Teatro Municipale, Piacenza, Italy

ДОБА СВЕТЛОСТИ

У једном времену међу Србима су стварали најбољи сликари цивилизованог света. Било је то у деценијама око средине XIII века, када су на престолу земље седели син и унуци Немањића. Шта се то десило да се Србија можда једини пут нађе на челу сликарског стварања у Европи? Како су се баш на обалама Милешевке, под стењем Ругова, у клисурама Мораче, на изворишту Рашке и на пропланцима над Ибром, обрели највећи мајстори боја, удружени са даровитим градитељима и вајарима? Откуд усамљеност њихових архитектонских решења и оригиналност њиховог сликарства?

Време је простору српске земље и њеним уметницима у XIII веку наменило предводничко место.



Студеница, манастирски комплекс

Цариград, уметничка и политичка метропола Византијског Царства, успео је у XII веку да образује нов став у сликарству, са посебним односом према ранијем уметничком предању. Сликари, окупљени око двора, створили су тзв. комнински стил, а у том стилу репрезентативна дела као што су неки мозаици на галерији Свете Софије у Цариграду или фреске Нерза и Бачкова на Балкану. То источно сликарство одликовало се светлим бојама и употребом мноштва линија при обради фигура. Композиција је била сведена већином на главне актере, маштовито али чврсто повезане. Складност и хеленистичка лепота ликова, чврстина композиције, изувијаност цртежа, свежина и сочност цртежа, јасноћа изражавања, импресионистичка обрада фигура у којој је линија добијала значајну улогу то су биле особине овог стила.

Тек што су, средином истог века, засновали нову државну творевину под Стефаном Немањом, Срби су одмах дошли у додир са уметницима који су у истом духу стварали на Балкану. На основу сачуваних фресака може се закључити да је Немања позвао грчке живописце, највероватније из Солуна, да осликају зидове његовог манастира, Ђурђевих ступова. Та црква, заправо споменик победе, подигнут над новом престоницом Расом, прва је у низу српских задужбина у којој су фреске израђене у духу уметности византијских Комнина.



Манастир Студеница,
лунета бифоре са
западне фасаде Богородичине цркве



Манастир Студеница, западни портал Богородичине цркве


Тако је то трајало у византијском уметничком свету све до првих година XIII века. Тад је одједном дошло до слома. Крсташи, пошавши са запада да ослободе Христов гроб, прешли су Јадран и освојили Задар. Идући даље, умешали су се у византијске прилике. На крају, 1204. године, пао је Цариград, а ослабљено и исцрпено Византијско Царство се распало. Након више од пола столећа, Византинци су на челу са новим царем, Михаилом Палеологом, ушли у своју стару престоницу. Крајем XIII века зачео се ту нов уметнички покрет, који су научници назвали ренесансом Палеолога.

Падом Цариграда под Латине измениле су се прилике и на Балкану. Немањина државна творевина стално је јачала. Држава се простирала на подручју око Мораве, Ибра, Неретве, а границе су јој допирале до Шар-планине и јужног Јадрана. Вештом политиком краљевог брата, Саве Немањића, изборена је и самосталност српске цркве 1219. године. Богатство и самосталност државе и цркве били су подлога и за полет књижевности и уметности. Дошло је до прелома и у уметничком стварању. Рађао се нови тип црквене грађевине, који је у науци добио назив рашка школа. Рађање рашког храма треба тражити у годинама после пада Цариграда – када настаје и посебна редакција српског писма, полет књижевности, итд. – с тим што његову почетну историју обележавају цркве које је подигао Немања у другој половини XII века. Рашка школа, односно рашка црква, настала је, у ствари, узајамним прожимањем византијског плана и романичког начина грађења. Док су у архитектури једну од пресудних улога одиграли приморски, западњачки мајстори, васпитани у романичком духу, дотле је монументално сликарство остало под утицајем византијске уметности.

Манастир Градац



Манастир Градац,
Црква Светог Благовештења,
поглед са југозапада


zaduzbinenemanjica.

