I СВЕТСКО ПРВЕНСТВО У УРУГВАЈУ 1930.



На Конгресу ФИФА, одржаном 18. маја 1929. у Барселони, захваљујући сјајној презентацији, будући домаћини првог Светског шампионата придобили су неповерљиве Европљане. Догодило се то на дан када је Уругвај славио 100. годишњицу независности, што је можда и превагнуло да Монтевидео добије поверење ФИФА. Касније ће светске шампионате организовати државе које ће, неретко, у свом националном календару имати неки значајан датум.
Неочекивано мали број националних савеза одлучио је да њихове репрезентације путују у далеки Монтевидео. Неуморни Жил Риме је чинио огромне напоре да спасе шампионат. На његово инсистирање, на палуби прекоокеанског брода „Конте Верде”, који је из луке Авр испловио пут Монтевидеа, нашли су се заједно Французи, Белгијанци, Румуни и Југословени.



Одустали су увређени и препотентни Енглези, уверени да су најбољи на свету и да без њихових асова нема спектакла и промоције амбициозне фудбалске идеје. Врло брзо су демантовани управо у Монтевидеу.

Вођа наше репрезентације, истакнути фудбалски функционер и кандидат за председника ФИФА с почетка шездесетих година минулог века, лекар и професор универзитета др Михајло Андрејевић, непосредно пред далеки пут нашао се у великим проблемима. Загребачки и сплитски клубови су забранили својим асовима да путују у Монтевидео, руковођени нездравом политичком ситуацијом у земљи, па је селектор, архитекта Бошко Симоновић, морао да састави репрезентацију од београдских асова. Позвао је професионалце Банета Секулића и Ивицу Бека, који су играли у француским клубовима. Био је то, међутим, и снажан мотив за асове БСК-а, чак за њих седморицу (као и за голмана Јакшића, халфа Ђокића и нападача Секулића) да уложе огромне напоре и постигну успех.



Посебно после историјске победе (2:1) над Бразилом у Монтевидеу, 14. јула 1930, коју су многи светски новинари описали као најлепшу игру на првом Светском купу. Када су Александар Тирнанић и Ивица Бек већ после 30 минута обезбедили убедљиво вођство нашем тиму (2:0), свима на стадиону „Сентенарио” било је јасно да ће бразилски жонглери дочекати крај на коленима. Успели су да ублаже пораз тек у последњих десетак минута, јер је Милован Јакшић бранио све и израстао у „великог Милована”. Бразилски навијачи, који су стигли по прву титулу, буквално су ридали на трибинама.
За нашу фудбалску историју остао је победнички састав: Јакшић, Ивковић, Михајловић, Арсенијевић, Стефановић, Ђокић, Тирнанић, Марјановић, Бек, Вујадиновић и Секулић. Тај исти тим (са Најдановићем на левом крилу уместо повређеног Секулића) нанеће тежак пораз Боливији (4:0) и представити се као једини европски ривал који може да угрози најављивану доминацију Уругвајаца, Аргентинаца и Бразилаца. О „енергичним мајсторима из Београда” говорило се и као о финалистима, али се на путу до највеће сензације испречио – уругвајски полицајац.

Београђани, инспирисани шампионским стартом наших, упутили су телеграм пред одлучујући меч против Уругваја: „Репрезентацијо, Бог те видео у Монтевидео, покушај да угруваш и Уругвај!” О атмосфери која је тих дана владала, сведочи и податак да се на „Сентенарију” те вечери окупило чак 93.000 гледалаца, што је рекорд који од 27. јула 1930. до данас није оборен!

Када је већ у 4. минуту Вујадиновић савладао уругвајског голмана, на помолу је била још једна сензација. Десетак минута касније, још једна лопта у мрежи домаћина, после сјајног лоба Моше Марјановића, али бразилски судија Рего и његови помоћници хладнокрвно поништавају регуларан погодак. И Жил Риме је био запрепашћен, да би касније изјавио да су се „Бразилци тешко обрукали и покрали Југословене”.
Ту, разумљиво, није крај трагикомичној причи са Сентенарија. Уругвајци су некако стигли до 1:1, затим су и повели 2:1, да би се у 30. минуту догодио инцидент, незаобилазан у свим антологијама светских шампионата. Лопта је завршила у гол-ауту, али је извесни полицајац вратио у терен, а Уругвајац Анселио лежерно пласирао у мрежу. Уместо да га најстроже опомене, арбитар је – показао на центар!?
Наш халф, касније уважени професор на Машинском факултету Микица Арсенијевић, почео је да се гуша с полицајцем који је променио резултат, ток игре и атмосферу на стадиону, и све се претворило у незапамћени инцидент. На крају, после нечасних 6:1 за Уругвајце, новинари су сазнали и ко је био „стрелац” преломног гола: нико други него шеф полиције Монтевидеа, коме се, једноставно, допало да посматра меч иза мреже Милована Јакшића.
Југословени су завршили на трећој позицији, као најуспешнија европска репрезентација, што представља некакву сатисфакцију и благу утеху, али је много вреднија чињеница да су француски новинари закључили да су управо наши фудбалери морални победници. И, замерили су свом сународнику Жилу Римеу што бразилског арбитра Франсиска Регу није одмах вратио у Рио…
„Оштећени смо тешко, али мислим да смо успели. Показали смо Латиноамериканцима колико вредимо и на њиховом терену. Сад је тренутак, и није прерано, да се већ припремамо за 1934. и Светски шампионат у Италији. Јачи, искуснији и, надам се, компактнији”, говорио је по повратку у Београд проф. др Михајло Андрејевић.



Istorija sporta

ЕВРОПСКО ПРВЕНСТВО У ФУДБАЛУ



Такмичење најбољих репрезентација Старог континента које се одржава сваке четири године почело је први пут1960. Европско првенство у фудбалу је првобитно носило име Куп европских нација, да би 1968. године добило данашњи назив.

А, све је почело давне 1960. године, када је на иницијативу секретара Француског фудбалског савеза, Хенрија Делаунаја одржано прво првенство на коме су након квалификација учествовале само 4 репрезентације. Финале на Парку Принчева у Паризу донело је сусрет сада већ бивших држава, Југославије и Совјетског Савеза. Наша репрезентација повела је голом Милана Галића, али су Совјети преокренули резултат и славили са 2:1 у продужетку ове спектакуларне утакмице.



Континентално првенство у Италији 1968. године доноси много узбуђења и са ове временске дистанце, чудних одлука. Након квалификација у полуфиналу су се састали Југославија – Енглеска и Италија – СССР. Голом најбољег фудбалера на овим просторима Драгана Џајића, Југославија побеђује тадашње владајуће светске прваке са 1:0. Друго полуфинале између Италије и Совјетског Савеза доноси несвакидашњу одлуку да се, након 120 минута утакмице без победника, финалиста добије бацањем новчића! “Азури” су имали више среће. Финале у Риму доноси нову драму. Након 120 минута утакмице између Југославије и Италије резултат је 1:1 па се, с обзиром на тадашња правила, играо нови меч за 48 сати. Италијани су у поновљеном финалу, са 5 свежих играча, савладали нашу репрезентацију са 2:0 и освојили кров Европе.



