Ljubavi srpskih pisaca: Sima Pandurović

Sima Pandurović rođen je u Beogradu 14. aprila 1883. godine. Bio je pesnik, estetičar, esejista, kritičar, dramatičar i prevodilac. Svoje pesničko umeće ispoljio je javno početkom 20. veka sa pesnicima pesimizma, poput Milana Rakića i Vladislava Petkovića Disa, pod uticajem “prokletih pesnika” Šarla Bodlera (Charles Baudelaire) i Edgara Alana Poa (Edgar Allan Poe).

Gimnaziju i filozofske studije Pandurović je završio u Beogradu, i počeo je da službuje kao profesor Valjevske gimnazije. Još kao student, sa grupom književnih istomišljenika, osnovao je časopis “Polet”, zatim sa Disom uređivao “Književnu nedelju”, a posle Prvog svetskog rata osnovao je časopis “Misao”. Počeo je da službuje kao profesor u Valjevu, gradu koji mu je obeležio život u mnogo segmenata. Po sopstvenoj molbi i uz pomoć Jovana Skerlića dobio je ukaz 11. oktobra 1910. kojim je prešao za profesora, tada otvorene Četvrte muške gimnazije u Beogradu. Učestvovao je u Prvom svetskom ratu, ali je zbog bolesti otpušten kući.


Sima Pandurović
Pandurevićevo književno delo je obimno i raznovrsno: “Posmrtne počasti”, “Dani i noći”, a 1910. godine je u Narodnom pozorištu u Beogradu prikazana njegova drama “Na zgarištu”, koju je napisao sa Kostom Petrovićem. Za vreme Prvog svetskog rata “Društvo hrvatskih književnika” izdalo mu je sabrane pesme pod naslovom “Okovani stihovi”. Po oslobođenju, ova zbirka je dopunjena i objavljena u Beogradu pod naslovom “Stihovi”. Poslednja njegova zbirka pesama “Pesme” sadrži 109 pesama koje je on sam izabrao, uz izjavu da sve ostalo što je napisao u stihu odbacuje kao da nije napisano. Jedna od njegovih poznatijih pesama je “Svetkovina”. Prevodio je sa francuskog i engleskog – posebno su vrsni njegovi prevodi dela Vilijema Šekspira (William Shakespeare).

Presudni trenutak njegovog života je preseljenje u Valjevo. Kafane uvek pune elegantnih oficira. Svakog jutra pred “Srbijom” sreski načelnik pije kafu. Kolubara između kamenih bedema. Pokraj reke dućani iz turskih vremena. Među stare profesore Gimnazije, koje đaci pozdravljaju sa: “Ljubim ruke”, došao je mladi Sima Pandurović. Jednog jutra, Branislava, najmlađa kći uglednog advokata Miloševića, tek što se vratila iz pansiona “Notr Dam” u Temišvaru, prvi put ga je ugledala u crkvi u koju je doveo učenike na pričešće. Nije pretpostavljala da on već zna za nju. U Beogradu, pred polazak za Valjevo drug mu je rekao “da je tamo jedna izvanredno lepa, pametna i otmena devojka”, pa je on, nemajući hartiju pri sebi, njeno ime zabeležio na beloj, krutoj “manžetni” od košulje. Kroz nailazeće mesece, sreli su se još na kermesu, kad ju je Sima zasuo konfetama, ali je do pravog upoznavanja došlo baš u njenom domu. Svojevremeno je pričala o tome:

“…Moj otac je bio liberal, a i Sima je bio. Jedne nedelje išli su zajedno u agitaciju pred izbore u neko daleko selo. Umorni i prašnjavi vratili su se kasno uveče i otac ga je doveo u našu kuću. Kad sam ušla u trpezariju sedeli su za stolom i pričali. Sima je ustao, a onda je otac ustao i rekao: ‘Brano, ovo je pesnik Sima Pandurović’…”

I to je bio prvi početak. U svojim uspomenama “Sećanje koje vida”, Sima Pandurović kaže:

“…Krajem te godine sam se verio sa devojkom koju sam tajno već voleo i koju sam često uplitao u svoje stihove. Bila je to najmlađa kći advokata Miloševića, ona devojka bisernih očiju, graciozna, ozbiljna i elegantna, koju sam primećivao pokatkad na zabavama ili na ulici…” Njoj je posvetio i ove stihove:

“…Njihov sjaj je bio plav,

mutan i čedan,

Sjaj morem skrivene,

skupocene školjke…”

1090. godine postala mu je i zvanična supruga, sa kojom je imao dvoje dece.

Posle Drugog svetskog rata je uhapšen i sudio mu je Sud časti 1945. godine, kao i Žanki Stokić. Osuđen je na pet godina gubitka srpske nacionalne časti zbog objavljivanja tekstova u vreme okupacije.

Momo Kapor

Najčitaniji srpski pisac Momčilo Momo Kapor, rođen u Sarajevu 1937. godine, ostavio je posebnu zlatastu prašinu na ulicama Beograda nakon svoje smrti.

Kao trogodišnjak, izgubio je majku u bombardovanju Sarajeva: “Moja majka me je zaštitila legavši preko mene. Kičma joj je bila raznesena, a tada je imala samo dvadeset osam godina. Bilo je mrtvo čak i mače koje sam držao u rukama” – priseća se Momo. Stravičnu tragediju potiskivao je igrom: “To sve na mene nije ostavilo nikakve posledice, mada se psihijatri ne bi složili sa mnom” – šalio se nakon mnogo godina.

Diplomirao je slikarstvo na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti. U vreme diplomiranja upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Venčali su se 1964. i iz ovog braka imaju dve devojčice Anu i Jelenu. O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: “Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri”.

Ova ljubav nije uzela primat niti je posebno zabeležena iz razloga što se sa Anom razvodi i iste godine njeno počasno mesto zauzima lepa stjuardesa i manekenka gospođica Ljiljana Todorović.

Sve počinje vrcavog letnjeg dana u Beogradu: “Bio je šarmer. Upoznali smo se u Knez Mihailovoj ulici, šetao je sa svojim budućim kumom Mišom, koga sam ja poznavala. Miša i ja smo pričali, a Moma je na deset koraka od nas razgovarao s nekom ženom i preko ramena mu pokazivao da priča još, da me zadrži. Kad je prišao, predstavio se. Naravno da sam znala ko je jer sam dobijala njegove knjige na poklon od drugarica. Onda mi je rekao: ‘Znate, ja ću pored vas morati da idem s hoklicom! Ili ne, idite vi trotoarom, a ja ću ivičnjakom’.”


Momo nikada pisaću mašinu nije zamenio kompjuterom
Samo da napomenem, moliću, ovo je ženska strana priče, Momina, pak, izgleda nešto drugačije, dakle pisac se držao ovakvog scenaija: “Davne 1982. godine sam zbog straha od letenja držao za ruku jednu stjuardesu, naravno Ljiljanu, i nisam je pustio do današnjeg dana. Onda sam je zamolio da mi donosi srpske novine u Njujork i tako se rodila ljubav. U našem braku ja sam na vrlo dobrom drugom mestu, a na prvom je Arči, pas rase haski, koga već jedanaest godina, osim kada sam na putu, šetam svakog jutra. Ljiljana je od mene mlađa dvadeset godina, ali kada ja budem imao sto godina, ona će imati osamdeset, pa se razlika neće primetiti. Ona je, u stvari, starija od mene, jer me sprečava da pravim gluposti, čemu sam sklon.”

Nepopravljivi romantik. Ja glasam za njegovu stranu priče. A vi?

Voleo ju je bezuslovno, dugo i meko, njihov brak je tekao, nekako, atipično, van šina putničkih vozova. Svaki dan obojen novim osećanjem, svako jutro početo sa “Dobro jutro ljubavi”. Ljiljana je volela da mu udovoljava, i on je zbog toga gledao u nju kao u boginju. “Kad je počeo da gubi vid, ja sam mu čitala, a posle je imao saradnika. Dok je slikao, to je bila radost u kući, puštena muzika, dolazili su nam prijatelji, tu se pričalo, pilo, bilo je potpuno drukčije. Jedno delo ostalo mu je nedovršeno, mislim da je trebalo da bude neka devojka. Mi smo živeli od prodaje njegovih slika i najsrećniji je bio kad neku proda. Govorio je: ‘Liki, kuda ćemo?’”


“Je li to sve što ostaje posle ljubavi? I šta, uopšte, ostaje posle nje?”
Iskreno sam retko sretala da čovek nakon toliko godina i dalje bude opijen licem svoje žene, Ljiljana mu je često pozirala, ali najinteresantnije je to da svaki lik žene na Mominim slikama podseća na nju. Imala je crte koje je voleo, koje su mu godile. Reklo bi se pravi muškarac, jak i nežan, neretko, Moma bi se spokojno šćućurio na poslednjem sedištu auta dok bi Ljiljana vozila i bio ponosan na svoju ženu.

Šarenolik kao prolećni dah, brak Kaporovih je pun anegdota, priseća se Ljiljana famozne Momine rečenice: “Jedna dama ne dodiruje kvaku, budi dama, učim te ceo život.” – jednom smo krenuli taksijem i rekla sam sebi da ću sada biti dama. Kad smo stigli, on je izašao, a ja sam ostala da sedim. Taksista me gleda i pita da li idem dalje, a ja mu kažem: “Ne, mene je muž naučio da jedna dama ne dodiruje kvaku!” Posle nekih sto metara Moma se vratio i počeo da se smeje. “Eto, vidiš, naučila sam da budem dama”, rekla sam mu.”

Ova ljubavna priča, biću slobodna da kažem, posebna i skoro jedina koja, uslovno rečeno, ima i pored smrti srećan kraj. Momo Kapor umire 2010. godine. Neizmerna ljubav i velika žrtva nastavljena je i nakon smrti. “Svoj život i ljubav podredila sam njemu, učinila sam sve da može da radi to što voli i što najbolje zna. Nisam bila ambiciozna žena, a svoj preostali život posvetiću sećanju na njega. Osnovala sam zadužbinu koja nosi njegovo pravo ime, Momčilo Kapor, u tradiciji srpskog naroda. Ustanovljene su književna i slikarska nagrada… Moja profesija je da volim Momu.” Ljiljana je izdala knjigu “Legenda Kapor”, gde je pedesetpet njegovih prijatelja pisalo o njemu, a na Adi je podignuta skulptura “Dafne” u njegovu čast.

“Poslednje što sam mu rekla bilo je: “Sunce moje, volim te! Stisni ruku ako me čuješ.” Dva dana pred smrt to je uradio, posle više ne. Poslednjeg dana u bolnici, Rada Đuričin bila je pored mene, poljubila sam ga, ali on više nije bio svestan. Nije patio.”

Izjave Ljiljane Kapor su preuzete iz intervjua sa sajta pulsonline.rs.

Milutin Bojić

Pesnik “bola i ponosa” u kome se zbio “potres vekova” još od malena je dane provodio u sobi prepunoj knjiga i rukopisa. Milutin Bojić, jedan od najstrastvenijih pesnika srpske ljubavne poezije, rodio se pred kraj 19. veka. Mnoge scene i događaje iz detinjstva Milutin je utkao u svoju poeziju, pa tako i jasmin koji je cvetao u bašti i obeležio deo njegovog detinjstva te se našao u pesmama kao “jasmin snen”. Rastao je u skladu sa prirodom, sa lipom je maltene drugovao u svojoj sobi dok je pravio prve korake u poeziji. Otac mu je bio najveća podrška, iako su ga zvali “mamino dete” zbog crne kose i tamnijeg tena.

Već sa 18 godina je imao objavljene pesme, počeo da studira filozofiju, lepo se kotirao u društvu, njegova reč je imala i te kakvog značaja. Uvek vedar, lepo obučen, bio je redovan posetilac pozorišta i gradskih redakcija. U ranim dvadesetim godinama već je bio pesnik na glasu, a njegova drama “Kraljeva jesen” prepremala se za pozorište. U to vreme nedaleko od njega rasla je lepa Radmila Todorović. Krupne smaragdne Radine oči spazile su naočitog Milutina, a upoznali su se na igranci u “Građanskoj kasini”. Kako je sama govorila: “Bio je sentimentalan, neobično nežan, pažljiv i ponekad detinjski raspoložen… Zavidljivi drugovi su me savetovali: “Šta ćeš s Bojićem, on se druži s glumicama!” Nisam tome obraćala pažnju, postidelo me je nešto drugo. Šetajući Kalemegdanom sretosmo Skerlića. Poznavao me je još kao devojčicu, pa s osmehom “pripreti” Milutinu: ‘Ostavi ovo devojče na miru!’”

Prve dane ljubavi obeležila je i premijera drame u pozorištu, ali lepa Radmila joj nije prisustvovala, baka ju je poslala kod roditelja u Kragujevac. Daleko od očiju možda, ali od srca nikako. Milutin je posetio svoju dragu u Šumadiji i zamolio je da u biblioteci pronađe sve časopise u kojima su bile objavljivane njegove pesme. Rada je s ljubavlju prepisala stihove i poslala ih u Beograd, pa je tako i izašla zbirka Milutinovih stihova pod nazivom “Pesme”.


"Muče me tvoje oči nikad stalne, Čas smrtno crne, čas ko osmeh nežne, Čas modro plave, zeleno opalne, Kristalne I meke kao pahuljice snežne."
Kada je počeo Prvi svetski rat, sticajem okolnosti, neko bi rekao sudbine, porodice ovo dvoje mladih se naseliše u isti grad Niš, istu ulicu, samo nekoliko kuća dalje. Milutin i Radmila su nastavili svoju ljubav u Nišu, dosta vremena provodeći zajedno u šetnji i priči i zaustavljajući dah prisutnima svojom lepotom. I iako ih je dalje povlačenje opet razdvojilo, opet su se sudbinski sreli u Kosovskoj Mitrovici, u istom čamcu su prešli Skadarsko jezero i stigli u San Đovani pred lađu “Molfeta”. Radmila se sa porodicom ukrcala na lađu, a Milutina su vratili zbog ranijih loših odnosa sa jednim potpukovnikom. I tako su ih razdvojili, po ko zna koji put…

Ona je otputovala u Brindizi, grad u južnoj Italiji, a Milutin gladan i namučen peške preko Albanije. Da se ukrcao na lađu i pošao sa svojom dragom, ostao bi živ. Ovako je prljav i mršav, u pocepanom kaputu, stigao sa izbeglicama i vojskom na Krf. Odatle je pisao svojoj Radi: “Teško sam oboleo. Svet oko mene ne zna da moram u postelju. Ustaću sutra samo zato da nađem nekoga kome ću dati ovo pismo. I duša mi je bolesna, i ponos, umorni su kao telo. Da, ja vrlo dobro vidim svoj kraj: nema mi možda još ni godinu dana. Ništa me više ne veseli. Čini mi se da više nikada neću videti svoju zemlju, ni tebe. Ostaću ovde, daleko od svega, pokopan ispod čempresa, zaboravljen od svih. Molim te ne piši nikom o ovome. Grlim te, grlim draga, mada mi smrt kuca na vratima.” Međutim, veliki pesnik nije isto što i vidovnjak. Mlad čovek se lako razboli, a još lakše oporavi. Tako i Milutin.

Čim se oporavio, prešao je u Solun, gde je nastavio da piše nove pesme i prepravlja dramu “Uroševa ženidba”. Baš u to vreme sreća je pokucala na njegova vrata, dobio je mesec dana odsustva i dozvolu da ga iskoristi u Nici, sa svojom dragom Radmilom. Mesec dana sreće, ljubavi, smeha i priče. A onda opet razdvojenost, samoća i stvaranje najlepših pesama, rodoljubivih. Sećanje na vreme provedno u Nici samo je pisalo pisma i slalo ih iz Soluna u Francusku, u svakom po jedan sonet za Radu ispevan. Presrećan i prepun ljubavi jedne jesenje večeri samo u košulji je sedeo u kafani, a sutradan legao u krevet – zapaljenje pluća, pa milijarna tuberkuloza. Prijatelji ga posećuju, a verenici piše da nije ništa ozbiljno, želeći da je zaštiti. Međutim, bolesti nema kraja, osmeha na licu nestaje, a najbolnije pesme pišu svoje poslednje stihove.

Dvadesetpetogodišnji Milutin umire jedne večeri početkom novembra i sahranjuju ga na Zejtinliku u Solunu, među drugarima ratnicima. U sunčanu Nicu stigao je tužan telegram: “Milutinu, našem Milutinu, nije bilo spasa. Milutin je umro.” Zagrlivši pisma, Radmila je tiho i bolno zaplakala. Njenog Milutina više nije bilo.

Pet godina kasnije, 1922. godine, posmrtni ostaci Milutina Bojića preneti su na Novo groblje u Beogradu, a na maloj mermernoj ploči pored slike zapisano je:

“Mirnoće mi dajte, da svu snagu stečem,

Da iz srca dadnem

Sav bol i sav ponos i, kad ih izrečem,

Ko list sveo padnem.”

Branko Ćopić

“Tamo gde je Petar Kočić stao, nastavio je Branko Ćopić i sam se, poput Kočićevih junaka, probijajući kroz mećavu dosuđenog mu vremena.” List “Politika”

Rođen je 1915. godine u Podgrmeču, u selu Hašani, nadomak Bosanske Krupe i odrastajući uz deda Rada, u okrilju njegove dobrote i pod zaštitom njegove priče, krajiški sirotan rano stiče sklonost ka maštarijama i sanjarijama, a iskazuje naklonost i saosećajnost sa slabima i nezaštićenim božjim stvorenjima. Ćopić će svoje najblistavije stranice napisati o njima natapajući ih upravo ovim osećanjima.

Pisac, čijim smo se stranicama okretali kad god bismo se zaželeli lepote i neke samo još u uspomenama moguće topline, stigao je u Beograd, tačnije u Zemun, početkom jeseni 1935. godine, kao dvadesetogodišnji veseli i radoznali tek svršeni učenik Učiteljske škole. Iz učiteljske škole u Banjaluci, Branko je bio izbačen iz u četvrtom razredu zbog čitanja napredne literature, pa je školu ipak završio u Karlovcima. Na železničkoj stanici u Zemunu ga, zbog nesporazuma, nije sačekao prijatelj, kasnije poznati slikar Miloš Bajić, i Branko se pešice uputio prema Beogradu. Mrak ga je uhvatio na ulasku u grad i on je prvu noć u prestonici prespavao ispod Savskog mosta.

U Beogradu upisuje Filozofski fakultet i za vreme studiranja s vremena na vreme objavljivao je priče u “Politici”, posebno kada je urednik bio Žika Milićević. Ćopićeve priče i pesme namenjene maloj i velikoj deci, nepopravljivim maštarima i onima koji, uprkos svemu, veruju u dobrotu, setna su kazivanja o odrastanju i zrenju, o magarećim godinama i čežnjama u bosonogom detinjstvu.



