Ljubavne priče

Opklada ljubavi

Piše: Tamara
Dani su tekli, a Rajkov rodjendan se blizio. Medjutim i provoda i svega bilo mu je dosta, samo je zeleo da se njegova voljena Natalija nadje u njegovom narucju. Ali to nije bilo moguce. Ona je kilometrima odvojena od njega. Ne voli ga. Verovatno ga je odavno zaboravila. Pa ko ce se secati srednjoskolske ljubavi. Njihova veza je pocela veoma burno. Prvo dopisivanje, pa svadje. Tajni sastanci. A kad je ljubav dosla i tajne su isplivale na povrsinu. Njihova veza osnovana je na Rajkovoj opkladi sa drugovima. On je bio ubedjen da moze svaku da smuva a drugovi su izabrali Nataliju smatrajuci da je ona tvrd orah i da ce mu odoleti. Rajko je uspeo da osvoji Nataliju. Ali on se zaljubio. Ona je bila toliko dobra i mila da bi svako mogao da je zavoli.
Bili su nepunih sest meseci u vezi. I onda jedan vikend Rajko je [/size]

Poslije mnogo godina

Išla sam kao u transu prepunom i užurbanom ulicom. Izgledalo je da, kuda god ja krenula, da svi ostali idu u suprotnom smjeru samo da bi se sudarili sa mnom ili mi barem prepriječili put. S pola uha čula sam prodavce svega i svačega kako uzvikuju naziv robe koju prodaju.
Bio je tridesetprvi decembar i sve je bilo u tom novogodišnjem duhu. Meni lično to je bilo kitnjasto, ali…nisu svi racionalisti kao ja. Sav ovaj sjaj i nakinđurenost, osjećaj da će se nešto specijalno desiti 31. decembra u 24,00 dodatno su gubili na sjaju pri pomisli kako će se svi ovi slavljenici 01. januara probuditi i shvatiti da se u njihovim životima osim datuma ništa nije promijenilo. Iako je do kraja decembra ostalo još samo tri dana uopće nije bilo hladno. Da su se ljudi ravnali po vremenskim uslovima, a ne po kalendaru na ulici bi bilo jaknica i sakoa mnogo više.
I ja sam bila obučena u dugi crni kaput ispod kojeg sam se osjećala kao u oklopu. Činilo mi se da se počinjem znojiti. Ovaj osjećaj je već bio pretjeran i uzrok je bio psihičke prirode: naime prije pola sata utvrdila sam da sam ostala bez novčanika i svega što ljudi, pa tako i ja nose u novčanicima. Bilo je tu novca , ličnih dokumenata i nekoliko bilješki. Novca nije bilo mnogo, ali bilo je sve što sam imala. Kada sam prije malo više od pola sata na jednom stolu birala šal nisam ni slutila šta će me snaći. Posegnula sam za tašnom i novčanikom, ali sam samo mogla konstatovati da mi je tašna otvorena, a novčanik nestao. Učinilo mi se da me je nešto presjeklo od glave do pete. Promucala sam izvinjenje razočaranoj prodavačici i krenula nekud dalje. Onaj osjećaj bespomoćnosti, izgubljenosti i ,najodvratniji od svih, osjećaj da me neko,neki lopov učinio naivnom budalom gotovo su mi tjerali suze u oči. Nije bilo nikakvog smisla istraživati šta mi se moglo desiti novčaniku? Moglo se desiti da mi se neko prikrao, otvorio torbicu i izvukao novčanik. Da barem nisam sav novac nosila sa sobom. Ali nosila sam ga zato što ga nisam imala gdje ostaviti. Jeftina podstanarska sobica imala je more nedostataka, a najveći joj je bio slaba brava na vratima i sumnjivi susjedi. Na ovo se umalo ne nasmijah. Susjedi sumnjivi, a novčanik mi ukradu nimalo sumnjivi prolaznici.

Na početku Latinske ćuprije , na prljavom kartonu sjedila je mlada žena sa usnulim djetetom i molećivim glasom tražila milostinju. Pogledah usnulo dijete i baš tada pod prstima u džepu napipah nekoliko kovanica. Bez gledanja i brojanja spustih ih ženi na dlan, a ona se poče zahvaljivati.
– To je bilo pogrešno – začuh muški glas iza leđa. I bez osvrtanja znala sam da se meni obraća.
– Kud je sve otišlo neka ide i ovo malo – odgovorih bez osvrtanja misleći kako mi ovih nekoliko
kovanica neće pomoći da platim kiriju, račune i da preživim do sljedeće plaće..
– Osjećam li ja to pomirenost sa sudbinom u tvom glasu?
– Ne varaš se – htjedoh još nešto reći, ali odustah. Nije mi se razgovaralo sa neznancem. Nisam
ga čak ni pogledala.Pored nas je nailazila starica sa korpom ruža.
– To mi je drago čuti, jer evo sudbina ti poklanja ružu i pošto ste pomirene uzećeš je.
– Da, kako ne? – pokušah biti sarkastična.- Prvo mi je uzela novčanik pa mi za utjehu daje ružu.
To se baš može kompenzirat.
– Sudbina uvijek za ono što ti je uzela da nešto zauzvrat.

SNEŽANA


Jedne Nove godine, ne sećam se više koje, izađoh pred jutro na ulicu. Bilo je to u ono daleko vreme dok je još padao sneg i jelke bile prave, a ne plastične.

Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbačenim šarenim kapama od kartona. Učini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.

Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?

Tada je ugledah kako ide prema meni.

Bila je ogrnuta belim kaputom ispod koga je svetlucala duga večernja haljina, tako nestvarno tanka, i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sašivena od magle i paučine. Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu držala samo dva jedva vidljiva zlatna kaišića. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre. Kao da nije dodirivala sneg.

Jednom rukom pridržavala je okovratnik kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka, istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.

Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu, poput najfinijeg nakita?

Prošla je pokraj mene ne primetivši me, kao u snu.

U prolazu obuhvati me oblak nekog egzotičnog mirisa. Nikad ga posle nisam sreo. Nikada je posle nisam sreo.

Da, bila je plava. Ne, crna. Ne, riđa! Imala je ogromne tamne oči; u to sam siguran.

Zašto je napustila pre vremena novogodišnje slavlje?

Da li je neko ko je te noći bio s njom zaspao ili odbio da je prati?

Da li se napio i bio prost?

Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li možda jedan od retkih noćnih šetača koji je imao sreću da je vidi lično?

Ili je to bila Snežana kojoj su dojadili pijani patuljci?

Ali, zašto je plakala?

Jesam li već rekao da sam ovu priču napisao samo zbog toga da je ona možda pročita i javi mi se telefonom?

Već više od petnaest godina razmišljam o tome zašto je plakala one noći.
Da li je neko ko je te noći bio s njom zaspao ili odbio da je prati?

Da li se napio i bio prost?

Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li možda jedan od retkih noćnih šetača koji je imao sreću da je vidi lično?

Ili je to bila Snežana kojoj su dojadili pijani patuljci?

Ali, zašto je plakala?

Jesam li već rekao da sam ovu priču napisao samo zbog toga da je ona možda pročita i javi mi se telefonom?

Već više od petnaest godina razmišljam o tome zašto je plakala one noći.

Opklada ljubavi


Dani su tekli, a Rajkov rodjendan se blizio. Medjutim i provoda i svega bilo mu je dosta, samo je zeleo da se njegova voljena Natalija nadje u njegovom narucju. Ali to nije bilo moguce. Ona je kilometrima odvojena od njega. Ne voli ga. Verovatno ga je odavno zaboravila. Pa ko ce se secati srednjoskolske ljubavi. Njihova veza je pocela veoma burno. Prvo dopisivanje, pa svadje. Tajni sastanci. A kad je ljubav dosla i tajne su isplivale na povrsinu. Njihova veza osnovana je na Rajkovoj opkladi sa drugovima. On je bio ubedjen da moze svaku da smuva a drugovi su izabrali Nataliju smatrajuci da je ona tvrd orah i da ce mu odoleti. Rajko je uspeo da osvoji Nataliju. Ali on se zaljubio. Ona je bila toliko dobra i mila da bi svako mogao da je zavoli.
Bili su nepunih sest meseci u vezi. I onda jedan vikend Rajko je insistirao da izadju sa starim drustvom. Skupili su se kod Rajka kuci. Igrale su se neke drustvene igre i neko je predlozio da se igraju masne fote. Postavljala su se razna pitanja,razni izazovi. Nekako je flasa stala i na Rajka. Jedna ljubomorna devojka postavljala je pitanja. Rajko je izabrao istinu. A pitanje je glasilo: da li si se smuvao sa Natalijom zbog simpatije ili zbog opklade sa drugovima?
Natalija se nasmesila a Rajko je prebledeo. Svi su znali istinu osim Natalije. Rajko je rekao ne, slagao je. Ali devojka je rekla kako joj je brat drugacije ispricao. Natalija ga je bledo pogledala. Svoju ljubav a zatim Milosa svog najboljeg druga. Tim pogledima mogla ih je ubiti. Rajku je rekla da joj je drago sto je dobio opkladu i da joj se nikada u zivotu vise ne obrati a Milosu da ne zeli vise nikada da ga vidi. Okrenula se i otisla. Bila je povredjena.

Mislim da je bilo vrijeme da vam ispricam pricu..




Ušao sam s smiješkom u tu malu prostoriju nakrcanu ljudima, svi pomalo pripiti pjevali su neke pjesme. Pogledom proletjeh kroz sobu tražeci nju…
Ustvari da krenem od pocetka
Tog jutra sam krenuo da kupim cigarete u obližnji ducan, koji je kao i uvijek bio krcat starinama što su se muvali tamo cijeli dan. Sjedili ispred ducana, žicali pare za pivu koju bi odma naiskap popili, pa u roku od minute krenuli u potragu za novom. Vec sam ih znao po imenu: Žuti, Joso, Vlaho i Topic. A tko ih ne bi kad koliko god pijani znali su tko je gdje i s kim šta radio. Naša Informativna Služba. Ponekad ih je cak i policija dolazila pitati za pomoc kad je bilo neko sranje na kvartu.. Ukratko znali su sve.