Зидно сликарство Богородичине цркве у Студеници представља почетак новог монументалног стила. Утицај Немањиних синова, пре свих Св. Саве потврђен је у натпису, који се налази у прстену кубета, у коме је записана и година настанка живописања 1208/1209. Новине које нам доноси Богородичина црква: натписи на фрескама који су по први пут били исписани на српском језику, најстарији живопис на позлаћеној и жутој позадини и портрети владара и црквених великодостојника, говоре нам о зрелости политичких, духовних и естетских ставова младе Рашке државе. Свакако је за то најзаслужнији Св. Сава, који је поред изузетне образованости и организаторске способности и сам био уметник. Стил студеничког монументалног сликарства не поседује ништа од битних особина претходног комнинског сликарства. Монументалност и једноставност доминирају композицијама. Снажне и једноставне фигуре наглашавају свечану и достојанствену уметност, која ће свој најлепши израз наћи у уметности Сопоћана. Краљ Радослав, унук Немањин, подигао је 1234. године пространу спољну припрату са две капеле. Ту нас дочекује поворка Немањића, са ктитором, портрети првих српских архиепископа и најраније композиције са актуелним историјским догађајима. Целокупни фреско-живопис Богородичине цркве и Радослављеве припрате представља репрезентативну и свечану целину.

Sveti Jovan Preteča
Detalj freske iz Deizisa XIII vek

Монашко сликарство наћи ће свој даљи израз у цркви Светих Апостола у Пећи. Саму цркву, претпоставља се, подигао је Св. Сава. Другу етапу, по очуваном запису у олтару, радио је архиепископ Арсеније. Целокупно сликарство Св. Апостола разликује се од претходно насталих сликарских целина. Аскетски, монашки дух, који избија својим јаким садржајем, а не обликом најважнија је карактеристика овог сликарства



Sveti Ratnici (Sv.Georgije i Sv.Dimitrije)
Druga polovina XIV veka

Као упечатљив и изразит пример дворског монументалног стила представља нам се уметност Мораче. Вуканов син, Стефан, сазидао је цркву Успења Богородичиног у зрелом рашком стилу. Од репрезентативног живописа морачког сликарства, на жалост, сачувана је делимично сликарска декорација у ђаконикону. Циклус Св. Илије, најлепши је пример развојног пута дворског монументалног стила. Светле, чисте боје и ванредни осећај за линију и пластичност облика основне су одлике овог сликарства.



Sv.Ilija 1260.

Сопоћанско сликарство представља врхунац рашког монументалног стила. Прелепу цркву, посвећену Св. Тројици, подигао је краљ Урош I у срцу Рашке државе. Својим високим дометима и квалитетом уметност Сопоћана најављује епоху која следи. Целокупни сопоћански живопис задивљује античком лепотом и једноставном уметничком конструкцијом. Свечане и ведре сопоћанске фигуре зраче унутрашњом лепотом и достојанственим изразом. Сопоћански мајстори, свакако међу најбољим у тадашњем византијском свету, стварају сликарство које слави лепоту људске природе, исказану кроз сјај боја и богатство облика. У осталим просторијама храма Св. Тројице радили су слабији мајстори, отуда ово сликарство заостаје за оним у наосу. Најбоље су слике у припрати, које илуструју старозаветне догађаје, Васељенски сабор, Срашни суд и историјске портрете. Изузетна причљивост и драматичност композиција, са топлим колоритом чини ово сликарство драгоценим и у уметничком и у историјском смислу.




Uspenje Sv.Bogorodice
Freska iz naosa 1265.

Исти дух наставља се и у сликарству манастира Градац. Међутим, црква Благовештења, коју је подигла краљица Јелена, и њен очувани живопис показују неодлучност сликарског израза. Непрерађеност узора и мешавина монументалног и наративног основна је карактеристика ове сликарске целине. Оне својом иконографијом и распоредом најбоље сведоче о прелазном периоду српског сликарства.



Rađanje Hristovo
Pastiri



Potkupolni prostor crkve Sv.Blagoveštenja

Последњи највећи споменик с краја XIII века је црква у Ариљу, посвећена Св. Ахилију. Иако на ликовном плану није остварено сликарство високог квалитета, посебност ариљске цркве дају портрети и историјске композиције. Достојанствени портрети ктитора, идеализованих лица, илуструју краљевску моћ и достојанство. Сликари ариљских фресака сачували су традицију старог, комнинског стила и тако створили сликарство осредње уметничке вредности.



