za obrok. Stali smo kraj puta, gde je bio simpatičan restorančić na otvorenom ispod čisto belih tendi i naručili empanade, preklopljeno testo zapečeno u rerni napunjeno različitim nadevima. Ovaj naš je bio od mlevenog mesa, luka, maslina, tvrdo kuvanih jaja i suvog grožđa. Veoma popularno jelo u Čileu. Nekih 200 metara od restorana ugledali smo organsku farmu krava za proizvodnju mleka i organsku proizvodnju tradicionalnog čileanskog slatkiša manhar. Posle konkretnog valjalo bi i nešto slatko, pomislili smo. Pravi manhar se pravi isključivo od neobranog kravljeg mleka i šećera. "Slatko mleko", kako ga ponekad zovu, se kuva satima i kad je gotovo podseća na karamelu, ali je mnogo kremastije, laganije i jednostavno lepše. Dolina se polako sužavala i pejzaž je počeo da se menja, ulazimo u šumu čileanskih palmi. To je endemska čileanska vrsta i prirodno raste samo tu na ulazu u Valparaiso, karakteriše je visoko, tanko stablo i srednje veliki listovi na vrhu. Posle jedne krivine, iza brda ugledali smo dugo očekivani Valparaiso, zaista oduzima dah. Grad u nimalo pitomim brdima, gusto zbijene kućice u najrazličitijim bojama, kao nabacane jedna na drugu, luka u daljini.

Ponos Čilea, boemski grad, kulturni i umetnički centar, prvo što su doseljenici iz svih krajeva sveta vekovima u nazad ugledali posle dugog putovanja po pučini u potrazi za novim početkom. Ulazak u grad je kroz veoma uske krivudave i strme ulice, prosto nismo verovali da tu život može da bude normalan i lagodan, a zaista je takav. Ambijent iz kolonijalnog perioda, potpuno sačuvan, arhitektura jeste evropska uz, razume se, trunku prepoznatljivog južnoameričkog kiča, ali sve je nekako ljupko, ušuškano i dopadljivo.

Primećujem iznad naših glava prepletene snopove žica od kuće do kuće, koje veoma doprinose autentičnosti nekih starih vremena, a tamo su i dalje jer u vremenu uvođenja struje i telefona jednostavno nije bilo moguće bilo šta od toga ukopati zbog prenatrpanosti i gustine gradnje kuća. Nema velikih šljaštećih reklama, samo ulične svetiljke, fasade kuća obložene drvetom ili obojene jarkim bojama. Tu nećete naići na velike hotele, muzeje i istaknute istorijske spomenike, ceo grad je spomenik i svaka kuća jednako doprinosi autentičnosti, istoriji ovog grada. Ima puno kafea, malih hotela, radionica, suvenirnica, umetničkih galerija. Zamislite kuću sa pet prostorija pretvorenu u hotel, da, jeste malo, ali ambijent tih prostorija vraća u 19. vek, sve je kao što je bilo tada, jedino što govori da ste u 21. veku jesu sijalice i utičnice za struju.




U restoranima možete uživati u najboljim vinima Čilea, tradicionalnim i internacionalnim jelima, plodovima mora, kojih ovde ima u izobilju i popularnom čileanskom aperitivnom koktelu "pisko sauer", a o gostoprimstvu ugostitelja ne treba trošiti reći, njima je to jednostavno u krvi, topli su i druželjubivi. Jedina zamerka je bio kvalitet kafe i nivo kulture ispijanja kafe, ali našali smo rešenje brzo, samo poručite ekstra, ekstra kratki espreso i dobijete pristojnu kafu u kojoj može da se uživa.

Valparaiso je čuveni univerzitetski grad, prepun mladih ljudi koji donose energiju i živahnost ovom starom mestu i to se vidi na svakom koraku. Jugoslovenski emigranti su dali ogroman doprinos izgradnji starog grada i u njihovu čast jedna prelepa ulica danas nosi ime: Jugoslovenska promenada. Poseban osećaj obuzima dok šetate tom ulicom, valjda zbog ponosa što su naši preci učestvovali u stvaranju nečeg ovako lepog. Na kraju dana seli smo u jedan od kafea sa pogledom na celu luku i
gledali fascinantan prizor zalaska sunca. Bilo je tu mnogo usidrenih prekookeanskih brodova, čak i brodovi ratne mornarice. Luka je ogromna, a pejzaž nestvaran. Sunce je zašlo, ulična svetla su se odavno upalila, a mesečina je obasjala talase okeana. Nikako nismo želeli da odemo, ostali smo do duboko u noć.

Caffe Vojvodina
b92.net