Te noci bila je pretucena.
Nisam za to niti znao dok me Joso nije povukao za ruku i rekao mi sto je bilo. “Mali jucer je bilo sranje kod Andreje.” Matej, njen bivši je cekao kod njene kuce da se pojavi. Sam bog zna šta je htio od nje. Tamo negdje iza ponoci, ja sam radio, Ivan moj susjed ju je pratio kuci. Pouzdan mali, znao sam da ce ju cuvati. “Ivan je u bolnici” nonšalantno je rekao Žuti. “Koj’ *****” pomislio sam. No prica se vec izvrtjela u mojoj glavi.
Matej ju je cekao, ona je došla s Ivanom, ovaj je poludio i prebio ga. Puko je definitivno. Otkako mu je stara poginula, stari mu se propio, Andreja prekinula.. više nije bio svoj. “Nece to samo tako proci!” Joso me je pogledao kroz krvave oci, što od alkohola, što od nespavanja i prošaputao.. “Pazi se mali, znaš da nije sasvim svoj.”

Krenuo sam prema njenoj kuci..
Ako je dobro bit ce doma, ako nije ubit cu ga.
Kucam… ponovo…
Zvonim… nitko ne otvara.
Idem oko kuce na stražnja vrata, možda su u vrtu. Nema nikoga, sve je zatvoreno. “Andreja!” poviknuo sam.. nema odgovora.. “Andreja!!” Susjedina mala je izašla u dvorište: “Saša dodi.. Andreja je u Draškovicevoj, starci su kod nje, nije dobro… ”
Ovaj dio se niti ja ne sjecam najbolje. Znam da sam nešto promrmljao i otrcao doma po auto. “Šta joj je.. Šta joj je..” mislio sam cijelim putem do bolnice…

Ušao sam u onaj smrad sterilno cistog prostora koji se može osjetiti samo u bolnicama. Smrad kemikalija pomiješan sa hrpom staraca koji šire osjecaj, ne miris, osjecaj truleži. Nešto je govorila, nisam je bas doživljavao. Gledao sam u punu cekaonicu jeli tu Tomo, njen stari ili majka teta Katarina. “Izvolite” i ruka na mom ramenu me prenulo iz tog stanja. Pogleda ne micuci s cekaonice pitao sam “Andreja Maric, gdje je?” “Ne znam” bio je odgovor. “Šta ne znaš, koj’ ***** stojiš tu, pogledaj mater ti ****** blesavu!!” “Kako se ti to razgovaraš! Je li?!” odgovorila mi je brkata sestra u bijelom… “Jucer je dovezena, Andreja Maric, gdje je?!” U tom trenutku sam snimio njenog starog kako izlazi kroz vrata i ide prema aparatu za kavu.. “Stricek Tomo” uzviknuo sam i potrcao prema njemu.. “Gdje je?” pitao sam, ali vidjevši suze u njegovim ocima ostao sam skamenjen. “Saša.. Matej je jucer… Potres mozga… vilica… kriticno..” je bilo sve sto sam cuo… “Gdje je?!” kroz suze sam prozborio “Gdje je?!”. Odveo me gore na prvi kat, a svaki korak je bio teži od drugoga. Teta Katarina je stajala pored vratiju i gledala u njih. Na njoj se vidjelo da je tu cijelu noc proplakala. “Teta Katarina” rekao sam i primio je za ruku.. Ona me zagrlila i kroz jecaje sam cuo kako šapce njeno ime “Andreja.. moja Andreja”. Ostao sam s njima jer za drugo nisam imao snage.

Njene oci, miris njene kose, njen osmjeh koji sam gledao dok sam je držao u svojim rukama su mi konstantno letjeli kroz glavu.
Tocno se sjecam svakog trenutka, koji sam proveo s njom. I dan danas kada osjetim parfem koji je nosila stanem i sjetim se..
Doktor je došao kasnije i pozvao Tomu da dode. Nešto mu je prošaptao, a on je zaplakao i pao na koljena. Teta Katarina me uhvatila za ruku i zavrištala. Ja sam samo bespomocno sjedio tamo, ne vjerujuci dok su mi suze klizile niz obraze.

Odveli su ih da ju vide posljednji put, a ja sam ostao sjediti na stolici; ne shvacajuci.. kako??.. Zašto??
Ustao sam se i nogama kao od olova, korak po korak boreci se sam sa sobom ušao u sobu.
Ležala je na krevetu, plava kosa koju je uvijek držala u repu bila je raširena po jastuku. Usnice koje sam ljubio bile su plave, lice blijedo, bez boje. A njene oci koje sam satima bez prestanka gledao bile su zatvorene. Izgledala je kao mali Andeo, kao da spava, a ja sam cekao samo da otvori te oci i da se nasmije.. Ali nije.. Više nikada..

Ušao sam s smiješkom u tu malu prostoriju nakrcanu ljudima, svi pomalo pripiti pjevali su neke pjesme. Pogledom proletjeh kroz sobu tražeci nju…
….Kad odjednom suze su krenule teci niz moje lice kada sam se sjetio da je nema. Da je nema u mojim rukama, da nema onog smiješka kojeg je cuvala samo za mene, da nema tih usnica niti tih ociju..
I plakao sam….
I placem i dan danas kad se sjetim, makar je prošlo puno vremena..
I plakat cu..
Jer ja ju.. još uvijek Volim.


Autor: Night_rider

Znali smo se u skoli tako 5-6 razred,bili smo klinci,kad god bi me video nesto bi dobacio,jer sam se svidjala njegovom drugu,nervirao me je taj mali pegavi.i eto proslo je tu dosta vremena,nekako smo nas dvoje odjednom poceli da se dopisujemo i posle par nedelja se smuvamo,rekla sam mami za njega,malo je falilo da joj pozli,jer on se preziva isto kao i ona sto se devojacki prezivala.I on kao i ja ispitivali smo rodjake,i hvala bogu ispostavilo se da nismo.Iskreno da kazem i nije mi se svidjao,a sad ga volim vise od zivota,jeste da imam 18 god.i da sam mlada,ali vezala sam se za njega.Godinu i po dana smo u vezi i nismo spavali. ali se mnogoo volimooo!

Ona je bila mlada,visoka, lijepa djevoka koja je radila u menzi za vojnike. Vrijedna, uvijek 'u se i u svoje kljuse', na prvi pogled hladna i nezainteresovana. Mrsavica koja je svakog zanimala bas zbog toga sto je tako izgledala, kao da nju niko ne zanima. Daleko od toga je ona bila, samo nikad nije znala da pokaze, strogo patrijarhalno vaspitanje je tome naucilo. Redovno ga je vidjala tu u menzi. Njega- vojnika mrkog pogleda, frajera, ali u dubini duse isti kao ona. Topao, brizan covjek, koji bi sve ucinio da pomogne nekome ko mu je drag. Gledao je nju, mislio se ko li je ta djevojka, koja brizno obavi svoj posao i nikoga ne zagleda, dok su druge mnogo radoznale,pa zagledaju mlade neozenjene vojnike,pa cak i one ozenjene. A ona? Nista. Da ne nekog, stalno se pitao. I tako je odlucio da joj pridje, jer ce jedino tako saznati. Ne znam tacno u detalje pricu, ali je on nekako uspio da je zainteresuje. Ubrzo je i bilo vjencanje, nije im puno trebalo da shvate da su jedno za drugo. Imali su lijep brak, oboje hladni izvani, ali iznutra itekako divne osobe, pune ljubavi, njeznosti i topline. To su moji baka i deka, s mamine strane. Ona je prestala raditi u menzi, jer po njegovom vojnickom vaspitanju, zena ne treba da radi. Bili su razlicitih vjeroispovjesti, on pravoslavac,ona katolkinja. I to im nije nikako smetalo, on je imao odlicnu platu, pa se sve u kuci slavilo, bila je izvrsna domacica. I dalje je. Moja majka je od nje naucila, a ja od majke. Nazalost, djed je poslije duze bolesti preminuo. Nikad mi otvoreno nije rekao da me voli i sl, ali sam mu to vidjela u tuznom pogledu. Tuzan- zato sto sam bila itekako mala,kao i brat i sestra i bio je tuzan sto nece docekati da porastemo,da nam on kaze kako da budemo ljudi, kao i sto nije docekao ujakovu djecu.Ali opet koliko god on hladno izgledao,nekad  je i pokazivao, za razliku od bake.  Baka je i dalje ziva. Ona je i dalje hladna osoba na prvi pogled, samo jednom godisnje nazalost sam u mogucnosti da je vidim,uvijek fini popricamo i tek na kraju vidim koliko joj se srce steze sto idem, a nije sigurna da ce me ikad i vidjeti vise,jer je stara, ima 78.godina... ona putovati ne moze a mi nismo u mogucnosti cesto da idemo, sto zbog obaveza,sto zbog novca... Oni iz tog braka imaju sina, mog ujaka, i kcerku, moju majku..

