Zaboravljeni heroji

Prica o porucniku Ignjatu Kirhneru

[You must be registered and logged in to see this image.]

Borac za slobodu potlacenih naroda, porucnik Ignjat Kirhner prebegao je iz austrougarske vojske i prikljucio se srpskim trupama. Ratovao je u mnogim borbama na pocetku prethodnog stoleca, a u miru dosegao do generalskog cina.

Sta je nateralo skolovanog austrijskog oficira da se preda srpskoj vojsci, zadobije poverenje pretpostavljenih i bude jedan od uspesnih komandanata? To pitanje je i do danas ostalo bez potpunog odgovora. Dobrovoljci, koji su kasnije s njim razgovarali, kazuju da im je Ignjat pricao kako je uoci rata ubio jednog austrijskog oficira, jer je pogrdno i omalovazavajuce govorio o Srbima i srpskim oficirima, sto nije iskljuceno, s obzirom na to da je bio hrabar ratnik.

Zna se tacno da je rodjen 30. maja 1877. godine u selu Mali Beckerek (Rumunija). Odgajio ga je Nemac Kirhner, za koga se njegova majka udala. Zavrsio je vojnu akademiju u Becu i sa cinom oficira austrougarske vojske sedam godina sluzbovao u Vinkovcima, gde je naucio dobro da govori srpski jezik. Ukazom kralja Petra primljen je u nasu vojsku u cinu porucnika.

Kao komandant Sremskog dobrovoljackog odreda vodi jake borbe sa Austrougarima u zelji da odbrani Beograd. Krajem septembra 1915. godine nastupili su kriticni dani za srpske branioce. Mnoge kuce su gorele, a topovi su tukli iz svih kalibara. Padali su dimnjaci i zidovi kuca. Mladi osamnaestogodisnji dobrovoljci iz odreda Ignjata Kirhnera zauzeli su polozaje po kucama. Vatru su otvarali iza zidova, sa krovova i prozora.

Neprijatelj je bio nadmocniji i poceo je da se iskrcava na beogradske obale.

Komandant dobrovoljaca porucnik Kirhner izvadio je pistolj i komandovao svojim borcima. Zaprastale su bombe, fijukali meci. Porucnik je jurio ispred svojih mladica. Nastao je krkljanac, cule su se samo eksplozije i jauci. Zeleznicki nasip od tadasnje kafane „Zlatni saran" do Knez Mihailovog venca uporno je branjen uz velike gubitke. Gotovo polovina dobrovoljaca je izbacena iz stroja, a sam komandant Ignjat Kirhner je u jurisu tesko ranjen.

Njegovi dobrovoljci su ga pod kisom kursuma izvukli sa prve linije odbrane. Komandu nad odredom preuzeo je porucnik Zivko J. Kezic.

I pored uporne i junacke odbrane, nadiranje mnogo jaceg i organizovanijeg neprijatelja nije se moglo spreciti. Dobrovoljci su dobili naredjenje da se povlace na visove juzno od Beograda. To je bio pocetak velikog, ali organizovanog odstupanja prema jugu Srbije, Kosovu, Crnoj Gori i Albaniji.

Tesko ranjen porucnik Ignjat Kirhner lecen je u Nisu, a potom je u sastavu bolnice vise meseci putovao do Krfa. Na tom iscrpljujucem marsu o njemu je brinula bolnicarka Bosiljka Cajkanovic, sestra rezervnog kapetana, komandira cete Veselina, profesora na Beogradskom univerzitetu. Na dugom putu izmedju njih dvoje razvila se ljubav, koja je zavrsena brakom.

Kirhner je sve vreme oko pojasa nosio srpsku zastavu iz Karadjordjevog ustanka, koju je sacuvao sve do povratka u Beograd.
Teske rane u butnoj kosti nisu mogle biti sanirane, pa je upucen na lecenje u Francusku, u grad Tuluz, gde je izlecen, ali mu je noga ostala kraca za sest santimetara.

U Francuskoj je zavrsio Elektrotehnicki fakultet, a po povratku u Srbiju primljen je u inzenjerijsko-tehnicko odeljenje Ministarstva vojske Kraljevine Jugoslavije. Napredovao je do cina generala.

Poginuo je na Uskrs 1944. godine od saveznickog bombardovanja Beograda.



Politikin zabavnik.

Đorđe Roš ‐ Od Dunavskog keja do Hilandara



Đorđe Roš je rođen u Beogradu 1896. godine kao najmlađi sin naturalizovanog Nemca, stručnjaka za izgradnju železničkih pruga Sebastijana Roša i Slovenke Antonije. Ponegde se greškom navodi da su Rošovi norveško‐švajcarskog porekla. Kao đak šestog razreda Realne gimnazije bio je dobrovoljac u Drugom balkanskom ratu. Dve godine kasnije postao je pitomac 46. klase Niže škole Vojne akademije. Kao komandir žandarmerijske čete istakao se u borbama za vreme herojske odbrane Beograda 1915. godine. Teško je ranjen u jurišu na Dunavskom keju, pod komandom majora Gavrilovića. Zarobljen je u Vojnoj bolnici i odveden u zarobljeništvo, ali je razmenjen 1917. godine.

Đorđe Roš se još pre rata živo interesovao za avijaciju i letenje. Krajem rata, na Solunskom frontu postaje vojni pilot. On je jedan od pionira srpskog civilnog, sportskog i vojnog vazduhoplovstva. Posle rata unapređen je u čin kapetana, ali napušta vojnu službu i sa bratom Dušanom odlazi na lečenje i studije u inostranstvo.