Финални турнир у Југославији 1976. године доноси изненађење за целу фудбалску јавност јер побеђује Чехословачка, која је прво у полуфиналу “шокирала” Холађане са Кројфом на челу, а затим у спектакуларном финалу у Београду, победила СР Немачку након бољег извођења пенала. Наша репрезентација је заузела четврто место.



Холандска репрезентација предвођена Гулитом, Рајкардом и Ван Бастеном задивила је фудбалску Европу на шампионату у Немачкој 1988. године.Холанђани су доминирали читавим турниром, а у финалу су без већих проблема савладали Совјетски Савез са 2:0,а Ван Бастен је у тој утакмици постигао један од најлепших голова у историји фудбала.



Шведска је била домаћин првенства 1992. године, које ће остати упамћено по избацивању репрезентације Југославије са завршног турнира због санкција УН. Уместо наше репрезентације заиграла је Данска и чудном игром судбине освојила титулу првака Европе, савладавши у финалу Немачку са 2:0, направивши тако чудо које ни најбољи фудбалски познаваоци нису очекивали.



Шампионат у колевци фудбала, Енглеској одржан је 1996. године. Први пут је учествовало 16 репрезентација, а уведено је и правило “златног гола”. Немачка је након велике драме у полуфиналу избацила домаћина на пенале, а затим “златним голом” Бирофа на Вемблију, освојила првенство победом над Чешком од 2:1.



Jedan.nula

Najveći fudbalski meč u istoriji čovečanstva



U današnjoj rubrici "fudbalske legende" nećemo se klasično osvrnuti samo na jednog fudbalera već na anonimne momke koji verovatno nikada nisu igrali profesionalan fudbal i koji su pre skoro 100 godina odigrali najveći meč u istoriji čovečanstva i sa kojim se ni jedan kasniji duel ne može uporediti...

U duhu nadolazećih novogodišnjih i božićnih praznika danas ćemo vam u rubrici "fudbalske legende" predastviti jednu priču koja vas neće ostaviti ravnodušnima i u kojoj su glavni junaci anonimni mladići iz Velike Britanije i Nemačke, koji nisu poznate fudbalske zvezde, ali su zato sasvim sigurno odigrali najveći meč u istoriji fudbala i time postali legende ove igre pogodivši njen smisao.

Reč je o samim počecima Prvog svetskog rata. Većina mladića iz Velike Britanije i Nemačke bilo je tada izvedena iz srednjoškolskih klupa i odvučena u jedno od najvećih kolektivnih ludila u istoriji čovečanstva.

Oni su tako Božić 1914 godine dočekali u hladnim i blatnjavim rovovima daleko od svojih najmilijih. Dan uoči Božića granate su sevale na sve strane tako da dobar deo njih nije dočekao predbožićnu noć. Retki od do danas preživelih svedoka tvrde da je kada je pao mrak sve uthinulo. Sablasna tišina se potom postepeno pretvorila u čarobni doček Božića.

Iz nemačkih rovova čulo se najpre tiho a potom sve glasnije "Stille Nacht" (Tiha Noć - tradicionalna Božićna pesma), a iz engleskih (Silent night - ista pesma samo na engleskom).

Poručnik Bejker, je tada imao 18 godina i jedan od do danas preživelih svedoka ovog događaja, koji je pripadao britanskoj diviziji iz Češira, je posvedočio da su kako je počelo da se razdanjuje pojedini vojnici počeli da izlaze iz rovova.

"Delovalo je totalno ludo, međutim nismo pucali jedni na druge".

Kada se potpuno razdanilo dogodio se vrhunac. Golobradi mladići su izašli na čistinu. Kada je došlo do bliskog susreta između nemačkih i britanskih vojnika najpre je trajala višeminutna tišina a potom se sve pretvorilo u jednu ogomnu božićnu proslavu. Igralo se pevalo a onda se niotkuda pojavila jedna prava pravcata fudbalska lopta.

"Na stotine mladića je jurilo tu loptu. Nije bilo golova, sudija ni terena. Jednostavno bili smo srećni što nakon nekoliko nedelja provedenih u rovu možemo potpuno slobodno da trčimo na poljani" - prenosi poručnik Bejker.

Kako Bejker dalje tvrdi tog dana nije opaljen ni jedan metak kao ni dan kasnije, a potom su nastavljene krvave bitke u kojoj je dobar deo ovih naših današnjih fudbalskih heroja izgubilo život.

U znak sećanja na ovaj događaj FIFA je za 25. decembar 2014. godine, kada će se obeležiti tačno 100 godina od "najvećeg fudbalskog meča u istoriji", organizovala turnir na kome će učestovati juniori Nemačke, Engleske, Belgije i Francuske.

Mundijal  odigran u pomalo nestvarnim okolnostima 1938. godine



Treći Mundijal imao je pravi predratni uvod. Reprezentacija Austrije kvalifikovala se, ali nije mogla da nastupi jer je Nemačka tri meseca pre početka turnira izvršila aneksiju te zemlje. Zbog pripajanja Austrije Nemačkoj, šampionat je ostao bez jednog učesnika, pošto je FIFA odlučila da ne popunjava upražnjeno mesto, pa se Švedska direktno plasirala u četvrtfinale.

Ovo je bio i prvi Mundijal na kojem su igrači nosili brojeve na leđima dresova, a prvi put je učestvovao i tim iz Azije. Nastupala je Holandska Istočna Indija, danas Indonezija i to bez prethodnog učešća u kvalifikacijama.

Italija je uspela da odbrani titulu što i ne čudi ako se uzme u obzir da je fašistička vlast pretila svojim fudbalerima smrću. Oni su naime, uoči početka finalnog meča sa Mađarskom iz Rima primili telegram u kome je kratko pisalo „pobeda ili smrt“.
Uobičajenim fašističkim pozdravom italijanski vođa nameravao je da dodatno motiviše reprezentativce, a neubičajni sadržaj tog telegrama izazvao je kasnije brojne polemike.

Golman mađarske reprezentacije Antal Sabo posle meča nekoliko puta je izjavio, ali mu je retko ko verovao, da je namerno puštao golove, plašeći se za živote italijanskih igrača. Mada... kod nekih uvodnih pogodaka - i nije se baš pretrgao od reakcije.



Musolini je upleo prste, doduše neprovereno i u polufinalni duel Italije protiv Brazila. Rivali "azura" su na teren istrčali bez najboljeg igrača Leonidasa, koji je navodno bio umoran, kako ga je pravdao selektor Ademar Pimenta. Istorija nikada nije utvrdila pravi razlog njegovog odsustva iz veoma važnog meča, ali pojedini stručnjaci decenijama unazad tvrde da je Musolini urgirao da on ne igra zbog boje kože. Italijanski diktator je, što je opšte poznata stvar bio rasista i nije želeo da crveni pred nacijom ukoliko bi fudbalere sa šampionata planete izbacio jedan tamnoputi fudbaler.

