Ив Монтан (фр. Yves Montand; Монсумањо, Тоскана, 13. октобар 1921. — Париз, 9. новембар 1991.). Рођен као Иво Ливи , француски певач шансона и глумац.

Монтан потиче из Италије, син сиромашних италијанских емиграната који су се пред налетом фашизма 1924. настанили у Марсеју. Каријеру започиње у локалу Алкатраз у Марсеју, где 1938. пева песме Тренета, Мориса Шевалијеа, Фернандела. каубојске песме и друго. Након бурних ратних година стигао је у Париз и 1944. упознао Едит Пјаф која га је скренула са дотадашњег репертоара и одгајала као певача шансона, убрзо једног од најбољих друге половинее 20. века. Иако само интерпретатор песама, био је комплетна надахнута личност — глумац, плесач, певач и забављач.



Гроб Ива Монтана и Симон Сињорет на гробљу Пер Лашез

Рецитал у Л Етоаљеу 1946. био је права прекретница у његовом животу. Трајао је непрекидно седам недеља и био је прави тријумф позорница. Био је то његов први самостални наступ, а већ од 1953. до 1954. прави своје славне шансонијерске представе, у којима га нико неће надмашити. Осим лежерности и забавног карактера једног Шевалијеа, Монтан на сцену уноси и ону најважнију компоненту шансоне, квалитету текста и надахнуту интерпретацију песника. Године 1946. сусрео се са славним режисером Марселом Карнетом и песником Жаком Превером што ће бити још један преломан догођај у животу. Постати ће сјајан филмски глумац и најсуптилнији интерпретатор поезије у шансони. Ненадмашне су му интерпретације Жака Превера.

Године 1949. упознаје глумицу Симон Сињорет која ће му убрзо постати женом и бити ће с њим до краја живота. Након што је 1965. издао последњи албум и 1968. тријумфално је наступио у Олимпији, напустио је музичку сцену, као што је то годину дана пре (1967.) начинио Жак Брел и потпуно се посветио филму.
Филмографија

Trois Places Pour Le 26 (1988)
Jean De Florette (1986)
Manon Des Sources (1986)
Choice Of Arms (1981)
The Case Against Ferro (1976)
Le Sauvage (1975)
Lovers Like Us (1975)
The Savage (1975)
Love And Chance (1974)
Vincent, Francois, Paul And The Others (1974)
State Of Siege (1973)
Cesar And Rosalie (1972)
Tout Va Bien (1972)
Delusions Of Grandeur (1971)
Le Cercle Rouge (1970)
On A Clear Day You Can See Forever (1970)
The Confession (1970)
Z (1969)
Live For Life (1967)
Grand Prix (1966)
Is Paris Burning? (1966)
The Sleeping Car Murder (1965)
My Geisha (1962)
Goodbye Again (1961)
Sanctuary (1961)
Let's Make Love (1960)
The Wages Of Fear (1953)
The Idol (1948)


Wiki

Montand i sve njegove žene

Iv Montan (Yves Montand), poznatiji kao pevač šansona i glumac, ali i kao neodoljivi zavodnik svetskog glasa. Nije ni čudo, onakav glas i pevanje magnetski su privlačili žene. Simon Sinjore (Simone Signoret), jedina žena koju je voleo celog života, a varao ju je sa ženom koja je tada važila za najlepšu – sa Merilin Monro (Marilyn Monroe).

Iv Montan, čije je pravo ime Ivo Livi (Ivo Livi), dolazi kao siromašan emigrant iz Italije u Marsej. Njegova majka, sestra i brat žive u siromašnom predgrađu i dele hranu, koje nema dovoljno za četiri člana porodice.

Zanimljiva je priča kako je izabrao svoje umetničko ime. Naime, stalno je vreme provodio u dvorištu i sa jedanaest godina prestaje da ide u školu. Kada ga majka zove sa prozora na jeziku koji nije ni francuski ni italijanski, ona viče “Ivo, monta!”.

Na audiciju za pevače amatere se prijavljuje sasvim slučajno i više iz šale. Prvo smišlja umetničko ime Iv Trešenel, kao spoj Trenea (Charles Trenet), Ševalijea (Maurice Chevalier) i Fernandela (Fernand Joseph Desire Contandin) ali shvata da mu bolje pristaje Iv Montan.