Ćao. Ne znam da li je ovo još uvijek tvoj broj… Htjela bi da znam Kako si i Gdje si. Možda si me zaboravio a možda ne. Ako poželiš javi se … “
- Poruka na telefonu i broj dobro poznat bez imena, a nekad je pisalo "Život moj”
Došao sam kući …preskočio onih par stepenica koje su mogle glave da me koštaju kad sam prije žurio kući da pročitam njene poruke …
Napravio sam kafu i dugo tržao telefon u ruci. A onda nazvao…
- Halo, ja sam.
Mislila sam da nećeš nazvati …
- Mislio sam i ja si me već odavno zaboravila.
Teško ide, vrijeme ne briše… samo urezuje još dublje u sjećanje.
Kako si i gdje si?
-Dobro sam, mnogo putujem. Ne drzi me ni vrijeme ni grad.
A neka osoba?
- Ni osoba….
Nit ono za šta si nekad živio?
- Ni ljubav me ne drži… il nisu dovoljno jake, il ja premalo zavolim.
- A ti ? Šta je s tobom … Ne čujem ništa o tebi, ne pitam. Ne dolazim već odavno tamo gdje si ti …
Ja… Dobro sam. Znaš već kako ide…
-Ne znam. Kako ide?
Dan ti brzo proleti. Djeca, obaveze…
- A tako, vjerujem da je lijepo i ako ne znam kako je…
- Jesi naučila konačno da kuhaš? Valjda se više ne boje kao nekad da ih potruješ?
Gade, sjećaš se …
- Ne zaboravljam, nisam taj tip čovjeka.
Ne znam kakav si postao, ali se sjećam kakav si bio.
- Tu i tamo, isti. Poneka prosjeda vlas, ništa pametniji.
- Kakav je taj tvoj …
Dobar i sve je osim moj…
-Ne ide?
Ne zalim se, gura se nekako. Brakovi ko brakovi. Nikad nije kako zamišljaš.
- Tvoj izbor je bio…
Nisi se baš ni borio drugačije da bude…
- Šta drugo da uradiš nego da ljude prepustiš njihovom izboru.
- Voliš li ga?
Djecu sam mu rodila.
- Nit prva ni zadnja što je rodila onom koga nije voljela …
Pusti mene, a ti ? Pričaj da li stvarno si sam il’ ipak ima neka… Ti nikad nisi bio bez žena, s njima si umjeo odlično.
-Ja s njima da, al ne i ona sa mnom… Oduvijek su pravile iste greške. Mjenjale kralja za pijuna, ajd i da je pijun, već na kraju konj bude.
Ne provaljuj, uozbilji se bolan. Stariš a još si vrag…
- Sam sam, ne znam ni ja zašto. Ne snalazim se, nešto mi se ne da. Kaže mater da su godine, valjda neki rok promašio. Ne čudi me, ja sam uvijek naopak bio… i uvijek bi kasnio.
Šta da ti kažem, godine ti idu. Zaboravi šta je bilo, vrijeme je da se krene naprijed.
- Da te zaboravim? Teško…
- A trudio sam se … Nisam te zaboravio i ako je prošlo mnogo vremena. Sjetim te se cesto, zanimalo me je uvijek da li si sretna il’ se kaješ … Ne zovem, jer nemam šta da ti kažem. Strah me da poziv iz prošlosti ne pokvari budućnost…
Dugo sam se lagao da si kao ostale, a nisi. I ako si uradila gore nego što je ijedna. Sličnu ti nisam trazio, ne bi ja podnjeo još jedno razočarenje kad bi saznao da si neponovljiva…
Volio bi da si ostala… Smiješno je znaš…
- Šta?
Da si ostala, nijedna ti ne bi bila prijetna da te prevarim. Ovako, ti si svakoj prijetnja. Tebe nikad nisam mogao ni sa jednom, a svaku bi s tobom…
-Budalo…
Znaš još uvijek te …
I onda taj zvuk prekinute linije … Tišina.
“Obećani nastavak, na brzinu je napisano tako da ne zamjerite”
Nazvao sam je opet…
Još uvijek te volim, znaš. Volim …
- I šta ja imam od toga? Šta imaš ti od toga?
Ništa. Ja nemam, nemaš ni ti, Osim nekog ko se za tebe moli… i uzalud te voli.
-Trebao si da me voliš djelima i da se boriš. I ne bi se sad molio…
-Ti se ne bi molio, ja se ne bi proklinjala.
Mogli smo baš sve… znaš.
- Mogli? Ti nisi mogao preko ponosa da pređeš… a spominješ to sve.
- Nisi se borio, nisi…
- Sjećaš se, jednom da sam ti rekla. Nemoj da pretjeruješ, da tjeraš inat jer ja cu jednom i to biće dovoljno za oboje.
Pa si mu rekla Da …
- Ne odmah, znaš. Dugo sam čekala poziv, praznu poruku bilo šta, bilo koji znak da ti oprostim, da nastavim da te volim i da ljubim te kao prvi put da mi je.
- Niti poziva, a ni poruke. Tišina i samoća, nadanje i vjerovanje u čuda koja su me upropastila. Sve su to bili znakovi, al znakovi da krenem dalje.
- I kad sam mu izgovorila Da, nadala sam se.
Nadala se…
Čemu?
-Tebi
Bio bi znak da moja ljubav nije uzalud …
Pobjegla bi?
- Pobjegla bi…
- I ne ne volim ga i nisam nikad. Desio se kad je trebao. Poštivao, ušivao gdje si ti rezao. Platio za sve tvoje greške, ali je ostao.
- Ponekad znaš treba isključiti emocije. Treba čovjek da ode onom ko ga zaslužuje, ne onom koga voli.
A ovaj poziv?
- Šta s njim?
Šta znači?
- On se morao desiti, dugo me je gušio. Dugo je srce tražilo, da te čuje da vidi gdje si i kako si. Ubijalo je što ne znaš gdje je i kako je onaj zbog koga si nekad disao.
- Ti još uvijek mene kriviš? Još sam za sve kriva… Kriva sam bila uz tebe, kriva kad sam otišla od tebe.
- Misliš lako je bilo? Skupiti se iz ničeg i otići. Ti ne znaš koliko ljubav mora biti jaka da odeš i poželiš sreću onom koga voliš uz nekog drugog….
- Ti ne znaš kako je od dječaka praviti muškarca, ne znaš kako je se tješiti noćima da si voljen. Kako je umišljati da si voljen. Ne znaš ti to… jer ti si bio voljen a neko je bio zapostavljen. Taj neko sam ja… Za
Zar sam bio toliko loš?
- Bio si mlad.
Zar sam bio toliko loš.
- Bio si moj. MOJ. I najgori bio si MOJ. I do neba loš, voljela sam te.
Zašto si otišla?
- Da bi preživjela…
Reci mi zašto si otišla?
- Jer sam sebe zavoljela… a mrzila sam se zbog tebe. Što nisam rođena kao ti, da mi ljubav s neba padne, da me vole i kad ne zaslužujem. Da me vole koliko ih bolim.
I šta sad?
- Ništa. Zadnji put, zadnji poziv…
Da se kao čovjek oprostiš?
- Kao čovjek…
Znaš, doći ću… u taj grad. Godinama nisam bio, ali doći ću.
Preboljeću te ili ću naučit da odglumim da jesam…
- Ne znam šta si čekao do sad, dođi. Griješio si, pogriješila sam za oboje. Dođi i naplati mi da i ja krenem kao svi ljudi normalno živjeti…
- Ti ćeš uvijek reći da te nisam voljela. Ne dao Bog da saznaš koliko jako moraš voljeti nekoga da bi za njegovo dobro otišao…
- Uvijek će biti jedna istina, a dvije priče. Neka svako svoju izmisli da mu bude lakše… Moja je da se nisi borio, tvoja je da te nisam voljela.
Doći ću…
I želio bi da te sretnem.
Na istoj strani ulice… da ne možeš pobjeći, da ne možeš preći na drugu stranu.
I sve što želim da ti kažem jednog dana kad te sretnem biće
Vidiš li sad…
Oči pune, a duša prazna…

Mikail Mihajlov (MiKail)

Eno je, u kaputiću se kreće prema meni, i vidim joj lijepo dupe ispod nabora... Kudrava, smiješi se, a iza toplih očiju sakrila je svoju šiljatu santu leda kojom je napravila malu rupicu na mom srcu. Eh..

Eno je, ide prema meni, i volim što je vidim, ljubim je u obraz, smije se, meka je, topla, a iza nježnosti skrila je okrutnu vješticu s metlom čiji je špicasti vrh napravio malu rupicu na mom srcu. Eh...

Eno je, dolazi, vidim daleka je, ali ne želim vidjeti, igram se, i vila je ispred mene, zatvaram oči i vidim nju, strašilo u polju čiji je kukasti nos napravio malu rupicu na srcu mom. Eh...

Eno je, vidim ju, i svoju refleksiju u njenim očima, i sviđa mi se Ja, taj, u njenim toplim očima, ali odjedanput netko navuče zastor, a iza zastora skrije njeno srce bez rupice, jer su moji šiljci tupi...

Evo me, kopam sebi po duši, i idem prema njoj, besmislen. 

Evo me, gorim, dok mi se pepeo rasipa unutar tijela,a dim je proziran.

Evo me, i imam malu rupicu na svom srcu, al' nemam nju.