Njegova najveća ljubav, Bogdanka Cica Ilić diplomirala je za lekara i bila pedijatar. A 1951. godine postala je i zvanična supruga. Kumovi na Brankovom i Bogdankinom venčanju bili su pesnici – Skender Kulenović i Dušan Kostić.

Bračno ognjište Ćopići su svili prvo u zgradi palati na uglu ulica Srpskih vladara i General Ždanove u garsonjeri na trećem spratu. U prvoj sobi je bila redakcija “Pionira”, a u drugoj je stanovao njen glavni urednik Branko Ćopić sa ženom Cicom. Nešto kasnije, Branko je kupio veliki stan u istoj zgradi, samo na ulazu iz Ulice srpskih vladara. Posle jutarnje kafe Cica bi odlazila na posao, u Dom zdravlja na Novom Beogradu, a Branko je ostajao sam. Sam sa tolikim svojim likovima, pričama i emocijama.

Prvo bi, kažu, narezivao olovke, a onda je sedao za pisaći sto. Pisao je u običnoj đačkoj svesci, mnogo decenija. A kada mu se napisano ne bi dopalo – brisao je, takođe običnom đačkom gumicom. I tako celo pre podne, se dok se Cica ne bi vratila. Ona je, uz sve druge obaveze, bila i prvi strogi čitalac Brankovih dela. Osamdesetih godina, u vreme već proređenih, ranije redovnih šetnji od kuće prema Kalemegdanu, kada i bliski prijatelji primećuju prve znake piščeve depresije, Branko je zapisao: “Gubi mi se zlatna nit, sve ide zaboravu..”. Da li je baš tako? Zlatna nit Branka Ćopića sačuvana je ne samo u stotinama hiljada primeraka njegovih odštampanih knjiga, već i u ovoj sobi iz koje kao da je, samo na tren, izašao jedan zaneseni dečak i jedan mudrac.

Godine 1968, Branko Ćopić je napisao prvi testament od ukupno tri koliko je posle njegove smrti pronađeno. I u prvom, i u drugom, i u trećem, svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu, svoje autorsko pravo, sav nameštaj i slike u stanu, ostavlja supruzi Bogdanki Cici Ilić-Ćopić.

Danas most preko Save ispod kojeg je prvi put prespavao kada je boravio u Beogradu nosi njegovo ime, ali nažalost zbog tragične smrti u martu 1984. godine. U pohlepnoj želji njegove dalje rodbine povela se rasprava na sudu oko zaostavštine. Spor je trajao nekoliko godina, sa mnogo trivijalnih detalja – koliko je Branko Ćopić imao knjižica i koliko je milijardi ostavio… Presuđeno je u korist supruge, a ona je sve, osim nekoliko ličnih stvari, zaveštala Zadužbini Branka Ćopića u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Tako je, ranih devedesetih godina, oglašeno da je brigom i ljubaznošću dr Bogdanke Ilić-Ćopić pod krovom Srpske akademije nauka i umetnosti oživela i počela da radi Zadužbina Branka Ćopića. U Upravnom odboru Zadužbine našli su se najviđeniji pisci i istoričari književnosti, uz Ljubomira Simovića i Stevan Raičković, Dragoslav Mihailović, Matija Bećković…

Jovan Dučić

Književni rad Jovana Dučića nadaleko je poznat, ne zahteva previše uvodnog elaboriranja, pa da odmah pređemo na malo intimniju stranu njegovog života.  Rođenjem vezan za Trebinje, a radom i životom za Mostar, Pariz, Ženevu, Sofiju, Atinu. Putnik punih kofera stihova, reči, velikih ljubavi, snova i tajni.

Velika kontroverza koja se prišiva za ovog književnog maga tiče se njegovog stava prema ženama.  Da li ih je pritajeno mrzeo ili vanzemaljski voleo? U svemu što je ikada od reči skrojio i posvetio svakoj  ženi koja je razmažena, plačljiva, tuđa, nečija ili ničija, data ili osvojena, sujetna mučiteljica ili detence koje pokorno moli za ljubav, naziru se nedokučivi tragovi njegovih osećanja prema ženi koji na prstima hodaju po tankoj liniji.

Čaršijska šaputanja išla su u nedogled u diskusiji na ovu temu, jedno je sigurno: žene nikada nisu bile nezainteresovane i ravnodušne na vanvremensku kreaciju zvanu Jovan Dučić. Ako samo na tren zastanemo nad rečenicom “Da vas žena voli ženski, morate prema njoj postupati muški” upašćemo u jamu dileme: “Šta je pesnik hteo da kaže?”. Da li je ovo samo privid zaštitničkog odnosa prema ženi ili odjek jednog dobro kamufliranog mrzitelja žena?


Žena dobro zna da je slaba samo kad voli
Tragovi prve velike ljubavi pesnika Jovana Dučića zauvek počivaju na grobu Mage Nikolić Živanović, koja je dugo godina pre smrti pateći za Dučićem, dane provodila u kući tražeći utehu i sreću u pismima koja joj je slao.

Na njen zahtev večni počinak joj krase reči: “Maga Nikolić Živanović, 1874-1957, sama pesnik i pesnika Jove Dučića prvo nadahnuće”. Dučić se nikada nije ženio, ali pratile su ga u stopu priče o brojnim vezama i vanbračnoj deci. Malo je poznato da je svom velikom kolegi i prijatelju, Aleksi Šantiću preoteo verenicu, iz hira ili kratkotrajne zaljubljenosti to niko nikada nije saznao. Dučić je nakon odlaska u diplomatiju prekinuo svaki kontakt sa tom devojkom, ostao je i bez nje i bez prijatelja.

Žene su u Dučiću budile poriv da napiše sve ovo:

Žena dobro zna da je slaba samo kad voli.

Žena u koju smo zaljubljeni prestaje biti za nas obično ljudsko biće, nego ili postane beli anđeo ili crna sotona.

Žena uvek mora da ima nekog koga će mučiti, bilo muža bilo ljubavnika.

Žena vas najviše voli kad ima da ona prašta vama, a ne vi njoj.

Ljubav je definisao ovako:

“U ljubavi se oseća više nego što treba, pati više nego što se misli, sanja više nego što se živi, i kaže i ono u šta ni sami ne verujemo. U ljubavi nema ničeg razumnog. Ljubav je jedno duševno stanje bez ravnoteže i bez razabiranja.”

Dučićeva poezija odiše iskušenjem, igrom opažanja i shvatanja razmera jednog osećanja kao što je ljubav. Odraz njegovog ličnog ljubavnog plana po svemu sudeći reflektovao se na bele hartije koje su upijale filozofiju odnosa prema svetom biću – ženi.  Od ljubavi je stvorio mitologiju, a u biti bio je sam, tragao je za idealnom ženskom kreacijom, kudio i hvalio ženski rod, napisao najlepše stihove ikada, ali kome? Ostaje da nagađamo.


Izvor wannabemagazine.

Stevan Sremac

U svoje vreme Stevan Sremac je bio poznat kao dobroćudan, lep čovek, gospodin profesor. To je bilo vreme neposredno po oslobođenju od Turaka, kada je Niš bio druga prestonica u Srbiji, a Sremac, Vojvođanin na jugu, jedan od najomiljenijih profesora i najčuvenijih ljudi. Sa Bačkom u srcu, ovekovečio je život Nišlija u “Ivkovoj slavi”, ali je ipak nekako najprepoznatljiviji po jednom ravničarskom delu, obaveznoj školskoj lektiri – “Pop Ćiri i pop Spiri”.

Devojke iz Niša uzdisale su za naočitim profesorom. Kritičar Pavle Popović je ostavio pisani trag o Sremčevoj lepoti: “Čelo široko, velike oči, brkovi deblji, srpski, crni; lice vazda izbrijano. Kosa brižljivo i originalno očešljana na razdeljak i na “larmu”. Stas srednji, hod gospodski, bez žurbe; vitak, elastičan i prav. Glas malo mutan, smeh sitan, pri čemu su se videli beli očuvani zubi…”. A takav čovek može samo da bude na ceni i meti mnogobrojnih udavača. Državni posao, politički aktivan, jedina mana mu je bila što je zore dočekivao u kafani. Ukoliko bi ga društvo opomenulo da je vreme da se ide na počinak, uzvraćao je da ga ionako žena kod kuće ne čeka.

Postavlja se pitanje zašto takva prilika nije imala izabranicu kraj sebe kad su ga tolika ženska srca volela. Antun Gustav Matoš, koji je mnoge zime proveo u Sremčevom kaputu, zapisao je da je Sremca volela “bogata lepa dama iz trgovačke kuće”, ali da od ženidbe nije bilo ni traga. Na mnogobrojne provodadžiluke Sremac je odgovarao: “Taman posla, ni pomisliti da se ženim. Valjda kad kud izađem da je vodim uza se kao kišobran kad je lepo vreme! More, batalite te kombinacije…”



I po preseljenju u Beograd provodadžije ga nisu ostavljale na miru. Uporno su hteli da ga otrgnu od kafanskog života, da ga udome i učine porodičnim čovekom, kako bi, između ostalog, imao i više vremena za bavljenje književnošću. Nisu ni sanjali da su mu upravo oni omrznuli brak svojim preslišavanjima i nametanjem devojaka. Provedeći vreme sa poznanicima i prijateljima po kafanama navikao je na samački život, pa se u njemu nije ni javljala potreba za brakom i porodicom. Međutim, daleko od toga da je Sremac bio ženomrzac, postojale su u mladosti određene dame kojima je posvećivao pažnju, ali na tako diskretan način da nikoga nije time opterećivao, ponajmanje dotične gospođice. Tako je ceo njegov ljubavni život ostao obavijen velom tajne.

Osim jedne priče koja je trebalo da se završi venčanjem. Za vreme službovanja u Pirotu, u kući Aranđela Stanojevića, zagledao se u lepu crnokosu Jelenu Pančićevu. I Jelena se zagledala u njega. Simpatije su prerasle u ljubav, te je Sremac zatražio devojčinu ruku. Odluka je bila na Jeleninom ocu, svešteniku pirotskom Panteliji Pančiću. O tome je pirotski učitelj zapisao sledeće: “Pored Sremca, Jelenu je jednovremeno tražio od oca i Josif Kostić, ekonom bolnice. Otac se dugo dvoumio kome da je da. I jedan članak Sremčev objavljen u liberalnoj “Srpskoj zastavi” u kome je on kritikujući rad upravnih mesnih vlasti naročito naglasio “da u Pirotu žare i pale tri Pante, među kojima se jedan od njih u svemu razlikuje samo po tome što se zvanično potpisuje Pantelija” najviše je doprineo da stvar bude rešena u korist drugog prosioca.”

Dvoje mladih i pored obostrane ljubavi nisu imali sreće. A sreća u ljubavi ih nije pratila ni u kasnijem životu. Jeleni su deca pomrla, muž se propio, nekako je završila školu i postala babica. Kada je jednom prilikom bila u Beogradu, prolazeći Ulicom Stevana Sremca, svedoci govore da je izjavila: “Evo ulice mog nesuđenog!” Sremac je ostao sam, skrasivši se u Beogradu, gde je radio i stvarao, postao član Srpske kraljevske akademije, uveseljavao prijatelje i ostavljao književno bogatstvo pokolenjima. Ljubav koja je ostala kraj njega i pratila ga verno u stopu bila je jedino ljubav prema kafani. Nje se nikada nije odrekao.

Kada je zašao u godine, smeha je počelo da mu ponestaje. Čovek koji je zasmejavao čitavu naciju, sam, bez porodice, nije imao mnogo razloga za šalu, a i kafanski život mu je dojadio. Kao što to obično biva, sudbina se pobrinula da prekrati muke ovom samotnjaku. On koji nikada nije bolovao, iznenada dobi neizlečivo trovanje krvi. Nakon kratke agonije, crkvena zvona objaviše da je Sremac preminuo. Kafana je ostala pusta, smeh je zamro, a Steva otišao u neki drugi svet u potragu za ljubavlju koja mu u ovom životu nije bila naklonjena.

Simo Matavulj

Književnik koji je u svom životu i literaturi spojio tri podneblja i ostao im veran ne pridajući nijednom poseban značaj – Šibenik, Cetinje i Beograd. Svako je iskreno voleo i svakom se vraćao u svojim delima. A pored zemlje i književnosti, da li je voleo možda i neku ženu ili više njih, otkrićemo vam u ovom tekstu o velikanu srpske književnosti – Simi Matavulju.

Čovek od knjige nikada nije bio previše zainteresovan za školu, a kako nije imao čvrstu očevu ruku u detinjstvu, svi iz familije su pokušavali da od njega naprave nešto. Čak su ga slali i u manastir na planini Velebit, gde je njegov stric bio iguman manastira Krupe, međutim to mu je samo koristilo u kasnijem literarnom radu, vrlo brzo su uvideli da nije za mantiju. Konačno se pronašao u Učiteljskoj školi i u devetnaestoj godini postaje učitelj u Dalmaciji. Baš tu, u Zadru, sustigle su ga i prve ljubavi koje je opisao u delu “Bilješke jednog pisca”: “Ja sam zavolio dvije udavače u jedan mah, i obje najvatrenije, i kod svake nađoh odziva. Ne znam, dabome, koliko su njihovi “odzivi” bili iskreni, ali da je svaka imala razloga vjerovati da je ne obmanjujem, tome je dokaz što je taj malko zapleteni roman dugo trajao. Ljubavni sastanci i prepiske učestaše; počeše cvjetati i stihovi.”

Matavulj je bio zaljubljive prirode, što se može primetiti iz samog njegovog zapisa, te ga ta tradicija nije napustila ni kada se zbog posla preselio u Herceg Novi. Sve što je radio mimo posla predavača italijanskog bilo je da se provodi po kafanama i da se zaljubljuje.

Nakon jednog kriznog perioda koji zamalo što nije životom platio, okreće se zdravijem načinu života, dobija premeštaj na Cetinje i učestvuje u mnogobrojnim poslovima, iako para nema mnogo. A devojaka? O tome piše svom bratu Đuri krajem 1884. godine: “…Pitaš me kako živim? Dosta loše. Studen velika, a samoća i malo novca. A što me pitaš jesam li našao djevojku? Koga će mi vraga.” U to vreme započeo je i rad na svom najpoznatijem i najboljem delu “Bakonja fra-Brne”.


Pravu ljubav je spoznao tek u poznijem dobu
Pet godina kasnije konačno se skrasio u srpskoj prestonici, Beogradu. 1891. došla mu je bratanica Darinka u Beograd da se upiše u Višu devojačku školu. Pokazaće se da je to bilo sudbinsko u njegovom životu. U toku njenog prijemnog ispita, Simo je upoznao dvadesettrogodišnju učiteljicu, lepu Milicu Stepanović. Odmah ga je osvojila ova inteligentna i ljupka devojka, “plavih očiju, izvijenih obrva i grgurave kose”, kako ju je sam opisivao. Poučen ranijim iskustvima u ljubavi, a i poprilično zašao u godine (bilo mu je skoro četrdeset), bez mnogo dvoumljenja odmah ju je zaprosio. A bratu Đuri ovako pisao: “… Da sam htio, dragi brate, ja sam mogao naći djevojku sa velikijem novcem, samo ne bih našao Milicu. Vjeruj mi, Đuro, da sam dobro otvorio oči i to odavno. Zasad ti samo to kažem, a uvjeren sam da ćeš se ti i Ana obradovati: ti sreći svoja brata, a Ana svoga đevera. Naša Darinka pak stekla je strinu kakvu samo poželjeti može.”

Ubrzo po venčanju, Simina literarna karijera krenu naviše i dostiže vrh kada mu izađe roman “Bakonja fra-Brne”. Ljubav je blagotvorno uticala na njegov rad, međutim bračna sreća, nažalost, nije potrajala. Milica se okliznula u školskom hodniku i pala, pritom izgubivši bebu. Nesreća kažu nikad ne dolazi sama, pa je tako ubrzo obolela od tuberkuloze i samo nekoliko dana pre godišnjice venčanja umrla u 25. godini. Siminoj tugi nije bilo kraja, srce mu se cepalo za voljenom ženom. Prestao je da piše, svog ga je tuga obuzela, samo je posećivao Miličin grob i dugo kraj njega plakao. Kada se nakon nekog vremena ipak vratio pisanju, radio je dramu “Zavjet” posvetivši je Milici i glavnoj junakinji podarivši njeno ime. Tugu je utapao u kafani, društvu i alkoholu.

Da bi ga sprečio da krene krivim putem, njegov prijatelj iz Novog Sada odlučuje da provodadžiše i javlja mu da je našao ženu za njega. Bila je to Ljubica, udovica novosadskog trgovca Nikole Dimovića, ćerka advokata iz Rume. Bogata, bez dece, dobra žena, baš onakva kakva je bila potrebna piscu slomljenog srca. Simo je oberučke prihvatio. Dvoje vršnjaka se svakodnevno viđaju, Simo je oduševljen njenim bogatstvom, ali i njenom dobrom dušom.

Venčanje se odigralo 1900, iste godine kada su se i upoznali, u Uspenskoj crkvi u Novom Sadu. A odmah po venčanju bračni par je krenuo put Budimpešte, zatim u Beč i Minhen, pa potom u Pariz. Svakodnevno su na izložbama, lumpovanjima, troše novac i uživaju. Mladoženja se u novostečenom bogatstvu odlično snalazi, siromašna prošlost ostaje za njim. Po povratku s puta, nastanjuju se u samom centru Beograda, u Knez Mihailovoj ulici. Posluga, fijakerista, kao i književne večeri po uzoru na pariske, obavezni su u njihovom domu. I pored života u blagostanju, Simo ne prestaje da piše. Postaje član Srpske kraljevske akademije, a ubrzo mu izlaze mnoga dela. Međuvreme ispunjava putovanjima – Carigrad, Beč, Pariz, Rim, Alžir…

Kao što to obično život udesi, Simo i njegova Ljubica nisu dugo uživali u zajedničkom životu. Osam godina od venčanja, pozlilo mu je na ulici. Baš kao i u mladosti, udarila ga je kap. Poslednje što je rekao bilo je: “Ne bojim se ja smrti. Samo ne bih voleo da umrem ovde na sokaku.” Preminuo je istog trenutka kada su ga uneli u kuću. Za njim je ostala Ljubica da žali, bez poroda, sama bez ikoga. A on… otišao je u drugi svet, možda da pronađe svoju veliku ljubav Milicu koju nije mogao za života da usreći.

Đura Jakšić

Lutalica, buntovnik, revolucionar, proganjan, zaboravljan, kritikovan i hvaljen. Đura Jakšić, rođen 1832. godine u Srpskoj Crnji u Banatu, školovao se kod Konstantina Danila u Banatu, a potom na umetničkim akademijama u Beču i Minhenu. Bio je potpuna enigma svoga doba, u učmalim sredinama tražio je kavgu, u umetnosti beg, imao je talenta za sve, ali ni za šta dovoljno volje da istraje, govorili su. Nosio je o vrat okačen teret prvog boema, književnika bez zanimanja kome je Skadarlija bila dom.

