Hitskin.com

**Učlanjen** : 18.11.2012

Ti si mi sve …

Pokusavam da pisem o Tebi, nizasto, bez koristi za sebe i druge, iz potrebe koja je jaca od koristi i razuma, da ostane zapis o nama, da ostavim trag mastila na ovoj hartiji sto ceka kao izazov, i u kukama slova ostavim nesto od onoga sto je bilo u meni, pa se vise nece gubiti u kovitlacima kao da ga nikad nije ni bilo. „Pobuna“-to je moj zivot, prvi put sam nazvala svoj zivot tim imenom a nikad ranije nisam mislila o njemu. Pobuna-je li to samo rec, ili zabluda? Ako je zabluda-tesko meni, ako je istina-tesko meni jos vise. Ali ja nemam drugog puta, nikome ne mogu da kazem sem sebi i hartiji. I nema vise oklevanja, pisacu… jer ovo pisanje je neminovnost-kao zivljenje ili umiranje. I sad mogu jedino da se nadam i verujem da ce nasa ljubav dobiti smisao koji zasluzuje, jer bez toga ne bi mogla da zivim kao covek. Bezbojna boja neba otvara se nadamnom kao plod nedokucivih ambicija i otvara mi vrata secanja. I da, bojim se, jer to secanje muci me sve vise kao propustena mogucnost. Ispred mene je hartija koja mirno ceka da primi moj teret, ne skidajuci ga sa mene, ne osecajuci ga. Predamnom je noc bez sna kao i mnoge druge noci, na sve cu stici, da se optuzim, odbranim… zurba mi nije potrebna, a vidim da ima stvari o kojima samo sada mogu pisati i nikad vise. Kad dodje vreme i zelja da se kazu druge i one ce doci na red. Mislim na Tebe. Ti si mi oduvek bio tajna-i ja Tebi, a ipak smo se razumeli. Stajali smo jedno prema drugome, zacudjeno sam te gledala ne verujuci u ono sto cujem i mislim da te ne prepoznajem. Volela sam te, volecu te i volim te, zato sto znas moje tajne koje nikome nisam govorila, koje sam krila cak i od sebe. Volim te kao noc mada je zloslutno legla na svet… i bojim se da…. ne, ja znam da te nikada necu zaboraviti. I dugo tako cekam nagovestaj dana koga jos nema, gledam u duge redove slova, u nisane misli neznajuci da li sam ih ubila ili ozivela. Secam se nase duge setnje . Bila sam uznemirena preko mere. A izgledala sam mirna i isla korakom koji ne otkriva uzbudjenje. I da sam znala da cu toliko patiti radije bih otisla kuci da u taj predvecernji cas ostanem sama sa muzikom koju sam volela, zelela sam da me noc zatekne samu ali me sve vodilo Tebi. I osecala sam strah, jer iskustvo drugih ljudi me je uverilo, ako je za to potrebno ikakvo iskustvo da svako oseca strah pred nepoznatim sto vec kuca neotkriveno u obamrlom srcu. Pozvao si me i potrcala sam, odbio si me i odustala sam, a sada me samo boli ljubav koja nije i koja nikada nece imati smisla. A tada te noci stajali smo kao dva ratnika sa skrivenim namerama, sa skrivenim oruzjem iza ledja, kao dva protivnika i cekala sam, a ti si cutao, pogled ti je govorio: „Upamti uvek cu te voleti“ , pogled koji ranjava srce, ubija dusu, muti razum, cini nemoguce, ali ne i da ja to razumem. A onda zbogom. Samo jedno zbogom i ogromno vreme i prostor, prostor koji se nametnuo i stao medju nama. Mozda, mozda sam te samo sanjala… ali ne, bio si tu, bio si moj i bila sam Tvoja. Najzad, rekao si hladno:“Ako prekines sa njim, ne zelim vise da te vidim“, da li je to znacilo, zbogom mila moja, ali poceo si da pricas o razlozima Tvoje odluke… ne ja nisam slusala, dovoljan mi je bio pocetak da naslutim kraj, stajala sam tako ganuta Tvojom pricom, ubijena Tvojim recima…. I gledala sam te sa dubokim i nemirnim uzivanjem kojim se gleda tiha reka, nebo u predvecerje, mesec u ponoc, sa zeljom da te imam sa mogucnoscu da te dozivim i bez snage da odem. Ali otisla sam. Zapamtila sam tu noc, zapamtila bih je po hladnoci koja me je bolela, po praznini koja me je ispunjavala. Htela sam da ostanem sa Tobom, da kleknem, molim ali zadrzalo me je nesto sto je od oboje bilo jace…ljubav …. jer Ti si tako odlucio. Morala sam otici, otici nekud, otici i lutati, otici i umreti, otici i ziveti ove noci koja ostaje, sada, kad se gubi SVE. I tad u tom casu nisam mogla ni da nam sudim, ni da se kajem, ni da se molim. Imala sam snage samo da podignem pogled u Tvoje oci ocekujuci da mi one iskreno kazu sve sto tvoje usne lazu. Ni njih nisam razumela, okrenula sam se i otisla jer tesko mi je gledati Tvoje lice na kome sam skrhana trazila utehu, jer si mi je mogao dati samo kroz laz… Otisla sam jer Ti si bio svedok moje slabosti i nisam htela da te mrzim, ne bi ni mogla … Molim te, oprosti ako sam te u ovom pisanju icim povredila, ali ova prica je u skladu sa mojim tadasnjim stanjem.