Između dva svetska rata braća Roš, Dušan i Đorđe, bili su vlasnici trgovačke firme Export‐import Roš i zvanični predstavnici nemačke teške industrije u Jugoslaviji. Njihova firma snabdevala je Jugoslovensku Kraljevsku vojsku vojnom opremom iz Nemačke. Za njihovo ime vezano je niz afera navodnog podmićivanja vojnih vrhova. Najpoznatija je ona oko uvoza tenkova i aviona tipa Dornije 1935. godine, kada su obojica dospela i u zatvor pod optužbom da su oštetili državnu kasu. Oslobođeni su na ličnu intervenciju kneza Pavla.

Rošovi su bili veoma imućni, pored velike porodične kuće u Katićevoj 8‐10 posedovali su i zgradu u Birčaninovoj 28 b sa 32 stana, vilu na Hvaru i niz drugih nepokretnosti. Pre i posle II svetskog rata u njihovoj zgradi u Birčaninovoj 28 b stanovali su mnoge poznate ličnosti: čuveni slikar Paja Jovanović i njegova supruga Muni (od 1939. do 1947. godine), fudbaler Rajko Mitić, akademik Dr Nikola Čobeljić, ambasador Vladimir Rolović, general Milutin Morača, novinarka Desa Pavlović‐Trevisan, dopisnica Tajmsa iz Beograda…

Đorđe Roš je u Beču upoznao Norvežanku Ostu (koja je kasnije promenila ime u Ljubica) i sa njom se venčao 1924. u manastiru Rakovica. Bio je i počasni konzul Kraljevine Norveške u Beogradu.

Povodom petnaestogodišnjice odbrane Beograda, 1930. Đorđe je štampao svoje memoare i u njima prvi put objavio tekst čuvenog govora svog komandanta, majora Dragutina Gavrilovića.

Kao suvlasnik velikog izvozno‐uvoznog preduzeća u Beogradu, organizovao je i finansirao obnovu manastira Gračanica, od 1935. do 1939. godine.
Poznanstvo Đorđa Roša i četničkog vojvode Koste Pećanca datira još sa Solunskog fronta, a u posleratnim godinama se pretvorilo u prijateljstvo i poslovnu saradnju. Postoje neke sumnje da je novac koji su Nemci navodno obećali Kosti Pećancu da se četnička organizacija ne protivi pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu isplaćivan preko firme braće Roš. Đorđe Roš je optuživan i da je za vreme II svetskog rata, osim sa Pećančevim četnicima, održavao kontakte i sa Dr Karlom Krausom, šefom Gestapoa za Srbiju i nekim famoznim višestrukim špijunkama poput mis Rut Mičel i „balkanskom Mata Hari“ Verom Pešić.

Djordje Roš emigrirao je sa porodicom iz Jugoslavije u Nemačku 1944. godine. Nalazio se na komunističkom spisku ljudi za likvidaciju po kratkom postupku. On i supruga su godinama živeli nedaleko od Štutgarta. Njihova kuća bila je Srbija u malom ‐ pravi muzej srpskih starina i dragocenosti: originalna zastava iz Prvog srpskog ustanka, uniforma i sablja kralja Aleksandra Karađorđevića, desetak slika Paje Jovanovića, i na stotine drugih vrednih eksponata i knjiga. Đorđe i Ljubica su često bili domaćini brojnim srpskim emigrantima, finansirali ih i pomagali dok se ne snađu u „belom svetu“.

Od 1961. Đorđe Roš sve češće posećuje Svetu goru i manastir Hilandar. Zatekao je manastir u prilično tužnom stanju, zbog sticaja istorijskih, ekonomskih i drugih okolnosti. U dogovoru sa malobrojnim bratstvom preduzeo je korake za obnovu manastira. Godine 1965. Đorđe se nastanio u Nea Rodi, mestu na granici Svete gore.

Osnovao je Komitet za obnovu manastira u kome je bio aktivan do kraja života. Zajedno sa princom Tomislavom Karađorđevićem, takođe čestim posetiocem Svete gore i Hilandara sakupljao je po svetu novac za obnovu manastira. Novac su podjednako dobijali i od Srba ali i od stranaca, katolika, protestanata, od jednog Jevrejina, čak i od izvesnog bogatog nemačkog aristokrate koji je bio uveren „da će to bar malo doprineti da se pred Srbima opere nemački obraz”. Posle delimične obnove manastira, od novca koji su Đorđe Roš i princ Tomislav sakupili izgrađena je savremena Hilandarska biblioteka.

Đorđe Roš, jedan od heroja sa Dunavskog keja, umro je 1977, iznenada, na putu ka Hilandaru. Svojevremeno je to kao svoju želju i zapisao. Zahvalni hilandarski monasi sahranili su ga u manastirskoj porti i on je jedini mirjanin koji je sahranjen na tlu Hilandara.

Rošove kćeri Jelena, Inge i Tatjana darovale su Narodnom muzeju u Čačku 30 vrednih predmeta vezanih za njihovog oca i odbranu Beograda 1915. Otada počinje formiranje Zbirke Đorđa Roša u ovom muzeju koji se nalazi u rodnom gradu Pošovog ratnog komandanta majora Gavrilovića.


Bastabalkana.