Osuđen na prokletstvo da svoju darovitost natapa litrima vina i da grca u dugovima, smucajući se po svetu, od varošice do velegrada. U oktobru 1855. godine Đura se privremeno nastanjuje u Kikindi, dani su mu prolazili usamljenički, a dim krčme znao je da bude dobro društvo. Usamljenost prekida krčmareva kći Mila koja ostaje upisana u istoriju Jakšićevog života crvenim slovima prve ljubavi. Ugao krčme bio je rezervisan za njega. Krčmarica Mila tanka, lepa, sa vatrenim očima, šetala je krčmom noseći piće Đuri Jakšiću.

“Nije joj nikad ništa kazao, ali kad mu je bila prazna čaša, nije hteo da ga druga posluži, čekao je dok Mila prođe pored stola, pa joj je ćuteći dodao čašu. A kada mu je ona donela punu bledoga iđoškoga rampasa, on joj je pogledao duboko u oči, pogledao i ispio čašu do dna.” – verno je taj prizor dočarao Nušić .


Emocije su bile Đurino drugo ime
Mila je, sa svakim novim pokretom, produbljivala Đurine emocije koje su išle pred njena vrata da je zaprose, ali ipak nikada nisu imale dovoljno hrabrosti da to i učine. Vreme je odmicalo, ljubav je narastala kao kvasac u malenoj čaši i Mila je jednog dana otišla. Mislio je da se nikada više neće vratiti. Napisao joj je pesmu, tužnu ispovest nesrećno zaljubljenog čoveka, i dan-danas je recituju setni boemi:

“Ana toči, Ana služi, al’ za Milom srce tuži …”

Mila se kasnije udala i nikada, čak ni posle Đurine smrti, nije spoznala veličinu njegove ljubavi, tešila se time da je pesnik i pijanica, kao da je u tome pronašla opravdanje što se nije odlučila za njega.

Đuru je kroz život često spasavala solidarnost retkih prijatelja, potpune propasti, jer sa druge strane praznog bokala vina čekala su musava deca i jedna žena koja ga je uzela baš takvog. Potpuno okupiran svojeglavošću nije se libio da odbrusi ni najvećem činu, svetio se sitnim pakostima, krunio svoje talente i gubio ljubav, život i dom u toj vrtoglavoj bici sa nepravdom koju je uvek uvećanu video. Srčana, plahovita imaginacija nabijena patriotizmom i željom za borbom sa okovima, vlašću nije mu davala smiraja. Ljubav njegove žene Tine bila je uvek u nekom ćošku i čekala da se makar i pijan osvrne ka njoj. Romantik prgave naravi, u stalnom sukobu sa vlastima, uvek je koračao samo svojim stazama.

Ljubavi srpskih pisaca: Branko Radičević

Povratak u davne dane te 1824. godine odvodi nas pred vrata rođenja Branka Radičevića, bez čijeg postojanja književno sazvežđe nikada ne bi bilo potpuno.

Njegov književni izraz odgajan je na “čisto srpskom zemljištu”. Uneo je u odaje narodne poezije autentičnost i jasno stavio do znanja svojim kolegama da ona može biti lepa i bogata, bez elemenata tuđine.

Putanja Brankovog života, na prvi pogled, nimalo ne odudara od života svih ostalih ljudi. Normalnost, jednostavna životna istorija, ipak krije neku sudbinsku začkoljicu. Jedna manje poznata stvar tiče se Brankovog imena, koje je umetničko, a ono pravo ime, koje dobija po rođenju, bilo je Aleksije.

Brankov život ima dva mesta boravka – u Karlovcima i u Beču. Dve putanje i samo jedan kraj.

Pre vremena postaje školarac, koji rano ostaje bez majke, završio je Karlovačku gimnaziju i po završetku oprostio se s tim “mestom dragim” i tu su koreni pesme “Đački rastanak”. Mladića, po imenu Branko Radičević dočekao je Beč, u kome upisuje pravo, koje je uspeo da privede kraju, ali ga nikada nije završio.

Dečački dani ostaju u Karlovcima, a Brankov život u Beču, u kome je vojevao životne bitke, učio, pobratimio se i potajno voleo ćerku jednog srpskog velikana.

Iz prikrajka svoje oči veoma često ‘trovao’ je njenom lepotom, zvala se Mina i bila je sedmo dete Vuka Stefanovića-Karadžića. Važila je za pravu zavodnicu, sa mnogo udvarača, izuzetno talentovana za muziku, slikarstvo i književnost, bila je okružena pažnjom i težnjom da se što kvalitetnije obrazuje. Na bečkim balovima bila je odjek srpske tradicije u narodnoj nošnji, igrala je narodna kola, držeći svoje glavne adute čvrsto u rukama, dok su za njom uzdisali zadivljeni njenom ličnošću, stavom, harizmom, obrazovanjem.

Poznavaoci i istraživači književne istorije govore o simpatijama između Branka i Mine, izostavljajući mogućnost da je simpatije gajio samo Branko. Minin idealizovani portret Branka govori više od svake reči, šapuće ljubav koja nikada nije pustila svoja krila. Branko je tada bio samo siromašni student u Beču, a Mina bogata kći, koju su mnogi opisivali kao idealnu saputnicu Branka Radičevića.


Mina je bila njegova druga polovina sa kojom ga život nikada nije spojio
Branko Radičević, po opisima, bio je sklon vragolanstvu. Pratio ga je glas da “žene diže u zvezde ili obara na travu”, dok se čudna ljubavna priča spreda oko njegovog imena. Naime, postoje indicije da nije samo Vukova ćerka Mina bila polje po kome je Branko prosipao nežnost, simpatije i skrivene želje, već se i pogled njene majke obarao pred njegovim likom.

Okolnosti u Brankovom životu menjaju pravac onog trenutka kada saznaje da boluje od teške i neizlečive tuberkuloze, nespreman da se pomiri sa sigurnom smrću, koja će ga brzo povući za ruku i odvesti sa sobom, prestaje da uči gotovo završena prava i upisuje medicinu, u nadi da će sam sebi pronaći lek i izlečiti se. Dan za danom, bolest je otkidala po parče od onog Branka koji je bio radostan, pun želja i ambicija, a on je odbijao do poslednjeg trena da ode u bolnicu. Jednog dana na nagovor Vuka Kardžića pristaje da ga smeste u bečku bolničku postelju. Svakodnevno su mu u posetu dolazili prijatelji i sam Vuk, ali i njegova supruga, koja je sa posebnom pažnjom negovala Branka. Poslednji dan Brankovog života provela je sa njim. Bio  je nasmejan, raspoložen za razgovor, dugo je sedela pored njegove postelje držeći ga za ruke i onog trenutka kada se uputila ka vratima da ostavi Branka da odmori, okrenula se da ga još jednom pogleda, a njegovo lice polako je otimala smrt. Osmehnuo joj se zahvalno, dok je pritrčavala krevetu sa krikom na usnama njegovo srce otkucalo je svoje poslednje sekunde.

Ostao je žedan života, nestašluka, strasti o kojoj je pisao. Postao je poznat pesnik za života, koji u 29 godini umire u bedi.

Večnost je prizivao, a u čast svoje ljubavi devojku koju je voleo stavio je u stihove:

“Pevam danju, pevam noću,
Pevam, sele, što god hoću,
I što hoću, to i mogu”…


wannabemagazine.

Friedrich Nietzsche

“Pravi muškarac želi dve stvari: opasnost i igru. Zato želi ženu kao najopasniju igračku.”

Ovaj brkati nihilista, čeličnog pogleda zasigurno je znao šta je ono pravom muškarcu potrebno, pa je svoju “najopasniju igračku” Niče (Friedrich Wilhelm Nietzsche) pokušao pronaći u Lu Salome (Lou Andreas-Salomé). Istina, bezuspešno, no dovoljno da bi naposletku izvukao onu, njegovim ljubiteljima, poznatu mudrost: “Ideš ženama? Ne zaboravi bič.”

“Predugo je u ženi bio skriven rob i tiranin. Zato žena još nije sposobna za prijateljstvo; ona poznaje samo ljubav.”



Rođen 15. oktobra 1844. u Nemačkoj, ovaj veliki filozof (ali i pesnik i fiolog), čitavog života borio se sa blagom, ili ne tako blagom, lucidnošću sopstvenog uma, ni trenutka, pak, ne sumnjajući u sopstvenu genijalnost. A pokušao je i tri puta da izvrši samoubistvo velikim dozama lekova, koje je uzimao protiv nesanice i glavobolje.

Za sebe je govorio da nije “naprosto čovek, već dinamit”, a takva je bila i njegova, zauvek neostvarena, ljubav prema Lu Salome. Ovu svoju muzu i jedinu ljubav, a inače psihoanalitičarku i pisca nemačko–dansko–ruskog porekla, upoznao je na večeri kod gospođe Melvide fon Majzenburg (Malwida von Meysenbug). Priča se da je uživao u ukusnom jelu, “pečenici Majzenburg”, te da mu je zalogaj zastao u grlu kad se na vratima pojavila prekrasna Lu. Upoznavši, tada već široko poznatog pisca i filozofa, sa poštovanjem i divljenjem govorila je o njegovom delu, dok je on bivao razoružan i osvojen. Prema njegovim rečima, Lu je u odnosu sa njim bila majčinski nastrojena i podržavala ga tokom čitavog njegovog stvaralaštva, a posvetila mu je i dve pesme – “Bol” i “Molitva životu”, za koje je kasnije rekao jednom prijatelju u pismu:

“Salomina pesma  zvuči u meni kao glas koji sam uvek očekivao, još od detinjstva; nijednom je nisam pročitao bez suza.”



“Kad žena ima muške vrline, onda od nje treba bežati, a kad nema muške vrline, onda ona beži sama.”

Pa ipak, razvoj njihovog odnosa bio je komplikovan i nepovoljan, kako zbog njihovih priroda, tako i zbog stalnog prisutva drugih ljudi, najpre Rea (Paul Rée) i Ničeove sestre. Niče je, jednom prilikom, i zamolio Rea da, u njegovo ime, zaprosi Lu, ne sluteći da i ovaj sam gaji istovetna osećanja prema njoj. Ničeove sestra i majka nisu bile blagonaklone u pogledu Ničeove zanesenosti, te su nastojale da ga drže podalje od Lu, verujući da bi se on, upuštajući se sa njom u vezu, zaputio u neobuzdanu oluju. Pričalo se da su upravo njegova osećanja prema Lu, njegova ogromna želja da je osvoji, i podstakli u njemu ogroman književni naboj. Govorio je da je ona bila najhumanija od svih ljudi koje je poznavao, ali i da je njegova srodna duša:

“Ja mislim da je jedina razlika među nama u uzrastu. Mi živimo jednako i mislimo na isti način.”

Ono što se u intelektualnim krugovima prepričavalo kada je reč o njih dvoje, jeste dan koji su proveli zajedno, o kom istina nikad nije utvrđena, nakon kog je Lu, godinama kasnije, rekla: “Da li sam poljubila Ničea ili ne, ni danas sama ne znam.” A on je, neposredno nakon tog susreta pisao o tome kako je Lu tog dana bila drugačije biće. “Dugujem ti najlepši san svog života”, dodao je.



Niče, Lu i Re

U međuvremenu, nakon još jednog njenog odbijanja, Niče počinje da sumnja da su Re i Lu ljubavnici, da bi ubrzo i saznao kako su njih dvoje počeli da žive zajedno. Osećajući da je izgubio sve – i prijatelja i ljubav svog života, Niče pada u očaj i u pismima sve češće pominje samoubistvo.

Lu je kasnije upoznala i svog budućeg supruga, Fridriha Karla (Friedrich Carl Andreas), ali Ničea nikad nije zaboravila, kao ni on nju, koji je o svojoj nekadašnjoj muzi, godinama kasnije, gorko i besno rekao:

“Ta mršava, prljava, smrdljiva majmunica sa svojim lažnim grudima – prava propast!”

“Ovako hoću da su muškarac i žena: muškarac sposoban za rat, žena sposobna za rađanje, a oboje sposobni za ples, i glavom i nogama.”



Iza njegove ogromne ljubavi za Lu, iza njegovog ogromnog, bremenitog stvaralaštva, iza njegove genijalnosti i ludila, ostala su pitanja u vezi sa tim da li je, uopšte, bio heteroseksualan, te da li je ikada, i u fizičkom smislu, imao ženu, te da li je zaista bio lud i brojna druga.

Ono što je iza ovog odnosa ostalo kao čvrst dokaz, kako Ničeove prirode, tako i postojane ljubavi, jeste pismo koje joj je jednom prilikom uputio:

“Da li ja mnogo patim, beznačajno je prema pitanju da li ćeš ili nećes, draga Lu, ti sebe ponovo pronaći.

Nikad nisam imao posla sa tako jadnom osobom kakva si ti: neznalica, ali oštroumna, koja obilato koristi ono što joj je poznato, bez ukusa, ali naivna u toj mani, iskrena i pravedna u malim stvarima, bez upornosti obično.

Šire gledano, u celokupnom stavu prema životu – nepoštena, potpuno bezosećajna u davanju ili uzimanju: bez duha i bez sposobnosti da voli, u afektu uvek bolesna i blizu ludila, bez zahvalnosti, bez stida prema dobročiniteljima, a naročito nepouzdana; lošeg ponašanja, sirova u pitanjima časti, mozak s nagoveštajima duše, karakter mačke – zver maskirana u kućnog ljubimca; plemenitost kao trag druženja s plemenitima; jaka volja, ali nevelik cilj, bez budnosti i čistote, grubo prognana senzualnost, detinjsasti egoizam kao rezultat sekusalne atrofije i nedozrelosti, bez ljubavi za ljude, ali s ljubavlju za boga; u želji za ekspanzijom vešta, puna samoograničenja u odnosu na seksualnost muškarca.

Tvoj F. N.”



“Voleti pa propasti, to ide jedno sa drugim od pamtiveka. Volja za ljubavlju – to je ujedno biti spreman na smrt. To ja kažem vama, kukavicama!”

Proglašavajući da je Bog mrtav, da je u ženi skriven rob i tiranin, te izmučen sopstvenim ludilom i neostvarenom ljubavlju, njegova filozofska razmatranja, mogla su biti i očajan, ali snažan i oslobađajući krik, labudova pesma, jedina koju je, zarobljen u sebi samom, mogao da speva.

Wanabe

Фёдор Миха́йлович Достое́вский



Ruske zime se najbolje podnose uz vatru reči neprikosnovenog Fjodora Mihajloviča Dostojevskog (Фёдор Михайлович Достоевский). Pisac čije ime u ruskoj i svetskoj književnosti znači koliko i sam Bog u religiji, vera u narodu, sloboda u vremenu. Veličina njegovih dela teži da dotakne nebo, a on je u svojoj ljušturi bio revolucionar, realist, rođen 11. novembra 1821. godine u Moskvi. Dečačke dane otrgla mu je nemaština, vođen trbuhom odlazi u vojsku, klonio se ljudi i u svom sanjarskom ćošku razmišljao je, čitao i sanjario. Najlepše godine svog života proveo je u Sibiru, osuđen na prinudni rad, smrtnu kaznu, koja mu je dosuđena u 28. godini života, izbegao je zahvaljujući pomilovanju. Tu je delio vazduh sa ubicama i lopovima, živeo sa njihovim zločinima koje je kasnije verno opisivao u svojim romanima. Tražio je u tim zločinačkim licima trag ljudskosti i tako štitio sebe od ludila.

Ti zatvorenički dani, jakog ukusa i mirisa, izbijaju na površinu književnog jela koje je pripremao za večnost. Depresija, poroci, prazni džepovi terali su ga na svakakve ludosti. Kocka je u njemu budila čoveka tame, njegovim dugovima često se nije nazirao kraj, čak je i jedno od njegovih dela nastalo upravo zahvaljujući potrebi da izmiri nagomilana dugovanja. “Zločin i kazna” života Dostojevskog upravo su te karte koje je mešao život. Napisao je 15 romana, mnogo pripovedaka, eseja, na policama života stanuju: “Idiot”, “Kockar”, “Braća Karamazovi”, “Bedni ljudi”, “Zapisi iz mrtvog doma”.



Dostojevski spava na policama

Kada ispod vela psihološkog štiva, prožetog nekom urođenom tragedijom, zavirite u dušu autora, vidite biće koje govori: “Voleti, znači videti drugog čoveka onakvim kakvim ga je Bog stvorio!”

Po izlasku iz sibirskog zatvora, narušenog zdravlja, raspršene slave i uspeha, ženi se svojom prvom ženom, takođe bolesnom. U kratkom periodu suočava se sa smrću žene i brata.

Tokom putovanja po zapadnoj Evropi, daleko od njegove kobne i voljene Rusije, pokušao je da obnovi svoju vezu sa mladom studentkinjom Apolinarijom Suslovom (Аполлинария Прокофьевна Суслова), koja je odbila da se uda za njega. Ljubavni neuspeh izazvao je lom u njegovom srcu, sve dok nije upoznao “Anu Grigorjevnu, dvadesetogodišnju devojku koja je radila kao stenografkinja, kojom se oženio 1867. U ovom periodu je napisao svoja najveća dela.” Bila je to ona koju je čekao, odana, njegova, koja ga je otrgla od finansijskih neprilika i dala mu tovar inspiracije za najbolja dela, možda ikada napisana.

Imao je zlu kob, kada je bio u Nemačkoj mrzeo je Nemce, u Francuskoj Francuze, samo zato što nisu Rusi. U tim dalekim zemljama, čeznuo je za ćiriličnim slovima i svojom hladnom, voljenom Rusijom. Njegova dela nastajala su zbog novca, pisao ih je neverovatnom brzinom, a njihov značaj proteže se kroz vekove. Prosto, Dostojevski ne izlazi iz mode. Temperament tih dela težio je upravo onome što je sam Dostojevski govorio: “Sve ili ništa”. Tragičan, sivkasti metod uranjanja u kompleksnost misli i osećanja, davao je za pravo Dostojevskom da mrzi kitnjaste knjige, šablone, formalni literarni stil… Bio je najtragičniji pisac Rusije. Davao je svetu stvarnost tog drugog sveta, pred kojim se oči drže čvrsto zatvorene. Ali ljubav ga je razoružala, vratila u kolosek, od trenutka ženidbe, pa sve do poslednje sekunde života, živeo je spokojan.

Svakom ko voli sasvim je jasno šta je Dostojevski hteo da kaže: “Srcu koje istinski ljubi: ili ljubomora ubija ljubav ili ljubav ubija ljubomoru. Sasvim suprotno biva sa strašću! Nema razlike između budale i mudraca – kad su zaljubljeni!”


Wanabe

Мари́на Ива́новна Цвета́ева

Cvetajeva (Марина Ивановна Цветаева), ruska, prekasno otkrivena, boginja, bila je, kažu, nepodobna za vođenje domaćinstva i porodični život, jer je sebično sebe i poeziju stavljala na prvo mesto, verujući da je kompromis rezervisan samo za slabe i za one koji nisu umetnici.