-VOLIM TE-TI SI MOJE SVE-

**Učlanjen** : 03.05.2011

Cyberlove, sex, ljubav ili imaginacija

Moj zivot, more promasenih veza, pogresne osobe, pogresno vreme ili sta?! Nikada necu znati.
I bas tako posle moje velike ljubavi, naravno pogadjate opet promasene, trazeci zaborav nasla sam se ovde na chatu BeogradCafe_a. Ni sama nisam znala sta trazim ali uporno sam trazila. Zelela sam da zaboravim decka koga sam volela 14 godina, a koji je, sada kada bolje razmislim u meni video ne znam ni ja, samo sex, sta li.

Nisam glupa, mogu reci da sam pametna, nisam ruzna, mogu reci da sam lepa, ali vecito me prate neke gluposti u zivotu.
Tako, bezeci, verovatno od sebe najvise, pocela sam da se dopisujem sa raznim ljudima ovde, mozda ih je bilo 50-tak, volela sam da razmenjujem misljenja o svemu i svacemu, i upoznala sam njega.
U pocetku nisam zelela nista, nista sem prijateljstva, nekoga sa kim mogu otvoreno da pricam o svemu, ne znam, ali bilo mi je to tada strahovito potrebno. On je vec kako mi je rekao imao slicna iskustva na netu, vezu sa devojkom iz BG-a, meni je sve to bilo novo, zanimljivo. Kada mi je to rekao zezala sam se i rekla mu nemoj da ti se to desi i samnom, na to je sledilo njegovo a sto da mi se ne desi, i sve se preokrenulo od tog trenutka.

ZALJUBILA SAM SE, A NISAM NI ZNALA TO!

Za mesec i po dana uspeo je da moj svet preokrene naglavacke, da me izbaci iz koloseka, da zaboravim na moju veliku ljubav od 14 godina, da ga totalno izbaci iz mojih misli mene, a nisam ni bila svesna toga.
Svaki moj dan je pocinjao prvo ukljucenjem na net, trazenjem njegovog pseudonima da bih videla da li je ON line, a ako bi bio, tada sam sijala bila sam srecna kao niko, i moj dan je mogao da pocne. Dan za danom sve je nekako islo munjevitom brzinom, i osecanja, mrzim osecanja, mrzim da osecam nesto prema nekome, a upravo to mi se desilo. On radi na brodu, kruz kako kaze, i ovde dolazi za pola godine godinu, a meni je samo tako zatrebala njegova blizina, kao nikada do tad, a znala sam da je nemoguce.

Uzas jedan!

Slao mi je svoje slikice, pisala sam mu pesme, volela sam a nisam ni bila svesna toga, eh kada covek sam zadnji sazna svoju istinu, tu je problem.
Bio mi je potreban on, njegova blizina, uzasno mnogo, a sta sam videla samo njegove slicice, citala njegove reci sa poruka meni upucenih, a osecala se kao da ga znam godinama, zvao me je telefonom, jer sam mu rekla da bih volela da cujem kako izgleda glas onoga koga toliko obozavam, njegovo andjele moj, bilo je dovoljno pa da se po prvi put osecam kao da sam neciji andjeo, neciji centar necega, nije mi bilo bitno sta je to i cemu vodi, dok je trajalo.

Tih mesec i po dana volela sam ga svim srcem, ponekad bih se zapitala da li sam normalna, a onda kapirala da bih ga volela i da nema ruku ili nogu, dotle sam bila stigla, a da mi je neko pricao ne bih poverovala u to.
Inace je ozenjen a ja udata, virtualna stvarnost, to je bilo.
Cak smo i vodili ljubav tako preko neta, i bilo je incredibel, bas neverovatno, toliko dobro da mi je posle toga falio samo tako i trebao.