Heroine iz Dušanove br. 6

U Dušanovoj ulici br. 4, u dometu i topovskih i puščanih zrna austrugarske vojske, stanovala je za vreme I svetskog rata gospođa Vuka Jovanović (kasnije Popadić) sa svojom jedanaestogodišnjom ćerkicom Jelenom i sestrom Jelenom‐Lelom Milutinović, glumicom Narodnog pozorišta i suprugom čuvenog pozorišnog barda Dobrice Milutinovića. Sestre Vuka i Lela odbile su da napuste Beograd i u prvim godinama rata su u susednoj zgradi, u Dušanovoj br. 6, samostalno organizovale previjalište, tj. improvizovani trijažni centar. Njih dve su, uz pomoć malene Jelene, izvesne g‐đe Olge Jovanović i g‐đe Lenke, supruge jednog od komita koji su se borili na Dunavskom keju, ne samo negovale i lečile ranjene branioce grada, već su i same, pod kišom granata, u najtežim danima Beograda, sakupljale ranjenike širom prestonice i donosile ih na odvaljenim vratima, pošto nosila nije bilo, u previjalište u Dušanovoj 6.

Gospođa Vuka je svojom hrabrošću, još u prvim danima rata zadivila ne samo svoje sugrađane nego i same vojnike i oficire, koji su se nalazili na položajima na Dorćolu. Kada je, posle prve, jedanestodnevne okupacije Beograda, u novembru 1914. neprijatelj počeo da odstupa iz grada, g‐đa Vuka je sama zarobila i razoružala 15 austrougarskih vojnika. Našla ih je, zaostale u povlačenju, šćućurene, uplašene. Odsečnim, gotovo vojničkim glasom, nalik komandi, uspela je da ih nagovori da joj predaju oružje i povela ih kući. Spasla ih je od srpskih i austrijskih granata sklonivši ih u svoju zgradu. Poslužila ih je slatko i vodu, a po ulasku oslobodilaca u prestonicu, Vuka je svoje zarobljenike predala komandi grada. Srpski komandant joj je čestitao, a Austrijanci su joj bili zahvalni što im je spasla živote.

U svojoj kući gđa Vuka je čitavog rata okupljala žene i decu sa Dorćola, hrabrila ih i tešila, naročito onda kada bi se na ovaj kraj grada spuštala paklena kiša granata. Kasnije, kad je neprijatelj u dva maha zauzimao Beograd, Vuka je u svom domu okupljala izbeglice, siromašne i uboge iz Beograda i sa periferije, pa i iz cele Srbije.

Gđa Vuka Jovanović je preživela rat. Udala se za Živka Popadića, blagajnika Direkcije tramvaja i osvetljenja. Preživeli, koje je negovala i pomagala sećali su je se čitavog života i o njoj pričali sa najvećim poštovanjem. Ni jedna ulica u Beogradu još uvek ne nosi ime ove naše hrabre i plemenite sugrađanke.

Војвода Стеван Синђелић

[You must be registered and logged in to see this image.]

Стеван Синђелић се родио 1770. године у селу Војсци, у Округу моравском. Његов отац, угледни занатлија Радован Ракић је умро врло млад, па се Синђелићева мајка Синђелија преудала у друго село. Зато су га људи по мајци Синђелији прозвали Синђелић. Пре устанка служио је код чувеног ресавског кнеза Петра, кога су дахије пред почетак устанка посекле. Још пре него што ће подићи устанак, Карађорђе је прелазио преко Велике Мораве и састајао се са Синђелићем и договарао се о почетку устанка, па је Синђелић почео да прикупља народ ресавског краја за устанак. Чим је објављен устанак у Орашцу, Карађорђе је о томе обавестио Стевана Синђелића.

Стеван Синђелић је одмах побунио целу Ресаву. Турци, који су били у Ћуприји, чим су чули за устанак Срба крећу против устаника. Стеван Синђелић је то на време сазнао, па их је спремно дочекао на Јасењару, између Свилајнца и Ћуприје и потукао до ногу. То је било његово прво бојевање и први ратни успех.

После тога, Синђелић је учествовао у боју на Иванковцу са Миленком Стојковићем и Петром Добрњцем, где су сви скупа победили Хафис-пашу, кад им је Карађорђе дошао у помоћ. У боју на Иванковцу, Стеван Синђелић се показао као добар и способан војсковођа, па га је Карађорђе поставио за војводу ресавског.

Након боја на Иванковцу, Стеван Синђелић је са Добрњцем ратовао по моравској долини и освојио: Ћуприју, Параћин и Ражањ, до Делиграда. Ту су ископали и утврдили велике и јаке шанчеве у којима су дочекали нишког Ибахим-пашу са многобројном војском, у исто време када је био бој на Мишару (1806 године)

После 1807. и кратког предаха, дошла је за српске устанике судбоносна 1809 година. У Каменици, у селу Горњи Матејевац код Ниша, Срби су имали 6 шанчева. У првом шанцу (на брду Чегар) био је војвода Стеван Синђелић са својих 3.000 Ресаваца. Кад су Турци сазнали да су се све војводе, Хајдук Вељко и Петар Добрњац повукле с војском, и да су услед тога Срби ослабили, кренули су јаком војском на српске положаје на Чегру. Бој је почео у јутарњим часовима 19. маја 1809. (31. маја по новом календару). Турци су јуришали четири пута, али су их Синђелићеви јунаци одбили. Напослетку, преко оних који су изгинули и испунили ровове око шанца, Турци су на јуриш ушли у шанац. Сада је тек настао прави окршај. Борба пушкама, претворила се борбом кундацима, ножевима, хватањем за гушу и за косу. Турцима су стално долазиле нове снаге, а Синђелић је остао сам.