Ima još zanimljivih priča u vezi sa Leonidasom. On je tokom karijere u Brazilu radio i kao privatni detektiv. Taj posao je napustio pred kraj karijere, kada ga je narod već uveliko nazivao „crnim dijamantom“. Posle fudbala je radio kao radio reporter, da bi se potom zainteresovao za nameštaj pa je otvorio jedan veliki salon.

Leonidas će biti upamćen i kao prvi fudbaler Mundijala koji se zbog klizavog terena izuo i nameravao da igra bos. To se dogodilo na meču Brazila i Poljske, ali mu sudija Ivan Eklind nije dao da trčkara bez kopački.

I legendarni italijanski fudbaler Đuzepe Meaca ušao je u anale Svetskih prvenstava ali ne samo zbog golova, koji su doduše u jednoj zanimljivosti bili uzrok. Njemu je naime posle pogotka iz jedanaesterca protiv Brazila spao šorc za koji su ga tokom meča stalno hvatali protivnički fudbaleri. Meaci nije bilo prijatno kada je shvatio da je usred radovanja ostao bez šorca, ali su ga u trenutku okružili saigrači kako slika ne bi obišla svet.

Četvrtfinalni duel Brazila i Čehoslovačke više je ličio na ragbi meč. Već na početku susreta brazilski defanzivac Zeze povredio je protivničkog napadača Nejedlija i odmah je isključen iz igre. Pred odlazak na odmor pokoškali su se Maćado i Jan Riha, pa su i oni morali u svlačionicu pre predviđenog vremena.

Susret dva rivala završen je sa čak trojicom isključenih i petoricom povređenih igrača. U opštoj fudbalskoj tuči najteže su prošli Nejedli, kome je slomljena noga i golman njegovog tima František Planička, koji je zaradio prelom ruke.

Trofej koji je Italija osvojila doživeo je neobičnu sudbinu posle Mundijala. Potpredsednik FIFA Italijan Otorino Barasi tokom Drugog svetskog rata čuvao ga je u svom stanu, u kutiji za cipele ispod kreveta u spavaćoj sobi. Plašeći se za sudbinu „Zlatne boginje“ on ju je podigao iz sefa u jednog rimskog banci i preneo u svoj stan.


blic.

Priča o jednom snu: Ovako je ZAPRAVO bilo u Montevideu


Postoje mnoge dirljive sportske priče. Postoje mnoge duhovite, i mnoge neverovatne. A sve to u jednoj...? Da, postoji i takva priča. Ova je baš ta, o prvom Svetskom prvenstvu u fudbalu, čiji je domaćin davne 1930. godine bio Urugvaj.



Zamislite jedno finale Mundijala u kome je strelac čovek koji nema jednu ruku. Ili, zamislite Svetsko prvenstvo koje počne - a glavni stadion još nije sagrađen. Ili, zamislite predsednika FIFA koji švercuje pehar, jer se plaši da će ga neko ukrasti. Ma, zamislite samo... Jednu ljubav. Veliku. I jednu loptu. (Dobro, dve. Finalisti nisu mogli da se dogovore čijom će se igrati, pa su igrali sa dve. Stvarno.)

Zamislili? Dobro došli u Montevideo, godine 1930.


Svetsko prvenstvo 1930.

Domaćin: Urugvaj
Šampion: Urugvaj (prva titula)
Finale: Urugvaj - Argentina (4:2)
Najbolji strelac: Stabile (Argentina) 8
Ukupno golova: 70 (18 mečeva)
Najefikasnija selekcija: Argentina (18)
Prvi gol ikada na Mondijalima: Lusijen Loran (Francuska)
Gledanost: 434.000
Prosek gledalaca po meču: 24.111

Ako preskočimo uvodne godine postojanja FIFA, zapravo malo više od dve decenije, dolazimo do trenutka kada je konačno usaglašena ideja da se održi Mundijal. Zapravo, bio je to jedan san. A tužne i srećne ljude deli samo odluka da se hrabro krene ka ostvarenju sna.

Samo, gde i kada održati jedan takav san... e, to je bio veliki problem. No, baš taj problem omogućio je ovoj priči da se razmahne kako nijedna druga, verovatno, ne bi uspela. Recimo, Italijani, Holanđani, Španci i Šveđani su hteli da organizuju to prvo prvenstvo sveta, ali je samo Urugvaj bio spreman da plati troškove putovanja i boravak u hotelu svim reprezentacijama, kao i da sagradi novi stadion za potrebe Mundijala. To, kao i činjenica da je Urugvaj baš 1930. slavio svoju stogodišnjicu, i to kao dvostruki uzastopni olimpijski šampion u fudbalu, bili su dovoljni čelnicima FIFA da kažu: Montevideo!

U tom gradu, glavnom gradu Urugvaja, trebalo je da se sastanu baš svi najbolji. Ali, nisu svi najbolji hteli da idu tamo. One četiri pomenute države koje su htele da budu domaćini, dva meseca pred start turnira rešile su da ni ne pošalju svoje reprezentacije u Montevideo. Mnogi drugi nisu hteli na tako daleki put jer su, kao fudbaleri-amateri, želeli da sačuvaju radna mesta, što baš i nije lako kad vas na poslu nema dva, tri meseca. Ipak, insistiranje predsednika FIFA, Žila Rimea, uspelo je da ubedi pojedine Saveze pa se, nikako nesrećnih, 13 ekipa pojavilo u Urugvaju. Tek tada i tek tamo održan je žreb.



No, pre nego što se ova priča pretvori u kratak popis neverovatnih detalja sa tog, prvog Mundijala, da vas vratimo u jednu našu prethodnu priču, neobičnu poput ove. Sećate se putovanja naših fudbalera baš tamo, u daleki Urugvaj, i nestvarne scene na dočeku u Montevideu, onog čamca i one himne?


Šta su uradili naši?

Bilans: Dve pobede, poraz u polufinalu
Jugoslavija - Brazil 2:1 (2:0)
(Tirnanić 21, Bek 30 - Žoao Koeljo Neto Preguinjo 62)
Jugoslavija - Bolivija 4:0 (0:0)
(Bek 60, 67, Marjanović 65, Vujadinović 86)
Urugvaj - Jugoslavija 6:1 (3:1)
(Sea 18, 67, 72, Anselmo 20, 31, Iriarte 61 – Vujadinović 4)

Montevideo, te 1930, bio je prava metropola. Skoro 50 godina već je tamo bila funkcionalna železnica, narod je bio vredan i oran za rad, ali i za muzičke provode, kada ono malo slobodnog vremena to dozvoli. Dolazak fudbalske elite samo je uvećao želju svih žitelja da još više dokažu koliko su vole svoj grad, pa je građenje stadiona "Stogodišnjica" (Sentenario) za 100.000 ljudi na tribinama trajalo samo godinu dana i to neprekidno, 24 časa dnevno. Ipak, nije bio završen na vreme, mečevi su već počeli da se igraju na druga dva sportska objekta, u istom gradu, no petog dana Mundijala i gigantski stadion mogao je da otvori svoje kapije.