Desilo se da sam stupila u kontakt sa mojom velikom ljubavlju, nasli smo se, vodili smo ljubav, a ja sam se osecala kao da varam njega, sa kim sam bila u virtualnoj vezi, neverovatno ali istinito, poznati osecaj krivice, i shvatila sam da mi moja velika ljubav vise nije cak ni draga, posle toga nisam osecala nista, jer volela sam drugu osobu koju cak nikada nisam ni videla uzivo ni dodirnula, a osecala sam ga celim telom, osecala celim bicem, cak mi se desilo kada sam vodila ljubav sa muzem da vidim njega kada je bilo najlepse.

E, da mi je ovo neko pricao ne bih verovala, a istina, eto.
Posle mog treceg prekida sa njim, za ovih mesec dana, a prekide sam pravila jer nisam znala cemu sve ovo vodi i sta cu raditi kada mi vise ne bude dovoljno da budem sa nekim drugim, kada moje telo bude trazilo samo njega, sta tad?!

Treci put je stvarno bio kraj, treca sreca?

Ne bih rekla. Nisam pesimista, realista sam koji naginje ka optimizmu, ali znas kada jednostavno shvatis da svaki put kada volis nekoga to bude gotovo, bas kada to shvatis, i jednostavno naviknes se da nemas srecnu ljubav, ne?

Kada je bilo gotovo, malo sam pocela vise da listam ostale rubrike i da ih citam, jer do sada nisam mogla, jer sam po 2-3 sata dnevno provodila dopisujuci se sa njim, cesto tako. U mnogim Forumima i Online Dnevniku naisla sam na njegovo ime procitala sam njegove komentare, i konacno ukapirala ono sto treba da se cita izmedju redova, a ja nisam.

Ukapirala sam da ko zna koliko ih ima sa kojima je tako flertovao kao sa mnom, i one su se primile kao ja sto sam, iste reci, fore, cake.

A ja se zaljubila, posle svega samoj sebi sam se smejala. happy

**Učlanjen** : 18.11.2012

Posvećeno prvoj ljubavi.....

Naiđu mi momenti kada poželim da ti se javim - da bih ti rekla sve ono što moraš da čuješ....ali me u tome spreči to što znam da je na mom mestu sada ona.

Ne bih te molila da se vratiš meni, niti pominjala srećne dane, našu ljubav.
Potrebno mi je da čuješ reči izvinjenja, koje zaslužuješ.
Sigurna sam da si posle svega što si činio za mene - ogorčen, jer sam te tako lako pustila.
Trudio si se oko mene, jer si mi želeo samo najbolje. Posle svega dobrog i lošeg što smo doživeli, ja još uvek pamtim koliko si se borio za mene. Ne mogu i ne želim da zaboravim. Ne mogu ti se nikada dovoljno zahvaliti za sve što si mi pružio. Užasno se kajem zbog svih grešaka koje sam činila u vezi tebe.
Bila sam dete, koje te je ludo volelo, pa sam zato preterivala u svemu. Znam, to nije opravdanje, ali . . . IZVINI ZBOG SVEGA. Nadam se da ćeš mi nekada oprostiti.
Znaj da znam da si me voleo, da si sve činio iz prave i čiste ljubavi.
Želim da znaš da ću ti uvek želeti samo najbolje u životu, jer ti to zaslužuješ!
Učini me ponosnom, budi srećan sada sa drugom.
Voli, budi voljen. Nemoj se kajati zbog svog izbora.
Pustila sam te baš iz tog razloga, jer nisam bila dovoljno dobra za tebe.
Ne želim da čujem da si loše, to nije ono što očekujem.

Biću srećna ako budeš bar upola voljen, koliko si bio sa mnom...

**Član** **Poruka** : 1 **Učlanjen** : 08.11.2013

savrseno...

**Učlanjen** : 07.04.2011

Imao sam ženu. Imao sam i prijatelja, Hakiju. Radio ja u Njemačkoj i dođem kući za vikend. Kad ono, Hakija kreči moju ženu.

Nemam više žene. Nemam ni prijatelja.

Još sedam godina pa izlazim.