Težak rad pratio ga je od malih nogu. Radio je kao raznosač, barmen, istovarivač u luci, pa i frizerski pomoćnik u salonu starije sestre Lidije.

Počeci glume i pevanja su mu upravo imitacije pesama Ševalijea i Trenea. Voli javni nastup i pre svoje famozne karijere, pevao je u jednoj garaži i na igrankama, i to bez mikrofona, u direktnom kontaktu sa publikom! Pravu karijeru započinje u lokalu “Alkatraz” u Marseju, gde 1938. godine peva pesme svojih omiljenih izvođača sa tadašnje francuske scene.

Edit Pjaf (Edith Piaf)



Jednog dana 1944. godine, Iv se preselio iz Marseja u grad svetlosti. Listajući novine u potrazi za poslom, Iv nailazi na oglas u časopisu “Un soir de Folie”, koji mu menja život iz korena. Treba naći zamenu za pevača koji se razboleo i davati šlagvort ni manje ni više nego – Edit Pjaf. U to vreme ona je mit, diva neverovatnog glasa. Žan Kokto (Jean Cocteau) kaže za nju da je “Crni anđeo”.

Edit je imala krajnje neobičnu sudbinu - otac cirkuski akrobata a majka ulična pevačica, čiji je talenat nasledila. Opisivali su je kao sitnu ženu od metar i četrdeset sedam, ali sa glasom koji zaustavlja dah. To je bilo dovoljno da Iv sa svojih dvadeset tri padne na kolena pred dvadesetdevetogodišnjom Edit. To je vreme kada je ona još uvek anđeo, bez imalo koktoovskog crnila. Tri godine su proveli zajedno, deleći pozornicu i krevet. Pričaju kako su zajedno činili vatromet, savršen boemski život. Imali su i kućnog ljubimca, miša, koga Iv hrani sardinama. Ona je bila njegov Pigmalion, oblikujući ga od Pola Verlena, Žaka Prevera (Jacques Prevert) i Erazma Roterdamskog, objašnjavajući mu egzistencijalizam i odevajući ga u crno. Ono čemu nije mogla da ga nauči je njegov scenski nastup, jer je on njime već vladao. Zvali su ga tada ”Gospodin dinamit na sceni”, ima zarazan i hipnotišući osmeh, istovremeno ironičan i nevin.

Edit je sve vreme bila uz njega, dok su žene ludele za njim i kada je dobio svoju prvu ulogu – partizana Dijega u filmu “Dok Pariz spava”. Proslavlja se pesmom iz tog filma “Uvelo lišće”, koja postaje himna tadašnje generacije. Na vrhuncu slave, Edit odlučuje da ga napusti. Da li zato što više nema čemu da ga nauči, da li zato što joj je postao rival; da li više nije mogla da se bori sa svim tim ženama koje ga obožavaju ili je jednostavno prestala da ga voli? Nagađalo se, ali je Edit samo Ivovoj sestri Lidiji rekla pravi razlog:

“Razumeš, Lidija, ne treba čekati da ljubav umre, to je zastrašujuće. Treba imati hrabrosti i otići dok je još ima. U suprotnom, ili počnete jedno drugo da prezirete ili ostajete zajedno iz samilosti. Treba umeti otići na vreme”.

Vatromet je dogoreo.



Simon Sinjore (Simone Signoret)

Najlepša od svih njegovih žena. Plavo-zelenih očiju i kose “plave kao beli burgundac”. Zvanična verzija njihovog upoznavanje je pravi kliše, koju je Iv izmislio. On ju je video kao poetičnu viziju, a ona njega kao romantičnog junaka. Iv smišlja romantičan tekst i prilazi joj u vrtu. Zapravo, upoznali su se u gostionici “Zlatna golubica”. Ona dolazi u pratnji Žaka Prevera (Jacques Prevert), udata za Iva Alegra (Yves Allegro). Bosa, u širokoj ciganskoj suknji i košulji vezanoj ispod grudi, jaka šminka i iscrtane usne. Predstavljaju se jedno dugom, atmosfera postaje sve usijanija. On ustaje i peva Žakovu pesmu, netremice je gledajući. Susreti su učestali, dok je jednog dana nije uhvatio za ruku i rekao “Imate veoma delikatne kosti”, čemu su se u budućnosti stalno smejali. Razgovaraju i ona ga nonšalantno poziva u njenu kućicu na selu.