A to, kako su radni dani prolazili za učesnike turnira, možda najbolje svedoče uvodni mečevi Francuza. U grupi u kojoj su bili, odigrali su dva uvodna meča za 48 sati, a da njihov rival iz grupe, Čile, još nije bio nastupio nijednom. No, nećemo baš o svim mečevima i svim grupama, o onim našima ćemo malko kasnije, a u ovom delu priče samo ćemo vam otkriti dva detalja - o nadimcima za srpske fudbalere. Imali su ih dva, potpuno različita, i oba uopšte nisu na srpskom jeziku.


Sami sebe su zvali "mućaćos" (španski: momci), jer su ih tako dozivali ljudi koji su ih svakodnevno okruživali.
Kada su uspeli da pobede i moćni Brazil, urugvajska štampa koja nije navikla na toliko prezimena koji se, mahom, završavaju na "-ić", prozvala ih je "Ićići" ili "Ićaćosi".

To što su naši poraženi u polufinalu od Urugvaja, nije strašno samo po sebi. Ali, ne pomenuti da je arbitar poništio čist gol "ićaćosima", a dozvolio da se igra nastavi kada je lopta izašla u aut, a lokalni policajac je dodao Urugvajcima koji su nastavku akcije zatresli našu mrežu, ne bi bilo lepo. Taj sudija, Almeida Rega, možda je bio tužan što smo mu izbacili zemljake iz Brazila iako su bili među favoritima, a možda prosto nije dorastao jednom takvom takmičenju.

I pre tog meča je napravio skandal, kada je šest minuta pre kraja utakmice Francuska - Argentina (0:1) označio kraj, i to baš kada se jedan francuski fudbaler, sam, potpuno neometan, stuštio ka golu rivala ne bi li izjednačio. Odjednom – kraj. Arbitar je nekako izbegao linč, a kada je shvatio da je ipak preterao, zvao je oba tima da odigraju tih neodigranih šest minuta, iako su pojedini fudbaleri već otišli da se tuširaju.



Ukradena "boginja"

Francuski skulptor Abel Lefle dizajnirao je prvi trofej namenjen osvajaču titule prvaka sveta. Zlatna statua bila je teška 3,8 kilograma, a visoka 35 santimetara. Još 1930. je odlučeno da ona pređe u trajno vlasništvo tima koji prvi tri puta osvoji titulu prvaka sveta, pa je od 1970. godine bila u trajnom vlasništvu Brazila - dok nije ukradena.

O, to je bio samo jedan od zanimljivijih detalja sa ovog šampionata. Recimo, za vreme polufinalnog meča sa Argentinom, trener američke selekcije pao u nesvest nakon što je slučajno razbio bočicu sa hloroformom prilikom ukazivanja pomoći jednom svom igraču.

Ili… Strelac jednog od četiri gola za Urugvaj na finalnoj utakmici sa Argentinom Hektor Kastro bio je nezamenjiv član reprezentacije iako je imao samo jednu ruku. Kastro je bez ruke ostao još kao dečak, ali ga to nije omelo da napravi izuzetnu sportsku karijeru. Moglo bi od takvih ljudi i takvih sportista da se nauči mnogo toga. Kada bismo mi voleli da učimo životne priče, a konačno preskočimo poneki čas ispraznosti.

Eto, jedna od lepših životnih lekcija je ona u kojoj se pomogne nekome. A upravo se to desilo fudbalerima iz našeg komšiluka: reprezentacija Rumunije učestvovala je na Mundijalu na zahtev kralja Karolja II. Rumunski vladar, koji je obožavao da gleda fudbalske mečeve, sam je odredio ekipu za nastup na Mondijalu, a od poslodavaca za koje su radili izabrani igrači, zahtevao je da im obezbede plaćeno tromesečno odsustvo. Rečeno, učinjeno – i, eto Rumuna na Mundijalu.

A kada na veliku scenu stignete, onda treba da pokažete da ste veliki. Neki su skupo platili cenu razmišljanja u stilu “Lako ću ja to”. Ta cena se uvek plati, iako kursevi variraju u zavisnosti od veka u kome se odsustvo promišljanja dešava, a jednu ozbiljnu platio je golman urugvajske reprezentacije Antonio Macali. Kao prvi čuvar mreže dvostrukih uzastopnih olimpijskih šampiona - odstranjen je iz tima neposredno uoči početka šampionata, zato što je napustio hotel i posetio porodicu. Osam nedelja pre starta prvenstva urugvajski nacionalni tim bio je izolovan u jednom hotelu u Montevideu, a Macali se jedne večeri iskrao iz sobe i otišao da vidi familiju. Iskusni golman, koji je osvojio dve zlatne olimpijske medalje 1924. i 1928, izbačen je iz ekipe i nikada u karijeri nije odigrao nijedan meč na Mondijalu. Porodica je bitna, svakako, ali ako je već pristao na dogovor o karantinu, onda je trebalo da ga se pridržava, zar ne? Uostalom, lepo reče neko – dok smo reč poštovali a ona bila važna i časna, pisani ugovori nisu ni postojali.


Bilo je i tužnih priča vezanih za taj Montevideo 1930. Na primer, kapiten reprezentacije Francuske na meču sa Meksikom, prvoj utakmici te zemlje na šampionatima sveta, Aleks Vilplan ubijen je 1945. godine zbog saradnje sa nacistima. Vilplan, koji je rođen u Alžiru, tokom rata je sarađivao sa Gestapoom i odgovoran je za smrt mnogih francuskih rodoljuba, pa ga je kazna snašla kada su ratni sukobi prestali.



Želeći da izbegne kakvu moguću kaznu, belgijski sudija Johanes Langenus, tražio je pred finale garancije da će mu odmah posle meča biti omogućeno da “u najkraćem roku i najbržim putem” stigne do broda kojim će otpoloviti iz Urugvaja. Finale je odsudio dobro, slažu se i Urugvajci i Argentinci koji su poraženi sa 4:2, a složili su se i pred samu utakmicu oko nečega što im je Belgijanac predložio: kako nisu mogli da se dogovore kojom loptom će se igrati završna borba za trofej, na predlog sudije, jedno poluvreme igralo se loptom koju su doneli Argentinci, a drugo sa loptom domaćina.



Nekima su se, eto, snovi ostvarili u finalu, nekima samim dolaskom u Montevideo, a i jedni i drugi su svratili ovde da vas podsete da - večno setne i one srećne deli samo hrabrost da se ka snu krene.

I tako, ova priča dođe do kraja, nekako brzo, iako je isprva delovala kao duga. Proleti vreme, čas posla. Od tog Montevidea 1930, evo, prođe 84 godine. Od početka čitanja ove priče – oko pet minuta.


Da, vreme leti.

Upravo zato umesto zaključka, samo jedno podsećanje: Imate neki san?
Šta čekate?
Vreme leti!


blic.

Tuđi grb na grudima, balkanski Švajcarci i svetski Belgijanci


Igrati za reprezentaciju svoje zemlje i predstavljati svoj narod na takmičenju kao što je Svetsko prvenstvo nešto je što svaki fudbaler od početka karijere istinski želi, a takvu priliku i poštovanje malobrojni na kraju dobiju. Ipak, postoje i oni koji su spremni da brane boje druge selekcije, da poštuju drugu zastavu i prave uspehe pod tuđim grbom, zbog raznih razloga, pa to neće biti izuzetak ni u Brazilu 2014. godine.