Ktitorska kompozicija
Kralj Dragutin

Manastir Mileševa - zidno slikarstvo



Tokom duge i burne prošlosti srpskog naroda, manastiri i crkve nisu bili samo mesta opkuljanja vernika i širenja i očuvanja naše vere. Vekovima, u manastirima se razvijala i negovala srpska kultura. Brojni su i manastiri u kojima su postojale, tada prve i jedine, škole u Srbiji. U manastriru Mileševa radila je jedna od najstarijih srpskih škola, a izuzetno je bila važna i mileševska štamparija.
Manastir Mileševu osnovao je, negde s početka XIII veka, kralj Vladislav, sin kralja Stefana Prvovenčanog, a unuk Nemanjin.
Manastir Mileševa se nalazi u neposrednoj blizini srednjovekovnog puta, koji je povezivao primorske oblasti sa središnjim delovima države i išao dalje na istok. Ostaci ovoga puta prekrivenog kaldrmom, kojim su prošli nebrojeni karavani trgovaca i putnika, sačuvani su i do danas. Ime Mileševa, manastir je dobio po reci Mileševki koja se kod Prijepolja uliva u Lim.

Sveti Sava iz Mileševa



Sveti Sava i Sveti Simeon
(originalna freska je nekompletna, desna polovina Sv. Simeona
ne postoji ali je kompjuterskom obradom dodata, tako da bi ovo
mogao biti njen mogući izgled)



Sveti Sava je bio simbol Mileševe - njega su Srbi poštovali i verovali u njegovu moć isceljivanja. O Svetom Savi, onivaču srpske crkve, svecu, zaštitniku i čudotvorcu, nastala su mnoga književna dela i brojna narodna predanja koja su se prenosila u sve krajeve naseljene Srbima.
Puna tri i po veka, od 1237. do 1594.godine, manastir Mileševa je bio grobnica Svetog Save. Turci su smatrali da će uništenjem njegovih moštiju najoštrije kazniti Srbe i tako zaustaviti narodnu pobunu. Tako je Mileševu iznenada zadesila nesreća. Krajem XVI veka Turci su iz Mileševe odneli njenu najveću svetinju - mošti Svetog Save i spalili ih na Vračarevom brdu u Beogradu.
Međutim, ni posle toga, delo Svetog Save nije zaboravljeno. On i danas važi za najvećeg Srpskog prosvetitelja.

Iako su umetnička dela mileševskog slikarstva znatno oštećena višestrukim razaranjima u vreme turske vlasti, upravo je zidno slikarstvo proslavilo Mileševu. Zidne slike u pravoslavnim crkvama i manastririma nazivaju se freskama. Smatra se da mileševske freske po svojoj lepoti spadaju među prave dragulje srpske i evropske umetnosti srednjeg veka. Po svojoj umetničkoj vrednosti, najviše se izdvajaju freske sa portretima prvih kraljeva dinastije Nemanjić - Stefana Prvovenčanog, kralja Radoslava i kralja Vladislava. U Mileševi su i freske sa likovima Svetog Simeona i Svetog Save.
Slikari koji su svojim delima ukrasili Mileševu bili su Grci, školovani u Carigradu, Nikeji ili Solunu. U Mileševi su neke freske slikane, a neke rađene kao mozaici (mozaik je slika sastavljena od raznobojnih komadića kamena koji su približno iste veličine i oblika).




Jedna od najlepših fresaka u Mileševi je slika Belog anđela na Hristovom grobu. Nastala je još u XIII veku, ali je tokom XVI veka preko nje, naslikana neka druga freska. Kada je, tokom XX veka, počela obnova Mileševe, oštećena freska iz XVI veka je uklonjena, a ispod nje, posle mnogo vekova, ponovo se ukazao prelepi Beli anđeo.

Симеон Мироточиви



Рођење Св. Николе

ЦРКВА БОГОРОДИЦЕ ЉЕВИШКЕ

Главнина живописа грачаничког представља најуспелије достигнуће Милутинове дворске сликарске школе и дело је чувених солунских живописаца Михаила и Јевтихија и скупине њихових ученика. Најстарије и најбоље фреске су у унутрашњој припрати. Оне су из времена око 1321. године и одлично су очуване.

У Грачаници је, први пут у старом српском сликарству, насликана усправно у виду увис разгранате лозе устројена лоза Немањића, са 16 портрета.

На улазу у цркву налазе се, један насупрот другом, портрети ктитора краља Милутина и његове жене Симониде.

Gračanica
Unutrašnjost crkve

Dečani
Unutrašnjost crkve







Stefan Dečanski

The collapse of the city

Праотац Ноје

A man with arrows