Umesto tupave medijske galame o smaku sveta, predlažemo da se ozbiljnije porazmisli o događajima za koje, nasuprot opštem mestu, doslovno važi da nakon njih život ne teče dalje, i njihovim implikacijama.

U proučavanju ovih globalno katastrofičkih procesa ne možemo se previše oslanjati na iskustvo, što bi trebalo da bude sasvim očigledno: da je bilo iskustva u našoj bližoj prošlosti, mi ne bismo bili ovde i u prilici da o tome razmišljamo i diskutujemo. U pitanju su klasični »crni labudovi«: veoma retke pojave sa veoma velikim uticajem, na koje uobičajene statističke metode analize nisu primenljive.

Nema još uvek ozbiljnog naučnog osvrta na globalne katastrofičke rizike, iz veoma jednostavnog razloga: do najnovijeg vremena ova tema se nije tretirala kao deo nauke, već nešto na šta isključiv monopol imaju religija i religijski način mišljenja. Ova situacija je i mogla da bude prihvatljiva do oko 1945. dodine, tj. dok nije bilo značajnih globalnih rizika na koje je čovek mogao bitnije uticati.

Sa pojavom oružja za masovno uništenje, kao i novih tehnologija čija zloupotreba – poput biotehnologije i nanotehnologije – može biti pogubna na do sada nezamislivim skalama, kao i sa sve očiglednijim znacima antropogenog globalnog zagrevanja i katastrofalnog opadanja biodiverziteta, neodrživa je situacija u kojoj se nauka uzdržava od razmatranja ovih fenomena iz bojazni da će biti proglašena alarmističkom ili posmatrana kao novi oblik religijske eshatologije.

Naprotiv, jedina nada da se sa ovim pretnjama koje će nas izvesno pratiti barem do kraja ovog veka uspešno suočimo, jeste da u potpunosti primenimo naučnu metodologiju na izučavanje i moguće umanjenje ovih velikih rizika.

Krajnje je vreme da se problemu globalnih katastrofičkih rizika da praktična, aktivistička nota i u našoj sredini, kao što je to već neko vreme slučaj u svetu. Standardni izgovori koji su se, nažalost, dugo razvijali u našoj sredini, naročito u medijskom i javnom diskursu, kao pokriće za nacionalizam, ksenofobiju i ciničnu zagledanost u vlastiti pupak, ovde prestaju da funkcionišu.





Problemi sa kojima se suočavamo su istinski globalni i utiču podjednako na Srbiju kao i na bilo koju drugu sredinu. Zagrevanje planete kao posledica antropogenog efekta staklene bašte je već danas povezano sa poskupljenjima hrane na Futoškoj ili Kalenić pijaci podjednako kao i bilo gde drugde. Svetska ekonomska kriza iz 2008. se vrlo jasno – uprkos neukim i arogantnim tvrdnjama domaćih političara – osetila i odrazila na standard građana naše zemlje.

Prizemljenje aviona zbog, suštinski minorne, erupcije vulkana na dalekom Islandu iskomplikovalo je život putnicima na aerodromu “Nikola Tesla” podjednako kao i na Hitrou, Šeremetjevu ili Kingsford-Smit aerodromu u Sidneju. Ukoliko je to slučaj sa događajima manjeg obima, utoliko pre i snažnije mora važiti za događaje ogromnih razmera o kojima je ovde reč.



B92