Oduzevši sebi život u 49. godini, pogledala je smrti, kako i životu, u oči – dostojanstveno, suočivši se sa činjenicom da sebi i porodici više ne može da obezbedi osnovne uslove za život.



“Ja ne živim u svojim ustima i onaj ko me ljubi, ne dotiče mene.”

Ovaj život, pun strasti, patnje i ljubavi otpočeo je 1892. godine u Moskvi, u uglednoj, artistokratskoj porodici. Putujući svetom sa svojim najbližima, Marina se radovala begu od moskovskog buržujskog života, ne sluteći da će jednom od njega i pobeći – u potpunu bedu.

U mestu Pavla Visina (poznatom utočištu za pesnike i umetnike), upoznala je svog budućeg supruga – carskog višeg oficira Sergeja Efrona (Сергей Эфрон). Ubrzo su se i venčali, no Cvetajeva je celoživotno imala afere sa drugim muškarcima, bilo platonske, bilo “opipljive”. Navodno je imala i ljubavnu aferu sa pesnikinjom Sofijom Parnok (София Парнок).

Nakon što se Efron, sa kojim je tad imala dvoje dece, priključio Beloj armiji, Marina se vratila u Moskvu, gde je vladala beda, a kako nije imala kome da se obrati za pomoć – bila je prepuštena samoj sebi, pa je i obavljala sve poslove do kojih je mogla doći. Kada joj je umrla mlađa kćerka, ona biva izjedana grižom savesti, te suprugu, za kog i ne zna da li je živ, u pismima piše kako ju je “Bog kaznio”. Kada je, najzad, dobila vest da je Sergej u životu, i tada mu piše: “Moj Serioženka, ako se od sreće ne umire, onda se u svakom slučaju okameni.”



“Nada ima krila. Moja nadanja – to je kamenje na srcu: želje koje nisu imale vremena da postanu nadanja, odmah, unapred, su postale beznađe, tegobe, najteže tegobe. Daj mi, Bože, da se više ničemu ne nadam.”

Ona sa kćerkom 1922. napušta Sovjetski Savez i ponovo se sreće sa svojim mužem. Živeći u Pragu, ali odvojeno, Marina otpočinje aferu sa bivšim vojnim oficirom – Konstantnom Rodzevčem (Константин Родзевич). Po završetku ove veze, počinju i njene prepiske sa Borisom Pasternakom (Борис Леонидович Пастернак) i Rilkeom (Райнер Мария Рильке).

Pisala je Borisu:

“Borise, ja ne bih mogla u julu mesecu da s tobom budem u Moskvi, jer bi se ti razbijao o mene.
Mnogo sam razmišljala o tome – i pre tebe – celog života. Vernost kao samosavlađivanje nije mi potrebna (ja kao odskočna daska, ponižavajuće). Vernost kao postojanost strasti, nerazumljiva mi je, tuđa. (Vernost kao nevernost – stavlja sve na svoje mesto!) Dovoljna mi je jedna za ceo život. (Možda je i nije bilo, ne znam, nisam pronicljiva, onda joj se približila nevernost, njen oblik.)
…Ja tebe razumem iz daleka, a ako bih videla ono što te očarava, zagrcnula bih se prezirom kao slavuj pesmom. Likovala bih od njega. I u trenu bih se izlečila od tebe. Kao što bih se izlečila od Getea i Hajnea čim bih ih pogledala…”

Kada je Rilke umro, gorko i grozničavo pisala je Borisu o njegovoj smrti:

“Ti si prvi kome ispisujem ovaj datum. Borise, on je umro 30. decembra, ne 31. Još jedan životni promašaj. Poslednja sitna osveta života – pesniku. Borise, mi nikada nećemo otići kod Rilkea. Taj grad više ne postoji.

… Vidiš, Borise: utroje, živi i svejedno ništa ne bi ispalo. Poznajem sebe: ne bih mogla da ne ljubim njegove ruke, a ne bih mogla da ih ljubim, čak ni u tvom prisustvu, možda čak ni u svom. Ja bih žudela, kidala bih se i raspinjala, Borise, zato što je to još ovaj svet. Borise! Borise! Kako mi je onaj dobro znan. Po snovima, po vazduhu snova, po rasterećenosti, po suštini snova. I kako ne poznajem ovaj, kako ne volim ovaj, kako sam uvređena u ovom…”



Iz pisma Borisu: “...Mislim na Vas i bojim se da ću Vam u životu biti od štete: moje je da – skidam sve maske, ponekad derući pri tome i kožu, a ponekad i meso. Ljude kroz mene nećete naučiti da volite, sve osim ljude – DA! Ali živi se sa ljudima...”

Sergej i Cvetajeva su se 1924. pomirili i napustili Prag, a potom dobili i sina, da bi već naredne godine otišli u Pariz, gde su živeli narednih 14 godina u bedi. Po povratku u Rusiju, Efron je bio uhapšen zbog špijunaže, a ubijen je iste godine kada su Cvetajeva i njen sin evakuisani u Jelabugu.

Obesila se avgusta 1941. ostavivši pismo upućeno sinu:

“Murilga! Oprosti mi, ali dalje bi bilo sve gore. Teško sam bolesna, to više nisam ja. Volim te bezumno. Shvati da više nisam mogla da živim. Prenesi tati i Ali ako ih vidiš da sam ih volela do poslednjeg časa i objasni im da nisam mogla dalje.”

Slučajni “akter” njenog samoubistva, bio je upravo Pasternak (s kojim se pred kraj života konačno i upoznala). Pomagao joj je oko pakovanja i dok je konopcem vezivao kofer, kroz šalu je prokomentarisao kako je uže toliko jako da “kad bi čovek hteo, mogao bi njime da se obesi”. Kada je saznao da se Cvetajeva obesila baš pomoću tog užeta, dugo sebi nije mogao da oprosti nepromišljenu šalu.

Njeni stihovi nisu bili poželjni u Sovjetskom Savezu, te je, kada je izvršila samoubistvo, bila usamljena, bez para, gotovo zaboravljena. Na sahrani nije bilo nikog, a ne zna se čak ni gde je sahranjena.



“Mogu biti kupljena samo nebom u sebi!”

Ovaj tragični život, prepun ljubavi i strasti, ostavio je, osim poezije, gomilu imena onih koje je Marina volela, ili bar mislila da ih voli. Pored njenih prepiski sa Pasternakom i Rilkeom, poznato je njeno druženje sa pesnicima Andrejem Belim (Андрей Белый) i Maksimilijanom Vološinom (Максимилиан Волошин). Bila je nemirna poput vetra, no u svojim ljubavima, i pored toga, predana i duboka. Kad je još jednog od svojih ljubavnika, Ivana Bunjina (Иван Бунин), pitala gde se nalazi, odgovorio joj je kratko: “Zašto?”, da bi mu rekla: “Zato što, ako si živ, znači da si moj.” U jednom pismu, pisala mu je i: “Bože, ne sudi, ti nikad na ovoj zemlji nisi bio žena.” Nije joj sudio. Sopstveni život uzela je u sopstvene ruke, one ruke, umorene, istrošene od teškog rada, one ruke kroz koje su prošla najlepša ljubavna pisma, one ruke koje su iza sebe ostavile poeziju, čija se lepota i vrednost mere jedino suzama – kako njenim, tako i suzama onih koji je čitaju, godinama kasnije.

Wanabe

Oscar Wilde

Oskar Vajld (Oscar Wilde) rođen u Dablinu, 16. oktobra 1854. kao Fingal O’Flaetri Vilis (Fingal O’Flahertie Wills) bio je prvenstveno po poreklu irski književnik. Pohađao je “Triniti koledž” u Dablinu od 1871. do 1874. godine. Dobio je stipendiju za “Magdalena koledž” u Oksfordu, koji je počeo da pohađa 1875. godine, ali je zbog svog ekscentričnog ponašanja imao problem sa profesorima. Kasnije napušta Oksford i prelazi da živi u London.

Oskar Vajld je šokirao London talentovano i neprestano. Oduševljena publika je tražila uporno da se posle završene predstave pojavi autor. Na molbe i preklinjanja glumaca i upravnika pozorišta Vajld je jedva pristao da izađe na pozornicu. Sama njegova pojava je bila predstava: ekstravagantno obučen, sa zelenim karanfilom u reveru, cigaretom u ustima: oduševljenoj publici kaže sa puno ironije: “Gospođe i gospodo! Možda nije sasvim korektno pušiti pred vama, ali se meni čini da je nekorektno i što vi meni smetate da pušim”. Satima je mogao da zabavlja publiku smišljajući priče “u letu”, vesele prirode, zabavan, duhovit, dečačkog duha. “Želim da probam sve plodove iz svetske bašte!”, izjavio je nadahnuto, ne znajući da će mu ta želja doći glave. Odrastao je u vrlo kontroverznoj porodici, zbog koje je jedan njegov biograf izjavio “Jadno dete iz takvog braka”.



Oskar Vajld

Godine 1882. otišao je da predaje u Americi. Posle povratka iz Amerike živeo je nekoliko meseci u Parizu. Oženio se1884. sa Konstans Lojd (Constance Lloyd) u Londonu i dobio dva sina Sirila i Vivijana.

“Slika Dorijana Greja” je svakako najčuvenija knjiga Oskara Vajlda, pored njegove poezije, pozorišnih komada i novinskih članaka. Za umetnika je Dorijan živa ikona, upravo tako ga je živopisao na platnu. A dalje se kao sa svakom pravom ikonom dešava čudo. Svaki neprilični postupak Dorijanov ostavlja trag na platnu. I tu je baš u pravi čas reč o otkriću. I mi smo sve do dana današnjeg govorili o uticaju umetnosti na život. A onda prvi put otkrivamo tajnu uticaja života na umetnost. Tada u lepoti njegovog dela, dolazi do Oskarove životne ljubavi, koja će ga uništiti u razmeri onoga koliko ga je podigla u visine.

Jedna od najvećih romansi viktorijanskog doba bila je ljubavna veza između Oskara Vajlda i mladog lorda Alfreda Daglasa (Lord Alfred Douglas), zvanog Bouzi (Bosie). Bouzi je najpre bio očaran romanom “Slika Dorijana Greja”. Nešto neobično se dogodilo sa četrdesetogodišnjim piscem, u njemu su se probudila do tada prikrivena osećanja. Iako je već bio oženjen i otac dvoje dece, lord Daglas je sve više zaokupljao njegove misli i osećanja. O njihovom neobičnom prijateljstvu javno se pričalo u otmenim londonskim krugovima, po periferijskim krčmama, novinskim redakcijama. Dvostruko mlađi od Vajlda, dekadentni lord anđeoskog lica, zaveo je pisca i postao njegova najveća ljubav. Ne mogavši da mu odoli, to je prokomentarisao: “Jedini način da se oslobodite nekog iskušenja jeste da mu podlegnete” (The only way to get rid of a temptation is to yield to it).

Skandal je bio na pomolu. Kruti viktorijanski moral nije dozvoljavao nikakva razmimoilaženja sa opšteprihvaćenim društvenim normama. Viktorijanski London je tada okrenuo leđa Oskaru pod optužbama oca lorda Daglasa. Iako je perverzni mladi lord bio veća opasnost od Vajlda nego obratno, Vajldu je sudija zbog “nakaznog ponašanja” izrekao najgoru moguću kaznu – dvogodišnji prinudni rad. Bouzi je Vajlda uvukao u krug mladih muških prostitutki, sa kojima je orgijao s vremena na vreme. Godine 1895. Vajld je postao robijaš tamnice Reding. Prva godina zatvora ga je uništila i duhovno i telesno. U Londonu ga odjednom niko više nije spominjao. Njegova porodica je posle sudskog skandala emigrirala u Švajcarsku, promenivši prezime u Holand. Žena ga je jednom posetila u zatvoru. Po izlasku, deca su mu oduzeta. Teški uslovi života u zatvoru uništili su mu zdravlje. Posle zatvora živeo je samo još tri godine, uglavnom u siromaštvu i izbegavan. Preminuo je u Parizu 1900. potpuno sam u hotelskoj sobi. Njegov sin je posthumno objavio knjigu “De profundis” sa pismima koje je Vajld u zatvoru pisao svom ljubavniku.

Wanabe

Серге́й Алекса́ндрович Есе́нин

Sergej Aleksandrovič Jesenjin (Серге́й Алекса́ндрович Есе́нин) slavni ruski pesnik, boem, uplašeni mladić, ljubavnik, rođen 1895. godine u selu Konstantinovu u Rusiji, prerano je napustio ovaj svet, oduzevši sebi život u najjedrijoj tridesetoj godini života, davne 1925. godine.

Počeo je da piše poeziju sa devet godina. Preselio se u Moskvu 1912. i počeo da radi kao lektor u izdavaštvu i da paralelno pohađa studije na Moskovskom državnom univerzitetu. Tri godine kasnije, preselio se u Sankt Peterburg, gde je upoznao pesnike i izgradio svoju poetiku i postao poznat u književnim krugovima.

Crveni pečat, zavijen u šal života Jesenjina, bila je velika Isidora Dankan (Isadora Duncan), slavna američka plesačica.



“Ne gledajući, od strasti uz žar na rame mi je tvoja ruka pala”

Ljubavna priča ovog velikana počinje na jednom od prijema, Isidora je uz zvuke Internacionale izvodila svoju numeru – ples sa šalom. Dvadesetšestogodišnji Sergej je odmah primetio tu plavooku ženu sa riđom kosom. Na prijemu je bio sa prijateljem Anatolijem Mariengofom (Anatoly Borisovich Mariengof ) ali njegov pogled je bio zaleđen na plesačicu u crvenom polu-prozirnom kostimu.

- Boginja – rekao je.

Da sudbina konce povlači jasno je bilo od samog početka, 1921. godine, vračara je prorekla Isidori: “Vi se spremate na dugi put u zemlju pod bledo-plavim svodom. Postaćete bogati, vrlo bogati. I udaćete se…” Nakon razvoda i neuspešnih veza plesačica nije više ni računala na neku trajnu ljubav, a ponajmanje u Rusiji gdje je otputovala na poziv narodnog komesara za prosvetu i kulturu Lunačarskog da otvori školu plesa.

Anatolij Mariengof opisuje njihov susret:

- U jedan sat noću stigla je Dankan Isidora (Duncan Isadora)… Legla je na divan, a Jesenjin kod njenih nogu. Ona je provukla ruku kroz njegovu kosu i rekla: “Solotaia golova” (zlatna glava).

Ne trošiti uzalud reči o velikoj ljubavi bez prepreka i strasti koju ništa ne može da razuzda, jednostavno, ova njihova priča, njihova smelost sama za sebe govori.

Sergej i Isidora su bili više nego različiti. Ona isprva nije ni znala za slavu i rad svog izabranika, a shodno da su različitog porekla, Jesenjin nije govorio engleski, dok je Dankanova znala tek nekoliko reči na ruskom.

Ljubav je bila duboka, burna, baš kao i njegove pesme.

Ona se odnosila prema pesniku sa zaštitničkom nežnošću, izgledao joj je kao slabo, bespomoćno dete. Njen vatreni ples dovodio je Jesenjina do ekstaze. Posećivali su zajedno prijeme i književne večeri gde bi Isidora plesala, a Sergej čitao svoju poeziju i prozu. Zore su ih čekale.



Teška zavesa sivila i slutnje je otpočela svoj čin.

Venčavaju se i sele u Pariz, zatim u Ameriku, gde se Isidora svim snagama trudila da održi Jesenjinovo ime, ogranizujući pesničke večeri, gostovanja. U dalekoj zemlji pesnika su posmatrali kao “prilepak” slavne plesačice.

I drama počinje.

Jesenjin to teško podnosi, iako je slavu stekao tek nakon svoje smrti, u Rusiji je ipak bio ime i cenjen stvaralac. U tuđini ima osećaj da nikome nije potreban. Pada u depresiju, odaje se piću, sve češće pravi problem. Njihove su se svađe završavale nečijim odlaskom, sve do momenta kada je Isidora pozvala policiju, pošto je pijani pesnik na njenom koncertu napravio incident. Odveden je u psihijatrijsku bolnicu.

Vratio se nakon tri dana, a ono što je zatekao od svoje voljene jeste jedna ostarela i posve neprivlačna osoba.

Njegov prijatelj Mariengof se seća: “Jesenjin je otišao s Prečistenke sav klonuo. A sa svog nesrećnog svadbenog puta po Evropi i dvema Amerikama (neka je prokleto to svadbeno putovanje!) on se 1923. vratio u Moskvu – slomljen.”

“Jesenjin se zaljubio ne u Isidoru Dankan, nego u njenu slavu, u njenu svetsku slavu. On se i oženio njenom slavom, a ne njom – ne postarijom, uveliko već i otežalom, ali još uvek lepom ženom sa ofarbanom kosom… Isidora je bila žena pronicljivog uma: jasnog, oštrog i hrabrog. U tu pedesetogodišnju ženu Jesenjin nikad nije bio zaljubljen” – dodaje on.



"Ima nečeg lepog u letu, a s letom nečeg lepog u nama"

Pesnik Sergej Gorodecki, pak, misli drugačije: “Po svim mojim kasnijim utiscima, to je bila duboka uzajamna ljubav. Istina, Jesenjin nije bio toliko zaljubljen u samu Isidoru koliko u njenu slavu, ali uopšte nije bio manje zaljubljen nego što je on bio u stanju da se zaljubi. Uopšte, taj sektor je kod njega bio od manje važnosti. Žene nisu igrale toliku značajnu ulogu u njegovom životu kao na primer kod Bloka…”

U teškoj depresiji Sergej Jesenjin je 28. decembra 1925. izvršio samoubistvo u hotelu “Angleter” u Lenjingradu, tako što se šalom obesio o cev centralnog grejanja.

Ivan Jevdokimov se seća susreta s Jesenjinom u Moskvi 23. decembra 1925, uoči samog njegovog odlaska u Lenjingrad: “Jesenjin me je upitao – Sviđa li ti se moj šal? To je poklon od Isidore… Dankan. Ona mi ga darivala. Pesnik je iskosio oči na mene… Eh, kako me je volela ta starica! – gorko je rekao Jesenjin.” “Ona mi je i poklonila šal. Ja ću joj napisati… pozvaću je, i ona će razdragana dotrčati k meni otuda da mi padne u zagrljaj…”

Neki će reči da sudbina ne postoji, ali Dankan-Jesenjinove je poterala na isti put .

Šal je postao i njen “ubica”.

Septembra 1927. Isidora je tragično poginula – dugački šal se zamotao oko automobilskog točka i udavio je.

Ljubav je zanemela. Bolela je.

Tada. U hotelu “Angleter”. Presekao je vene i krvlju ispisao svoju najlepšu pesmu “Doviđenja, druže moj”.

Veliki Sergej Jesenjin.