Кад је Стеван Синђелић видео да не може Турке истерати из шанца, да је много Срба изгинуло, а да не би пао жив турцима у руке, опалио је из своје кубуре у пуну бурад барута и тако је завршио бој.

После овога, на Чегру је лежало око 16.000 Турака и 4.000 Срба. После ове погибије нишки паша је наредио Србима да све српске главе одсеку и однесу у Ниш. Ћурчије су одрали главе, предали паши, а овај нареди да се сазида Ћеле-кула. И дан данас овај споменик палим Чегарским браниоцима се налази у Нишу и претворен је у спомен обележје.

Споменик војводи Стевану Синђелићу се налази у Ћуприји, а биста војводе Синђелића налази се у комплексу спомен-парк обележја Чегар, код Ниша.

ZABORAVLJENI VOJVODA PETAR BOJOVIĆ: Ratnik koji je skratio Prvi svetski rat!

Bojović je mnogo uradio ne samo za Srbiju nego i za saveznike, skratio je rat za godinu dana. Kada je kapitulirala Bugarska, nemački car piše bugarskom kralju: Šezdeset šest hiljada srpskih vojnika rešilo rat, sramota

[You must be registered and logged in to see this image.]

BEOGRAD - Vojvoda Petar Bojović bio je strateg srpske vojske u svim oslobodilačkim ratovima od 1876. do 1918. godine. Međutim, iako zaslužan kao i ostala trojica vojvoda iz tih ratova, njegovo je ime nepravedno zapostavljeno.

Tu nepravdu Novovarošani godinama pokušavaju da isprave.Iz rodne kuće život ga je odveo u škole pa u šest ratova. U impresivnoj vojnoj biografiji posebno mesto ima Solunski front.

Posle proboja, na čelu Prve armije kreće u otadžbinu oslobađajući Vranje, Niš, Beograd, dvesta kilometara ispred saveznika. Za dva meseca prešli su više od 800 kilometara što je podvig u svetskoj vojnoj istoriji.Odlučujuću ulogu srpske vojske, posebno Bojovićeve Prve armije priznali su tada i saveznici i neprijatelji.

"Kada je on došao u Beograd 1. novembra, front na zapadu bio je još u Francuskoj i Belgiji", objašnjava istoričar dr Vojislav Subotić. "Bojović je mnogo uradio ne samo za Srbiju nego i za saveznike, skratio je rat za godinu dana. Kada je kapitulirala Bugarska, nemački car piše bugarskom kralju: ‘Šezdeset šest hiljada srpskih vojnika rešilo rat, sramota’.

"U Miševićima stara kuća Bojovića polusrušena, selo opustelo, ali potomci i dalje s ponosom čuvaju sećanje na vojvodu, iako se decenijama o njemu uglavnom ćutalo."Znali jesmo, ponosni jesmo", kaže Dobrica Bojović.

"Međutim, ratni vihor je zahvatio celu zemlju. On je bio po ratovima, ovi naši preci su bili po ratovima tako da on nije dolazio više niti nas je posećivao.

"Iz Miševića, svog zlatarskog zavičaja, Petar Bojović je krenuo u svet sa gorštačkim zavetom iz detinjstva - da je svugde i svagda važno biti dobar čovek.

Takav je bio i kada se suprotstavio savezničkoj komandi kako bi zaštitio srpsku vojsku, ali i prema vojnicima od kojih je tražio da prema poraženom neprijatelju postupaju čovečno, kao i da stegnu srce i prođu kraj svojih domova koje nisu videli tri godine, sve do potpune pobede.

U novovaroškom kraju sećanje na vojvodu čuva česma na prilazu rodnom selu i spomenik u centru grada, dok u zavičajnom muzeju tek najavljuju bogatiju postavku o ratniku koji je nedugo posle ružnog susreta sa osionim oslobodiocima Beograda u Drugom svetskom ratu, preminuo i sahranjen bez ikakvih počasti u gradu kojem je jednom doneo slobodu.

Autor: RTS,Foto: RTS

[You must be registered and logged in to see this image.]

Последња фотографија Вајагића пред полазак из Америке да се боре за Србију

Zaboravljeni heroji Prvog svetskog rata: Devet Vajagića kao devet Jugovića

Деведесет и пет година од славне победе Срба на Кајмакчалану: Све мушке главе из фамилије оставиле дом и посао у САД и добровољно дошле на прву линију фронта. Тек сада улазе у Српску енциклопедију.


Исписујући одреднице о угледним Србима из света за Српску енциклопедију доктор Владимир Гречић, експерт за дијаспору, суочио се са проблемом како да на простору од само 60 редова испише причу о деветорици браће Вајагић из САД, који су били хероји Солунског фронта.

- Браћа Вајагић, њих деветорица, и њихов отац Ристо напустили су породицу у рударском граду Гера да би притекли у помоћ српској војсци која је у Првом светском рату ослобађала земљу од непријатеља. Јуначки су се борили и допринели победи на Солунском фронту, али су убрзо потом заборављени. Њиховим уписивањем у Српску енциклопедију исправићемо неправду према заборављеним херојима ослободилачког рата. То су Вајагићи: Лука (1877-1970), Ристо (1878-1936), Михајло (1882-1960), Марко (1885-1961), Симо (1889-1923), Симо Вајкана (1889-1932), Јово (1893-1923), Ђуро (1896-1941) и Стеван (1895-1980) - набраја др Владимир Гречић.