Gost

"Jedno leto mnogo je zelelo,ali pokrilo ga jesenje lisce koje se zabelelo od prvog zimskog snega.Jos jedna godina odlazi u nepovrat,a ostali su samo trenuci koji su ostali zarobljeni u vremenu.Ostadose prazne reci i susreti koji se nikada nece desiti.A prica i dalje ide svojim tokom-kao reka koja se uliva u more zaboravljenih nadanja.Zarobljena u vremenu,zarobljena u secanju i dalje pokusavam da isplovim na obale ceznje.Daleke su i puste.Cekaju neke nove otiske necijih tragova koja jos uvek nisu izgubila svoja nadanja.Mozda na nekom pustom ostrvu i ugledam neki svetionik,mozda me nekim cudom obasja neka nova nada...Zelim da verujem,ali isuvise sam umorna...Kada ti neko da krila i vine te do najsvetlijih zvezda,a onda te okrutno gurne u more ocaja,pozelis da nestanes,utopis se u njegovim dubinama.Jedino ti ostaje slabasna svetlost na dalekoj obali...I pomislis mozda ce jesenje lisce ostaviti tragove prvom snegu ispod koga ce stidljivo procvetati prvi prolecni cvet koji ce obradovati toplo leto koje uvek ima svoju pricu...I pojavi se neka stidljiva nada...Jer nada,kao i ljubav nikada ne prestaje..."

Snezana Kinces

Gost

Necujno je volim...

Umem da volim, a da to nikada ne kazem.
Navikao sam da nosim tu ceznju sa sobom... i njome placam tu priliku da gledam, uzivam, i divim se...
Ziveo sam tako... dugo... dok su trajali moji skolski dani.
Tada sam naucio samo da mirno gledam, i cuteci, uzivam u lepoti svojih prvih simpatija.
Bez hrabrosti da otkrijem svoja osecanja...
Naucio sam da volim, i samo posmatram. Jer znam da sam nemocan da promenim bilo sta...
Naucio sam da volim krishom, sa bolom u dushi...
Kada znam da ne bi uspeli... ili kada vidim da me ne primecuje... ne odajem svoj pozor.
Cutim, i volim....
Osecaj da nisam kompletan, i da ona zasluzuje bolje...
Osecaj da samnom mozda ne bi bila srecna, kao sa nekim drugim...
Zato ne otkrivam svoju ljubav.
Ove jeseni se ista tisina vratila, i uvukla u mene...
Taj stari, dobro poznati osecaj, ponovo je deo moje duse.
Opet volim, potajno... a ne zelim da umesam svoje zute boje u njeno plavetnilo...
Bojim se da ne pokvarim taj carobni svet, koji ona njise, i koji lebdi oko nje, svaki put kada dodje.
Rizikovao bih da igra tog belog labuda prestane, onog trena kada bih joj odao tajnu da je samo posmatram...
Zasto bih gubio dar da posmatram svu tu gracioznost u njoj, na njenom blistavom jezeru.
Dovoljno je samo da posmatram...
Uzivanje u njenom prisustvu je jace od ceznje, sa kojom sam naucio da zivim.
Osecam je, u svojim grudima... predivnu... i neznu...
Osecam njenu dushu u sebi... veliku i osecajnu... njene plahovite misli dopiru do mene.
Cujem svaki otkucaj srca te devojke, zene... u sebi... kao da smo jedna dusa.
I njen graciozni pogled na meni, osecam...
Opet potajno volim... u ovoj pustoj jeseni... ispunjenoj nekom tugom odlazecih dana.
Svake jeseni gubim pogled ka crvenom sutonu... sa nekom tisinom i samocom u sebi... posmatram uvelo lisce oko sebe, udisem jesen sa svim svojim zutim bojama, pokusavajuci da se sjedinim sa prirodom, koja se gasi, u tisini oktobra...
Sve sada odise nekim osecajem prolaznosti. Vidim to na ulicama koje su nekada udisale moju nadu.
Sada osecam tu surovu prolaznost, na svim mestima kojima sam nekada setao... Ona se uvlaci u mene, i ja postajem deo te beskrajne ceznje, za nekim srecnijim danima...
Miris odlazecih jesenjih veceri... dok propustam ljubav...
Prepustam je drugim svetovima.
Tudjim jutrima...
I zivim sa mirisom njenog postojanja, u svojoj dusi...
Osecam tu devojku u sebi.
Njene nezne ruke, zamisljene na meni... i ritam njenog srca, prislonjenog na samu moju dushu.
Mislim na nju sada, u ovim trenucima prepunim samoce.
Na nju... kojoj nikada necu reci da je volim...
Nisam imao prilike da je zagrlim, i duboko zavolim...
Ipak, sasvim je dovoljno reci - ona je u mojoj dusi labud...
Zagledana u ovu istu jesen, kroz zamagljeno prozorsko staklo... razmislja o nekim svojim problemima... o nekim njenim bolima... o buducnosti... i o smislu casa u kome zivi... trazeci umetnost u svemu tome.
Topla i sama, grejuci svoje tanke prstice, pokusava da nadje srecu u malim radostima.
Boji sama svoj maleni svet. Taj cudesni svet... sakriven od nas, obicnih ljudi.
Cuva ga u sebi, na sigurnom mestu...
Ponekad mislim da bi mi bio dovoljan samo jedan tren, da je zagrlim, cvrsto, u svom narucju... da je obgrlim svojom ljubavlju...
Ostao bi taj osecaj vecno u meni... dovoljno za jedan vek...
Znao bi, da sam je bar jednom, imao kraj sebe.
Mozda, sve sto zelim... je njena bliskost.
Njena neznost...
Mozda bih trebao da dopustim samo da nasluti.
Da nasluti da je nekome draga...
Ne...
Ne zelim da uplasim tog goluba...
Mogao bih je rastuziti...
Povrediti...
Otisla bi...
Bice mi dovoljno da znam da postoji negde... meka i krhka.
I bicu spokojan, i srecan... znajuci da je negde srecno njeno srce.
Ostavljam to malo zlato, jer nikada nisam ni bio pored nje...
Mozda je bolje tako... ostati mi samo draga... i udaljena...
Zauvek u meni, kao mala, skrivena ljubav.
Vecno cu je cuvati tamo gde je oduvek i bila... zaklonjena... u malom skrivenom kutku mog srca...
Da... naucio sam potajno da volim, i tako zivim...
Nek ove reci ostanu kao uspomena na jednu ljubav... na dane kada sam je necujno voleo... i mislio na nju...
Zelim, na kraju svega... da je sacuvam od ceznje.
Nek mi bude bezbrizna, i laka... negde daleko...
Zauvek cu cuvati tu plahovitu ljubav, u sebi...
Grlim je u svojoj dusi... i ostavljam tog malog andjela...
Netaknutog...
Izvor: Net