Wanabe

Anaïs Nin

Predajući se osećanjima do kosti, vođena srcem pre nego razumom, Anais (Anaïs Nin) je živela svu vatru koju je pisala. Kritičari su je, istina, povremeno nazivali lažljivicom, s rezervom uzimajući sve ono o čemu je u svojim dnevnicima, koje je vodila celoga života, pisala. Koliko god da je njena ljubav sa Džun (June Miller), Milerovom (Henry Miller) ženom, upitna, toliko njena plamteća, strastvena priroda ne može biti. Htela je da “grize život i bude rastrgnuta od života” . Svoj dnevnik je simbolično nazvala “Vatra”. A njen život se, s razlogom, simbolično može nazvati istim imenom.



“Nije za mene analiza koja parališe. Samo življenje!”

Rođena u Francuskoj 1903. godine, posle razvoda svojih roditelja, Anais se sa braćom i majkom seli u Njujork (gde već uveliko vodi dnevnik), da bi sa 16 godina napustila školovanje i počela da radi kao model. Sa 20 godina udala se za bankara i umetnika Hjua Parkera (Hugh Parker Guiler), kasnije poznatog kao Hugo.

“Nikad nismo bili toliko srećni ili toliko jadni. Naše su svađe čudesne, strahovite, žestoke… Lice mi je izjedeno od suza, vene na slepoočnicama odskočile. Hugove usne podrhtavaju. Na jedan moj krik odjednom mi se stvara u naručju i jeca. A onda me telesno poželi. Plačemo, ljubimo se i svršavamo jednovremeno. A sledećeg trenutka sve raščlanjujemo i razborito razgovaramo. Kada se rashladimo, čudim se neuravnoteženosti naših osećaja. S dosadom i mirom zauvek je gotovo.”



“Kad pustim najdublje korene, tad osećam i najjaču želju da sebe iščupam iz korena.”

U to vreme, ona piše o D. H. Lorensu (David Herbert Richards Lawrence), Otou Ranku (Otto Rank) i proučava psihoanalizu, da bi uskoro u njen život ušetao i njen, danas najpoznatiji ljubavnik – Henri Miler. Govorila je da je u pisanju “vatren, muževan, animalan, veličanstven”, ali i “čovek pijan od života”.

“Ugledavši ga, pomislila sam: eto čoveka kog bih mogla voleti. I nisam se bojala.”

Zajedno sa Milerom, u njen život je ušla i njegova žena – Džun. Anais je, navodno, i sa njom imala ljubavnu aferu, a u svom dnevniku upućivala joj je duboke izjave ljubavi i žudnje i o njoj je bogato pisala:

“Ona živi bez logike. Čim neko pokuša da dovede Džun u red, Džun je izgubljena. Mora da joj se to mnogo puta dogodilo. Ona je kao pijanac koji se prepušta… Drogirana je od sopstvenih romansi. Skrušeno stojim pred tim fantastičnim detetom i ne razmišljam više.”

Govorila je kako je otkrila radost u muškoj usmerenosti svog života na udvaranje sa Džun, ali, istovremeno, i strahovitu radost umiranja i raspadanja.

Za sve to vreme, ona ostaje i sa svojim “večitim mužem” – Hugom, i sa svojim “večitim ljubavnikom” – Henrijem.

“Čini mi se da sam verna onoj sponi između Huga i sebe. To ne menja, niti umanjuje, ništa što doživljavam izvan kruga naše ljubavi. Baš naprotiv, još ga bolje volim zato što volim bez licemerja. Ali taj paradoks me duboko uznemiruje. To što nisam savršenija, ili sličnija Hugu, to i treba prezirati, da, ali to je samo druga strana moga bića.”



“I Henri i Džun su razorili logiku i jedinstvo mog života. To je dobro, jer kolotečina nije življenje. Sada živim. Nisam u kolotečini.”

Iako ju je Henrijeva snaga istovremeno plašila i privlačila, Anais mu je, na svoj način, ostajala verna, razmenjujući sa njim, gotovo konstantno, iskričava, isprekidana, požudna pisma. Rekla je kako, pišući o njemu, mora da upotrebi reči koje postoje u drugim jezicima da bi, pred sobom, dočarala silovitost onoga što on u njoj jeste, te ga je nazivala ardiente, salvaje, hombre (usplamteo, divlji, čovek), istovremeno svesna da ga više želi nego voli, da mu se više divi nego što prema njemu oseća ljubav.

Jedno od Henrijevih pisama koje je objavila u svom dnevniku je i ovo:

“Kad se vratiš prirediću ti književno jebačko slavlje – što znači ševa i razgovor i razgovor i ševa. Želim te. Volim te. Ti si moja hrana, moje piće, ceo moj prokleti stroj… Ležati na tebi je jedno, a približiti ti se nešto sasvim drugo. Moja si, htela to ili ne. Svaki dan čekanja sad je pravo mučenje. Dođi što pre. Želim te. Volim tvoje butine, zlatasto bledilo, oblinu tvoje stražnjice, toplotu u tvojoj nutrini, tvoje sokove. Anais, toliko te mnogo volim, toliko mnogo!”



Anais Nin i njen večiti ljubavnik – Henri Miler

U trećem delu svog dnevnika, ona opisuje preseljenje u Njujork i strasnu vezu sa Frojdovim (Sigmund Freud) učenikom Rankom. Po povratku u Pariz, Anais ponovo oseća neutoljivu glad za slobodom i životom. “Ja čekam ljubavnika. Nemirna sam. Život me zove dalje.” Novi plamen pronalazi u Gonzalu Moru (Gonzalo Moure) koji je vodi do novih visina. “Život. Vatra. Bivajući vatra, ja podstičem vatru i u drugima.”

Njen drugi suprug, Rupert Pol (Rupert Pole), šumar s kojim se venčala pedesetih godina, dok je još bila u braku sa Hugom, nakon smrti njenog prvog muža objavio je necenzurisane verzije dnevnika, a nakon njene smrti ispunio je poslednju Hugovu želju i rasejao njegov pepeo u Los Anđelesu, na istom mestu kao i njen.

Bez obzira na to što je među njenim ljubavnicima mnogo imena, veza sa Henrijem postala je ono što je, na određen način, obeležilo njen život, do srži uzdrmalo njenu unutrašnjost i probudilo njenu pravu prirodu. Ostali su prijatelji do kraja života. “Henri se ne može obožavati kao ljudsko biće, nego kao genije.” Za nju, pričao je kako je jedina žena koja je odgovorila zahtevima njegove uobrazilje, te kako je mislilac koji u njemu budi najviše čuđenja, te kako ne uspeva da shvati da li je ranjivo dete koje leži u njegovom krilu i vapi za ljubavlju, ili putena ženka koja bi u svakom trenutku mogla u sebi da ga ima.



“Za tebe i mene najviši trenutak, najveća radost, nije kad preovlada naš um, nego kad izgubimo glavu, a i ti i ja je gubimo na isti način, kroz ljubav.”

Govorila je kako je običan život ne interesuje, kako ne želi da bude samo prolaznik u svetu slika, već kako ima potrebu da i sama stvori neke od njih. Stvorila je tu jednu fantastičnu sliku na kojoj žena, gladnog i nemirnog pogleda, i iste takve krvi, široko raširenih bedara sedi, osećajući kako život svom snagom u nju uranja. Dok ona ostaje ono što u svojoj suštini jeste – žena. Gola. Bez nastojanja da od svoje prirode pobegne.

Wanabe

Trinaest Nušićevih žena

Dok je mladi pesnik Branislav Nušić bio na robiji zbog jedne pesme, njegovu prvu ljubav Milicu Terzibašić zaveo je njegov prijatelj, mladi lekar Đoka Jovanović.



Ponegde se još izvodi kratka komedija Branislava Nušića "Običan čovek", u kojoj se jedna devojka zaljubljuje u mladića na neviđeno, samo čitajući njegove pesme. Tu je slavni komediograf opisao događaj iz sopstvenog života, što i priznaje u predgovoru. Razlika je samo u tome što se u stvarnosti ta ljubav završila nesrećno, ali je pokrenula mnoga druga Nušićeva dela. Kao i glavni junak Damjanović, i pisac je najpre zbog ljubavi postao pesnik, a kasnije je ljubav bila čest motiv njegovih komičnih dela.

U svojoj "Autobiografiji" Nušić nije bio iskren kada je rekao da je ispevao samo dve pesme, jednoj ženi i jednom kralju. U mladosti se dosta bavio poezijom, koja se i nije isticala naročitom umetničkom vrednošću. Objavio je svega dve ljubavne pesme, "Prva, druga, treća i četvrta tačka moje ljubavi" i "Na dan venčanja", i one su posvećene istoj devojci. Ona se zvala Milica, i upoznala ga je upravo čitajući njegove pesme. Bila je kći Mihaila Terzibašića, trgovca i narodnog poslanika, i sestra jednog Nušićevog prijatelja koji se pojavljuje u "Običnom čoveku". Miličinoj prebogatoj porodici nije padalo na pamet da dozvoli da se njihova mezimica uda za mladića koji je još bio student, i uz to sin propalog trgovca. Da stvar bude gora, mladi Nušić je otišao na dvogodišnju robiju zbog pesme "Dva raba", uperene protiv kralja Milana Obrenovića, i baš tada ga je devojka ostavila. Naime, dok je njen Branislav još bio na slobodi Milica se razbolela.



Zabrinut za njeno zdravlje, zaljubljeni pesnik se obratio za pomoć svom drugaru Đoki Jovanoviću koji je upravo završio studije medicine. Lečenje je trajalo dugo, i za to vreme Đoka je uspeo da izleči Milicu ne samo od boljke, nego i od ljubavi prema svom prijatelju. Kada je to čuo, požarevački robijaš je 1888. izlio sav svoj bol u sonet koji glasi: "Tebi je sudba drugo obrekla, sreću i zlato, u kom bi sjala; meni samo pesmu je dala: Pevaj, božjače, to mi je rekla. Naše su staze različite, i već je blizu rasputnica; više ti neću gledat lica ni tvoje crne kose vite. Jer ti ćeš tvojom stazom sreće, penjuć' se nome sve više, više, živet' u sretnih dana nizu. A ja ću svojom stazom tuge, pevajuć' ljubav, sve tiše, tiše. Al', ljubi me, ljubi, dok smo još blizu!".

Nušić svoju dragu nije preboleo ni kada je odležao kaznu, ali je nevernici oprostio, a utehu i zaborav pronašao pesmi i boemiji. O tome govori njegova pesma "Na dan njenog venčanja" koja glasi: "Njeni svatovi već prošli, i razišli se, zadovoljan svak. Amor je većem ugasio sveću, u bračnoj sobi već zavladao mrak. Neću je kleti, neveru hudu, varljiva zlata što je ote bljes; ja nisam imao kolajna zlatnih, a njojzi pesma ne beše res (ukras). Neću je kleti, nek bude sretna, sa njim će joj biti sretan svaki sat; ja šta sam mogao, sitnica skoro, jedino ljubav iskrenu joj dat". Od tada su mnogi ženski likovi u Nušićevim delima prikazani kao površni i neverni.



U "Autobiografiji" koju je pisao već u zrelim godinama, Branislav Nušić je utvrdio: "Ljubav je jedna vrsta pijanstva. Kad čovek prevali prvu i drugu čašu, otvori mu se apetit i javi žeđ i onda sručuje čašu za čašom. Tako je otprilike bilo i kod mene, i mogu reći da sam postao pravi alkoholičar. Još se ne bih otreznio od prošle ljubavi, a ja bih već prihvatio čašu koja bi bila preda mnom." Iako je tu tvrdio da je imao čak trinaest ljubavi, zapravo je među one tri ili četiri prave umešao školske drugarice, služavke, razne ljubavnice, čak i one udate.

Pišući o prvom poljupcu, zaključio je i ovo: "Čudnovato, čim sam odvojio usne sa usana, ja sam se osetio naoružan iskustvom, koje je ljubavi isto tako potrebno kao i u svima drugim pojavama života. I kao što iskustvo uvek donosi razočaranje, tako se to i kod ove moje ljubavi desilo. Uostalom, razočaranje je najobičniji i obligatan kraj svih ljubavi."

Nušićeva poslednja iz "Autobiografije", trinaesta ljubav, postala je njegova supruga. Zvala se Darinka, i bila je kći trgovca Božidara Đorđevića. Kada je krajem 1891. došla u Bitolj u posetu svom ujaku, konzulu Dimitriju Bodiju, upoznala je njegovog pisara Branislava Nušića. Bila je to ljubav na prvi pogled. Ali, kada je mladoženja isprosio 17-godišnju Beograđanku, postavio joj je uslov, da mu u braku dopusti jedan od tri poroka, kocku, piće ili žene. Mudra je bila mlada Darinka. Ako bi izabrala kocku, otišla bi kuća, da izabere piće, uz kuću ode i zdravlje, pa je shvatila da je najbolje da izabere žene. Tako i bi. Par se venčao u manastiru kod Bitolja, priredivši veselje o kome se dugo pričalo.

Maler i u ljubavi

Slavni pisac je u "Autobiografiji" zapisao sledeće: "Moja trinaesta ljubav, to je moja žena. Ja sam odavna znao da je broj trinaest malerozan, ali nisam znao da to i u ljubavi važi." Supružnici su u početku bili srećni. Ali, već 1899. u pismu Nušićevim roditeljima koje su oboje potpisali, saopštili su da nameravaju da se razvedu. Glavni razlog je, navodno, bila Darinkina ljubomora i tvrdoglavost, a Nušić ističe, da ako je hteo, mogao je da se razvede od žene odmah posle svadbe, iz mnogo važnijih razloga. Na šta je mislio, može se tek naslutiti iz jednog njegovog komentara o ženskom rodu, kada je utvrdio da na zemaljskoj kugli postoje tri pola: "Severni ledeni, Južni ledeni i ženski ledeni pol."

Na početku 20. veka, kada se već proslavio kao pisac, Branislav Nušić je postao upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. U toj trupi je bio i bračni par Jelena i Dušan Barjaktarović. Oni u umetnosti nisu ostavili dubljeg traga, ali jesu u upravnikovom životu. Bili su tada mladi glumci, i, iz nekog razloga, vrlo brzo stekli naklonost Nušića, koji je na mesto glave pozorišta došao kada i Barjaktarovići. Tako, u listu "Zastava" jedan kritičar 1904. kaže: "Otkad je došlo Narodno pozorište, jedva videsmo starije sange. Gledamo uvek Barjaktarovića u svim većim ulogama: te igra starce i mladiće, ljubavnike i intrigante, neljubavnike i neintrigante. Bilo bi dobro ne pretovarivati mlađe snage."

Za Jeleninog muža Nušić je upriličio gostovanje u beogradskom Narodnom pozorištu i upotrebio svoje veze da bi ga predstavio što pompeznije, mada je i pored toga u čemu, doduše nije imao i neophodnu podršku prestoničke štampe, pa je gostovanje prošlo skoro nezapaženo. I u izveštaju o pozorišnom radu stajalo je da je glavne ženske uloge imala Barjaktarovićka, iako je imala svega 20 godina i nije još bila stalni član pozorišta. Jelena se, zapravo, zvala Adela, i bila je vojvođanska Nemica. Igrala je u nekoliko putujućih trupa, ali o njoj i nema mnogo podataka, osim da je, na primer, igrajući u trupi Petra Ćirića zajedno sa mužem na gostovanju u Šapcu doživela veliki neuspeh. Zna se da je gospođa Barjaktarović imala veoma lepu pojavu i lik, što je, kao i njene mlade godine bilo od velikog značaja za slavnog pisca i upravnika.

Njemu je tada bilo već četrdeset leta, ali se on istinski, skoro kao školarac zaljubio u Jelenu, uprkos tome što je bila tuđa žena. Nušić je glumici Jeleni pružio sve što je mogao. Za nju je kupljena naročita pozorišna garderoba sa lakovanim cipelama i svilenom haljinom koju je ona nosila i kada nije bila na pozornici i koju je ponela sa sobom u Beograd, kada je sa svojim mužem napustila trupu.

Bilo je to upravo u vreme kada je i Nušić napuštao Novi Sad. Ona je mogla ne samo da bira uloge, nego su se za nju potpisivale i menice. Zato se i dogodilo da je ta Nušićeva prevelika, ali istinska ljubav bila jedan od glavnih, dosad malo pominjanih uzroka što je u početku veoma uspešni, pozorišni upravitelj doživeo fijasko, i materijalni i profesionalni. Ko zna kako bi se sve završilo da Jelena Barjaktarović već 1908. godine nije podlegla bolesti koja je pokosila mnoge njene kolege, tuberkulozi.

vestionline

Zbog krčmarice u kaluđere

Pesniku poznatih stihova "Ponoć" i "Na liparu" čini se da je od rođenja bilo suđeno da postane lutalica i čergar. Nijedan drugi srpski književnik nije, kao Đura Jakšić, toliko menjao prebivališta, stalno u potrazi za novima.



Kada ga je u rodnoj Srpskoj Crnji, u Banatu, otac sveštenik upisao u trgovačku školu, tri puta je iz nje bežao. Na kraju je završio nižu gimnaziju u Segedinu i otišao u Temišvar, pa u Peštu, da uči slikanje. U revoluciji 1848. javio se kao dobrovoljac iako je imao svega šesnaest godina. Borbe su se završile srpskim porazom, a Đura je primetio: "Ah, zašta ginusmo i stradasmo, a šta dobismo!".

Nastavio je da uči da slika u Bečkereku, današnjem Zrenjaninu, kod čuvenog slikara tog doba Konstantina Danila, tražeći sopstveni umetnički izraz i produbljujući svoja znanja, a nemački jezik koji je takođe učio dobro mu je došao na studijama slikarstva u Beču. Tu se našao u krugovima srpskih umetnika sa Brankom Radičevićem i Đurom Daničićem koji su mu pomogli da prve stihove objavi u Serbskom letopisu 1853. godine. Mladi slikar, sada zvanično i pesnik, krenuo je u Minhen, da bi diplomirao na Akademiju finih umetnosti.

Kikindska iskušenja

Nemaština je Đuru Jakšića pratila celog života. Primoravala ga je da prihvata razne poslove, a sa njima i mesta boravka. U prvo vreme je živeo od slikanja u Kikindi. Kada se 1857. preselio u Srbiju, više je nije napuštao, ali ju je prokrstario uzduž i popreko. Radio je kao seoski učitelj u Podgorcu, Sumrakovcu, Sabanti, Rači Kragujevačkoj, Požarevcu, u kome se oženio. Bio je gimnazijski profesor crtanja u Kragujevcu, Jagodini, Beogradu, gde je, već pred kraj života, bolestan od grudobolje, dobio posao korektora u Državnoj štampariji.

Putešestvija Đurina bila su ispunjena stalnim razočaranjima u svet, u ljude, a naročito u žene. Mir je tražio svuda, čak i među manastirskim iskušenicima, ili u prirodi, gde su mu ptice jedini rod i prijatelji. Ipak, pravu utehu je nalazio samo u svojoj umetnosti, slikarskoj i poetskoj. Bilo da je pevao rodoljubivo i ljubavno, pripovedao satirično ili pisao drame u herojsko-romantičarskom duhu, njegovo pisanje je uvek bilo grmljavina neba, huka valova, plamen požara, vapaj napaćene duše, odjek neostvarene ljubavi.