Они су били браћа и рођаци из братства Вајагића, чији су корени у Босанској Крајини, селима Босанска Бојна, Добро Село и Збориште. Њихови преци, стари Вајагићи, емигрирали су у 18. веку у Војну Крајину, где су били граничари. Почетком 19. века побунили су се против власти Војне Крајине и прешли у Босну, која је била под владавином Турака. Након анексије БиХ 1908. године Вајагићи су, као и многи Срби, емигрирали из аустријског царства у Америку, да не би служили и ратовали у редовима бечке војске.

- Девет браће Вајагића и њихов пријатељ Алекса Вишњевац из Милвокија пријавили су се као добровољци на једном од неколико масовних скупова који су организовани у Гери, у држави Индијана. Било је то 22. децембра 1917. године - сведочи др Гречић, који показује фотографију браће са свештеником, на литургији пред полазак за Србију.

Атмосфера на испраћају је била испуњена емоцијама. Да деветорица из фамилије напусти свој дом, посао и добровољно приступе првој линији фронта, било је врло храбро. Инспиративна прича о деветорици браће проширила се широм српске заједнице у Америци и они су проглашени за нову браћу Југовиће. Вукла их је матица Србија, њихова Крајина и песма „Тамо далеко“. Јуришала су браћа Вајагић и мислили на свој завичај, где су њихови очеви и дедови упалили пламен устанка са Петром Мркоњићем.ка.

СТРАДАЛИ

НајвеЋи број припадника братства Вајагић живео је у Босанској Бојни, и ту су и сахрањени. Чланови братства који су живели у БиХ и Хрватској страдали су у усташком погрому и бачени су у јаму Јадовно. Тројица од девет браће Вајагић су ратовали у Другом светском рату у партизанима и сахрањени су у Војводини и у Босни.


- Браћу је у рат повео отац Ристо, ког су сви звали Ћале. Размештени су у чете Дунавске дивизије, како би се умањила опасност да одједном погине више њих. Генерал Степа Степановић позвао је Ћалета да остане у штабу, али је стари одговорио: „Пустите ме у чету, да кувам за децу!“. Испоставило се да је отац Ристо био најхрабрији борац - сведочи др Гречић.

Када је командир чете на Солунском фронту тражио добровољце који би отишли до бугарског рова и ухватили „живе језике“ и довели заробљенике да открију њихове положаје, Ристо Вајагић се јавио. Ушао је у ров први. У брзој акцији, без испаљеног метка, убили су седам бугарских војника и једног заробили. Заробљеник је био толико уплашен да није могао да хода, па га је Ристо упртио на леђа и пренео до српских ровова. За то је Ристо Вајагић добио Карађорђеву звезду са златним мачевима. И његови синови и рођаци су одликовани за јунаштво.

- Сви Вајагићи преживели су Први светски рат. Само је један, Михајло, био рањен у ногу и остао неспособан. Као добровољачким ратницима дата им је земља, осам јутара у Бачком Темерину и Старом Ђурђеву, али и у селима Мајковац и Ада у округу Вировитица у Славонији, и у селу Лаћарак у Срему - каже данас потомак Мирослав Вајагић, унук солунца Симе Вајагића Вајкана, који је сахрањен у Темерину, али су фашисти током рата његов и друге гробове порушили.

Симо Вајкана Вајагић није био најстарији брат, али је био старешина братства. На слици пред полазак на Солунски фронт окићен је лентом старешинства друштва „Бановић Страхиња“ из града Гера у држави Индијана. Симо Вајагић се женио два пута, а са другом женом Маром имао је двоје деце. Умро је у 44. години. Од браће је најдуже живео Стеван - све до 1980, када је преминуо у селу Лаћарак.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Потомци Вајагића у Темерину

Потомци девет Вајагића данас живе у Темерину, Старом Ђурђеву и Лаћарку. Познати потомци Вајагића данас су Лука и Бранка, Драгица и Драган, Станко, Никола и чика Миша Вајагић, Сава, Анђелка и Мирослав, графичар из Темерина, који каже:

- У Војводини има 15 породица потомака девет браће Вајагића. Чувамо сећања на наше претке. Имали смо два конгреса Вајагића и написали смо књигу о деветорици браће Вајагића као новој браћи девет Југовића.

Мирослав припрема трећи конгрес потомака браће Вајагића.

Доктор Владимир Гречић ће у међувремену портрете деветорице јунака из братства Вајагић да упише као одредницу у Српску енциклопедију.

извор: novosti.rs

ЗАБОРАВЉЕН ОД СВОЈИХ: Како је Ђурађ српски витез постао албански херој!


Ђурађово српско православно порекло није спорно. Енглески историчар Едвард Гибон је у свом делу "History of the Decline and Fall of the Roman Empire" из 1788. јасно написао да Кастриотићи воде порекло од старог српског братства Браниловића из Зете


Скендербег: Албански херој, заборављени српски витез


Српски народ и историчари олако се одричу српских витезова и хероја. Од сопственог народа заборављени, од српских историчара неистражени, ови јунаци падају у таму заборава, или их једноставно други народи присвоје!


Оваква судбина задесила је српског витеза и папског генерала Ђурађа Браниловића Кастриотовића, ког су Албанци прогласили за свог националног хероја, а његов породични грб преузели за свој национални стег. Његово право име данас је готово заборављено, али захваљујући албанској пропаганди, цео свет зна за њега. Име му је Скендербег.