Ljubavne priče - Page 2 2082669824_347e4fe69a

Gost

Izguzvana svila klizila je pod prstima, dodirivali smo se stopalima i tisinom vezali okove.
Vreme u zemlji suncokreta obicno pocinje kad sklopim oci i potrazim tvoje dlanove. Snagom misli sve je moguce. Ti nisi onaj isti, a ja sam uz tebe drugacija. Divlja i pitoma. Lazna i nestvarna. Tvoja dzepna dama. Paganska boginja ili samo devojcica sa Suncem u ocima. Tvoji prsti poput kista iscrtavaju moju kozu u naletima olujnih strasti. Trazis sve skrivene svemire na mojim ledjima. Teras moje demone svojim vlaznim usnama i nestajes. Ostavljas za sobom prazninu. Moju kosu raspustenu i divlju. Tisinu koja nagriza prostor i donosi strah. Uzalud pruzam prste da te dodirnem. Bez glasa pokusavam da te dozovem. Tvoji koraci moji su nemiri. Gazis po spaljenoj zemlji i boli te ali se ne osvrces. U tvom svetu jutro vec pocinje. Na hladnoj postelji mozda me jos potrazis. Osetis miris lotosa, ukus usana i hladno svitanje bez nasih dodira ...

Ljubavne priče - Page 2 Couples-curly-cute-hug-love-Favim.com-338028

Gost

Zaledim šapat na usnama…da tvoje ime ne sklizne …ni onako slučajno… boli osećaj nedostajanja…ali ga neću ublažiti otkrivanjem tvoga imena… fališ mi…koliko,ja to najbolje znam……a znam, da znaš i ti…

Gost

Mi smo oduvek bili nemoguć projekat. Ali mašta lepo uobliči nemoguće i odbaci moguće. Gde smo pogrešili u projektu? Vidiš li kako vreme briše i obrise maštanja o nama? Tako to mora biti da bi prošli ono što moramo i ne doživimo ono što ne možemo. Valjda je tako i sa drugim ljudima a ne samo sa nama. Bolje je što je to tako, jer ćeš dobiti priliku za nešto bolje. Ja sam ti kao kuća na lošem temelju ili kao neka stara ruševina koju bi dobronamerni graditelj želeo učiniti novom. To nije moguće jer već ono što je izgrađeno na temeljima mog života pretežak je teret za nešto novo. Nisam stvorena za takvo opterećenje. Možda sam slaba ali je i to bolje nego uništiti ono što se ima nadajući se da će nešto drugo biti bolje a to ne znamo. Ništa se dobro ne može izgraditi na praznom nadanju. Zamisli pismo koje nema adresu ili reči koje govoriš u olujnoj noći. Zar će ono stići na adresu i reč do onoga kome je upućena? Prepušteni smo moranju koje mora biti i nadanju koje će jednom prestati, kad se pismo vrati na staru adresu i reči odnese oluja u nepovrat, u samu suštinu bespotrebnosti.

Gost

Šta uraditi sa onim slikama koje nisu otisnute na papir,nego u dušu?Kako se nešto nematerijalno može poderati ,utopiti ,uništiti?Ima li mesto na koje možeš otići ,a ne poneti slike pohranjene u duši?Ne verujem da ću nešto otkriti neotkriveno.Prosto, ja sam čovek koji je za svoje godine isuviše vidio ,isuviše čuo,isuviše zna,a ostala sam u tunelu vlastite izgubljenosti i suvišnosti.Podsetnik sam kojeg treba ukloniti ,da nikog više ne podseća ,budilnik koga treba zaustaviti da nikom više ne zazvoni..

Gost

Zvezdana pena

Rastvorili smo lanenu noć.Sin kiše skrenuo je oblak.
Prolaziš kroz moje čelo.U uspavanoj šumi sveta samo smo mi budni.Klupče muzike se odmotava tvojim glasom upredenim u moj šapat.
Naša užarena srca ulaze u barku sreće.Vodiš nas na nebo i daješ imena promičućim oblacima.
Pod tvojim prstima raste moja kosa. Rasklapaju se osećanja.Iznad nas sunce pod oblakom žedni.
Svici svetlucaju oko nas.
Sa tobom visina nema značenje.Ona je beskrajna.Sve se u nama razvezuje.
Samo je veliko to u nama.Ti u meni ja u Tebi!
Toplina otapa oblake.Rosu rasprašuju po našim telima.Svi čvorovi su razvezani.Plovimo.
Pod iskrama uplićemo ruke i uzdahe.Mi u zvezdanoj peni.Zajedno!

Gost

Novi pocetak, nova inspiracija.

Ljubav znaci prihvatanje, ljubav znacim zelim; Zelim tebe: * tvoju proslost, ma kakva ona bila, * tvoju tugu i onda kada mi je moje previse, * tvoje strahove, brige, sve ono sto te muci.. Zelim te i prihvatam te onakvog kakav jesi. Nisi savrsen, ali jesi poseban. Zelim biti tvoj oslonac, onda kada ti je tesko. Tvoja ruka spasa, onda kada padas. Zelim te voljeti onda kada te svi drugi mrze. Zelim ti pruziti sve ono sto zivot nije, a trebao je. Hocu da sam tvoja sigurnost i onda kada je sve oko nas sumnjvo i tvoja istina, kada je sve drugo laz. Gubili smo mnogo, padali i ustajali. Nasa srca su prekrivena ranama koje su nam nanijeli ljudi kojima smo vjerovali, koje smo voljeli. Ali ne treba nam mnogo da bi ih izlijecili. Potrebni smo jedno drugome. Potrebna nam je ljubav, paznja i njeznost. Nasi snovi su lako ostvarljivi, jer sanjamo iste. Nije tesko prihvatiti necije vrline. Ja prihvatam tvoje mane i ne zelim ih mijenjati. Upotpunjujuci jedno drugo, nase mane ce postato proslost. Lako je osjetiti ljubav, ali je tesko pronaci osobu sa kojom ces zivjeti ljubav. I nije bitno juce, bitno je danas i sutra. U potrazi za ljubavlju, nisam pronasla ljubav. Pronasla sam nesto puno ljepse od toga.. .. tebe.

Gost

Grešnici.

Gle kako sve izgleda tako nestvarno. Ponovo smo tu, baš kao nekada. Iskren zagrljaj, nježan poljubac i topao pogled. Mislila sam da više nikada nećemo ovo doživjeti. Zapravo, ne znam Šta je bilo jače u meni; Sreća; jer smo tu, ponovo, zajedno. Tuga, jer znam da neće trajati, jer nisi moj. Želja da pokušamo ponovo. Gledam te kako si lijep, gledam opet one najljepše i najdraže oči. Ponovo uživam u svakom dodiru. Zapravo, ni sada nisam sigurna da li je to bio san ili je zaista moguće da smo to bili mi. Ja i ti. Moj mali i tvoja mala. Budili smo našu prošlost. Nismo to smjeli. Nismo smjeli imati lijepe trenutke koje će zamijeniti sati, dani i sedmice tuge i bola. Nismo smjelo biti ono čega više nema. Opet smo pogriješili. Ali, Bože oprosti mi, ja tako volim naše greške. I želim biti grešna zbog tebe, priznajem da sam grešna i bojim se da ću vječno biti tvoja grešnica koja ne može i ne želi pobjeći od naših grašaka. Pustila sam da probudiš u meni ono što sam htjela čuvati kao uspomenu. Samo sam htjela da to ostane sjećanje na tebe, moju prvu, jedinu i najveću ljubav. Ali opet je sve ovo previše jako u meni. Ponovo, prije nego sklopim oči, pomislim na tebe i moja prva misao kada se budim si ti. Ovaj svijet koji smo stvorili ne postoji. Svjesni smo realnosti, ali je odbijamo. I želim da prestane, ali jače je od mene. Ne mogu te te odbiti. O Bože, kako bih i mogla kada te toliko volim. Nije prestalo i nikad neće. Ne zna laž da boli kao istina, a naša ubija. Borimo se sa istinom i laži. Ne znamo čemu da se prepustimo kada znamo da ni jedno ne donosi sreću. Našli smo se negdje na sredini. I od ovoga ne možemo pobjeći. Previše je nàs u ovom gradu. Ja i ti, naš je grad, naša mjesta, naša prošlost. Sve dok smo oboje tu, tu je i sve ono što nas veže. A jednoga dana, kada oboje budemo daleko od našeg grada, ti ćeš i dalje biti moj mali, a ja tvoja mala, koja će te vječno voljeti i sebično čuvati u maloj, ali najljepšoj komori svoga srca

Gost

I uvijek isto. Zaljubis se, nadas se, patis. Pored svega sto zivot nosi, bilo to dobro ili lose, treba mi neko s kim ce tuga biti manja, a sreca biti ljepsa. Treba mi neko ko ce biti uvijek tu, i kad nije. Neko ko zna da voli i da cijeni kada je voljen. I bas kada pomislim da je to on, ponovo dobijam samo razocarenje. Zapravo ne znam sta me to privuklo kod njega. Mozda to sto sam svjesna koliko pati za njom. Nekako, voljela bih mu pomoci, ne da bi bio sa mnom, nego zato sto znam kako je patiti. Ali u isto vrijeme, voljela bih da zna da tu gdje je njihov kraj, nije i njegov. Da mora krenuti dalje. Znam da se sve prebrzo desilo, ali nije moglo drugacije. Zapravo, ja sam kroz svoju patnju i nacin na koji sam bjezala od nje, predavajuci se drugom, nasla lijek bas u njemu. Cista suprotnost od svega sto sam voljela, za cim sam patila. Kao da mi je cijelo vrijeme to trebalo; neko drugaciji, neko ko me nece sjecati na proslost. Ali opet se susrecem sa necim sto me uvijek prati, bar kad je ljubav u pitanju; nije moj!

Gost

Ljubavne priče - Page 2 Tumblr_mih2qfzz_DB1s61aojo1_500_1

Postojalo je nešto što ju je te večeri nagonilo da padne u iskušenje. Možda nekoliko godina ćutanja, okretanja glave na ulici, čežnje za samo jednim pitanjem makar ono bilo “kako si?”, nerazjašnjen raskid, prvi pravi poljupci, dodiri, suze. Stari datum ili pesma koja i posle toliko vremena dovodi do euforije… Ili pogled koji je sve vreme govorio više od hiljadu reči. Toliko vremena, još više ponosa, promena. Postojalo je nešto u njemu oduvek. Nešto zbog čega ga je bilo teško odbiti. Nešto što ju je stalno vraćalo njemu. Možda neka izostavljena reč ili zagrljaj. Ili ono “volim te, ali za oboje je najbolje ovako” na kraju…
Dane je provodila pored novog momka. U početku je bilo neizdrživo, nije podnosila tuđe ruke i usne na svojima. Noću bi je obuzimale krize koje smo najčešće zajedno proživljavale. U životu svake devojke, valjda, postoji neko na koga misli, a ne bi trebalo, čuva svoja osećanja kao veliku tajnu i sama se nosi sa njima svaki put kada se probudi ili svako veče kada tiho ušuška svoju sakrivenu ljubav pored sebe pre nego sklopi oči i pomisli na njega. Svojom patnjom budila je i u meni neku čežnju za nečim što je prošlo. Govorila mi je da bol nikad neće prestati…
Stotinu puta je pisala i brisala poruke za njega. Ponekad ju je do ponovo ostvarenog kontakta sa njim delilo samo jedno dugme koje je trebalo pritisnuti, a nije ga pritisnula. Znala je da i on pati, ali da je jači od nje. Govorio joj je da će ga zaboraviti, da je on bio samo prva ljubav koja se pre ili kasnije preboli. Ona je stiskala ruke osećajući svim svojim bićem samoću i želju za njim. Gledala ga je kad je bio okrenut leđima, prolazila ulicama gde bi ga mogla sresti. Ljubila je drugog, on je ljubio drugu. Meseci su doneli zamenu, stare slike zamenjene su novim, stare uspomene zaključane su u ladicu srca, a ključ je izgubljen. Bilo je sve manje onih noći koje su mu bile posvećene. Čak su i tužne pesme zamenjene prepričavanjem novih doživljaja. Neko nov je postao prioritet.