Evo me, nema nje, ali imam sebe i rupicu malu na srcu svom.

nekako sam već ispočetka znala da sam se precjenila njime,da mu mogu bit samo prijatelj s povlasticama,ali sam zanemarila taj osjećaj...i neka sam,nežalim za ničim učinjenim već za onime neučinjenim....dovoljan je jedan stih da opišem sve što se zbilo među nama,a taj je ''na kraj svijeta vodiš me pa me tamo ostavljaš,zašto me ostavljaš''....................................... ........ali ja cu to malo proširiti :P da je bio netko drugi u pitanju,mislila bih da me zavodi i to,ali kad je on...znam da samo zadovoljava znatiželju i razbiva dosadu.....koliko je prilika imao da je htio nešto više,ali eto JEBIGA!!!! znao je da mi se sviđa,nisam to baš pokazivala ali jednom sam mu rekla >.< slijedeći dan smo se čuli i to naravno nitko nije spomenuo....i sad je prošlo nešto više od godine dana kad smo se upoznali.......meni neprestaje i to je okej,tko sam ja da mi se ublaži patnja......imam ja svoje načine,odem van s prijateljicama i popijem ili ostanem doma....zatvorim se u wc.....prvo se mučim tako što mislim o njemu a zatim....zatim pomoću fizičke boli trenutno zaboravljam na njega...koliko rana imam po rukama i nogama samo pokazuje koliko mi je teško po noći.......nezovem ja to ljubav,ne-ne....da bi bila ljubav,mora bit obostrano....neznam što je ovo moje ali znam da neprestaje i nevjerujem da će prestati....glupo -.- počela sam da rješavam ta sranja ali mislim da sam pogrješila.....izbrisala sam ga iz mobitela i s fejsa,poslala posljednu poruku na koju nisam dobila odgovor......heh,a poruka opce nije bila duga i emotivna....ali eto......čini mi se kao da apstiniram od neke droge a ne od njega......mislim,osjećati konstantu bol godinu dana,pa to je za ludnicu već! a bog mi je svijedok,zadovoljit ću se i sa par riječi da mi uputi svremena na vrijeme.....želim mu svu sreću u životu kojeg bih mu dala da treba.....neznam,neznam već....pfpfpfpfffffpfpfp

Isla je na putovanje sa drugaricom i njenim deckom u Bec, i navece u diskoteci je ugleda jedan decko ali joj nije prilazio jer nije bio siguran da li je to njen momak ili od drugarice, medjutim kasnije shvati da to nije njen decko i pridje joj. Lik je inace iz Amerike, a ona iz Bga. Njih dvoje se upoznali, razmenili brojeve, svako otisao svojim putem i nakon nekog vremena on dolazi u Bg da je vidi, smuvaju se tad i evo vec par godina su u braku

Njih dvoje su rodjeni u istom mestu i isli su u istu skolu. Njoj se on uvek svidjao, a i ona njemu, ali nista konkretno se nije desilo izmedju njih. Onda su oboje otisli da studiraju u Bg i tu su jednom zajedno otisli na pice, poljubili se to vece i nije bilo onako kako su ocekivali i vise se nisu culi. I evo nakon 10 godina opet se sretnu, ovog puta sve funkionise kako treba, planiraju uskoro svadbu i bas se vole. Sudbina valjda.[/size]
[size=12]Dodje sve u svoje vreme, samo ne treba gubiti veru. Nikad se ne zna ko nam je sudjen.

Prave ljubavi zaista postoje, i to ne samo u bajkama. Postoje i u stvarnom životu … pročitajte ovu priču i uvjerite se …









Ženskica

.......Nedostajes...
Žao mi je što je sve propalo. A znaš kako smo dobri bili? Sve sam mu mogla reći. Pred drugima je uvijek bio hladan kao stijena, pravio se da nema srca a kad bi ja i on ostali sami... totalno je druga osoba. Kad bi ja plakala uvijek je bio ljut pa od živčanosti plakao sa mnom. Često mi je davao savjete za dečke. Govorio mi je kako da se ponašam prema njima. Sjećam se da kada bi se napili, uvijek bi pjevali neke prijateljske pjesme. Ja bih se rasplakala od sreće što ga imam, a on bi mi brisao suze i govorio kako me voli, onako mrtav pijan. Mrzila sam svaku curu koja ga je povrijedila. Sjećam se kada smo gledali neki horor, pa uvijek kada je bila neka ružna scena, ja se sakrijem ispod deke, a on bi mi se smijao. Uvijek kada me pratio kući po mraku držala sam ga čvrsto za duks jer sam se bojala, a on mi je uvijek govorio kako ništa paranormalno ne postoji i da se ne bojim jer je on tu. Oduvijek sam htjela dečka poput njega i jednom neočekivano. Htio je da mi bude to, al..nisam mogla,jer sam se bojala da cu izgubiti ono jedino prijeteljstvo iskreno koje sam imala.Nismo dugo trajali,vise kao prijetelji, ali kada smo prekinuli plakao je i rekao "želim te zauvijek pored sebe". Te riječi mi još uvijek odzvanjaju u glavi. Sad nismo ništa. Prijateljstvo koje je trajalo godinama prekinuto je. Ali što ćeš...čovjek ne može birati u koga će se zaljubiti. A bilo mi je lijepo s njim. Razočarao me puno puta, a nasmijao još više. Ni sada ne znam dali da odem do njega i zagrlim ga najčvršće što mogu ili da čekam njega, Teško je bez njega. Od kada sam ga izgubila, umro je jedan dio mene .

Ona: Potpuno okupirana sobom, kao i sve djevojke kojima je sudbina podarila hladnu inteligenciju i nevinu ljepotu. Ne dozvolivši svom duhu da bude sputan tradicionalizmom sredine, počela je da se prepušta strastima poroka. Ona je imala svoje mjesto, zapaženo u tome malom gradu, i u svemiru nauke i saznanja, i u svijetu dobrog provoda i druženja, i u ljepoti umjetnosti i misterije...
Od straha da ne propusti život, počela je da se iživljava! Uživala je u svestranosti i kontroverznosti svog bića čija je pojava prisutne zgrožavala ili oduševljavala, ali nikad nije ostavljala ravnodušnim. Željela je svijet pod nogama i moćno je to pokazivala.
On: Još uvijek nedovoljno iskusan da bi prozreo osnovno pravilo ovoga vijeka: uvijek radi suprotno onom što se od tebe očekuje, predao joj je svoju ljubav na zlatnoj tacnici. Bio je jedan od sto opčinjenih njenom pojavom i aurom, ali... Njena intuicija je nepogrešivo procijenila da postoji nešto neodoljivo moćno u hodu, pokretima, govoru i samoj pojavi tog stidljivog dječačića.
Kad su počele magične vibracije među njima, on je i dalje bio dječak, nesigurnog i stidljivog stava, a ona krajnje nesvjesna i neobuzdana djevojčura, željna promjena. Počeli su vezu koja nije dugo trajala, što zbog njene emocionalne nesređenosti, što zbog njegove preplašene inferiornosti prema tome. Priča je imala prilično tužan epilog. Ona - sa drugim momkom, možda trudna, možda ludo zaljubljena u njega, možda već sjutra udata. On - prvi put zaljubljen i užasno povrijeđen, primoran da odraste i shvati šta želi i kako da se toga domogne, primoran da gleda njene oči koje su plamtele ljubavlju - prema drugom.
Nakon raskida, sudbina razdvoji njihove puteve za duže...

¤ ¤ ¤

Kad su se ponovo sreli, bio je riješen da je ima! Vjerujući da može prevazići jezu koju je svaki njen pogled izazivao, želio je osvetu... Da je natjera da ga voli...
Odlučio se za onu posebnu taktiku osvajanja koju su najveći ljubavnici kroz istoriju uspješno primjenjivali lomeći i najoholija srca dvorskih dama... Uživajući u svojoj posebnosti, ona je radoznalo analizirala njegove zavodljive poglede... Nije vjerovala da iko sa njom može igrati igru zavođenja. A, u stvari, sve vrijeme se nadala da će jedan od žabaca koje je ljubila biti preobražen u princa dovoljno inteligentnog i samouvjerenog da je osvoji!
Kocka je bačena. Njihovi svakodnevni sastanci, nju učiniše radoznalom i krhkom a njega nezainteresovanim i hladnim. Njegova ravnodušnost povrijeđivala je njenu sujetu... Zagrizla je ponuđenu jabuku, ne shvatajući da je u njoj napitak jači od njenog otrova... Umjesto mastila, opet poteče krv njenim venama. Osjećajući uzbuđenje i strah, prihvatila je izazov...
Sastanci su postali izlasci, a naizgled stranci - ljubavnici. Nisu se odricali teške uloge koju su sami sebi nametnuli svjesni da je poražen onaj ko prvi prizna da voli. U društvu neizmjerno hladni i ravnodušni jedno prema drugom, ostajući sami, gubili su sve norme vremena, prostora i morala. Voljeli su se strasno i divlje kao što to rade ljubavnici koji to ne smiju biti, govoreći jedno drugom o svemu sem o osjećanjima, nudeći jedno drugom sve sem ljubavi i sigurnosti...
Ona je sebe uvjeravala da voli momka koji je trenutno daleko, da seks i ljubav nisu nužno uslovljeni i da nije za osudu to što s vremena na vrijeme spava sa nekim drugim...
Da li bi ostavio takvu devojku? Da li bi je osudio? Nije je interesovalo...
On je flertovao sa djevojkama iz njenog okruženja, ali bez strasti ili istinske zainteresovanosti, s osnovnim ciljem da u njoj pokrene vrtlog ljubomore. Zadavali su jedno drugom rane u borbi za dominaciju, nesvjesni da više niko te rane neće zaliječiti. Ako to ne učine sami...

¤ ¤ ¤

Stvar se otela kontroli... Njoj... Svaki dodir, svaki pokret, sve što je činila njemu i za njega, svjedočilo je o ljubavi. Njegovo tijelo, svjedočilo je o riješenosti da stoički podnese simptome njene zaljubljenosti ne odajući se. Njen prvi pokušaj da mu suptilno predoči svoja osjećanja, udario je u Kineski zid njegovog srca. Dok su ležali na krevetu, opušteni i mirni, ona mu lagano pokretima prstiju na leđima ispisa "volim te".
- Šta to treba da znači?
- Zašto?
- Koliko ja znam, ta riječ ne postoji u našem rječniku...
- Naravno - bolno se osmjehnula - to je samo kompliment tvojoj zavodljivosti. Izazivam te...
Nije htjela da se preda. A on je bio na odličnom putu da je ubijedi kako je od njih dvoje ona ta koja više voli.
To vrijeme hladne igre trajalo je mjesecima. Ona je prvi put voljela!
U posljednje vrijeme, bila je strahovito nesrećna, ali ta ponosna duša nije sebi dozvoljavala priznanje. Samo je slučajnost dovela do te erupcije. Ljubomora i ljubav su je obuzele i u tren oka savladale njen ponos. A on se predavao svojoj neizmjernoj sreći zbog očiglednih znaka njene ljubavi samo u trenucima kada ona to nije mogla pročitati u njegovim očima. Stalno se držao zacrtane taktike: u društvu je povremeno sa njom razgovarao nezainteresovano i hladno, a kada su ga njena blagost (koja ga je upravo iznenađivala) i njena bezgranična prednost dovodile u opasnost da izgubi vlast nad sobom, pozivao je u pomoć svoju hrabrost. Sigurno je to jedna od najdivnijih crta njegovog karaktera.
Kapitulirala je. Moraće da mu prizna svoja osjećanja... Znala je da to znači poraz u njihovom malom ratu želja, požude i ljubavi. No, to saznanje, samo po sebi nije je uznemiravalo. Bojala se onog trijumfalnog NE koje će on izgovoriti shvativši da ga voli kao što je on jednom... i da ona pati... Suze su navirale, ali znala je da će on odlučiti...