Najnoviji primer među "preletačima" (nazovimo ih tako), desio se u redovima šampiona sveta Španije čiji će dres na najvećoj fudbalskoj smotri nositi napadač Atletiko Madrida Dijego da Silva Košta, inače rođen u Lagartu u Brazilu.


E sad, pretežno se, u situaciji kakvoj je bio Košta, ljudi odlučuju da zaigraju za domovinu, jer je ofanzivcu "jorgandžija" bio namenjen poziv "karioka", ali on je uradio nešto što je, verujemo, njegovom srcu draže.


Dijego je rekao da će ga Brazilci shvatiti, jer je njemu Španija sve dala, te da će njegova nacija imati razumevanja, ali postoji strah da neće biti baš tako, jer su iz matične zemlje najavljivali da će mu biti oduzet možda i pasoš, ali na njegovu sreću, sve je ostalo na pretnjama.


U drugoj fudblaskoj velesili Italiji postoje tri primera, ali sva tri su mnogo jasnija i razumljivija nego u Španiji.



"Azuri" u selekciji imaju nestašnog člana Milana Marija Balotelija, Tijaga Motu iz PSŽ-a i defanzivca Parme Gabrijela Alehandra Paletu. Baloteli je rođen u Palermu u porodici emigranata iz Gane, a usvojila ga je italijanska porodica Baloteli, dok je državljanstvo dobio tek 2008. godine.

"Ja sam Italijan... Osećam se kao Italijan. Zauvek ću igrati za reprezentaciju Italije", rekao je "Super Mario" nakon što je pravno postao građanin Italije.

Primer Balotelija je više nego jasan, a pitanje Palete isto nije enigma, jer su njegovi roditelji Argentinci italijanskog porekla, dok je Mota rođen u Brazilu, ali i njegovi koreni vuku iz Italije, pa je shodno tome relativno prirodno da igraju za tim sa čizme.

Tu je još i Pablo Osvaldo koji ima argentinsko poreklo, ali još uvek nije sigurno da li će on biti pozvan na put za Brazil.

Da je pravilo da ljudi iz jedne zemlje ili pripadnici jedne nacije mogu da igraju samo za svoju reprezentaciju, sigurno da Belgija u skorije vreme ne bi videla neko jače takmičenje.

Sa igračima kao što su počevši od Maruana Felainija, preko Aksela Vicela, Muse Dembelea, Nasera Čadlija, Kristijana Bentekea, Romelua Lukakua, Rađe Naingolana do Kevina Miraljasa, Belgijanci, skoro pa, nisu Belgijanci, a mogli bi se takmičiti i pod zastvom Ujedinjenih nacija koliko fudbalera iz drugih zemalja igra za njih.

Švajcarci, nemojte ništa da se smejete, da postoji zastava Balkana, sigurno bi umesto vaše stajala na stadionima gde igrate u Brazilu. Čak osam fudbalera te selekcije dolaze iz "bureta punog baruta", pet Albanaca (Valon Behrami, Blerim Džemaili, Džerdan Šaćiri, Granit Džaka, Admir Mehmedi), dva Hrvata (Mario Gavranović i Josip Drmić) i jedan Bosanac (Haris Seferović), a možemo da dodamo i Filipa Senderosa čija je majka Zorica iz Srbije.

Tu su još Rikardo Rodrigez, Trankvilo Barneta, Gohan Inler, Želson Fernandes, Johan Đuru, Dijego Benaljo koji takođe nisu Švajcarci, a brane boje Švajcarske, pa se zapitamo zašto smo nabrajali sve njih, kad je bilo bolje da nabrojimo one koji stvarno potiču iz zemlje časovnika i čokolade, lakše bi makar tri puta bilo.

Najmanji, nazovimo ga, problem po tom pitanju imaće reprezentacije iz Afrike koje su velikom većinom sastavljene od ljudi koji su rođeni u državi za koju igraju, a verovatno bi bili i jači da neki nisu odlučili da igraju za drugu selekciju, kao na primer Žerom Boateng koji brani boje Nemačke.

Situaciju u ekipi "pancera" u poslednjoj deceniji na šaljiv, ili neki mogu protumačiti uvredljiv način, objasnio je jedan komentator koji je jednom prilikom prokomentarisao: "I u igru ulazi Džerald Asamoa, prvi tamnoputi igrač koji igra za Nemačku, joj da ga Hitler vidi!"



Hvala Bogu, Hitler više nije živ, ali jeste zato fudbal u Nemačkoj koji je dobio u strancima koji su obukli dres još veću stabilnost u veznoj liniji i agilnost u napadu. Ostaće veliko pitanje, pogotovo kod srpskog naroda, da li bi stranac trebalo da igra za "orlove" i da li bi to popravilo bilans našeg nacionalnog tima, ali svakako, iz gorenavedenog smo shvatili da nekima to i te kako odgovora.

Bilo bi interesantno jednom prilikom, čisto iz šale, na jednom takmičenju, videti sve reprezentacije bez "preletača", da se osmotre prave snage i ko bi gde u ovom trenutku bio.

blic.

Makazice

Ovo je priča o najljepšem fudbalskom potezu
Piše: Telegraf



Svi smo bili svedoci neverovatnog gola Tijaga Alkantare u nadoknadi vremena protiv Štutgarta, kada je makazicama doneo pobedu Bajernu rezultatom 2:1, a malo ko zna da te iste makazice ove godine obeležavaju jubilej – 100 godina od prvog izvođenja.

Iako nije dugo igrao fudbal jer je živeo samo 29 godina, ime Ramona Unzage Asle ostaće zauvek upamćeno u knjigama kao čovek koji je prvi izveo najpopularniji fudbalski udarac. Godina je 1914. i Unzaga, koji se pored fudbala bavio i atletikom, je ovaj udarac izveo na stadionu ”El moro” u Talkahuanu. Iako nije pogodio mrežu, ostavio je bez daha sve prisutne.

- Telo u vazduhu, natrag na zemlju, pucao je loptu unazad, a nogama je imitirao makaze – bilo je objašnjenje neverovatnog šuta koji je najpre nazvan ”La Čorea”, da bi potom iskristalisala ime u ”Čilena”.

Nekako logično, tada nije bilo uslova kao danas, pa fotografijom nikada nije ovekovečen ovaj potez.

Međutim, u Peruu imaju drugačije mišljenje pa samim tim i drugačiji naziv. Oni smatraju da su makazice, odnosno ”Čalaka”, nastale u luci Kalao gde su fudbal igrali lokalni meštani i britanski mornari. Dugo godina posle toga, makazice u Latinskom Americi su poprimile izraz ”Čalaka”, kako su u Boliviji i Panami takođe nazivali ovaj atraktivan potez.