Pored sebe je imala divnog momka koji je nadoknadio sve što nije imala, bila je voljena i počela je da voli. Postao je mnogo više od momka, bio je tu u najtežim trenucima, razumeo ju je i pružio joj utehu. U njemu je imala prijatelja i ljubav. I svaki put kada bi nežno pomilovala njegovo lice znala je da više ne želi da ga izgubi. Još uvek smo tri puta prolazile pored kafića u kome stara ljubav sedi, ali više smejući se i šaleći se nego uz ozbiljnu patnju. Čim bismo se udaljile od kafića misli su se vraćale onom ko je sada važan. Gledala sam njen osmeh i duge sate koje je provodila sa njim, iznenađenja koja su jedno drugom priređivali. Izgledalo je kao da je prva ljubav bila u pravu i da je konačno preboljen.
A onda se dogodi trenutak. Negde u zanosu raskalašne noći oseti ruku na svojim leđima. Okreće se i ostaje bez reči. Mazi je osmeh njegovog lica i sjaj u očima. Počinje da se gubi u vremenu, rastrojena između prošlosti i sadašnjosti. Vratio se. On započinje bezazlen razgovor koji je začinjen uzbuđenjem i oduševljenjem. Tu je i sve je kao nekada. Dodiruje ga kao slučajnom gestikulacijom, a svaki dodir izaziva drhtaj njenog nesigurnog srca. Povlači je u mrak jednim pokretom ruke i privija uz sebe. Vrti joj se u glavi od njegovog parfema koji odiše prošlošću. Ljubi je po vratu dok mu ruke igraju po njenom telu, on oseća da je njegova i da to nikada nije ni prestala da bude. U glavi joj odzvanja rečenica njegove mame kada su raskinuli: “Ako je suđeno, srešćete se opet”.
Ali ne, kasno je. I ta pesma, i taj pogled i dodir koji nas vrati u prošlost, to traje na trenutak i ne vraća prošlost, nego vraća sećanja. Sećanja na nešto što danas više ne postoji. Iznenada ga svom svojom silinom odgurne od sebe. Odlazi iz mraka dok je jedna suza izdaje, potom druga, treća… Vadi mobilni telefon iz džepa i počinje da kuca: “Volim te, ali…”, a potom zastaje i shvata da ne želi da ponavlja istu grešku. Briše ono “ali” i šalje “volim te” na dobro poznat broj nekoga ko je pre godinu i po dana bio nov, ali više nije. Jer je od tada do danas bio i ostao uz nju u svakom trenutku. Zato bira njega, bira ljubav, bira sadašnjost i srećnu budućnost, a ne prolazni zanos koji provocira pokajanje. Sada je može učiniti srećnom samo onaj ko je voli najviše. A ona je tačno znala ko je to.

Gost

Tik-tak..
Ne, jos nije vreme za to
Nezainteresovano odmahujem rukom,
Smrt preko puta mene se smesi
Ceka me
Mora da ceka
Provalila sam ja nju odavno
Jos jedan dan, glupavi dan
Nisam sama
Psujem sebe sto ne mogu da zaspim
A opet, svejedno mi je
San ili ne
Sreca il' bol
Podnosi organizam sve
Jedna po jedna sekunda klize
Ko je njih uopste izmislio?
I cemu sluze?
Kad vreme merimo, brzo nam izmice
Tonemo
Gubimo se
Divljamo, umiremo i ljubimo
Ne znamo ko smo, a znamo toliko
Pred nepoznatim ne uzmicemo
Sve nam je ravno, a depresije nema
Kotrljamo se ako moramo..
Pa hajde, vec jednom, probudimo se iz poslednjeg sna
Pogledajmo oko sebe
Shvaticemo
Ja znam da shvaticemo i poletecemo
Da nam ptice zavide
Jednoga dana kad suze se budu stvarale samo iz radosti
A srce postalo od celika
Znam da znacemo prvo da zivimo
A onda sve ostalo

**Učlanjen** : 22.01.2017

Griješila sam puno puta. Onda kada sam glumila da mi do tebe nije stalo, a bio si mi sve. Onda kada sam sklanjala pogled, bježala od istine, utjehu tražila na drugim mjestima. Teško je zaboraviti nekoga tko je tako dugo vremena proveo u tvojim mislima… U tvome srcu. U životu bi se trebalo gledati naprijed, zar ne? Tako barem govore. Suočiti se sa činjenicom da vrijeme vratiti ne možemo niti osobu koju smo jednom davno mogli imati. Ali opet nada postoji, jer bez nje, sve bi bilo uzaludno.”