Ђурађово српско православно порекло није спорно. Енглески историчар Едвард Гибон је у свом делу "History of the Decline and Fall of the Roman Empire" из 1788. јасно написао да Кастриотићи воде порекло од старог српског братства Браниловића из Зетe

Ђурађов деда се доселио у Јањину у Епир, као српски кефалија (у српској средњевековној држави: поглавар, старешина града). Отац Ђурађев Јован Кастриотић назвао се принцем Епира, који је укључивао Мат, Кроју, Мирдиту и Дибер.

Његова мајка Војислава била је принцеза српског порекла из породице Трибалда. Ђурађов отац Јован се међу првима супроставио војним упадима Бајазита И, али његов отпор није имао успеха. Султан га је натерао да плаћа данак, а како би осигурао верност српских племића на територији данашње Албаније, одвео је Ђурађа и његову браћу на свој двор као таоце.

На турском двору је Ђурађ преведен у ислам. Завршио је престижну војну школу у Једрену, па је као командант у турској војсци однео многе победе. Због својих војничких врлина стекао је надимак Искандер-бег, јер су Турци поредили ратничка умећа Ђурђева са славним Александром Великим.

Кад је други заборављени Србин Сибињанин Јанко (Јанош Хуњади) поразио Турке код Ниша 1443, Ђурађ је напустио турску војску, вратио се у родни крај где је поново прихватио православље, сакупио своје саплеменике и повео беспоштедну борбу против Османлијског царства. Убрзо је преузео контролу над Кројом, која је постала његов главни град и из које је водио борбу против Турака, али и Млетачке републике и непријатеља Напуљског краља у наредних 25 година.


Под покровитељством Венеције, Ђурађ је марта месеца 1444. одређен да командује војним савезом племића из данашње северне Албаније и Зете. Османлијско царство је од 1443. до 1478. четири пута безуспешно покушавало да освоји Кроју. Два пута је султан лично предводио војску.

Папа Каликтус III за заслуге у борби против Османлија, иако је Ђурађ Скендербег (Срби су његов надимак под којим су га Турци познавали: Искандер-бег, скратили у Скендербег) био Србин православац, доделио овом српском племићу титулу – главни генерал Свете Столице.

Током 15. века Османлије су освојиле српску Босну, српску деспотовину и сам Цариград од Истолног римског царства. Скендербег је у Кроји одолевао све до 1468. Тог 17. јануара 1468. у Љешу, умро је Ђурађ Браниловић Кастриотић - Скендербег, пошто се разболео од маларије.

После Скендербегове смрти Кроја подпада под директну млетачку власт, све док је нису заузели Турци 1478. године. Кроја и територија којом је господарио Ђурађ остала је у саставу Отоманског царства све до 1912. године, када ју је током И балканског рата није заузела војска Краљевине Србије.

Скендербегова слава вековима је била сачувана у хришћанској Европи, док је у претежно исламизованој Албанији била избледела, обзиром да је Ђурађ као велики противник ислама био гурнут у заборав.


У недостатку своје средњовековне државе и националних хероја, арнаути (јер тада назив Албанија није постојао, а и он је српски израз, исто као и Банија) су се досетили Скендербега. 1898. године Наим Фрашери објављује књигу "Istori’e Skenderbeut", где Скендербега проглашава највећим арнаутским јунаком свих времена, пренебрегавајући чињеницу да је Ђурађ готово читавог свог века ратовао управо против самих исламизираних арнаута.


Мит који су створили арнаутски националисти од украденог српског племића Ђурађа Кастриотића траје и данас, а његови војни успеси, иако мит о арнаутском Скендербегу има мало додира са стварношћу, дубоко усађен у тзв. историју Албаније.


Скендербег није једини српски витез којег су се српски историчари олако одрекли, али је најупечатљивији. На жалост, схвативши да своју државност не могу заснивати на украденом јунаку, арнаутски историчари, под пуном подршком западних историјских школа, сада прибегавају још једној великој лажи - тврде да су потомци Илира, а самим тим староседеоци на Хелму (Балкану).


(Курир)

Dr. VLADAN DJORDJEVIC

Bio
je predsednik vlade i ministar prosvete i vera, potom i privrede, a kao
gradonačelnik Beograda udario je temelje moderne komunalne politike,
osnovao gradski vodovod i kanalizaciju i Novo groblje, uveo uličnu
rasvetu, uredio savski kej…
Dr. Vladan Đorđević, državnik - snimljeno 1898. godine
U
parku iza upravne zgrade Kliničkog centra Srbije stoji bista dr Vladana
Đorđevića. Zapravo, te 2004. godine izrađena je i postavljena nova, jer
je stara volšebno nestala pre dvadesetak godina: za taj zbilja
neprimereni vandalizam bili su osumnjičeni razulareni navijači jednog
poznatog (i uglednog?!) prestoničkog fudbalskog kluba, mada to nikada
nije do kraja rasvetljeno.

Novo poprsje je izradio dr Vladimir
Jokanović, čuveni maksiofacijalni hirurg iz Osjeka i član Medicinske
akademije Hrvatske, sada tužni izbeglica sa prebivalištem u Novom Sadu.
Bista je dar Srpskom lekarskom društvu, jednom od najstarijih u svetu,
čiji je osnivač upravo dr Vladan Đorđević. To je i poklon Beogradu, jer
je veliki hirurg svojevremeno bio i gradonačelnik, odnosno predsednik
beogradske opštine, ali i Srbiji, jer je bio ministar prosvete i vera,
docnije i privrede, pa čak i predsednik vlade u vreme kralja Aleksandra
Obrenovića.