U svojim memoarima on to opisuje: “Kao i uvek, žena je ta koja preuzima inicijativu i ja sam, kao i uvek, začuđen: tek kasnije sam otkrio duboku sramežljivost moje Simon”. Kućica na selu ih je spojila za narednih trideset i sedam godina. Bila mu je ravnopravna, vršnjakinja, pratilja u uspesima, ali prevelika sličnost ih je uništila. Odlasci, bekstva, avanture, strasti, silovitosti, sve se to smenjuje i čini im više štete nego koristi. Montan joj postavlja ultimatum da se razvede i ona to čini, objašnjavajući taj period svog života: “Treba stvarno ludo voleti pa srušiti jedan svet i krenuti u drugi, sasvim nepoznat. Uprkos svemu, uprkos svima…”. Ona je prefinjena dama, pravi intelektualac, iz visoke građanske klase. Upoznaje Iva sa Žan-Pol Sartrom (Jean Paule Sartre), idu na večere kod Žana Koktoa i Žaka Prevera. Napokon, venčavaju se 21. decembra 1951. godine.

Ona u Balmanovom kostimu boje slonovače sa crnim šeširićem, on u teget odelu. Imaju svoje malo boemsko gnezdo, malo kvadrata prepuno knjiga, ploča, scenarija. Kasnije zajednički finansiraju kuću u Normandiji, ali malo ljubavno gnezdo im je zauvek ostalo u sećanju. Početkom pedesetih, Iv je najveća zveda tadašnje Francuske. Simon ga prati u stopu, u šali sebe nazivajući “inteligentna statistkinja”. U ljubavi mu postaje podređena i previše zaljubljena u njega. Čak i prestaje da glumi, potpuno mu se posvećuje. Iv ne želi da Simon bude domaćica, želi da joj se dive i da je slave, zato je nagovara da ipak prihvati ulogu u jednom filmu. Ovo su godine koje su politički obeležene, pa se oboje zalažu za utopijski komunizam. Posećuju i Beograd 1957. godine, dolaze u posetu Josipu Brozu Titu. I pored zalaganja za komunizam, oni ostaju verni načelu da ne pripadaju nijednoj partiji. Odlaze u Rusiju, a zatim u Ameriku.

Trougao Iv – Simon – Merilin Monro (Marilyn Monroe)



U Njujorku ga dočekuju ovacijama, na njegov prvi nastup na Brodveju došle su mnoge poznate ličnosti, među njima i plavokosa Merilin. Njen muž, Artur Miler (Arthur Miller) je na putovanju, a ona nastavlja da posećuje svaki Montanov nastup, ne krijući oduševljenje. Pošto je bila zanosna i mogla je da bira, između svih tadašnjih šarmera i zavodnika, ona bira Montanu. Počinje snimanje filma “Hajde da se volimo” i novi odeljak u ljubavnom životu Iva Montane.

Žive kao susedi u prestižnom hotelu “Beverli Hils”. Druže se, posećuju i večeraju zajedno. Merilin uzima časove igranja i pevanja, Iv uči naglasak na nepoznatom jeziku, a Simon čeka da dobije svog prvog Oskara i tako pobedi slavne koleginice poput Elizabet Tejlor (Elizabeth Taylor) ili Odri Hepbern (Audrey Hepburn). Žene postaju prijateljice, koje zajedno kuvaju, ali imaju i istog frizera. Da vidimo šta Iv kaže o Merlin: “Kažem sam sebi da moj prijatelj Artur ima prelepu ženu. Ali ja imam samo jednu opsesiju: scenario, scenario, scenario. Pored toga, ja sam zaljubljen u Simon, i to je sve”.