U zemlji predstojećeg Svetskog prvenstva, Brazilu, makazice su zabeležene tek 1932. godine, a bile su delo Leonidasa da Silve. Ovaj potez, Brazilci su nazvali ”Bicikleta” kako ga i danas dan zovu. U Italiji priča počinje imenom Karla Parole. Imao je 18 godina, te 1939. godine, i kasnije je postao jedan od najboljih fudbalera, a gol koji je postigao za Juventus protiv Fjorentine zauvek će ostati upamćen u istoriji ”bjankonera”. Udarac je nazvan ”Roveskata” i postao je popularan u Italiji skoro kao i ”pizza”.

Koliko je ”Roveskata” bila popularna u Italiji govori i logo na Paninijevim sličicama koje su stekle neverovatnu slavu, a prvi album je objavljen za Svetsko prvenstvo u Meksiku 1970. godine.

Tokom fudbalske istorije viđali smo fenomenalne golove makazicama, a nema navijača koji ne voli da vidi atrakciju na terenu što nije slučaj i sa trenerima. Poznata je izjava utalijanskog stručnjaka Ariga Sakija koji je rekao da su makazice plod greške igrača, jer se prethodno nije dobro postavio te mora da ispravlja greške.

Međutim, ne verujemo da se mnogi slažu sa njim, pogotovo Ibrahimović koji je upravo zbog gola makazicama dobio nagradu ”Ferenc Puškaš” za 2013. godinu, iako je krajem 2012. savladao Džoa Harta u prijateljskom meču Švedske i Engleske. Kad smo več kod Engleza, dugo će se na Ostrvu pamtiti gol Vejna Runija kada je u mančesterskom derbiju doneo pobedu Junajtedu rezultatom 2:1, što je posle Ibrahimovićevog svakako najbolji gol makazicama u novijoj istoriji.



Sve u svemu, makazice su bile i ostale važan deo fudbalske prošlosti, sadašnjosti, ali i budućnosti i bez obzira šta ko rekao o njima (Arigo Saki), današnji fudbal bez njih ne bi bio isti.

Je l' ste znali da su Moša, Tirke i ostali Brazilu spakovali 8 komada?

Sinoćna ubedljiva pobeda Nemačke nad Brazilom u ½ finalu XX Mondijala navela nas je da po arhivama "kopamo" podatke o najvećim fudbalskim katastrofama petostrukog svetskog šampiona. Jedna od najvećih doživljena je u Beogradu od Kraljevine Jugoslavije pre 80 godina.



Radnja ove priče se dešava u vreme drugog svetskog prvenstva održanog u Italiji, sa koga je Brazil ispao već u prvoj fazi od Španije, i na kome Kraljevina Jugoslavije nije učestvovala.

3. juna 1934. godine, kada su na Apeninima bili na programu polufinalni dueli, Brazilci su došli na stadion BSK-a da odigraju prijateljsku utakmicu sa Jugoslavijom, gde su doživeli veoma ubedljiv poraz.

Kraljevina Jugoslavija, predvođena sa klupe selektorom Boškom Simonovićem, deklasirala je 'Karioke' rezultatom 8:4.

Interesantno, Brazilci su već u 8. minutu igre imali dva gola prednosti golovima Veldemara De Brita i Leonidasa da Silve, ali su Jugosloveni do sredine prvog dela igre poravnali rezultat preko Iva Stevovića i Svetislava Glišovića.

Gosti iz Južne Amerike odlaze na veliki odmor s prednošću nakon drugog pogotka Leonidasa Da Silve, a već nas startu drugog dela igre Armandinjo postiže i četvrti gol za Brazil i vraća mu dva gola prednosti.

Međutim, od 50. minuta meča kreće prava fudbalska rapsodija  u režiji reprezentativaca Kraljevine Jugoslavije, koja do kraja postiže čak šest golova.

Blistao je Blagoje Moša Marjanović, koji je zabeležio het-trik, Svetislav Glišović je na svoj konto dodao još jedan gol, da bi se u strelce još upisali rezervista Ivan Petrak i Aleksandar Tirnanić.

Četiri godine ranije, Kraljevina Jugoslavije je na prvom Mondijalu odražanom u Urugvaju zauzela treće mesto i bila najbolje plasirana evropska reprezentacija na tom takimičenju.

Kontinuitet dobrih igara na svetskim prvenstivma u Južnoj Americi nastavila je i FNRJ na prvom posleratnom šampionatu u Brazilu 1950. Tada je propuštena prilika da se ponovi uspeh iz Montevidea zbog poraza od domaćina u međusobnom okršaju.

Ipak, 12 godina kasnije u Čileu, Jugoslavija je ponovo igrala polufinale, gde je zaustavljena od još jedne države koja više ne postoji – Čehoslovačke. U meču za treće mesto domaći Čile je izašao kao pobednik.

Na poslednjem Mondijalu na južnomaričkom tlu pre ovog (na koji legitimna naslednica SFRJ Srbija nije uspela da se kvalifikuje) u Argentini 1978. godine Jugoslavije nije učestvovala.

Kako vreme prolazi, sve se više sećamo uspeha reprezentacije u prošlosti i sve se više razočaravamo kako nove generacije dolaze...



sportske.

Fudbalski hram Beograda, mesto gde se odigrao istorijski meč zapisan u svetsku istoriju fudbala



Na njemu je, naravno, odigrano i čuveno „polufinale za infarkt", u kome je „Zvezda" u poslednjim sekundama savladala „Bajern" iz Minhena i plasirala se u finale Kupa Šampiona, koje je kasnije i osvojila.



Beograd je prepoznatljiv po mnogim svojim karakteristikama, po ušću dve velike reke, tornju na Avali, Kalemegdanu, brojnim reprezentativnim zgradama, javnim i privatnim. Iako je daleko od bisera arhitekture, neupadljiv, ukopan u Topčidersko Brdo, čak neugledan, stadion „Crvene Zvezde", sasvim sigurno je jedan od amblema Beograda. Veliki sportski događaji svojim magnetizmom, privlačili su pažnju miliona ljudi na najveći stadion u Srbiji.

Na njemu su, pored ostalih, odigrana čuvena finala, Kupa Evropskih Šampiona 1973, na kome je „Ajaks" savladao „Juventus" sa jedan prema nula, Kupa UEFA 1979, u kome domaća „Crvena Zvezda" nije imala dovoljno sreće protiv „Borusije" iz Mehengladbaha igrajući jedan prema jedan, kao i finale Evropskog prvenstva u fudbalu 1976. između Čehoslovačke i SR Nemačke, koje su na penale dobili slavni Nemci.

Na njemu je, naravno, odigrano i čuveno „polufinale za infarkt", u kome je „Zvezda" u poslednjim sekundama savladala „Bajern" iz Minhena i plasirala se u finale Kupa Šampiona, koje je kasnije i osvojila.

Pre nego što se na ovu adresu uselila „Crvena Zvezda", ovaj stadion bio je dom jednog drugog velikog kluba, „Jugoslavije". „Jugoslavija" je svoj stadion sagradila 1927. Stadion je bio tipičan za ono vreme, sa drvenim tribinama i primao je dvadeset hiljada ljudi. Na ovom stadionu je, 22. juna 1932. odigrana prva utakmica u Srbiji pod reflektorima, između prvaka Beograda, „Jugoslavije", i prvaka Pariza, „Rasinga".