O delu ovog velikana učile su generacije studenata
sve do početka Drugog svetskog rata, a onda je, delimično i zbog njega i
svega što je on značio u javnom životu Srbije, naprasno ukinuta katedra
za istoriju na Medicinskom fakultetu BU, koja je bila ustanovljena
1920. godine, kada je osnovan fakultet, i bila među prvim u Evropi.

Kako je Hipokrates postao Vladan
Rođen
je u Beogradu, u Gospodskoj, danas Vasinoj ulici, 1844. godine. Otac
Đorđe mu je bio lekar, jedan od prvih u prestonici, a majka iz čuvene
cincarske porodice Leko: nikoga nije previše iznenadilo kada je kum, kir
Koča German, na krštenju obavljenom u Sabornoj crkvi, mališanu nadenuo
ime – Hipokrates.

Imao je samo sedam godina kada mu je umrla
mati. Razočaran, hećim Đorđe je napustio Beograd, da bi u Sarajevu
otvorio prvu modernu evropsku apoteku, a mališana upisao u srpsku školu
kod darovitog učitelja Aleksandra Šušljakovića, jednog od retkih
istinskih intelektualaca u Bosni toga vremena. Vratili su se u Beograd
da Hipokrates upiše gimnaziju: blagodareći izuzetnom znanju primili su
ga odmah u drugi razred. Najbolji drug mu je bio Dragiša Stanojević,
koji se docnije ovenčao slavom prevodima Ariotovog “Besnog Orlanda” i
Danteove “Božanske komedije”. Njih dvojica su vrlo rano počeli da pišu
družeći se sa starijim Stojanom Novakovićem. Hipokrates je već u
četvrtom razredu objavio svoje prve dramolete “Robovi” i “Sulejman”, sa
kojima je ušao u književni svet metropole.

Kada se upisao na
Licej, Đura Daničić ga je posavetovao da svoje grčko ime zameni srpskim:
prihvatio je iskoristivši svoj književni pseudonim i postao – Vladan.
Sve
mu je išlo od ruke, ali se on najviše priklanjao Josifu Pančiću, jer
je, uprkos razbarušenoj pesničkoj duši, više voleo prirodne nauke. Ipak,
baš u to vreme, objavio je svoj prvi roman “Kočina krajina”.

Kao
državni pitomac obreo se u Beču gde je studirao kod čuvenog hirurga
Bilrojta, po čijim se metodama i danas obavljaju neke operacije!
Profesor Bilrojt je mladog Srbina smatrao za svog najdarovitijeg
studenta, što je ovaj potvrdio briljantnim doktoratom. Ali, umesto da se
vrati u Beograd, obreo se usred prusko-francuskog rata kao šef vojne
bolnice u Frankfurtu, gde je usavršio ratnu hirurgiju.

Po
povratku u Beograd oženio je svoju bečku ljubav, frau Paulinu, koja mu
je docnije izrodila petnaestoro dece. Počeo je da seče i skalpelom i
jezikom, uz to bio je bonvivan, imao veliku kuću, držao poslugu,
fijakere i konje, baš po meri ugleda koji je sticao kao vrsni lekar.
Zarađivao je i po desetak dukata dnevno, što je bila basnoslovna suma, a
to je izazivalo poznatu srpsku zavist. Počela su otrcavanja, pa ga je
đeneral Belimarković, da bi ga izvadio, pozvao u vojnu službu i odmah mu
dao čin majora: postao je šef vojnog saniteta i profesor hururgije na
Vojnoj akademiji.

Republikanac monarhista
U to vreme ga je
pozvao knez Milan Obrenović i predložio mu da bude – dvorski lekar.
“Ali, gospodaru, ja sam republikanac”, odgovorio mu je bez zazora. Ipak
su se nagodili, pa je, uza brigu o kneževom zdravlju, preuzeo i ulogu
učitelja, predajući budućem kralju antropologiju, nacionalnu ekonomiju i
psihologiju.

Bio je veliki reformator svega i svačega, pa je
tako navukao na sebe gnev kraljice Natalije, koja je svojeručno pocepala
ukaz o njegovom prevođenju u čin pukovnika. Političare je nervirao do
te mere da ga niko nije hteo u svom društvu. Da bi ga primirili,
postavili su ga za predsednika Beogradske opštine… Ali, prvo što je
uradio bilo je da razjuri namnožene birokrate. A onda je počelo: prvo je
udario temelje gradskom vodovodu i kanalizaciji, uveo uličnu rasvetu,
osnovao Novo groblje, uredio savski kej… Ovo je iziskivalo velike
izdatke, a kao posledicu imalo uvećane poreze, pa je smenjen, ali ostaje
činjenica da je on udario temelje moderne beogradske komunalne politike
Postavili
su ga na mesto ministra prosvete, a da bi ga se konačno rešili, poslali
su ga u diplomatsku službu u Atinu, za poslanika. Tamo se proslavio
tako što je na nekom dvorskom balu kralju Đorđu namestio iščašenu nogu,
da bi pred svitom izjavio: “Tako ja peglam”. Penzija ga je sustigla
1894, i tada je otišao iz Beograda u Pariz. Ipak, ubrzo su ga molili da
se vrati, jer im je u Carigradu bio potreban neko ko će moći da se nosi s
prekaljenim diplomatskim vukovima i lisicama. Već posle nekoliko meseci
postao je idol sultana Abdul Hamada, pa je kod njega izdejstvovao silne
povlastice za Srbiju i Srpsku pravoslavnu crkvu u Staroj Srbiji, koju
danas Makedonija bezuspešno pokušava da ukine. Kad mu se kći Mara
udavala za carigradskog bankara Vlastrija, u znak izuzetnog poštovanja
prema dr Đorđeviću ceremoniju su vodila tri grčka patrijarha:
carigradski, antiohijski i jerusalimski, a pričalo se da je svadbeni
ručak ličio na – vaseljenski sabor.

Kralj Aleksandar ga je 1898.
godine postavio za predsednika vlade, pa se taj period srpske političke
istorije po njemu naziva – “vladanovština”. Tako je vladao da se, kad je
pao s vlasti, cela Srbija radovala uz šenlučenje. Od tada je živeo u
Beču, uz kralja Milana, sve do njegove smrti, kada je okrenuo ćurak i
predao se svim srcem obaranju kralja Aleksandra i kraljice Drage. Posle
majskog prevrata vratio se u Beograd i objavio memoare u kojima je tako
potkačio neke političare da su ga strpali u zatvor pod optužbom da je –
odavao državne tajne.

Kada su Austrijanci 1915. ušli u Beograd,
neki njihov žbir, po zlu upamćeni Vitman, obratio mu se kad su ga
doterali u logor, rečima – “Ko si ti?” “Ja sam doktor Vladan, bivši
predsednik srpske vlasti, član Srpske akademije nauka, komander raznih,
pa i austrijskih ordena, srpski pukovnik i kraljevski pruski sanitetski
poručnik u rezervi… A ko si ti, bitango?”, odgovorio mu je kočoperni
starac. Internirali su ga u okolinu Beča, a u Beograd se vratio 1918.
Živeo je malo tu, malo u Dubrovniku, gde mu je bio sahranjen sin Milan
koji je prvi, na čelu srpskih trupa 1918, ušao u taj grad.

Umro
je u dubokoj starosti, 31. avgusta 1931, u Beču. Ostao je upamćen i kao
jedan od velikana kojem se rodni grad nije odužio čak ni uličicom ili
sokakom.

"Bolje umreti na nogama, nego živeti na kolenima"

"ZEMLJA I SLOBODA" 96 godina od smrti Emilijana Zapate, simbola meksičke revolucije

"Bolje umreti na nogama, nego živeti na kolenima" reči su čuvenog meksičkog revolucionara Emilijana Zapate (1879-1919) koji se borio za prava zemljoradnika te zemlje.


Veliki meksički revolucionar koji je i danas poštovan u narodu

Emilijano Zapata Salasar rođen je 8. avgusta 1879. godine u mestu San Migel Anenekuilko u porodici zemljoradnika. Od svojih roditelja, Gabrijela Zapate i Kleofas Salasar, još kao dete uvideo je probleme koje imaju ljudi koji se bave njihovim poslom.

Kada je bio mali, pokazivao je posebno interesovanje za istoriju Meksika, pogotovo kada je u pitanju borba za nezavisnost Meksika. Godine 1906, došao je u mesto Kuautla u jednu vojnu huntu, gde je započeo svoje napore za odbranu prava zemljoradnika i njihovih poseda od porfirističkog režima.

Porfirio Dias bio je meksički predsednik i diktator koji je uveo feudalistički sistem u zemlji. U sistemu su su preovladavale velike bogataške hacijende koje su kontrolisale gotovo svu obradivu zemlju. Zato su seljaci brzo upadali u dužničko ropstvo.

Zapata je vrlo brzo napredovao od vojnika do konjanika, a 1909. je postao oficir vojne hunte. On se vratio u svoje rodno mesto Anenekuilko, gde je radio na tome da i seljaci dobijaju svoje delove zemlje, a ne samo vlasnici hacijenda.

Emilijano Zapata se potom 1910. godine udružio sa Fransiskom Maderom i poveo revoluciju protiv Porfirija Diasa. Ipak, ova dva lidera se nisu slagala, jer Madero nije sprovodio njegove reforme, pa je Zapata osmislio takozvani "Plan de Ajala", radikalni plan reformi u meksiku, u kom je Madero proglašen za izdajnika.


U Meksiku duh Emilijana Zapate i dalje živi

Posle Maderovog pada, na vlast je došao Viktorijano Uerta 1913. godine. Zapata je nastavio da se bori za svoje ideale, ali sada protiv vlade Viktorijana Uerte (1850-1916). Zajedno sa Fransiskom Viljom, formirao je Oslobodilačku vojsku juga. Njegov moto bio je "tierra y libertad" ili "zemlja i sloboda", a posvećen je meksičkom narodu. U decembru 1914, sa vojskom je upao u centar Meksika.

Ipak, od 1915. počinje borba aktuelne vlasti protiv Zapate, jer je njegova ideologija bila jedina prepreka na putu formiranja nove vlade. Njega je izdao i ubio pukovnik Hesus Guardado 10. aprila 1919. godine.

Ovaj veliki revolucionar i osnivač ideologije koja se zalagala za dobrobit naroda i najsiromašnijeg sloja u zemlji bio je velika inspiracija za brojne romane i pesme, a njegov lik i delo i dalje se poštuje u Meksiku.


blic