Ipak, jedne večeri, podsvesno ili nesvesno, poljubac za laku noć postaje nešto više. Gospođa Montan i gospodin Miler su u Evropi. Kada gospođa Montan otkrije neverstvo, odlučuje da odigra ulogu tigrice i izbori se za svog muža. Zažmuriće na jedno oko, biti ta koja oprašta i ponašati se kao da se ništa nije dogodilo. Ali, problem nastaje kad afera izađe u javnost. Simon snima u Rimu i, sasvim slučajno, dok je prolazila pored kioska sa novinama, vidi naslovnu stranu na kojoj se smeše Iv i Merlin. Nije pravila histerične scene, samo je poslala pismo Ivu sa naslovnom stranom iz časopisa, bez ijedne reči. Iv odlučuje da ostavi Merilin. Ona je i te kako ljubomorna na Simon, jer Simon ima Oskara i Iva, svi joj se dive zbog nje same i njene inteligencije. Tri sata se rastaju njih dvoje, na zadnjem sedištu “kadilaka”. Merilin, ipak, ne odustaje tako lako. Razvodi se od Milera i planira da se bori za Iva Montanu.

Progoni ga, šalje mu telegrame, pisma, zove ga. Simon ju je par puta zamolila, krajnje prijateljski, da ostavi njenog muža na miru, ali Merilin ne odustaje. Dve godine kasnije, Merilin umire, Simon je tužna i kaže: “Nikada nije saznala koliko je nisam mrzela”.

Posle deset godina, Simon se predaje alkoholu i hrani, postaje sve deblja i distancira se od Iva. Njena lepota iščezava i ona sama kaže Ivu: “Volim te, ali više nisam zaljubljena u tebe”. On se, sa druge strane, predaje flertovima i avanturama; broj glumica i uopšte, žena sa kojima je tada bio, povećavao se iz dana u dan. Ne razvode se. Montan je i dalje naziva svojom ženom, hvali je u medijima i karakteriše kao “ljubav mog života”.

Karol Amiel (Carol Amiel)



Karol je njegova sekretarica, kakav kliše. Upoznao ju je u Sen Pol de Venesu, kad je ona imala samo 19, a on 58 godina. Ali, ona je žena koja mu rađa sina, on za nju ima neku posebnu ljubav, za koju priznaje: “Vezao sam se za nju. Zato što mi je podarila svoju mladost i zato što ima telo balerine”. Simon je ljubomorna na Karol, a ona, svesna da je Iv oženjen, pokušava da se otrgne od njega i njegove ljubavi, ali joj ne polazi za rukom. Kaže: “Bio je tako zavodljiv, nikad nisam razmišljala o njegovim godinama. Imao je taj smisao za humor, nežnost, neku unutrašnju radost, sve ono što ne stari. Htela bih da upozorim današnje muškarce da sav taj lifting i bojenje kose ne znače ništa: ne pokušavajte da ponovo imate trideset, mladost se čuva na drugi način, čovek je ili ima ili nema u sebi, i treba da živi u skladu sa sopstvenim ritmom”.

Iako njemu pored nje smrt nije bliska, Simon jeste. Umire 30. septembra 1985. godine. Montan teško prihvata njenu smrt i zamišlja da je još uvek pored njega. Kada saznaje da će imati dete sa Kerol, isprva je besan, jer detetu može da bude deda. Odlazi, vraća se posle tri nedelje, jer ga preplavljuje talas nadolazećeg očinstva. Postaje otac malom Valentinu Žaku (po Žaku Preveru) u šezdeset sedmoj godini. Njegov strah je bio da neće živeti dovoljno dugo da bi ga video kako raste. Strah je bio predosećaj koji se obistinio. Umire od infarkta, u novembru 1991. godine. Sahranili su ga pored Simon.

Ivo Livi, poznatiji kao Iv Montan. Šansonjer i glumac. Ljubav, avanture, flert i seks – epiteti njegovog života. Od Pigmaliona, preko vršnjakinje i malo mlađe koleginice, do deteta kojim mu se ostvario san rođenja naslednika. To su sve njegove žene. Probao je sve, živeo idiličnim životom i umro srećan, nadajmo se u nedelju, jer kako kaže:

“Nedelja je drugačija od svih dana. Čak je i sunce tog dana drugačije”.


W

Iv Montan u Olimpiji: