Biti prvi u Srbiji

Прилози за биографију домовине


Одувек је било и важно и лепо бити испред другог. Само се они памте.
У овом мозаику само је део наших првака


Први Лицеј – Велика школаотворена је 1838. године у Београду.

Катарина Павловић била је прва жена која је дипломирала на филозофском одсеку Велике школе у Београду.

Прву књижару у Србији отворио је Глигорије Возаревић 1827. године. Налазила се у малом дућану „с источне стране Саборне цркве”.

Прву штампарију у Србију донели су из Санкт Петербурга Цветко Рајовић и Аврам Петронијевић 21. маја 1831. године. У почетку у „Књажеској књигопечатњи” штампане су „којекакве ситнице као пасоши, објавленија, различити протоколи”. Годину дана касније, 28. марта 1832, пробно је штампан један лист „Новина србских”, првих новина које су редовно почеле да излазе почетком 1834. године. Појавиле су се 5/17. јануара 1834. под уредништвом Димитрија Давидовића а штампане су у Крагујевцу. Наставиле су у Београду, у време кад је Србија почела да се изграђује као модерна грађанска држава. Биле су пре свега службени лист Кнежевине Србије, и у току Давидовићевог уредништва имале су обележје политичког гласила.

Прва књига која је у Србији дата у штампу била је књига „Сабор истине и науке” Јована Стејића, шабачког лекара „родом из Арада”, али јој не беше суђено да угледа светлост дана. Њено штампање је обустављено, јер је била писана Вуковим правописом коме се Милош противио. Тим поводом 31. јула 1832. обратио се за савет карловачком митрополиту Стефану Стратимировићу, који је 5. августа исте године похвалио његову „ревност за одржање благочестија вере и језика од новачења”, па се, уместо Стејићеве, прво појавила књига „Србска стихотворенија” Ковачевића и Стаматовића.
Прва школска библиотека у Србији, у саставу Велике школе, основана 1808. године, била је поклон Доситеја Обрадовића.
Прва државна библиотека основана је 1815. године при Књажевској канцеларији. Оснива се и библиотека у Београду 1832, зачетак будуће Народне библиотеке. До 1845. године настају и остале библиотеке – школске, специјалне, научне и читалишта, као претече јавних народних библиотека.

Прво учено друштво, Друштво српске словесности, основано је 1841. године.



Први бал у Србији приређен је 1827. године.



Прву апотеку и болницу, које се помињу већ 1826. године, отворио је у Шапцу Јеврем Обреновић, Милошев брат.

Прва апотека у Београду, преко пута Саборне цркве, с горње стране кафане „Код знака питања”, почела је с радом 1830. године. Фармацеут је био из Земуна и звао се Матеј Ивановић.

Прва болница у Београду отворена је 1832. године.
Прва стална цивилна болница у Србији основана је пре 150 година у Крагујевцу.

Пошта као јавна служба основана је 1840. године по узору на земље средње и западне Европе. Пројекат је предвиђао претварање мензулана у поште, надлежност Министарства (Попечитељства внутерних дела) над поштом, тарифирање поштанских пошиљки по тежини и слично. Сваке недеље двапут, средом и суботом, у подне полазила је пошта из Београда у унутрашњост. Зграда поште била је смештена у „Зданију на Кале-мејдану, у ком се Правитељствена Мензулана наоди, гди ће се од данас и сва писма примати, како званична, тако и приватна.”
1841. (фебруар) – прорадила је пошта у Пожаревцу.
(4. фебруар) – прорадила пошта у Гургусовцу (Књажевцу).
(2. март) – прорадила пошта у Лозници.
(8. април) – прорадила пошта у Неготину.
(10. април) – прорадила пошта у Ваљеву.
(21. април) – прорадила пошта у Крушевцу.
(17. јул) – прорадила пошта у Ужицу.
(27. јул) – прорадила пошта у Смедереву.
(1. август) – прорадила аустријска конзуларна пошта у Београду, чиме је практично успостављен међународни поштански саобраћај између Србије и Аустроугарске.
1842. у саобраћају су јавне поште у Паланци, Палежу (Обреновац), Ћуприји, Фетисаламу (Прахову), Алексинцу и Параћину.



Нека врста сталног позоришта јавља се у Србији 1834. године. На молбу Јоакима Вујића, „славено-сербског списатеља”, Милош је „успоставио” позориште, а Вујића поставио за „директора књажевско-србског театра”. „Позориште се тадашњој србијанској публици врло допађало.” Кнез Милош га је волео и трошио на њега. Представе су се давале само кад је кнез Милош био у Крагујевцу, иначе их није било.

Прва позоришна представа одиграна је у Крагујевцу за време заседања Сретењске скупштине (1835), а поводом доношења првог Устава. Позориште се звало Књажеско-сербски театар, али се данас зове по оснивачу Јоакиму Вујићу.

Први пут жене су селе за трпезу заједно с мужевима и осталом господом 27. јануара 1838. године. Била је то свечана вечера на Милошевом двору.

Билијар је пре клавира стигао у Србију. Било је то 1822. године. (Године 1849. предлагано је да се билијар уведе и у читалиште – да би се скупљало више чланова.)

Први клавир у Србији 1824. године добила је Савка, млађа кћерка кнеза Милоша.

Прву послугу (слушкињу) кнез Милош је добио 1824, а њу је из Земуна послао Лазар Хаџи Бајић.

Први женски сунцобран – зоненширм понела је једна Београђанка 1827. године, кад је и Милош набавио прве металне кашике за супу.

Први капут по европском кроју у Србији обукао је 1829. године лекар кнеза Милоша доктор Стејић.
Пиво је први пут почело да се точи у Манојловој башти на Зеленом венцу, 1834. године, а донето је из Земуна.
Први београдски и српски сајџија господин Пилер појавио се 1835. године.

Прво српско пливалиште и купалиште отворио је, испод Калемегдана, 25. маја 1847. године, Драгутин Карловански, иначе „први у Србији сирћета фабрикант”.
Први учитељ пливања био је извесни господин Алберто Драгонер.

Први књиговезац у Србији био је Лудвиг Винклер, који је отворио радњу 1840. године.

Прва полиса осигурања у Србији издата је 1839. године. Њоме је осигурана кућа Лазара Зубана само месец дана пре него што је у пожару до темеља изгорела. Сачувана је само једна икона светог Николе.
Прву кафану с „европејском кујном”, „Златни крст”, отворио је у Савамали Петар Корај 1843. године.

Први учитељ музике, Александар Скордилис, појавио се у Београду 1846. године.
Први зубар долази у Србију 1847. године. Био је то Морис Лефнер који, како се причало, „шупље зубе неком масом запушава”.



Прве фотографије на хартији – талботипије – правио је Анастас Јовановић, који је тај поступак изучио 1844. године у Бечу и годинама га користио приликом портретисања личности из културног, црквеног и политичког живота Кнежевине Србије, које су долазиле у Беч. Та дела већином су сачувана и налазе се у Збирци фотографија Музеја града Београда.

Прве фотографије на металу – дагеротипије – први је у Србији применио трговац Димитрије Новаковић, који је за време боравка у Паризу 1839. године научио поступак Луја Дагера. Литограф, сликар и уметник примењених уметности Анастас Јовановић научио је дагеротипски поступак у Бечу и већ га је 1841. применио. Најпре је начинио „аутопортрет” (дело је сачувано!), затим је дошао у Београд и дагеротиписао кнеза Михаила.

(Код дагеротипије нема никаквих негатива, слика се прави директно. Кад се посребрена плоча – дагеротипија – изложи у мраку јодним парама, тада на њеној површини настаје на светлост осетљиви сребро-јодид. Пошто је таква слика била врло осетљива, превукли би је златом и хлором, ради бољих боја и заштите. Због природе слике, репродукција није била могућа, па је свака дагеротипија оригинал.)

По собама није било никаквог намештаја – ни кревета, ни столова, ни столица. Постеља, која се састојала из душека, јоргана, ћилима и јастука, простирана је сваке вечери по патосу, а свако јутро је склањана у долап. Сам Милош све до 1834. године такође је спавао на патосу. Септембра 1830. пише му из Београда Панта Стојилов да би због различитих гостију било „пристојно у овдашњем књажевском дому да се приготови једна одаја која ће бити украшена европејским начином, тј. једно канабе, шест столица, астал за писање... Још би пристојније било кад би се и једна соба за спавање, по начину европејском, уредила, то јест са два кревета...”

Први кревет у Србији,какав су имали у Европи, дуго је имала једино Ана, кћерка Милошевог брата Јеврема Обреновића.
Прву фотографску радњуотворио је 1850. године А. Дојч.

Први фотографски атеље у Београдупочиње с радом 1861. године а отворио га је фотограф Флоријан Гантенбајн. Основна делатност свих фотографских атељеа била је снимање грађанских портрета, али се повремено јављају и прве документарне фотографије, ведуте и панораме градова.

Први телефон, само седам година касније од првог Беловог телефона, уведен је у Београду 14. марта 1883. године. За то је био заслужан Панта Михајловић, који је 1882. године добио од краља Милана право (концесију) да може у Београду да подиже телефонске станице (штације).

Први телефонски разговорводили су војни министар Теша Николић и капетан Коста Радисављевић.

Први међумесни разговоробављен је половином јануара 1886. године, за време примирја у српско-бугарском рату. Разговор на релацији Београд – Ниш обавили су краљ Милан и Милутин Гарашанин, председник владе.

Јавни телефонски саобраћај у Београду почео је 1898. године кад је у Коларчевој задужбини постављена прва индукторска телефонска централа од 50 бројева.