Poput mnogih drugih klubova, „Jugoslavija" je, zbog učestvovanja u ligi Srbije za vreme Drugog svetskog rata, ukinuta odmah po oslobođenju. 4. marta 1945. osnovana je „Crvena Zvezda", koja je preuzela stadion ugašene „Jugoslavije". Svoju poslednju utakmicu na starom stadionu, „Zvezda" je odigrala protiv ekipe „Novog Sada", 1959. godine. Nov, daleko savremeniji i veći stadion, sa sto deset hiljada stajaćih mesta, Beograd je dobio 1964.

Zbog svoje grandioznosti, stadion je odmah dobio nadimak „Marakana", koji je u upotrebi i danas, nakon pedeset godina. Istini za volju, stadion je sa radom počeo i pre završetka. 1.9.1963. „Crvena Zvezda" je savladala NK „Rijeku" sa dva prema jedan, pred pedeset i pet hiljada gledalaca, te se ovaj datum i uzima za početak rada stadiona „Crvene Zvezde".



Iako je građen ambiciozno, pred kraj izgradnje je ponestalo novca, te se odustalo od betonskih lukova i dizajniranog krova, a u pomoć je pritekla Železara iz Skoplja i napravila gvozdeni krov, koji je u upotrebi i danas. Krov, na žalost, nije jedini element ovog stadiona koji je preživeo pet decenija bez ikakve ozbiljne rekonstrukcije. Pedeset godina posle, najveći stadion u Srbiji daleko je od reprezentativnog sportskog zdanja kakvim su ga zamišljale i gradile brojne prethodne generacije. Ostaje nada Beograđana da će novi vizionari pronaći način da im podare stadion kakav glavni grad Srbije i njegov najveći fudbalski klub zaslužuju u dvadeset prvom veku. Ako ne zbog nečeg drugog, makar zbog velike i slavne istorije.



Pogledajmo najposećenije utakmice odigrane na stadionu „Crvene Zvezde":

14.04.1971. Pаnаtinаikos (4:1) 93.500
07.11.1976. Pаrtizаn (1:0) 90.142
19.03.1975. Reаl Mаdrid (2:0) 88.623
24.03.1971. Kаrl Cаjs (4:0) 88.000
12.12.1979. Bаjern (3:2) 87.400
20.10.1982. Bаrselonа (2:4) 85.227
07.03.1979. Vest Bromvič (1:0) 84.405
06.05.1984. Pаrtizаn (0:0) 83.813
17.03.1982. Anderleht (1:2) 83.044
23.10.1977. Pаrtizаn (1:3) 82.982
18.03.1981. Inter (0:1) 81.369
26.03.1967. Pаrtizаn (3:2) 80.000
07.09.1975. Pаrtizаn (2:0) 77.551
18.09.1979. Pаrtizаn (2:0) 76.925
22.10.1967. Pаrtizаn (0:1) 75.000
04.03.1987. Reаl Mаdrid (4:2) 74.184
17.11.1963. Pаrtizаn (1:0) 74.000
11.04.1979. Hertа Berlin (1:0) 71.923
19.10.1977. Borusijа M. (0:3) 71.625
23.09.1971. Benfikа (2:3) 71.476
10.11.1988. Milаn (1:1) 71.212
03.04.1988. Pаrtizаn (1:1) 70.800

Ukoliko zbog neke sledeće velike utakmice odlučite da dođete iz unutrašnjosti, ne brinite, nedaleko od Marakane možete iznajmiti apartmane čak i na jedan dan!


dnevno.

Legendarni momenti Evropskih prvenstava u fudbalu



Polufinale 1960: Jugoslavija – Francuska 5:4

Te davne 1960. je sve počelo. Francuska je bila domaćin prvog „Kupa Nacija“, kako se takmičenje tada zvalo. Na završnom turniru učestvovale su četiri ekipe, a u polufinalu u Parizu, na Parku Prinčeva pred 26.000 ljudi, odigran je meč za pamćenje. Reprezentacija velike Jugoslavije povela je golom Galića u 11. minutu, a Francuzi su uspeli da preokrenu, i već početkom drugog poluvremena vodili su sa 3:1. Žanetić je tada smanjio na 3:2, da bi domaćin ponovo poveo, sa 4:2. Ali onda je usledila furiozna završnica Jugoslovena, i od 75. do 79. minuta postignuta su čak tri gola, i obezbeđen plasman u finale.

Polufinale 1984: Francuska – Portugal 3:2 i najluđi produžeci ikada



Samo 24 godine nakon što su bili domaćini prvog turnira, Francuzi su ponovo ugostili najbolje timove na kontinentu. Ovoga puta, igralo je osam reprezentacija podeljenih u dve grupe, a na stadionu „Velodrom“ u Marseju, protivnik Galskih Petlova bio je Portugal.

Još jedna prilika da se pred domaćom publikom osvoji titula. Rezultat u regularnom delu utakmice bio je 1:1 da bi Portugalci poveli u 98. minutu golom Žordaoa. Tada je izgledalo da će se ponoviti 1960. ali u poslednjih pet minuta se desilo čudo. Domerg u 115. i Platini u 119. postigli su golove za finale i meč sa Španijom, u kome će Francuska slaviti i stići do prve titule.

Finale 1976: Češka – Nemačka, sudar titana i Panenkin epski gol iz penala



Završni turnir 1976. održao se u Jugoslaviji, a na stadionu Crvene Zvezde, Marakani, igrali su aktuelni svetski i evropski šampion Nemačka, i odlična reprezentacija Češke. Kada su Česi u 25. minutu poveli sa 2:0, svi su ih već videli kao nove šampione, zaboravivši da su na drugoj strani Nemci, koji se nikada ne predaju. Već u 28. minutu smanjili su na 2:1, da bi golom u 89. minutu izborili produžetke.

Međutim, u dodatnih pola sata nije bilo golova, tako da se pristupilo izvođenju jedanaesteraca. Prvi put u istoriji Evropskih Prvenstava, šampiona su odlučivali penali. Prvih sedam su uspešno izvedeni, da bi Uli Henes promašio četvrti šut za Nemce, i kumovao njihovom konačnom porazu. Odlučujući penal za Čehe izveo je Panenka, i to na kakav način: Plasirao je loptu posred gola, i ispisao stranice fudbalske istorije svojom majstorijom. I dan danas se njegovo ime koristi kao sinonim za ovakav način izvođenja jedanaesteraca.

Polufinale 1992: Holandija – Danska



Još jedan dramatičan meč koji će se dugo prepričavati. Na Evropsko Prvenstvo u Švedskoj 1992. Danci su došli kao „Laki luzeri“, tj kao zamena za reprezentaciju Jugoslavije koja je diskvalifikovana sa turnira zbog ekonomskih sankcija. I tako su, ni krivi ni dužni, Skandinavci postali prvaci Evrope. Na putu do čudesne titule, u polufinalu im je stajao aktuelni Evropski šampion, premoćna reprezentacija Holandije.