¤ ¤ ¤

Sjedjeli su u autu, sasvim blizu jedno drugom. Nije imala snage da ga gleda. Polako se okrenula ka njemu i on se iznenadi ugledavši taj izraz neizrecivog bola u njenim očima koji je tako malo ličio na nju.
Bio je zbunjen, ali i dalje dosledan svom tiranskom stavu: "Ona ne smije vidjeti da je volim."
Osjetio je da ga snaga izdaje: upotrebio je sve svoje moći da se savlada. Samo on zna koliko ga je to truda stajalo.
A ona je, međutim, jedva čujnim, isprekidanim glasom uzalud pokušavala da govori jasno, objašnjavajući da se ne kaje zbog svojih postupaka (jer joj to ponos nije dozvoljavao), ali da zbog njih nije ni srećna.
- Volim te! Ali stvarno... Više nego što mogu da iskažem. I ne mogu dalje ovako... Hoću da razriješim ovu apatičnu situaciju... Da li želiš pravu vezu sa mnom?
Mogao je opipati iskrenost kojom je zračila svaka njena riječ. Bila mu je tako blizu, njen miris ga je mamio. Vidio je njenu kosu, njen vrat, njene stegnute šake i odjednom je zaboravio na sve što je sebi sugerisao, lagano je obuhvatio oko struka i privio na grudi. U očima mu zaiskriše suze...
- Pa ko to ne bi želio?!
Naglo ga je pogledala. Čuti od njega te riječi, bila je sreća kojoj se više nije nadala.
Kako je tada proklinjala svoj ponos, kako je željela da učini nešto neobično, nečuveno, da mu dokaže koliko ga obožava i koliko je odvratna samoj sebi!
Uskoro je otputovala, tek da se stišaju strasti. Raskinula je sve svoje dotadašnje veze, odbacujući jedan život i spremno se predajući novom početku. Nakon njenog povratka, uletjeli su u vrtlog strasti i ljubavi, neočekivano intenzivno i burno, vapeći jedno za drugim u svakodnevnim susretima, njima tako kratkim. Njihova ljubav je rušila sve kodekse tradicionalnosti, mjere predostrožnosti, principe moralnosti. Bajka se odvijala pred očima začuđenih posmatrača njihovog života, zračeći iz sebe nešto neizrecivo jako, magično, iznad svih značenja riječi ljubav, nešto blisko božanskom obožavanju i nirvani...
Snažna energija ih je štitila od ljubomore i zlobe. Bili su amajlija jedno drugom... Bez pretjerivanja, savršen odnos dva bića, možda nenarušiv, bez svađa i razmirica, bez potrebe za dominacijom ili podređenošću... Jedna tako savršena cjelina, mogla je iz pepela civilizacije podići novi raj...

¤ ¤ ¤

Ali... Čekaju ih iskušenja. Sudbina je odlučna u provjeri njihove ljubavi.
Nju šalje daleko od njegovog oka, gdje joj daje nevjerovatnu šansu blistave karijere i uspješne budućnosti...
Njemu ostavlja dilemu i nadu jer... razdaljina je za ljubav isto što i vjetar za vatru. Malu gasi, a veliku raspiruje!
Ona će prihvatiti izazov jer je to neizbrisiva crta njenog karaktera, on će prihvatiti njenu odluku i ...
Da li je njihova ljubav samo mladalački zanos? Da li će se već sjutra smijati iluziji ljubavi koju su imali sa svojim prvim iskustvom? Da li je zavjet koji su jedno drugom dali vječan?
Vrijeme će dati odgovor...
Jedno je sigurno, statua isklesana snagom njihove ljubavi, dugo će prkositi prolaznosti zaodjevajući se velom vječnosti...

Dosta je! Ostavi već jednom prošlost iza sebe jer nikada nećeš biti mlađa nego što si sad,
a vjeruj premlada si da bi bila slomljena. Dobro je. Razmišljala si.
Prevrtala uspomene po tisuću puta. Plakala si. Mučila se ali i naučila. Boljelo je, da.
Prvi put si umrla i ostala živa. To je najgore. Tko to preživi nije isti više.
Mala, to vidiš i sama. Dio tebe još umire, pusti ga da umre. Neka ide, nek’ ga nema.
Inače više neće biti tebe. A bilo bi šteta da izgubiš i budućnost zbog nekog za kog ne možeš ni
reći koju je ulogu igrao u tvom životu. Dobro je. Udahni. Izdahni. Pusti tu suzu što je krenula.
A sad s njom pusti i njega.. Pusti prošlost da bude prošlost!

Srednjoškolskim ljubavima nije suđen sretan kraj. Možete naći drugaricu sestre od tetke koja je
evo već treći put trudna sa svojim dragim iz školske klupe, ali to je izuzetak. Prava rijetkost.
Ostale mladalačke ljubavi te nauče da voliš, budeš voljen, da vjeruješ i daš nekom svoje srce bez rezervi,
da svaki dodir osećaš kao prvi, jer to verovatno i jeste. Ljubav u mladosti te ostavi sa ožiljcima i nema onog
koga ona nije promijenila. I upravo jer je toliko bolno divna, ona ne može da potraje. Sastruže sa tebe najnježnije
dijelove duše i pusti te ponovo u svijet, samog. To je zakon života, mladosti i ljubavi. Uživaj dok traje.

Ne misli na zauvijek.

Jedne Nove godine, ne secam se vise koje, izadjoh pred jutro na ulicu.
Bilo je to u ono daleko vreme dok je jos padao sneg i jelke bile prave, a ne plasticne.
Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbacenim sarenim kapama od kartona. Ucini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.

Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?

Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom ispod koga je svetlucala duga vecernja haljina, tako nestvarno tanka, i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sasivena od magle i paucine.
Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu drzala samo dva jedva vidljiva zlatna kaisica. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre. Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridrzavala je ovratnik kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka, istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.

Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu, poput najfinijeg nakita?

Prosla je pokraj mene ne primetivsi me, kao u snu. U prolazu obuhvati me oblak nekog egzoticnog mirisa. Nikad ga posle nisam sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne, ridja! Imala je ogromne tamne oci; u to sam siguran.

Zasto je napustila pre vremena novogodisnje slavlje? Da li je neko ko je te noci bio s njom zaspao ili odbio da je prati? Da li se napio i bio prost?

Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li mozda jedan od retkih nocnih setaca koji je imao srecu da je vidi licno?

Ili je to bila Snezana kojoj su dojadili pijani patuljci?

Ali, zasto je plakala?

Jesam li vec rekao da sam ovu pricu napisao samo zbog toga da je ona mozda procita i javi mi se telefonom?

Vec vise od petnaest godina razmisljam o tome zasto je plakala one noci."

Jednom smo se posvađali žestoko - do kosti. Ma do srži i više. Prošlo je par dana da se nismo uopće čuli, a onda sam pisao:Odmah da ti kažem - izvini. Strah me kao i tebe, jer raste ovaj zid među nama. Zid ponosa. Već satima udaram glavom od njega. Mozak me zabolio, srce otkazuje, a krivac nikako da se pojavi. Mada, vjerujem, da u tom momentu nismo ni imali mozak, kako bi inače i došlo do dana u kojem nas više nema. Elem, slomilo se nešto u meni. Upravo gledam kroz prozor iznaš, ima jedan zanimljiv par. Skoro pola sata sjede na klupici preko puta zgrade. Tamo, gdje sam ti kupio plišanog medu od uličnih prodavača. Stegni ga jače - pa da nastavim da ti pričam. On drži ružu, ona se smješka, sva sanjiva i zadovoljna. Evo, grli je. Ne čujem šta joj govori, mora da je mnogo lijepo. Crveni se u licu. Početnici zasigurno, do sad su trebali odletjeti daleko. Sjećaš se kako smo mi letjeli sa te drvene klupe po kontinentima? Zatvorimo stvarnost u kavez običnosti i neobično odlepršamo na mjesta gdje prestaju svi. Na mjesta gdje počinjemo mi - sami. Sad letimo nisko, par milimetara do dna. Osjetim miris vriska od udara od tlo. Ne daj nam da se završimo.Odgovorila je dva minuta kasnije: Zašto ti je toliko trebalo da shvatiš koliko mi trebaš? Pusti me na miru, da čitam ovo do jutra. Budalo, volim te.