Прва железничка пруга у Србијибила је узаног колосека, ширине 0,6 метара. Изграђена је 1882, две године пре завршетка нормалне пруге Београд–Ниш и коришћена је за потребе рудника Мајданпек. Српске железнице настале су 3. јула 1881, кад је кнез Милан Обреновић сребрним будаком ударио темељ Српским државним железницама.
За потребе овог колосека направљена је и прва локомотива у Србији и на Балкану која се звала „Краљ Србије”. Касније су добили још једну локомотиву и „Краљ Србије” преименовали су у „Милан” а другу локомотиву у „Наталија” (по именима тадашњег краљевског пара). Локомотива „Милан” данас је изложена у Пожеги.



Прва свечана вожња била је у јуну 1882. године. Локомотива је била окићена српским тробојкама и на првом путу прешла је пет километара и затим се вратила у Мајданпек.

Први јавни превоз почео је 1892. године трамвајем с коњском вучом који је саобраћао од Калемегдана до Славије.
Први приватни аутомобилстигао је у Београд из Беча возом на перон железничке станице 3. априла 1903. године. Био је марке „nesersdorfer” из истоимене фабрике у Чешким Копривицама, налик на фијакер, претежно израђен од дрвета, с два цилиндра, мотором боксер од свега 12 коњских снага, али прилично бучним. Таквих аутомобила направљено је свега тридесетак.



Први власник аутомобила у Србији био је Божа Радуловић, богати рентијер из Београда. Плашио се да ауто сам вози, па је као будућег шофера упослио Сретена Костића, фотоцинкографа, склоног различитим техничким вештинама. Првих 45 дана у Београду је боравио возач из фабрике који је обучио Костића да „шофира”.



Тако је Сретен Костић (1877–1947), дотад фотоцинкограф, постао први српски шофер. У Музеју аутомобила у Београду постоји и прва национална возачка дозвола која је Костићу издата 1903. године.
Први аутомобил, и то марке „de dion bouton”,протутњао је Новим Садом још с јесени 1892. године. Купила га је на Светској изложби у Паризу за 6000 франака имућна бака Марта Кондороши (1828–190, унука Саве Вуковића, оснивача прве новосадске српске гимназије и кћерка Константина Поповића Комороша, једног од утемељивача позоришне уметности на овим просторима. Увек занесена техничким новотаријама и помодним уметничким трендовима, поклонила га је унуку, вундеркинду Стеви Адамовићу (1870–1945), који се у 21. години вратио из Пеште с титулом доктора правних наука и још приде знањем „шоферирања”! Занимљиво је да су први примерци овог модела пре Новог Сада стигли само на булеваре Париза, Беча и Пеште.



Први број листа „Политика”, најстаријих дневних новина које још излазе у Србији и међу најстаријима у Европи, изашао је 25. јануара 1904. године. Лист је покренуо Владислав Рибникар, први власник и оснивач „Политике”, окупивши у то време најумније људе у Србији. Штампана је на четири стране великог формата, с једанаест сталних рубрика, у почетних скромних 2450 примерака и по цени од пет пара. Тај први број ручно је сложило осам радника а прелом извршио „флах-друк” техником први словослагач Коста Секулић.

Почетком електрификације у Србији сматра се година 1893, кад је 6. октобра у Београду почела да ради јавна термоцентрала једносмерне струје из које је осветљено данашње градско језгро. Временска одредница „уочи електрификације” за градска домаћинства у Србији означава раздобље од 1893. до почетка тридесетих година 20. века. До 1931. електрифицирани су готово сви градови у Србији, управна, привредна, образовна и културна средишта. Међутим, у приватним кућама и становима могућност употребе електричне струје још није била свима доступна. Пред почетак Другог светског рата, године 1939, електрифицирана је готово трећина домаћинстава у земљи. Електрификација сеоских подручја текла је спорије и трајала је до краја седамдесетих година 20. века.



Први Србин који је летео авионом био је Александар Карађорђевић,тада принц и престолонаследник Србије, а касније краљ Југославије, који је приликом боравка у Француској од 5. до 27. априла 1910. летео у авиону „флајер бр. 1” чију је лиценцу за производњу француска влада откупила од браће Рајт.



Прве стаклене прозоре, после ослобођења од Турака, имали су само кнез Милош и његова браћа, које су „кад се разбију слали у Земун да се поправе, или је ради оправке сваке године долазио мајстор из Земуна, иначе је свуда место стаклета служила хартија пенџерлија”.

Први филм у Србијиприказан је у Београду маја 1896. године, у сали код „Златног крста.”

Први домаћи филмзвао се „Карађорђе”, снимљен је 1910. године а редитељ и главни глумац био је Чича Илија Станојевић.

Први путујући биоскопи у Србији појавили су се око 1900. године.

Први стални биоскоп почео је да ради у Београду 1906. године. Један од првих уређенијих биоскопа био је код „Хајдук-Вељка”, на почетку Кнез-Михаилове улице.


http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/biti-prvi-u-srbiјi