Hrabro su se borili reprezentativci Danske sa favorizovanim protivnikom, dva puta vodili, ali su Lale uspele da se spasu golom Rajkarda u 86. minutu, tako da je rezultat bio 2:2. U produžecima bez golova, na red dolaze penali. Danci pogađaju svih pet, Van Basten promašuje jedini za Holanđane, i Šmajhel i društvo su u finalu gde će pobediti i prvake sveta Nemce i postati fudbalski heroji godine, a možda čak i veka.

Polufinale 1996: Engleska – Nemačka i najdramatičnija penal serija ikada



Te 1996. Englezi su bili domačini najprestižnije evropske smotre fudbala, i to tačno 30 godina nakon što su na svom tlu, postali prvaci sveta. Tada su u finalu savladali upravo Nemce, i to jednim vrlo kontroverznim, da ne kažemo fantomskim golom. Sada su želeli da po prvi put postanu najbolji u Evropi, a gde ćeš boljeg načina nego pred svojom publikom. 26. Juna u Londonu na stadionu Vembli, pred 76.000 ljudi, susreli su se stari rivali. Već u 3. minutu Širer je doveo Gordi Albion u vođstvo, ali je Kunc u 16. postavio konačan rezultat koji se od tada nije menjao, pa su na red došli penali.

A onda je usledila drama: Širer, Plat, Pirs, Gaskojn, Šeringem pogađaju za Engleze, Hesler, Štrunc, Rojter, Cige, Kunc za Nemce. Rezultat je 5:5, živci popuštaju. Na red kod Engleza dolazi Saudgejt, ali Kepke brani, Meler pogađa za Nemce, i Panceri su u finalu, Engleska tuguje, Saudgejt postaje tragičar svoje zemlje! To može samo fudbal.

Finale 2000: Francuska – Italija i zlatni gol Trezegea za drugu titulu Francuza



Dva puta je šampiona Evrope odlučio takozvani zlatni gol koji se više ne praktikuje u fudbalu. Prvi put bilo je to 1996. kada su malopre pomenuti Nemci stigli do titule golom Birofa protiv Čeha, a drugi put to se desilo četiri godine kasnije u dramatičnom finalu u Roterdamu. Francuzi su došli u Belgiju i Holandiju sa ciljem da postanu tek druga reprezentacija koja je objedinila titule evropskog i svetskog šampiona (prvi put Nemci 1972. i 1974).

Italijani su bili prijatno iznenađenje turnira, a finalni meč je bio repriza četvrtfinala sa Svetskog Prvenstva 1998. kada su Francuzi prošli na penale, a kasnije postali i prvaci sveta. Delvekio je doveo Azure u vođstvo u 55. minutu, i činilo se da će to biti kraj Francuskih snova. Ali tako nije mislio Silvan Viltor, koji je u bukvalno poslednjim sekundama meča u 95. ugurao loptu u mrežu ispod Toldove ruke i odveo meč u produžetke. Dotučeni Italijani nisu imali snage, a rezervista David Trezege je u 103. minutu postigao gol za opšte slavlje Petlova, i tugu tragičnih Italijana.

Ovo ni Hičkok ne bi režirao: Jugoslavija – Španija 3:4 2000.



Te 2000. godine mečeve reprezentacije Jugoslavije niste mogli da pratite bez pomoći lekova za smirenje. Prvo onaj epski preokret protiv Slovenaca od 0:3 do 3:3, i taman kad smo mislili da ne može dramatičnije, došao je meč sa Špancima u poslednjem kolu grupe, koji je u mnogim top listama proglašen za najbolji svih vremena.

Tri puta vodili Plavi, Španci tri puta stizali, i na kraju postigli gol u 96. minutu za pobedu od 4:3. Oba tima prošla dalje, ali Jugosloveni bolje da nisu, jer je usledio sraman poraz od Holanđana sa 6:1. Ali ostaje taj neverovatni meč sa Špancima da o njemu pričamo svojoj deci i unucima.

Put Turaka do polufinala 2008.



Ono što su Turci uradili na Evropskom Prvenstvu 2008. ne može stati u jedan momenat, pa se mora ispričati cela priča o tome. Da bi prošli grupu, u poslednjem kolu im je bila potrebna pobeda nad direktnim rivalima Česima. Ali kada je Plašil doveo Čehe u vođstvo od 2:0 u 62. minutu sve je izgledalo kao nemoguća misija. Tako nisu mislili Turci: Prvi je Arda smanjio u 75. minutu, da bi Nihat golovima u 87. i 89. doneo preokret i pravi delirijum u svojoj zemlji. Mislili ste da je ovo bila najveća ludnica? Greška. Najbolje tek sledi: U četvrtfinalu protivnik Hrvatska, pri rezultatu 0:0 u 119. minutu golman Rustu pravi katastrofalnu grešku, i Hrvati već slave prolazak u polufinale.

Ostalo je samo vremena da se lopta izvede sa centra. Ali toliko je bilo dovoljno ludim Turcima da postignu gol, strelac Semih. Odlazimo u penal seriju. Kod Hrvata maše Modrić, Rakitić i Petrić, ekstazirani Turci pogađaju sva tri penala i odlaze u polufinale, gde će sa Nemcima odigrati još jedan LUDAČKI meč. Bilo je 3:2, a u poslednjih deset minuta postignuta su čak tri gola. Na kraju je Lam odveo Nemce u finale golom u 90. minutu.

Polufinale 2004: Gol Delasa u 105. minutu za delirijum Grka



Najveća senzacija u istoriji Evropskih Prvenstava svakako se dogodila 2004. u Portugalu kada je Grčka, zemlja koja je pre toga samo jednom igrala na završnom turniru, postala prvak Evrope. Tri pobede od 1:0 u eliminacionoj rudni protiv Francuske, Češke i na kraju domaćina Portugala u finalu, bile su dovoljne za ostvarenje sna. Najluđi momenat dogodio se u polufinalu: rezultat protiv Čeha bio je 0:0 u 105. minutu, a bilo je dovoljno vremena da se izvede još samo jedan korner pre kraja prvog produžetka.

I onda je usledio Delasov gol glavom za neveru Čeha. Grci su prošli dalje zahvaljujući pravilu srebrnog gola, kasnije savladali Portugal golom Haristeasa, takođe glavom iz kornera, i popeli se na evropski vrh.

Finale 1988: Nestvaran volej Van Bastena za titulu Holanđana

Holanđani su tri puta poraženi u finalima Svetskih Prvenstava, a jedina titula osvojena je u Nemačkoj na Evropskom Prvenstvu 1988. Protivnik u finalu je bio uvek nezgodni Sovjetski Savez. Priv gol za Lale postigao je Gulit u 32. da bi se u 54. minutu desila prava magija: Iz gotovo mrtvog ugla, čuveni Marko Van Basten je zahvatio loptu na volej i postigao jedan od najlepših golova ikada. Najsjanjiji momenat u istoriji Evropskih Prvenstava u fudbalu. Bar po našem skromnom mišljenju.



©Muskimagazin