ZAROBLJENIK LJUBAVI

Dva su sata poslije ponoci. Grad spava. Ovo je vrieme kurvi, ludaka i ocajnika.
Ustajem polako da ne probudim njega. Mrzim ga! Gadim se njegovih dodira, njegovih poljubaca i njegove proklete njeznosti. Da me bar hoce ostaviti na miru. Mrzim ga i zalim u isto vrijeme, a trebala bih ga voljeti do neba, jer nikada nitko nije bio tako dobar prema meni, nikada me nitko nije volio toliko koliko me voli on, a voljeli su me mnogi. Da, trebala bih ga voljeti, ali ne mogu i nisam kriva sto ga je snaslo sve ovo. Ljepo sam mu govorila:"Nemoj me voljeti, to nije dobro za tebe, bit ces nesretan jer ja te necu moci voljeti nikada!" A on je govorio; "Sta te briga kako ce biti meni." I nastavljao me voljeti jos jace i sada je dobio sto je trazio. A mozda jos nije shvatio da u stvari nije dobio nista, samo tijelo. Tijelo, kao da je vazno tijelo, ta prljava, prokleta kurva kojoj je vjernost najveca nepoznanica. Dva su sata poslije ponoci, vrijeme kurvi, ludaka i ocajnika, a ja sam sve to.
Pripaljujem cigaretu i vucem do besvijesti, kao da cu tako zaboraviti??!! Zaboraviti........ Ali zaboraviti ne mogu, zaborav je vjecan.
Ulazim u djeciju sobu, dva malena covjeculjka spavaju, dvije malene nesrece koje ce jednoga dana izrasti u dvije velike boli .Gledam ih i opet iznova zakljucujem da uopce nisu ni nalik onoj djeci koju sam tako ocajninicki zeljela, da ne lice Mariji i Marku. Cak se i drugacije zovu. Pokrivam ih, ljubim im usnule , rumene obrascice. Pa do vraga, ipak su moji iako nisu onakvi kakve sam zeljela.
Hodam po stanu poput duha. Zidovi me pritiskaju svojom tezinom i ne daju mi disati. Mrznja u meni raste, buja i luduje kao olujni talasi huci u meni. Koga ja to zapravo mrzim? Sebe valjda, sebe , sto sam se prodala sa saku ljubavi, sebe sto nisam bila jaka oduprijeti se njemu, koji me volio kao Boga.Sebe mrzim, do ludila.
Gusim se! Izlazim na terasu da rastjeram ovu maglu, da potjeram bol, da disem. Nebo je puno zvijezda, kao one noci na planini, kao one noci kad me je prvi put poljubio, on, moja jedina prava ljubav, on moja vjecna bol. Gdje li je sada?
Da li se vratio u svoj grad iz inozemstva kamo je posao jednom davno za svojom srecom, opipljivom, vidljivom i zelenom, za svojom srecom kojoj je ime dolar.Da li je srecan sada kada je zasigurno bogat ili nesrecan kao i ja? Da li je naucio da bogatstvo ne znaci i sreca, da li je shvatio konacno?
O, koliko li sam samo suza zbog njega isplakala, koliko li me bolio i koliko me i sada boli, a prosle su godine. Jos i sada, ponekad, kada me ceznja za njim dohvati svojim neumoljivim kandzama, okrenem stari telefonski broj s ludackom nadom da ce iz slusalice zazuboriti njegov dragi glas. A sve je uzalud, sve je proslost. Koliko li je godina proslo, deset, stotinu, tisucu, cijeli jedan prokleti zivot, a ja ga jos uvijek volim kao one prve noci gore u planini.
Nas dvoje, dvije nesrece, daleko jedna od druge, do Boga daleki, svatko sa svojim krizem sto bezbrizno spava na drugom kraju postelje. Ja s njim, on s njom, a oboje tako ocajno sami. A oni misle da su sa svojim i nasim "DA" stekli pravo na nas, da nas posjeduju sasvim. Oni sto blesavo vjeruju da i nase misli moraju biti njihove. Nase proklete misli i nasa prokleta srca zarobljena su nama dvoma do smrti.
Ne, ja ne mogu vise ovako, reci cu mu sutra da odlazim, da ne mogu vise zivjeti s lazima, da ne mogu vise glumiti, da sam sita svega, i njega i djece i ovog prekrasno uredenog kaveza u kojeg me zatvorio kao da sam rijetka zvjerka. reci cu mu sutra istinu, bit cu opet iskrena kao nekada.
Ulazim u sobu, on spava poput malog djeteta, bezbrizno. Uvlacim se u krevet, on me grli jako, jako, kao da se plasi, izgubit ce me. Ljubi me njezno u vrat, u rame i smijeska se sretan u snu. Ja placem, suze nece da prestanu. . Zarobljena njegovim zagrljajem placem i shvatam konacno da otici ne mogu, nikada, da sam zarobljena njegovim rukama, da sam zarobljena njegovom njeznoscu, da sam zarobljena njegovom ljubavlju, zarobljena ZAUVIJEK!!!

Miris paprati i sveže pokošene trave posle jutarnje kiše probudio je slike u njenom velikom srnećem oku.
Prošlo je dosta vremena. Bila je radoznala da li će je čekati tamo ono što je bilo i prošlo, a ipak ostalo negde u medjuprostoru tako živo… Ili je to samo sve bio plod njene mašte? Možda neki davni san?
Krenula je bosa uz kišom orošene kamene stepenice sećanja. Kamen je bio topao i činilo joj se da vibrira ispod njenih nogu. Nije bila sigurna da li će stići tamo gde je htela, a htela je samo da udahne punim plućima još jednom taj živi deo iz svoje prošlosti.
Vodio je nežni zvuk harfe koji se prelamao sa cvrkutom ptica u njenim pramenovima crne kose i pravio eho medju džinovskim palminim listovima…Vešto je izbegavala zamke koje su bile posvuda. Znala je dobro taj put, često je prolazila tuda u mislima.
Stigla je.
Vratila se opet na mesto gde je rado bila.
Tu je kao kod kuće. Malo ljuta. Malo radoznala. Sve je baš kao što je i držala u sećanju. Osmeh. Pogled. Glas. Nije sanjala. Nije bila njena projekcija.
Počela je da priča nepovezano o dogadjajima i ljudima koji su se dešavali u medjuvremenu da bi prikrila nervozu koja je obuhvatala. On je pažljivo slušao sve dok se nije opustila. Sve dok i poslednji tračak nervoze nije nestao iz njenog glasa.
Zaćutala je i udahnula duboko.
Mirisi, ukusi, boje, slike, sve je isto, samo…
Naslonio je bez reči njegov obraz na njen i prigrlio je čvrsto, pa dugo se nisu videli…
Odmakla se najednom, kao da se trgla iz sna. Leptirići…Nije bilo leptirića! Onih malih snežnih, zlatnih, boje leta i jeseni, šarenih sa nežnim i nemirno- neumornim krilcima koji su izazivali čudan osećaj treperave, vibrirajuće prijatnosti u njenom stomaku…
Gde su leptirići?
Pogledao je nežno. Leptirići ne ostaju dugo, rekao je.
Šta ostaje kada oni odu?
Zašto mora nešto da ostane?
Ne mora, ali bio je lep osećaj…
A sećanje ne izaziva taj lep osećaj?
Ooo, da. Ali sada kada sam tu, njih nema.
Pa, možda su se uspavali u medjuvremenu?
Možda, i možda bi bilo pametnije ne buditi ih ako je tako.
Obećaj da šta god da se desi, nećeš opet praviti toliku pauzu do ponovnog vidjenja…
Nikada ništa nismo obećavali jedno drugom, pa nećemo ni sada. Drago mi je da sam te srela opet i sada idem tamo odakle sam došla.
Znam da moraš da odeš-da bi mogla opet da se vratiš…ali prošetaj samnom malo.
Kiša je.
Neka je, prošetajmo…
Bila sam ljuta.
Nisi imala razloga da budeš.
Bila sam radoznala. Morala sam da dodjem. Uprkos tome što sam mislila da ću moći da se oduprem.
I?
Sada sam samo mirna i zadovoljna što sam tu.
Eto…
Šetali su ne dodirujući nogama tlo.
Slike koje ja vidim…
Vidim i ja…
Znači nisam umislila ni sanjala…
Nisi…te slike koje nosiš u oku, pogledaj me, imam ih i ja.
Otišao si, tek tako, bez reči, objašnjenja, nestao si…
Uplašio sam se.
Čega?
Roze oblaka koje sam vidjao.
Roze …šta? Zašto..?
..Sam otišao? Da sam ostao, ta bi priča imala svoj početak, kao i svoj kraj… ovako, ona će beskrajno trajati… ono što nije počelo, ne može ni da se završi…
A leptiri?
Doći će, kada budeš bila dovoljno smela da se umiriš, prihvatiš kako jeste ono što ne znaš kako se zove i probudiš ih opet… Sleteće sami na tvoje rame…

sa net-a

"Poput usamljenog stabla,lomljenog vetrovima,paljenog gromovima,usamljenog na mestu na kome već dugo vremena ne postoji ni jedno jedino drugo drvo ili pak omaleni žbun,u beskrajnoj pustoši samoće i zla,na vetrometini svih pakosti ovoga sveta,živeo sam neki svoj život.Život bez nade,bez vere,bez volje,jednom rečju rečeno,život bez života.
Bezbroj dugih godina ispunjenih raznim teškim trenucima,užasnim događajima,lakim davanjima i teškim gubicima,od svega na čemu se život zasniva,učinili su da ostane samo jedna jedina stvar,jedna jedina reč,jedno jedino ništa,a što se ipak životom zove.
Posle dugih borbi i užasnih poraza,oronuo i bezpomoćan da bilo šta promenim,prosto nisam imao kud.Jedino što mi je peostalo,bila je činjenica da se moram predati toj zloj sudbini i pomiriti sa još gorom budućnošću koja me je neumorno čekala.
Davno sam prestao voleti i čak ni u najdražim uspomenama iz rane mladosti nisam se prosto mogao prisetiti ni jedne draži tog osećanja.I ne samo da sam izgubio smisao za ljubav,već sam za divno čudo,izgubio smisao i za mržnju.Ne,u meni nije postojalo ni traga od bilo koje vrste oseaćanja.Nista me nije moglo opeći,ništa zaboleti,ništa iznenaditi,razočarati,usrečiti ili na bilo koji način izmamiti ni najmanji trag na već oronulom licu.Čak ni namrštenost,ni onaj pogled pun prezira i zlobe,nije se dao uočiti ni u jednom trenutku moje svakodnevnice.
Za razliku od senke,koja ne diše,čije srce ne kuca,koja ne oseća žeđ i glad,ja sam još uve sve to osećao i to je i bila jedina razlika od nečeg što je samo mrtva senka i nečeg što je ipak još uvek na neki način živo.
I baš tada,kada gotovo više ničeg značajnog za mene nije postojalo,Bog je hteo da se dogodi nešto ušta sam davno prestao da verujem i čemu se gotovo nikada nisam ni nadao.
Da mi je neko kojim slučajem proricao sudbinu i da mi je rekao da će mi se život u ogromnoj meri promeniti,jednostavno,bez ikakvog razmišljanja i dvoumljenja,rekao bih mu da je potpuno lud.