Živeo je u zemlji koju je neizmerno voleo, i u sredinama koje je isto toliko mrzeo. Jadao se: "Zlo je, majko, među ljudima". Sva njegova poezija je potekla iz ličnog doživljaja, a ljubavna najviše. Kao u rečima, izuzetno plodan i nadaren bio je i sa kičicom. Tu je naročito uspešan bio njegov "kikindski period", koji će mu i život preokrenuti. U pismu Đorđu Popoviću Daničaru maja 1856. Đura kaže sledeće: "Ja sam ovamo došao u nadeždi da ću kakvu crkvu ovde u okolini dobiti za molovanje, ali sam se ljuto prevario, ja nisam za ove ljude, niti su oni za mene, razmaženi, gordi, sujetni, prosti, nevaljali". Takve su im bile i žene, hladne i nezainteresovane. Baš među njima se našla i devojka koju je Đura Jakšić na smrt zavoleo.



Bilo je proleće, kako se nekoliko godina pred smrt ispovedila komediografu Branislavu Nušiću sama tajna Jakšićeva ljubav. Cvetale su ljubičice, a njihov opojni miris širio se i u kafani Kod Belog krsta. U doba kada je mladi slikar živeo u Kikindi tu kafanu je zakupio izvesni Lazar Popović, paor po zanimanju. On je imao dve kćeri koje su mu pomagale i posluživale goste. Šta je bilo dalje, ispričao je Nušić:

"Ana i sestra Mila nosile su radnju na plećima. One su služile, one naplaćivale, one zabavljale, pa one, odnosno ona, Mila, i privlačila goste... A Mila je bila mlada, lepa, vatrenih očiju, tankog struka... Pa eno je i sad, u dubokim godinama, kako se drži".

Služeći tako u očevoj kafani, zanela je Mila tada slikara i budućeg pesnika Đuru. Zavoleo ju je za ceo život. O njoj je pevao, nju je slikao. Na jednom od njegovih najlepših platna "Devojka u plavom" nalazi se Milin lik. Ali, to nije bilo dovoljno krčmarevoj kćeri. Njoj je bio privlačniji jedan čurčijski kalfa, koji je kasnije postao glumac. Zvao se Đura Rajković. Mila se uskoro udala za imenjaka svog najupornijeg udvarača, i ne samo to. Kada je naočiti Rajković stupio na daske koje život znače, na njih je zakoračila i njegova mlada supruga, bivša krčmarica.

Utočište u kafani

Zaljubljeni pesnik se nekoliko godina kasnije oženio Tinom, ali Milu nikada nije zaboravio. Njegov "ushit ljuveni" prelio se iz srca u stihove, neke od najlepših u srpskoj književnosti. Duša mu je krvarila na smrt, ali mu njegov pesnički genije nije dozvolio da ih pretvori u proste srceparateljne naricaljke, kojima je u to doba obilovala romantičarska poezija. Da bi pobegao od pakosnog sveta i nesrećne ljubavi, otišao je u manastir Krušedol i zamonašio se! To ga mesto ipak nije držalo. Pošao je u Srbiju i u sećanju sa sobom poveo i Milu. Putujući dolinom Mlave u Gornjak i posle u Homolje, on ju je "nalazio" i u drumskim mehanama. Tada joj je posvetio pesmu "Na noćištu".

Tuga i čežnja za prvom ljubavi nikako nisu napuštale mladog pesnika. Bol ga je nagnao da zavapi: "Dalje sam pošo, dalje po svetu. Al ruže za mene nigde ne cvetu. Zemlja je pusta svud sa svih strana. Ja - suva grana sred pustog stana". Samo mu je sunce na ovom svetu sijalo, a noć ga je u isto vreme i privlačila i plašila: Kao zlatne toke krvlju pokapane, dole pada sunce za goru, za grane. I sve nemo ćuti, ne miče se ništa, to najbolji vitez pade sa bojišta! Za njega je nastala tama, večita ponoć u kojoj su samo mrtvi mogli da ga razumeju. Pošto je ostao bez krčmarice Mile, Đuri je kafana postala najvernije prebivalište i utočište od svih životnih nedaća.

Oproštaj u pesmi

Još dok je Đura Jakšić bio razapet ljubavnom čežnjom i nadom Kod Belog krsta, dok ga je lepa gazdina kći služila vinom, od svoje nesuđene drage se oprostio, a kako bi drugačije, nego vinskom pesmom: "Vina Mila, orilo se, dok je Mila ovde bila. Sad se Mila izgubila: tuđe ruke vino nose. Ana toči, Ana služi, al za Milom srce tuži!

Testament ljubavi

Kada je Đura Jakšić umro, u njegovoj zaostavštini našlo se jedno pismo, za koje mnogi njegovi proučavaoci i privrženici nisu znali. To je, zapravo, testament prevelike i neprekinute pesnikove ljubavi, koja ga nije napuštala do smrti, ali i optužba varljivom i površnom ženskom srcu. U njemu se najbolje vidi koliko mu je Mila bila neostvaren san. Ona je u to vreme već postala glumica, pa u pismu stoji:

"Posle šesnaest godina - Draga Gospo! Video sam vas - grudi mi se stegoše, srce je silnije kucalo, ne imadoh uzdaha a disanje me skoro izdade: činilo mi se da ću umreti. Beše li to ljubav? ...Grudi su mi puste; polje na kome ne osta nijedan cvetak. Pogledajte s jednog hatara na drugi, sve je to mraz pobio. Pa i ona trošna koliba oborena je, pred kojom je tužan pastir one setne pesmice pevao. Sve je to mrtvo, nemo... katkada samo u burnim danima sleti onamo po neki orao i dok se nebo ognjenim bičevima šibano mršti, on klikće, leševa silu razarajućeg božanstva. Ovde je sve razoreno... Ili možda mislite da u vašu ljubav verujem? Vi ste glumica.... Vi se umete smejati i plakati... a te suze i ti osmesi meni su život otrovali".







vestionline

Greh sa svastikom

Vojislav Ilić, pesnik, Beograđanin sa kojim je započeo preobražaj srpske poezije novog veka, vodio je nesrećan život. Posle bolešljive rane mladosti pratili su ga mnogi brodolomi, od političkih progona i porodičnih tragedija, do ljubavnih nesreća. Prva od dve velike Ilićeve ljubavi se danas retko pominje, ali se može naslutiti koliko je upravo ona, ranivši mu dušu, obogatila njegovu poeziju.


Poludeo za glumicom: Ilić je bio čest gost Narodnog pozorišta u Beogradu

Već u "Molitvi", njegovim prvim stihovima o ljubavi, može se saznati da je tajanstvenoj gospođici ime Zorka, koji je pravu odu poklonio u jednoj nedovršenoj pesmi bez naslova, koja glasi: "Krin nije belji od lica tvog, nedra su tvoja od snega belja, za ljubav te je sazdao Bog, jedina si mi čežnja i želja. Zbog tebe ja sam tužan i bled, žudim i čeznem za tobom - gde si? Dođi, rasturi s duše mi led - budi mi Zora, ko što i jesi, samo ti ime...".

Miljenica umetnika
Ta Zorka ili Zora kojom je počinjao svaki dan pesnikove mladosti nije bila niko drugi do mlada beogradska glumica Zorka Todosić. Ljubi je Vojislav "više nego svet", za njom "gine, vene". Zbog nje, nemir mu "stisn'o grudi", a srce mu "puno studi". U pesmi "Ljubav" opevao je "sreću, bol i jad" od čežnje od koje je i bol sladak. Ali, kao i u drugim prilikama njegovog kratkog života - umro je u 34. godini - i u toj prvoj ljubavi Vojislavu Iliću je bilo suđeno da doživi samo tugu i nesreću.

Prva feministkinja
Milevica, kako joj je otac Đura tepao, razlikovala se od ostale njegove dece, i bila mu je najsličnija: obrazovana, nadarena, umešna, zanimljiva, slobodnih shvatanja. Rečju, u svoje vreme neshvaćena žena, i, kako su ocenile mnogo decenija kasnije beogradske "Novosti" - "da je danas živa, bila bi najveća feministkinja".
Glumica nije mnogo obraćala pažnju na zaljubljenog poetu, a on je i pored toga njome bio dugo opsednut. Njeno ime je dao junakinji svog najvećeg speva "Ribar", ali i prvorođenoj kćeri koju je dobio u braku sa Tijanom Jakšić, kćerkom Đure Jakšića.

Zorka Todosić je posle Milke Grgurove i Vele Nigrinove bila najveća umetnica beogradske pozorišne scene. Potekla je iz poznate umetničke dinastije Popovića koja je dala dvadesetak glumaca. Oni su jedno vreme sačinjavali polovinu trupe Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Zorka je bila kći glumačkog para Ljubice i Dimitrija Kolarovića.

Na pozornicu Narodnog pozorišta u Beogradu stupila je već u četvrtoj godini, a do sedamnaeste je već bila slavna. Ali, tada su je udali za jednog udovca, bankarskog činovnika u Zemunu. Već u drugoj godini braka Zorka je saznala da je njen muž neizlečivo bolestan. Negovala ga je dok nije umro, a onda se 1887. vratila na scenu.


Temperamentna glumica vrlo brzo je postala miljenica publike. Sa podjednakim uspehom tumači glavne uloge, tragične i komične, i to u najboljim komadima svog vremena. Nadahnuto igra mazne šiparice, stidljive naivke, uobražene kaćiperke, pakosne spletkašice, tvrdoglave goropadnice.

A kada se zavesa spusti, plenila je sve oko sebe ženstvenošću i prijatnim govorom, glasom izražajnim i toplim, skrivajući u sebi nešto vragolasto, skoro vražje. U nju je bila zaljubljena čitava armija obožavalaca, a posebno muzičar Šarm, pevač i glumac Daskašev, i, naravno, Vojislav Ilić. Kako je Zorka Todosić važila i za prvoklasnu opersku pevačicu, postala je prva Koštana iz čuvenog dela Borisava Stankovića.

Glumila je svim srcem i dušom, tako da se isprva i nije zapažalo šta je bila njena uloga, a šta pravo ludilo koje je počelo da je obuzima. Nije prestajala da igra ni kada joj se um gotovo potpuno pomračio. Kada to već nije mogla na pozornici, gde god je stigla kazivala je bez greške čitave stranice svojih uloga. Smrt ju je 1936. godine spasla muka, od kojih je najgora bila potpuni zaborav publike.

Zalutala među Srbe
Nije se mnogo ožalošćenih okupilo iznad rake Zorke Todosić kada je umrla 1936. godine. Od nje, svoje učiteljice, oprostila se isto tako velika umetnica Žanka Stokić, koja je tada rekla da je Todosićeva greškom zalutala među Srbe, jer je njeno pravo mesto bilo među umetnicima Beča ili Pariza. Dok se mala pogrebna povorka sa kovčegom nekadašnje prvakinje Narodnog pozorišta kretala prema Novom groblju, oni koji su se slučajno zatekli na ulici nisu znali ko se sahranjuje. Tek ponegde bi se čuo šapat: "Kažu, bila je glumica..."
Vojislava Ilića u to vreme već skoro četiri decenije nije bilo među živima, ali se još moglo naći onih koji su se sećali skandala sa njegovom drugom velikom, i naravno, nesrećnom ljubavi. Mileva ili Levica Jakšić bila je najmlađe dete Ilićevog "brata" po peru i kafanama Đure Jakšića. Takođe je bila i rođena sestra Ilićeve supruge Tijane.

Imala je svega 10 godina kada joj je 1878. umro otac, a posle su se ređale sahrane za sahranom, braće, sestre, majke. Mileva Jakšić je postala učiteljica. Odlično je crtala, obožavala je poeziju, i jednog pesnika. I to, ni manje ni više nego muža svoje starije i već umrle sestre. Takva ljubav je u njeno doba bila sablažnjiva. Ali, Levica se predala proslavljenom pesniku svom dušom i devojačkim ugledom, a pesnik joj nije ostao dužan. Istom, žarkom ljubavi zavoleo je Vojislav Ilić i nju, "po volji svoje sudbe klete".

Njihova veza nije dugo trajala, ali je bila prekretnica za oba života. Nijedna druga žena nije prvog srpskog modernog pesnika nadahnula na tako snažno i često stvaranje, a kad su se rastali, potpuno se okrenuo boemskom životu koji mu je dokrajčio zdravlje. Već u prvoj pesmi, poslanici Gospođici N, pisanoj u Loznici dok se Mileva nalazila u Crnji, Vojislav je pokazao i koliko je zaljubljen, i koliko je njihovu vezu teško sakriti i održati.

Pesmu joj je napisao umesto pisma i objavio u listu "Stražilovo", kako bi je njegova draga sigurno dobila i pročitala, a da njena okolina ni ne nasluti kome je to pismo upućeno. U drugoj poslanici Gospođici N. on se najradije seća "prijatnog slatkog sna" kad su bili zajedno, a sad on sam kroz polja bludi. Slično sećanje opisao je i u pesmi koja počinje stihom "Veče je odavno prošlo". Ali, već krajem 1886. ispevao je pesmu "Sumnja" u kojoj u zaljubljenom pesnikovom srcu otpočinju neverice i on peva o ljubavi "koje nema više", da bi se u pesmi "Zbogom" konačno oprostio od svoje voljene.

Nešto malo pre toga, o Ilićevoj vezi sa mladom svastikom čaršija je već počela i javno da govori. Zato je ona u molbi ministru prosvete tražila da je postave za učiteljicu "ma u kojoj školi" u Srbiji, samo što dalje od Beograda. Ali, kao nekada i za njenog oca, ni za nju nije bilo službe. Ljubav Mileve i Vojislava naišla je na opšte osude i zgražavanja.

Jedan od njene braće, zanatlija, sa čekićem je došao na pesnikova vrata da brani čast porodice. Zato su njih dvoje pobegli u Vojvodinu, u tadašnju Austrougarsku. Ali, kako se sećao Vojislavov najbliži prijatelj Branislav Nušić, pesnik je ubrzo posle toga počeo da se "oseća umornim i od proganjanja i od ljubavi". Par se pokajnički vratio u Beograd.

Ljubav platila životom
Tek tada je kći Đure Jakšića dobila službu u Varvarinu. No, za grešnu ljubav morala je da plati. Ostali članovi porodice Ilić, oni koje je volela kao druge roditelje, ugurali su je 1888. u neželjeni brak sa jednim učiteljem, mnogo starijim od nje, uz to i bolesnim. Odmah posle venčanja Mileva se teško razbolela. Sa mužem je tada živela u Prokuplju.

Razočarana u njega, ponovo je tražila premeštaj, ovog puta čak i u zaostalim, tek oslobođenim krajevima Srbije. Obrenovićevska vlast nije imala milosti, i to je mladu učiteljicu dotuklo. Život najmlađeg i najnaprednijeg deteta Đure Jakšića završio se onda kada je za njene vršnjakinje tek počinjala prava radost mladosti.

Mileva Jakšić je imala svega 21 godinu kada je umrla. Njeno veliko i strasno srce sagorelo je u onom trenutku kada je iz njenog života otišao čovek za kojim je to srce do kraja odano kucalo.


vestionline

ŽORŽ SAND


Ovoj francuskoj spisateljici pravo ime je bilo Aurore Dudevant (Aurore Dudevant). Bila je šest godina starija od Šopena, razvedena i sa dvoje dece. Nezadovoljna zbog lošeg položaja žene u francuskom društvu toga vremena, napušta muža i seli se u Pariz. Smatrala je da žena treba da ima bolji položaj u društvu i da ima pravo na svoju nezavisnost i slobodu.

Žorž Sand bila je izuzetna ličnost toga vremena. Osim sto se bavila pisanjem, bila je i novinar i slikar a kasnije, u vreme revolucije, angažovala se i politički. Bila je slobodnog duha, imala mnoge poznate ljubavnike umetnike, nosila pantalone i insistirala na muškobanjastom izgledu izražavajući time slobodu duha. Divili su joj se mnogi umetnici toga vremena – Prust je odrastao čitajući njene knjige, slikar Delakroa je imao atelje u njenoj kući, sa Balzakom je bila bliska prijateljica, Flober ju je nazivao “dragom učiteljicom”, Hajne i Turgenjev bili su njeni česti gosti a Viktor Igo je gajio veliko poštovanje prema njoj.

Za sebe je govorila: «Ja jesam to što jesam, oduševljena sam za lepo, željna istine, veoma osetljivog srca, veoma slabog rasudjivanja, često nerazložna, uvek dobronamerna, nikad sitna i osvetoljubiva, prilično plahovita i, hvala Bogu, savršeno zaboravna u odnosu na ružne stvari i na rdjave ljude».

Njena najveća ljubav bio je Frederik Šopen. Zajedno su proveli deset godina. Prilikom prvog susreta, Sandova se uopšte nije dopala Šopenu jer je bila muškobanjastog ponašanja, oslovljavala ljude sa “ti“, pušila, oblačila se kao muškarac. Šopen je bio sušta suprotnost –introvertan, sanjalačke prirode, bolešljiv, mušičav. Čini se da je ona prepoznala njegovu muzičku genijalnost i “privila” ga k sebi. Voleli su se bez mnogo strasti, ali sa mnogo naklonosti. Ona je poštovala njegov muzički genij, a on nju kao pisca i kao brižnu ženu. Sandova je bila svim srcem uz bolešljivog Šopena, bodrila ga i verovala u njega. Razlaz je došao zbog toga sto je u porodičnoj svadji Šopen stao na stranu njene ćerke koja je bila poznata kao prilično neodgovorna osoba. Tako se završilo deset godina njihovog zajedničkog života. Otišao je iz njene kuće bez pozdrava. Ali vrlo brzo nakon raskida razboleo se i preminuo od tuberkuloze.

NAJLEPŠA LJUBAVNA PESMA
( Laza Kostić i Lenka Dunđerski)

Nesrećna ljubav

Njemu je bilo već 50 godina, njoj tek 20. Lenka Dunđerski bila je ćerka najimućnijeg Srbina u Vojvodini, Laze Dunđerskog. Iako nisu bili bliski po godinama rodila se obostrana ljubav. Lenka je bila opčinjena slavnim pesnikom, a on njenom mladošću i lepotom. Ipak, u pedesetoj godini čak se i odvažni Laza Kostić plašio da započne nov, uzbudljiv, zaljubljen život sa trideset godina mlađom devojkom. Umesto romanse, cvetalo je prijateljstvo. Usledile su zajedničke vožnje kočijama po gradu i slušanje klavira. Shvatajući da je razlika u godinama isuviše velika i da je takva ljubav prosto nemoguća, Laza beži u manastir Krušedol. Na predlog njenog oca ženi se bogatom naslednicom Julijanom Palanački iz Sombora, a te iste 1895. godine umire Lenka u svojoj 24oj godini.

Zvanično je prihvaćena priča da se Laza oženio bogatom somborskom miradžikom, samo da bi nekako zaboravio Lenku, dok je ona u kratkom roku preminula u Beču od tifusne groznice. Ipak, nezvanični podaci tvrde, da je Lenka preminula pri abortusu, koji je sprovođen u Beču, a da je priču o tifusnoj groznici iskonstruisala porodica, kako bi se izbegla sramota i kako bi devojačko ime ostalo neukaljano. Lenka je potom sahranjena u porodičnoj grobnici Dunđerskih u Srbobranu.

Laza je za Lenkinu smrt saznao na bračnom putovanju u Veneciju, gde između ostalog posećuje crkvu Gospe od Spasa (Santa Maria della Salute). Upravo od trenutka Lenkine smrti i susreta sa grandioznom lepotom crkve Laza Kostić će 14 godina u sebi nositi ovu pesmu, sve dok nije dobila puni sjaj i postala oproštajna pesma, jedna od najlepših u srpskoj poeziji.

Fatalna sudbina

Kostić je imao nesreću da se pod starost zaljubi beznadežno u nedostižno. Pre te fatalne ljubavi, prva njegova važna ljubav za koju istoričari znaju završila se smrću devojke, 1862. godine, kad je Kostić imao 21 godinu. Sledeća se udala za drugoga, a treća za trećega. Izgleda da su one, ili njihove majke, na vreme shvatile i razmotrile prirodu ovoga genija, i utekle stabilnim ljudima, možda malo bezbojnim, ali postojanim.


Lenka i Juca, Kostićeva supruga, ne mogu se porediti bez opasnosti da se jednoj ili drugoj ne nanese neka nepravda. Kad su se venčali, Julijani Palanački je bilo 46, a Lazi 54 godine. Julijana je svoga raspuštenog genija prvi put ugledala u nekakvim svatovima, i otada ta začarana devojka više ništa nije videla do njega, iako ga je srela 25 godina pre njihovog venčanja. Dotle je energično odbijala prosce, koji su jurišali na miraz, a nikome nije govorila koga to ona čeka. U braku između Juce i Laze ne može se reći da nije postojalo naklonosti, ali ljubavne strasti zasigurno nikada nije bilo. Juca iako je bila predobra žena, nije mogla da nadomesti Lenku i njeno užasno odsustvo.


U raj, u raj, u njezin zagrljaj!

Santa Maria della Salute važi za najlepšu ljubavnu, elegičnu pesmu Laze Kostića. Nastala 1909. godine, sada 9. juna, slavi svoju stogodišnjicu. Laza ju je nosio u sebi punih četrnaest godina. Ona je izraz ljudskog pokajanja, proizašla iz intimne drame ostarelog čoveka, koji pred kraj života preispituje sebe, svoje principe, strahove, nadanja i postupke.


Ona se može razumeti, samo ako se razume život Laze Kostića. Njegova društveno neprihvatljiva ljubav prema 30 godina mlađoj devojci i njegove intimne misli, koje su na čistom francuskom jeziku ostale zapisane u ličnom dnevniku, u kome stoji: “Znate, za mene L. nije sasvim mrtva…ona dolazi da me vidi u snu. Ali kad mi se javi Ona, to nije san kao drugi. To baš ona bude tu. Ona udesi san. Ona uđe u moju pamet, moju dušu za minut jedan, i iziđe iz nje sa snom.”

Pesma počinje obraćanjem pesnika Gospi od Spasa u čije ime je podignut hram. Bogorodica je svetost, “majka sveta”, blažena i vrelo milosti. Ushićen lepotom hrama on traži oprost za sve svoje grehe. Njegov greh je dvostruki: napisao je 1879. godine pesmu Dužde se ženi, u kojoj govori o zidanju istog hrama i žali za posečenim dalmatinskim borovima koji se u njega ugrađuju; i kao drugo, šest godina ranije, 1872, pisao je negativno o kultu Bogorodice u katoličkoj veri.

Posle ovakvog uvoda, pesnik pravi zaokret i počinje da ispoveda sebe i svoju intimu. Govori o svom stradanju, čežnjama i nadama koje je gruba stvarnost sasvim poništila. Međutim, za sve muke koje su ga zadesile, krivicu vidi u sebi. Od ovog trenutka pesnik u slikama, nudi slike svojih patnji i promašenosti. Saznajemo da je sve počelo sa iznenadnom pojavom mlade žene, koja je zauvek ušla u njegov život. On ispisuje hvalospev njoj i njenoj lepoti, sa njom je došla svetlost, ali su došle muke i patnja. Ona je zlatna voćka koja je sazrela kasno. Njena mladost i njegova starost našli su se u vreme kada jedno isključuje drugo. U njemu se sukobljavaju razum i osećanja. Razum će na kraju nadvladati srce i pesnik će se povući, a ona umire.

Dok pesnik stoji pred hramom, pred likom Bogorodice, shvata da je u njemu još jedan hram. To je hram podignut na uspomenama, hram na sećanjima na Lenku. Preko hrama se dakle uspostavlja veza sa nebeskim, momenta kad počinje približavanje jave i sna. U tom snu oni su kao muž i žena – čulno se nije ugasilo, s tim što je ona sad starija od njega; ne po godinama već starija po smrti. Oni imaju i decu – njegove pesme su im deca.

Pošto ona pripada onostranom svetu i odatle pristiže u njegove snove, on u njenom javljanju vidi znak da treba da joj se pridruži. Tu se pesnik ne plaši smrti, on je čak priželjkuje, jer tamo je raj u kome ona obitava.

U tom susretu on već vidi neslućenu sreću i uskrsnuće ljubavi koja je toliko jaka i sveprožimajuća. Ljubav za divljenje i za večnost.

Izvor: Vikipedija

KICOŠ I ŽENSKAROŠ

Crnjanski je prodao kuću u Pančevu i stigao u Pariz svojoj Vidi



OTAC mi beše pevao pesme i lepio banke tamburašu na čelo... Danju je piskarao, a noću bančio, pijanog su ga na saonicama donosili kući. Tek posle pet godina rodio sam se ja. I tada me poviše u jednoj korpi za rublje, a mati mi pevaše po celu noć uspavanke.

Ovo je piščev iskaz, a podaci još kažu da je Toma Crnjanski bio pisar, robusne naravi, prgav, kockar i noćobdija. A njegova druga žena (prva je umrla i sa njom je imao sina Jovana) bila je Marija Vujić, iz pančevačke ugledne familije, kći graničarskog oficira. Kada su je udali za Tomu Crnjanskog, on je toliko bio u dugovima, da je majka Miloša, kada se rodio, odgajila u koritu u kome se hleb mesio.

Kao đak i student Miloš je mnoga leta provodio u Ilandži. Meštani ga iz tog vremena pamte kao "ekstravagantnog i kicoški obučenog" po poslednjoj, ondašnjoj modi. Kažu da se družio sa vršnjacima, ali da je bio pomalo uobražen i da je sve oko sebe držao na odstojanju. Uvek je pod miškom nosio neke knjige, pa su ga svi smatrali zanesenjakom, učenim mladim čovekom.



Kako je rano ostao bez oca, majka nije bila u mogućnosti da ga školuje, već je to učinio bogati ujak, Vasa Vujić iz Beča. Pošto je završio osnovnu i srednju školu kod fratara u Temišvaru, upisao se u Eksportnu akademiju u Rijeci, iako to nije odgovaralo njegovom ukusu, jer je perom počeo da se bavi još kao petnaestogodišnjak, pišući za dečji list "Golub".

Miloš Crnjanski je bio i strastveni fudbaler, mačevalac, veslač i avijatičar. Sportski napor bio je za njega jedan vid modernog romantizma, a pored prve štampane pesme zaigrao je i u školskoj reprezentaciji.

Prvi svetski rat proveo je u jednom mađarskom puku na Istočnom frontu, u Galiciji, zatim na italijanskom frontu u Udinama. Kada se carevina raspala nastanio se u Beogradu. Sa 19 godina napisao je dramu "Prokleti knez" koju je poslao Narodnom pozorištu u Beogradu. Upisao se na filozofski Fakultet, gde se upoznao sa svojom budućom ženom, Vidom, ćerkom uglednog Dobroslava Ružića.

Mlad, dobro obrazovan, lepo oženjen, povrh svega već poznat i priznat pesnik, brzo je stekao veliki broj prijatelja, ali i ponekog zavidljivog neprijatelja. Govorio je nemački, mađarski, francuski, italijanski i engleski. Bio je izvanredan govornik i zanimljiv u svojim izlaganjima.

Po rečima Vide, njegove supruge, upoznali su se na fakultetu. Ona mu je rekla da je mesto do nje zauzeto, a on: "Šta zauzeto!" i seo je pored nje.

Izgledao je neobično sa plavim šeširom. Njeni su bili protiv Crnjanskog, naročito njen stric Žarko Ružić.

— Jednom nas je na Slaviji sačeko motkom — govorila je Vida. Crnjanski je izbegao tuču, a ja sam stricu otela motku. Stric je želeo da me uda za jednog kraljevog oficira, stalno me pozivajući na dvorske balove. Ja sam ubrzo otišla u Pariz. Crnjanski me je ispratio na voz i dogovorili smo se da se dopisujemo. No, sutradan uveče, prvim sledećim vozom, i Crnjanski je stigao u Pariz. Prodao je, za jedan dan, kuću u Pančevu i pošao za mnom — govorila je Vida. U Parizu smo živeli nevenčano, a venčali smo se po povratku kući, u crkvi Svetog Save, a "civilno" u Pančevu.

Mnogo je voleo žene. Bio je pravi kicoš i ženskaroš. U Londonu sam ga lično viđala na ulici sa damama, on zastane, uplaši se. A ja samo mahnem rukom, znam da će doći kući. Posle mi sve ispriča...



Pošto je 1920. diplomirao istoriju, odlazi u Pariz, a kasnije postaje i direktor Četvrte muške gimnazije u Beogradu. U svojoj trideset i petoj godini postiže vrhunac u književnom stvaralaštvu pišući "Seobe". Potom je bio novinar u "Politici", "Vremenu", dopisnik poslanstva u Berlinu i Rimu. Proveo je četiri decenije pišući političke reportaže dostojne ilustrovanih listova i romana-feljtona...


ZLATNI VEK KNJIŽEVNOSTI

Oni koji su ga dobro poznavali, govorili su da je ovaj veliki pisac voleo da se šali i da pecka, pa čak i da ogovara, ali je neobično bio radoznao da čuje šta se o njemu misli. "Kažu je l’te, da sam lud, besan, nasrtljiv, rđav? Možda su i u pravu!... Ali ja i ne mogu da budem drugačiji! Ovako je o sebi govorio Miloš Crnjanski, pisac koji je obeležio zlatni vek srpske književnosti "Lirikom Itake", "Dnevnikom o Čarnojeviću", "Seobama", "Romanom o Londonu".

Rođen je u Čongradu, u blizini mađarsko-rumunske granice (danas Mađarska), 27.10.1893. Mada je teško živeo u Londonu, vratio se u domovinu tek 1965. Živeo je sa suprugom Vidom u ulici Maršala Tolbuhina 81. Umro je 30. novembra oko pet popodne.

RS.

Književni velikan, rođen je 26. oktobra 1893. godine, svojim perom dotakao je misaonu perfekciju, zamišljeno i tiho, kicoški brbljivo, dane u izgnanstvu beležio je i memorisao uspomene na mirise iz Londona, Beograda, Temišvara, italijanska bojišta, bolničke postelje, kose žena koje je ljubio, čuvajući ih za večnost. Ostali su zapisi u vremenu o postojanju velikog pisca koji peva o novim oblicima tla po kome hodimo, o njegovoj tragičnoj neminovnosti, opisujući čak i sebe kao “malu igračku kojom se život poigrao”. Koketirao je sa varkama zakonitosti u ljudskim odnosima, gurao nacionalizam iz patriotizma, širio svoj pomalo nadmeni stav.



Miloš Crnjanski u malom kalupu

Mlad učen čovek, sa knjigama pod miškom i odrazom uobraženog zanesenjaka, kicoš odevno usklađen u ekstravagantnom koraku ondašnjim vremenom. Ljude je držao na distanci, glas ženskaroša pratio ga je u stopu, njegova interesovanja bila su svestrana obojena kontrastnim bojama strasti prema avijaciji, mačevanju, fudbalu i pisanoj reči.

Život je spleo dramu paradoksa oko aure Crnjanskog, čamovanje u strahovima koje su se kamenili u njegovom biću. Dugo godina odbijao je da se vrati u Jugoslaviju, strepeći da će zlonamerni želeti da mu napakoste, da ga vide sabijenog u ćošak, nemoćnog i poniznog. Velikog pisca koga su posvete na knjigama mogle koštati života. U jesen 1966. godine nošen svim pričama koje su iz kofera njegove otadžbine prosuli pred njega u nadi da okonča egzil, vraća se u Jugoslaviju, tim povodom kako bi svečanost povratka bila nezaboravna ukazuje mu se najveća čast, štampanje Sabranih dela.



Lepa Vida. San Crnjanskog od koga nije umeo da odustane

A u vremenima kada su dela grmela od pohvala, jačine i punoće, u njegovom životu od 1920. godine mirisala je najdivnija Ruža, negovana u vrtovima ljubavi, spremna da nosi slavno prezime Crnjanski. Vidosava Ružić, kasnije Crnjanski, važila je za jednu od najlepših žena Beograda. Mesto njihovog sastanka bio je Filozofski fakultet. Na Vidin odgovor da je mesto pored nje zauzeto, Crnjanski je samo dobacio “Šta zauzeto!” i smestio se pored nje. Nakon toga čekale su ih ljubavne peripetije, pretnje batinama nisu izostale od Vidinog stirica koji je svoju bratanicu već namenio. Vida iznenada odlazi za Pariz, kako bi se situacija stišala, pri samom ulasku u voz Crnjanski joj daje obećanje da će joj pisati. Dan posle toga dobio je novu kulminaciju, Pariz pored Vide dočekuje još jednog gosta – Miloša Crnjanskog. Zov ljubavi, kuća u Pančevu, koja odlazi na “doboš” zbog žene koja je osvojila srce Crnjaskog.

“Pošao je za mnom. Mnogo je voleo žene. Bio je pravi kicoš i ženskaroš. U Londonu sam ga lično viđala na ulici sa damama, on zastane, uplaši se. A ja samo mahnem rukom, znam da će doći kući. Posle mi sve ispriča.” – govorila je Vida o svom Crnjanskom.

Oni koji su ih poznavali govorili su o njima u jednini, jer je od njih ljubav stvorila celinu, jedinstvo koje se i nakon smrti svila nad pričom o Milošu i Vidi. Njen posmrtni amanet, poslednji izdisaj želje vapio je da kada srce otkuca poslednji treptaj počiva zauvek pored svog Miloša. Ta želja da bude sahranjena pored svog čoveka i dan-danas nije ispunjena. Vida je bila, kako kažu, njegova saputnica i sapatnica. On je stvarao dela, klesao svoje misli i brusio dijamantsko kamenje rečenica koje su kitile dela: “Lirika Itake”, “Priče o muškom”, “Dnevnik o Čarnojeviću”, “Stražilovo”…

“Volim da sklopim oči i da ćutim. Trešnje u Kini. Priviđaju mi se još dok ovde ćutim. Bdim i mrem.”

Poslednje reči na usnama Miloša Crnjanskog bile su dokaz večne ljubavi: “Vode i Vido…”

Besmisao je obuzeo svaki trenutak njenog života, Milošev odlazak izdržala je svega deset meseci, a nakon toga je krenula za njim, baš kao i on za njom nekada, u Pariz. Iznad glave pronašli su njegove reči: “A kad mi se glas i oči, dah upokoje. Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.”

Miroslav Mika Antić

Mokrin je tog marta 1932. godine dobio besmrtnog pesnika, Miroslava Miku Antića. Rođen u ravnici, gde zvezde rastu u žbunju, školske dane proveo je u rodnom mestu, a gimnazije Kikinde i Pančeva kriju Mikine momačke dane, studije upisuje u prestonici, a Novi Sad je njegovo mesto življenja. U par redova staje jedna vanvremenska biografija čoveka koji je od fizičkog radnika, koji ume da napravi krov, prošao put do pozorišnog reditelja, glumca u lutkarskom pozorištu, slikara, do jednog od najboljih pisaca srpske književnosti. Mrzeo je biografije, ličile su na kalupe u koje nikada nije mogao, a ni želeo da stane, bio je gromada za tako ograničene pojmove.

Danas ne pišemo o “Miki Antiću sa Facebook-a” koga svi znaju, daćemo prednost ovom pravom koji živi u sazvežđu, igra se svojim plavim čuperkom, piše svoje besmrtne pesme i daje nam “poslednju šansu” da ispijemo turu s njim u kafani sećanja. Nije imao svoju prvu pesmu, imao je drugu, to je i sam priznao. Brzinom munje po Mikinom selu proneo se glas kako će od njega biti veliki pesnik, zahvaljujući toj prekrasnoj pesmi, koju je ukrao od Desanke, još kao dete. Upakovanu knjigu Desanke Maksimović dobio je od svog učitelja, koji je od Mike Antića napravio pravog pesnika, koji je znao da je tuđe ipak tuđe – vreme se meri samo našim delima. Nije se dao propisima, merama upozorenja, uvek je bio na svoju ruku.



“Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo”

Pisanom carstvu Mike Antića gotovo se ne nazire kraj, za njega je bilo tesno panonsko nebo, poput broša na reveru nosio je slobodu, nije voleo rastanke, branio je da mu čak i u poslednjem trenu drže govore. “Ako ti jave umro sam, ne veruj, to ne umem.”

Svi su znali sve o njemu, kafanske priče se i dalje pričaju, ali istinsko biće Mike Antića nije se dalo detektivsko-radoznalim očima. Bio je potpuna nepoznanicama čaršijskim sveznalicama, kultni lik književne istorije koji još uvek “šašav leti i živi”. Ono što je voleo da čita više od knjiga, bili su ljudi, znao je da utone u njihove oči i da iz njih usisa sve tajne. Ako negde stoji potpis “Pesnik”, to je Mika Antić zavarao trag mastilom. Buntovnik, mekane duše, imao je u sebi neku slatku protivrečnost, pisao je najfinije pesme, a krišom bio zadivljen borilačkim veštinama.

O njegovom vrcavom duhu, pesničkom vragolanstvu, najlepše govori rečenica iz pesme “In Memoriam”:

“Postoji jedan neverovatan gad koji se zove Miroslav Antić.”

Učiniće se na tren, da sve što želimo da saznamo o Antiću, možemo naći među crnim redovima njegovih stihova, ljubav u njegovom životu nikada nije bila vidljiva na površini, samo uporni tragači znali su tek ponešto o ženi koju je voleo. A bio je “sav od pesme, sete i dobrote” i smrtno zaljubljen, ne u ženu, već u poeziju. Boem, posebne finoće, kasne sate pretvarao je u trenutke povratka kući, čašice na njegovom kafanskom stolu znale su da se zabroje, a majka Melanija, hrabra žena, noćima nije odustajala od potrage za sinom, lutalicom, čupala ga je iz kandži poroka. I jednog dana, po povratku iz vojske, sa par položenih ispita, Mika saopštava roditeljima da se ženi. Neukrotiv duh osvojila je jedna Ljubica, bila je to Mikina prva supruga sa kojom je imao jedno dete. Nakon nje, svoj potpis pored Mikinog stavljale su još dve žene. Razvodi mu nisu bili nepoznanica, jer svaki brak kome je kriza postala svakodnevnica, odmah je okončavao. Jedna posebnost ovog velikog čoveka, pesnika, slikara bila je vera u prvu ljubav, tako da nikada nije imao posla sa “drugom ljubavlju”. Druga supruga, Svetlana, podarila mu je troje deca, sina i dve kćerke, a treća, Smilja, u njegov životni karton upisala je imena još dva sina. Mika Antić bio je trostruki suprug i otac šestoro dece, kasnije i deda šest vragolana.

- Ja nemam svoju ženu, svoj tip žene. Sve žene na svetu su mi se dopadale i sve muzike na svetu. – rekao je Mika Antić.

“Ljubav je jedini vazduh

koji sam udisao

I osmeh jedini jezik

koji na svetu razumem”– definicija tajne Mike Antića.

Kada ga je ščepala bolest, nije se predavao, išao je mimo nje, pisao svoje pesme i igrao šah uz reči: “Još se ne spušta moja zastavica”. U junu 1986. otišao je da luta sam po svetu, uz pesmu tamburaša, a svojoj Dudi napisao je: “Dudo, kad me budu iznosili, neka pročitaju ‘Besmrtnu pesmu’.”

Zar da vodim ženu kao kišobran po lepom vremenu, vajkao se Sremac



OPISIVALI su ga kao "visokog, zdravog, lepog čoveka, bez felera. Rumen, rano sed, sijerih očiju, brkat, duguljastih obraza, pravilnog, malo savijenog nosa, krupnih obrva, visokog belog čela. U govoru je vrskao, imao je poteži jezik. Krupan glas, sitni koraci, tip starog garsona, intelektualnog bećara". Nije voleo da mu se postavljaju tri pitanja: koliko ima godina, kolika mu je plata i zašto se još nije oženo. Kada ga je jedan kolega upitao za godine, poznati pisac je odgovorio iskreno: — Pravo da ti kažem, ne znam ni ja koliko mi je godina. Jer, to se svake godine menja... Stevan Sremac se rodio u Senti, 11. novembra 1855, od oca Avrama Sremca i majke Katarine, rođene Đorđević. Boravio je u Beogradu dva puta. Prvi put kao gimnazista od 1868 do 1879, i drugi put kao nastavnik gimnazije i zreo čovek od 1892. do 1906.

Sremac je stanovao u ulici "Kod dva bela goluba" u jednoj skromnoj sobi. Nije se nikada ženio pa je zato bio primoran da provodi vek po kafanama. Izbegavao je one gde dolaze velika gospoda i u kojima uopšte ima mnogo sveta. Zato je tražio male kafanice, poput: "Orača", "Zlatnog burenceta", "Ginića", "Slavine", rasturene po zabačenim krajevima, polutamne i skromne, u koje su dolazile samo dućandžije, majstori i sirotinja. Jednom prijatelju je pričao da mu je "u takvim prilikama došla mnoga misao za priču", da je po tim kafanicama čuo mnogo izraza, interesantnih reči i zapazio poneku karakterističnu osobinu. Sve što je tamo čuo i video on je beležio odmah čim dođe kući.

U leto 1906. godine Stevan Sremac je bio na vrhuncu slave. Uživao je ugled najčitanijeg srpskog pisca, tek što je bio primljen za člana Akademije nauka. Proslavio se svojim delima "Ivkova slava", "Pop Ćira i pop Spira", "Zona Zamfirova". I dalje je pisao za ogromnim "laboratorijskim stolom", obučen u šlafrok sa crvenim pojasom i gajtanima, uz crnu kafu koju je sam spravljao. Nosio se gospodski. Profesorovao je u gimnaziji, bio rado viđen gost za kafanskim stolom. Kao i u mladosti, nije odgovarao na učestale provodadžiluke — "Taman posla, ni pomisliti da se ženim. Valjda kada izađem da je vodim uza se kao kišobran kada je lepo vreme. More, batalite te kombinacije..."

Objašnjenje ovog bežanja iz bračnih voda unekoliko objašnjava i Sremčev najbolji prijatelj, čovek koji je desetak godina proveo sa njim pod istim krovom, profesor Mile Pavlović Krpa — "Sastajući se po kafanama sa poznanicima i prijateljima navikao se na samački život, te se u njemu nije javljalo osećanje potrebe za brakom..."

Tokom svoje profesorske karijere Stevan Sremac predavao je izvesno vreme i u Pirotu. Istraživači su otkrili detalj da je Piroćanka Jelena, ćerka sveštenika Pantelije Pantića, bila nesuđena saputnica književnika. Oštro pero Stevana Sremca, koji je kritikovao vlast u Pirotu u listu "Srpska zastava", zaustavilo je ovu ljubav. Napisao je da u Pirotu žare i pale tri Pante: načelnik okruga i sreza Panta Srećković i Panta Drobnjak i pop Pantelija Pantić, otac Jelenin. Iako je članak bio bez potpisa, u čaršiji se pronelo da je sve zamesio Sremac, pa je veza između Jelene i Sremca prekinuta.

Stevana Sremca Nišlije su uvek doživljavale kao svog najrođenijeg. On je zavirio u dušu i mentalitet starog Niša, te su tako pozorišne predstave sa specifičnim niškim dijalektom "Ivkova slava" i "Zona Zamfirova" uvek punile pozorišne dvorane. Veliki uspeh filma reditelja Zdravka Šotre "Zona Zamfirova", bio je povod da se u medijima progovori da događaji i ličnosti nisu iz Niša, već da je roman "Zona Zamfirova" inspirisan događajem iz Prištine. Navodno, Sremac je tu priču čuo od Branislava Nušića koji je 1895. godine tamo bio konzul. Neke Nišlije tvrde suprotno. Navodno je Sremac često sedeo pod lipom omiljene kafane "Marger" u neposrednoj blizini Saborne crkve. Imao je svoj sto, posmatrao ljude, slušao njihove razgovore i šale i često zapisivao. Tu je nastala priča o Zoni, koja je živela u blizini.

Ali piscu koji je zasmejavao celu Srbiju smeha počinje da ponestaje. Usamljen, bez porodice i poroda, kada je napunio pedeset godina dojadile su mu sedeljke po kafanama. Požalio se dobrom drugu, književniku Dragutinu Iliću: "Ne prija mi više ni društvo: ličim na odocnelog ždrala čije je jato odavno odletelo, a on stoji sam i kunja. Svi moji vršnjaci koje pomrli, koje se poženili, a ja kao stari svečan džamadan predajem se s kolena na koleno u nasleđe!" Iznenada se Stevan Sremac razboleo. U subotu, 26. avgusta 1906, posle podne zvona crkve u Sokobanji oglasila su da je umro.


POMEN

SVEDOCI su zabeležili i detalj da je u omiljenoj Sremčevoj kafani "Orač", piscu "Zone Zamfirove" održan četrdesetodnevni pomen. Gazda kafane Antonović priredio je daću. Na stalnom Sremčevom stolu stajala je čaša sa vinom, a prijatelji su tiho jecali.




Anita Panić

Laza Lazarević



Usamljen i bolešljiv, produhovljena lica i brižljivo negovane brade, očiju iz kojih je goreo plam, Laza Lazarević je sa samo devet pripovedaka zauzeo veoma važno mesto u srpskoj književnosti. Rođeni Šapčanin, odrastao je u trgovačkoj porodici i kući prepunoj knjiga, a često je njihov dom posećivao nadaleko čuveni Vuk Karadžić. Gimnaziju je završio u Šapcu, a onda na dalje školovanje otišao u Beograd, gde je živeo kod zeta Milorada Šapčanina, književnika i tadašnjeg upravnika Narodnog pozorišta.

U tim školskim danima Laza nije spoznao čari prve ljubavi. Kako je pisao njegov pobratim Kosta N. Hristić, studenti Velike škole nisu imali kontakta sa devojkama. One su posle osnovne škole išle u Institute isključivo za devojke, a po gradu su se uvek šetale u društvu služavke ili nekog rođaka. I da je postojala neka simpatija, vrlo je verovatno da sramežljivi Laza ne bi imao hrabrosti da joj priđe. Tako da je prvu ljubav spoznao tek u Berlinu, kada je nakon mnogo peripetija uspeo da upiše medicinu u ovom nemačkom gradu. Prava nikada nije voleo, studirao ih je tek tako, da bi ih završio. Oduvek je želeo da postane “gospodin doktor”.



Pripovedač Laza

U Berlinu je vodio skroman studentski život, jedina pokretačka snaga bila su mu sećanja na majku i sestre, čak ga ni narušeno zdravstveno stanje nije pokolebalo u odluci da postane lekar. Tih godina, u dalekoj Nemačkoj, rodila se ljubav. Bio je oktobar 1873. godine. Prvu ljubav je upoznao u kući u kojoj je stanovao, a idilu koju je živeo tih dana u obliku trinaest pisama pretočio je u svoju prvu pripovetku – “Švabica”. Sav u ljubavnom zanosu, pisao je: “Pratim je na klaviru, kad peva; dodajem joj igle, kad ispadnu; ogrćem joj kabanicu, kad pođe u šetnju.” Tako je pomenuta pripovetka postala prvi ljubavni roman u srpskoj književnosti.

Švabica, po imenu Ana Gutjar, potpuno je zaposela srce mladog Laze. Kada bi bila odsutna, bolovao je i iz sobe nije izlazio. Kada bi bila u kući, čitav Lazin život se vrteo oko nje. Zimske noći su provodili u trpezariji, gledajući se i razmenjujući misli i osećanja. Sve o ljubavnom životu ovog velikog pripovedača možemo pronaći u njegovoj svojevrsnoj autobiografiji, pomenutoj “Švabici”.

Spram ljubavne idile, bio je problem sa novcem… Išao je bez zimskog kaputa, pa je bio prinuđen da proda neke svoje vrednosti koje su mu ostale i kupi jedan, ali i izvede Anu u “špacirung”. Šetnje dvoje mladih, poljupci i ljubav, grejali su te zime mladog Lazu, više nego ijedan kaput koji bi nosio. Međutim, ta ljubav je bila osuđena na nesrećan kraj. Lazu su čekali u rodnom Šapcu. Bio je jedino muško dete, a pošto je rano ostao bez oca, sve oči bile su uprte u njega. Stoga je rastanak sa Anom bio neminovan. O tome piše sledeće: ”Ona me je gledala, bleda kao jaka na košulji: – To je sve tako neočekivano, da ja ne znam šta da ti kažem. Ja neću sažaljenja. Ti si… vi ste slobodni!” Jovan Skerlić će tri decenije kasnije, još uvek ljut na Lazin izbor, pisati: “Bilo je očekivati da će taj oslobođeni duh, budući lekar, moderan čovek, ići za svojom glavom i za svojim srcem. Ali ne! Duhovna pokornost, tradicija je jača, i on će pognuti glavu pred apstrakcijom porodice.”

Vratio se u Šabac, učestvovao u srpsko-turskom ratu, sa narodnom vojskom ušao u Niš, a onda se opet obreo u Berlinu i to ni manje ni više nego u stanu u kome je nekada živela njegova voljena Ana. Sudbina se opet poigrava sa mladim Lazom. Tu završava studije i postaje “doktor celokupnog lekarstva”. Vraća se u rodnu Srbiju, dobija posao u Beogradu i čvrsto rešava da zasnuje porodični dom. Izbor je pao na Poleksiju – Polu, kćerku državnika Nikole Hristića, sestra pobratima Koste. Venčanje se održalo 22. maja 1881. godine, a Laza je čak i u tom času u mislima čuvao dragu mu Švabicu. Možda je ljubav poklonio Ani, ali je u Poli pronašao odanu prijateljicu koja je u njihov dom unela spokoj i sigurnost. Napravili su kuću prekoputa kafane “Dva goluba”, a tu su im se i deca rodila: Milorad, Anđelija, Kuzman i Vladan.

Lečio je druge, a sam bolovao. U srpsko-bugarskom ratu se namučio, vidao je ranjenike, a sa svojim zdravljem kuburio. Međutim, nijedno zrno ga nije okrznulo. Živ se vratio u Beograd svojoj Poli. A tu, u glavnom gradu, bio je, kako su ga onda zvali, “sirotinjska majka”. Besplatno je pregledao one najsiromašnije, pa im je čak i novac za lekove davao. Toliko je veliki čovek bio. Dobio je čin sanitetskog pukovnika u penziji, postao je član Glavnog sanitetskog saveta, redovni član Srpskog učenog društva, dopisni član Srpske kraljevske akademije, pa čak i lični lekar kralja Milana.

Sa suprugom Polom je pronašao sreću koja mu se nije osmehnula sa voljenom Anom, ali ih je na porodičnom polju pratila crna kob. Kuzman i Vladan su kao mali umrli od tuberkuloze, a zatim je Lazu i majka napustila. Na kraju, i četrdesetogodišnjeg Lazu savlada “grudobolja”. Poslednje leto, 1890, proveo je u hladovini svoje bujne bašte. Jesen je dočekao bolestan, a jedino što ga je obradovalo bilo je priznanje Akademije, kada je sa Simom Matavuljem podelio prvu nagradu za najbolju pripovetku.



U podne 10. januara 1891. rekao je svojoj dragoj Poleksiji: “Putovaćemo u osam i po!”. Kada je preminuo kazaljke na satu pokazivale su osam i tri četvrtine. Ostaje nam da se nadamo da je negde u drugom svetu konačno bio srećan sa svojom velikom ljubavi, Švabicom Anom, i da su nastavili tamo gde ih je život surovo prekinuo.

Wannabe

Desanka Maksimović



Književna vila koja je stihove nizala u niske bisera, krišom nam poturala pod nos ljubavne reči koje su nam se večno urezale u mislima – “Ne, nemoj mi prići… sreća je lepa samo dok se čeka”, bila je Desanka Maksimović. Rođena je 16. maja 1898. u Rabrovici, nedaleko od Valjeva, bila je pesnikinja moći kakva se ne sreće, profesorka književnosti i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan deo svog života provela je živeći na selu, tu dolazi u dodir sa mentalitetom svog naroda kakav je u većini slučajeva, spoznaje “seljaštvo”. Svoj stvaralački izražaj bojila je nijansama socijalnog, ljubavnog, kulturnog, zrelost u svom izražaju postiže veoma lagano upijajući svaki izdisaj svog okruženja, zaljubljujući se ne u muške kreacije koje su hodale pokraj nje, već u sve iz čega isijava ljubav – cvet, zemlju, pravdu, zaljubljenost, čekanje, strepnju. Molila je ljude da budu verni sebi, svojim mislima i osećanjima. Ulicama je šetala žena, pesnikinja, ideal, “živi spomenik” sa ešarpom, kosom smotanom u punđu, šeširom, uredna finoća ukrašena osmehom Monalize. Žene kao važna karika intelektualnih, umetničkih krugova u tom vremenu bile su retkost.

Njeno stvaralaštvo graniči se sa neverovatnim, opstajalo je u različitim društveno-kulturnim okolnostima, sedam decenija bez predaha bila je krojač odela stvarnosti u kojoj je disala opori, zagušljivi vazduh života i istorije svoga naroda i dodavala mu je miris najfinije ljubavi.



U maju se ljubav čuje u glasu, čeka se sreća

Ljubav je za Desanku bila učiteljica duha, večno nadahnuće, inspiracija i poriv u pripremi najlepših književnih jela. Kada se odškrinu vrata njenog ljubavnog života, s početka se začuje muk praznih prostorija, a potom se koračajući napred naiđe na kratke podatke: avgusta 1933. godine Desanka Maksimović postala je supruga Sergeja Slastikova, koji je bio glumac i pesnik. Upirala je u ljude prst dobrote, podsećala ih na esenciju ljudskog postojanja, kroz papir na kome su ležale najlepše ljubavne reči mogla se nazreti duša kakvu je samo pesnikinja Desanka Maksimović imala, zato je i za života uživala obožavanje, istinsko poštovanje i divljenje od strane svojih čitalaca. Biološku decu nikada nije imala, kažu da je sav njen porod bio književni. Pesme su izrastale u njenu decu. Govorili su da je njeno srce bilo prozor otvoren da svako kroz njega može da uđe, da zaviri i da postane deo nje. Ponuda njenog stvaralaštva je bezgranična i bezuslovna, baš kao i ljubav, pomilovanje, strepnja o kojoj stvara najlepše melodije srca. Od lika Desanke Maksimović stvorio se mit savršenstva, ona je bila nalik svetice. Držala se striktnih propisa jednostavnosti i razumljivosti, nametnutih postavki stvari da je ženi zadato kakva će biti kako bi zavrednila poštovanje i naklonost u muškom svetu u kakvom je i sama Desanka opstajala i stvarala. Heroina vremena u kome je rat odzvanjao, u kome su se dizale pobune, vodile sumanute bitke, Desanka je potpuno izolovano tražila pomilovanje za za careve i robijaše, ljude i žene, zovine svirale, za svačiju zabludu tužnu, hrabrost usamljenu i izlišnu.



“Čuj, reći ću ti svoju tajnu:

ne ostavljaj me nikad samu

kad neko svira.” – Drhtavost ovog stiha pulsira na rubu usana zaljubljene duše.

Njene reči bogate su suptilnim umiljavanjem dušama koje čežnu za ljubavlju, razumevanjem, utočištem.

“Da u meni cela nežna plima

Reči nerečeni;

Da bih srce mogla poklanjati svima,

I da opet mnogo ostane ga meni.”

Ljubav je sveprisutna, bujna i uzvišena, a istinska telesna ljubav Desanke prema svom muškarcu tako je ušuškana, skrivena, nedostupna za znatiželjne tragače.

“U maju, nad srcem kad su mi se nagle,

Suđenice vile nisu umele

Od ludosti da mi ga spasu.

U proleće, u proleće ja zavoleh

Senke u nečijem glasu.”

Svaki njen stih daje nam za pravo da naslutimo da je volela, čeznula, tražila, čekala, osluškivala ljubav u glasu i tražila je u proleću, kamenčiću, pogledu, čekanju.

“Ne, nemoj mi prići! Našto to, i čemu?

Iz daleka samo sve k’o zvezda sja;

Iz daleka samo divimo se svemu.

Ne, neka mi ne priđu oka tvoja dva.”

U kasne sate 90. godine života, njena dva oka zauvek su usnila i ostavila iza sebe kosmos satkan od pesama večnog roka trajanja.