Pojavila se gotovo niodkuda.I ako je godinama živela ne tako daleko od mene,ni slutio nisam da uopšte i postoji.
Nismo se čak ni tako dobro upoznali,a ogromna bujica lepih osećanja potekla je davno isušenim koritom sreće.Poput udara munje,brže od svakog razuma i od svake svesti,ljubav je svakodnevno rasla,tako da prosto ni ona a ni ja nismo uspevali da pratimo sav taj tok svih tih rađanja emocija u nama,u našim dašama,u našim srcima.
Zavoleli smo se,a da nismo ni bili svesni toga.Jedino čega smo oboje bili zaista svesni je činjenica da u trenucima kada se nismo čuli,oboje smo osećali neku užasnu prazninu i ogroman nedostatak nečega.Da,bili smo kao jedna ličnost u dva različita tela.Ličnost koja je u svakom trenutku tražila da se spoji sa onom svojom drugom polovinom.I zaista,oboje smo shvatili,da samo zajedno činimo onu pravu i idealnu celinu.Sve je bez toga postalo nekako otkinuto,odsečeno,nesavršeno.

Tog dana sam ustao veoma rano.Mnogo ranije nego uobičajno,bez obzira što gotovo čitave noći nisam oka sklopio.Mada sam se trudio da što pre zaspim,da ne bih izgledao poput šlogiranog karanfila,noć uoči našeg prvog susreta,proveo sam gotovo potpuno budan.Kroz prozor moje spavaće sobe već su dospevali prvi zraci zore,a ja sam još uvek bezuspešno pokušavao da zaspim bar na sat vremena.I u trenutku kada su mi se oči sklopile i kada sam na neki način već utonuo u neki (nazovimo)san,sat je zazvonio.
Ne,nije mi bilo kao po običaju potrebno da se protežem u krevetu želeći da odspavam makar još koji minut.Ustao sam kao da su stotinu vragova skočili na mene i za tren oka sam bio potpuno budan bez ijednog traga od nespavane noći i bez želje za snom od bar nekoliko minuta.
Poluhladan tuš i par kafa bez šećera učinili su da se osećam kao da sam spavao čitavu nedelju bez prestanka.
U Beogradu sam bio nešto pre 10 sati i s obzirom da sam znao da ćemo se sresti tek negde posle pet popodne,čitavo to vreme praznine bilo je dugo kao jedan svetlosni vek.
Nije bilo načina na koji nisam pokušao da svo to isčekivanje bar na neko vreme odagnam iz svojih misli.Pešačenje Nemanjinom,Knez Mihajlovom,bulevarom Kralja Aleksandra,par sati u depou preko puta Vuka i ponovno pešačenje do Slavije nije bilo dovoljno da svo to vreme utrošim.Na Slaviji sam bio čitavih dva sata ranije no što je trebalo.No,više nisam imao kud,jer mi je svaki mišić na nogama prosto pucao od silnog hodanja,tako da sam i pored toga što sam bio svestan da će me tih par sati isčekivanja prosto ubiti,ipak odlučio da u obližnjem kiosku kupim neki časopis i uz njegovu pomoć kako tako i to prebrodim.Ne sećam se ničega što sam u tom časopisu čitao,jer moje oči jednostavno nisu uspevale da uspostave komunikaciju sa mojom svešću,tako da se sve ono pročitano jednostavno gubilo negde na pla puta između njih i mog razuma.U nekoliko navrata sam čitao iste stranice i ne shvatajući da sam ih već jednom ili dva puta pročitao.

Nije bilo ni jedne tridesdet jedinice,čija lica putnika nisam pomno pratio dok sam sedeo na klupi ispred hrama svetog Save na Vračaru,nadajući se da ću među putnicima koji tu izlaze ugledati nju.Prošli su tri ili četiri busa (ni sam se ne sećam tačnog broja),no ni u jednom od njih nije bilo osobe koju sam zavoleo najviše od svih drugih na ovoj ogromnoj zemaljskoj kugli.Na svakih par minuta sam pogledom uprtim u sat isčekivao da skazaljke budu što više pomerene,no one su gotovo uvek stajale na istom mestu kao da mi je sat bio pokvaren.Hiljadu sam puta proračunavao vreme koje joj je bilo potrebno da stigne do hrama i ipak nikada nisam mogao doći do tačnog rezultata s obzirom na ogromnu Beogradsku gužvu i česte zastoje u saobraćaju.
U jednom trenutku,bez obzira što je bus bio predaleko od mene da bih mogao uočiti onu tablicu sa brojem,negde iznad veterinarskog fakulteta,u sebi sam osetio neki čudan nemir i nerečivu sigurnost da mi baš on donosi nju.I nisam pogrešio.Bus je stao na nekih desetak metara od mene,a ja sam još uvek sedeo,nemajući hrabrosti da ustanem.Čak i u trenutku kada sam uočio kako izlazi,zastaje na stanici i pogledom me traži u onoj ne tako velikoj gomili ljudi,prosto nisam imao hrabrosti da ustanem i krenem ka njoj.Osećao sam da će me noge izdati,da će mi ravnoteža popustiti,da ću poput pijanca posrnuti.A onda,onda je odjednom,kao rukom pokošeno sav taj strah i sva ta nesigurnost nestala.Toliko topline,toliko pozitivne energije zračilo je iz nje,da u mojoj svesti jednostavno nikakvom strahu više nije bilo mesta.
Ne,ne sećam se da li smo zajedno krenuli jedno drugom u susret ili sam ja došao do nje,jer u tom zanosu sreće moj mozak to nije ni mogao da registruje,ali se zato tako dobro sećam topline i nežnosti njene ruke i njenih usana.
Poželeo sam da je svom silinom zagrlim i da je do besvesti svom strašću srca svog neprestano ljubim,ali sam ipak nekim čudom uspeo da sve to obuzdam u sebi,znajući da nije ni vreme,a ni mesto za tako nešto.

Ona je pila neku bljutavu kafu koju je konobar na sebi svojstven način nekako smutio,a ja koka kolu sa puno leda,tako da ni ona nije ni približno imala onaj svojstven ukus.To su bili jedini loši segmenti dok smo sedeli za stolom nekog kafića ,držali se za ruke i pomno se bez treptaja očiju posmatrali.Bez obzira,koliko god da smo se trudili da neke stvari prikrijemo u sebi,oči nam nisu bili saveznici.Naprotiv,veoma lako i očigledno,bez imalo smisla za nepoznanošću,one su odavale svaki,pa i onaj najskrovitiji deo naših osećanja.
Ne,nije mi trebalo dugo da shvatim da je ona jedna divna,iskrena,osećajna,emotivna,jednom rečju Božanstvena soba.Osoba o kojoj se samo sanjati može i kakvu majke veoma retko rađaju.Ni trunke pakosti,ni prah zle namere,ni zrnce nečeg lošeg i negativnog u njoj nije postojalo.Bila je savrašena u tolikoj meri,kao da su sve pametne glave ovoga sveta uložile sav svoj trud da stvore nešto posebno,nešto unikatno,nešto što nigde više ne postoji.
Ni sam ne znam kome više da budem zahvalan.Njoj zato što postoji ili Bogu koji je trasirao naše puteve i predudredio da se spojimo u gomili od dvadestak milijardi ljudi i ludo,ludo se zavolimo.

Zagrleni smo šetali niz Nemanjinu,neretko posrtajući.Bez obzira koliko god da smo se trudili da nam koraci budu sigurni,u pojedinim trenucima čar i opojnost ljubavi je činila svoje.
Na uglu Savske i Nemanjne,požuda i strast su prosto nadvladali svaki deo naše svesti i sav onaj bedem nekog neprimitivizma se raspsnuo kao mehur sapunice.Zagrlio sam je toliko jako da nisam bio ni svestan bola koji joj nanosim i poljubio je žarom kojim nikada nikoga nisam ljubio.Ne,ne znam koliko je to trajalo,ali znam da je trajalo i čitavu večnst za nas bi ipak bilo nedovoljno.Toliko želje,toliko strasti,požude i ljubavi u jednom trenutku nikada se nije izlilo iz moje duše.Znam da ni po čemu ni ona nije zaostajala i da je sve to u najmanju ruku i u njoj bilo prisutno u tolikoj meri.Nisu potrebne škole,gomile pročitanih knjiga,psihologija,filozofija,nije nam bilo potrebno ništa da to uočimo.To je toliko bilo očigledno da bi i svakom prolazniku sve to bilo potpuno jasno.

Užurbanim koracima išli smo ka glavnoj autobuskoj stanici.Poslednji autobus tek što nije pošao,a mi smo još uvek ili van stanice.Zaista sam molio Boga da zakasnim i da sve ono najlepše što sam ne samo tog dana doživeo,produžim bar za još koji sat.No,ipak želja mi se nije ispunila.Prokleti autobus kao da je baš mene čekao iako je vreme polaska već bilo prošlo.Nesvesno sporim korakom sam pošao ka jednom od šaltera,jer je vetrovatno još uvek jedan deo mene težio da zakasnim.Uzalud je pokušavala da mi ukaže na činjenicu da će mi autobus otići i da neću imati kako da se vratim kući,jer moje su noge i dalje hodale istim ritmom.Čak i kada sam došao do samih ulaznih vrata na autobusu,verovao sam da će me nešto spreiti da odem.Molio sam Boga da u autobusu nema više ni jednog slobodnog mesta i u trenutku kada mi je kontrolor rekao da mi karta nije overena,prosto sam se obradovao,što bi mi za razliku u svakoj drugoj situaciji u meni probudilo neku vrstu panike i straha.Zaista sam bio ravnodušan,čak šta više i srećan dok mi je to govorio,no ipak mi je nekom olovkom nešto (ni sam ne znam šta,jer na to nisam obraćao pažnju),nažvljao na karti i pustio me da uđem u autobus.Nekoliko poljubaca kroz rešetke koje su delile perone od hola autobuske stanice bili su poslednji dodiri delova naših tela tog dana.
Samo nekoliko sekundi pošto sam ušao u autobus,vrata su se zatvorila.Autobus je polazio,a ona je i dalje stajala na onom mestu na kom sam je poslednji put poljubio.Očima punim suza,suza koje godinama nisu ni pojmile da kanu iz njih i dalje sam netremice posmatrao njeno lice,njene ruke i sve ono što se iza onih prokletih rešetaka moglo uočiti.Na kraju,na samom izlazu sa stanice dok smo čekali da se rampa podigne,u daljini sam vide obrise njenog tela,a u mojim mislima je u istim trenucima poput filmske trake prolazio čitav tok našeg susreta.
Shvatio sam da sve to nije ni san,ni zabluda ni jedan životni hir,već da je to ljubav koju nikada do tada u svom životu na takav način i u tolikoj meri i jačini nisam osetio.Znao sam da je volim kao niakada nikoga pre i da nikada niko u meni neće probuditi ni senku od svih tih osećanja.
Ne,više nisam bio kao ono usamljeno stablo na početku priče,više nisam bio čovek koji živi život bez života,senka koja diše.Bio sam nešto što nikada nisam bio,nešto što ni meni samom nije bilo poznato.Mnogo je toga davno ugašenog ona ponovo probudila u meni,mnogo toga meni do sad nepoznatog pokazala da u meni postoji,jednom rečju,ona je jedina osoba koja je mogla da me vrati i koja me je vratila u život i ne samo to,već je i taj život učinila srećnijim i značajnijim nego što je ikada bio.
Kažu ljudi «Samo jednom se voli».Sada i u to verujem i znam da ću samo jednom voleti,da ću je voleti dok se i poslednja varnica mog života ne ugasi."

sa net-a

"Nikada nisam mario za tudja osecanja. Bilo mi je svejedno da li se ljudi oko mene smeju ili placu, sve dok nisam ugledao nju.Tuga u njenim ocima pretila je da me ubije.

Gledao sam je kako plače, dok se pijani mamlaz nadnosio nad njenim licem. Govorio je glasno, ali od muzike koja je treštala na splavu nisam mogao da čujem šta. Po njegovoj gestikulaciji, po ručerdama kojima je mlatarao oko njene glave, često lupajući o sto, shvatao sam da je ljut.
Ona je gledala u njega najtužnijim pogledom na svetu. Imala je plave oči i plavu kosu i, rekao bih, svega nešto više od dvadeset godina, dok je mamlaz bio zasigurno duplo stariji od nje. Kao i ja.
Dok sam sam za stolom ispijao treći espreso i kiselu vodu nisam mogao da odvojim pogled od susednog stola za kojim su sedeli. Povremeno bi mi prišao neko od dosadnih poznanika, ali sve sam ih odreda oterao svojim mračnim raspoloženjem. A bio sam nervozan zbog nežne plavuše detinjeg lica i njenog momka koji viče. Nisam ih ranije viđao tu, a znao sam sve koji posećuju moj lokal. Sve te sponzoruše i njihove sponzore poznavao sam kao zlu paru. Ali ova mala bila je nešto novo u tom svetu, kao da je zalutala. Nisam bio siguran da je s njim zbog para, ali drugi razlog nisam mogao da pronađem posmatrajući ih.
Govorio sam sebi da me se ne tiče ni ona, ni njen tužni pogled i suze na tom nežnom licu. Sama je kriva, dovoljno je odrasla da može da bira sa kim će da se viđa.
Mislio sam, možda je mamlaz u pravu, možda ga je prevarila, ponizila. Mene se to,, uostalom, ne tiče. Nisam ih čak ni poznavao. Ali nešto u njenim očima nije mi davalo mira. Toliko tuge nisam nikada video.
U jednom trenutku on je ustao i povukao je za ruku. Podigla je pogled i po prvi put te večeri video sam u njenim očima još jedno osećanje koje me je nateralo da poskočim. Strah. Devojka ga je gledala uplašeno kao da nije znala šta je još čeka te večeri.
Pozvao sam jednog momka iz obezbeđenja i pokazao mu da pođe sa mnom. Ne znam o čemu sam u tim trenucima razmišljao, ali nisam mogao da podnesem pomisao da bi nju neko mogao da povredi. Ta pomisao dovodila me je do ludila. Bila je tako krhka, da mi se činilo da bi se slomila od jednog udarca.
Pratili smo ih do parkinga. Mamlaz je ćutao vukući je za ruku, sve dok nisu stigli do automobila. A onda je ugurao u auto, a da se ničim nije pobunila. Mišin auto bio je parkiran blizu i obojica smo krenuli ka njemu. Ništa me nije pitao. Vozio je za njima bez reči.
Kada su se parkirali, Miša je iskusno zaustavio automobil dovoljno daleko da nas ne vide. Sačekali smo da izađu iz auta. Pošto je otvorio prozor, tada sam prvi put čuo njegove reči.
Vikao je na devojku kao da je pomahnitao, ne obazirajući se na tišinu noći. Mogao sam jasno da čujem zašto je ljut. Želela je da ga ostavi, a on to nije mogao da prihvati. Jedino mi nije bilo jasno zašto ona uporno ćuti. Zar nije imala snage da se brani? Zašto ga se toliko plašila?
Kada je prvi šamar poleteo ka njenom licu i Miša i ja smo kao munje izleteli iz automobila i potrčali ka njima. Stigao je još jednom da je udari pre nego što je Miša skočio na njega i oborio ga na zemlju. Ja sam podigao uplakanu devojku, tiho joj šapnuo da će sve biti u redu i da se odmakne, a onda smo zajedno navalili na mamlaza koji se usudio da je udari.
Ne bih da pričam o tome šta je sa njim bilo. Jasno je da je dobio šta je zaslužio. Živ je, to je jedino važno, jer bio sam toliko besan, da je moglo svašta da mu se dogodi. Da nisam u nekom trenutku začuo njen plač, ne znam kako bih se zaustavio.
Ostavili smo pretučenog mamlaza na parkingu a devojku poveli sa nama do prve taksi stanice. Pitao sam je da li ima novac za taksi i da li ima gde da ode. Klimnula je glavom. Spustio sam joj svoj broj telefona u ruku, ako joj ikada ponovo priđe.
Kada je taksi otišao, Miša i ja ušli smo u auto, a ja sam mu dobacio da vozi u najbližu kafanu da se napijemo. Prvi put, od kada ga poznajem, video sam ga da se osmehnuo.
Nisam očekivao da ću je ikada više videti. Bila je jedina zbog koje sam se ikada pobio. Ustvari, nikada se nisam tukao. To je umesto mene obavljalo obezbeđenje na splavu, a lično nikada nisam ulazio u konflikte koji se ne mogu rešiti verbalno. Kada je trebalo izbaciti pijane goste ili nasrtljivce, tu su bili Miša i drugari. Ja sam ipak bio protiv pesnica i oružja. Miša mi je te noći priznao da nije verovao da sam sposoban za tako nešto. Priznajem, i sebe sam iznenadio. Nešto se u meni prelomilo, pogodivši me u najskriveniji deo moje duše. Nisam mogao da zaboravim njene tužne, plave oči.
Sutradan sam rešio da prodam splav. Nije to za mene, shvatio sam nakon što sam cele noći razmišljao o njoj. Novac mi nije bio problem, pa sam Miši ponudio da ga preuzme i isplati me na rate. Pristao je nakon što me je nekoliko puta pitao da li sam dobro. Splav je dobro radio, znali smo to obojica, ali ja sam takođe znao da ne želim takav život za sebe.
Dve nedelje kasnije Miša me je pozvao da potpišemo papire i popijemo piće na njegov račun. Iako nisam želeo da se vraćam, morao sam da ga ispoštujem. Shvatio sam da smo, nekako za svo to vreme postali prijatelji.
Splav je bio pun istih lica i ništa se nije promenilo. Konobarica je donela piće, kada sam iza njenih leđa ugledao iste one uplašene oči kako me gledaju.
Stajala je na vratima kao da se pita da li treba da uđe. Bila je sama i gledala je pravo u mene. Učinilo mi se čak da je drhtala. Ustao sam i pošao ka njoj. Nije se pomerila ni za milimetar dok joj nisam prišao. Nisam želeo da je uplašim. Pružio sam joj ruku. Prihvatila ju je ne skidajući pogled sa mojih očiju, kao da me proučava, kao da vaga da li mi može verovati. Poveo sam je do stola gde sam sedeo sa Mišom. Nije se iznenadio kad je ugledao. Klimnuo je glavom u znak pozdrava, izvinio se i otišao.
Nekoliko minuta oboje smo ćutali gledajući se. Čekao sam da ona prva progovori. Želeo sam da znam zašto je tu. Da li je došla da se zahvali ili ni ona ne može da zaboravi onu noć. Jer ja nisam mogao da je izbacim iz glave. Noćima sam se budio iz košmara u kojima se pijani tip naginje nad nju i onda je udara a ona pada. Video sam njene tužne oči i suze na obrazima, usne koje podrhtavaju i crveni trag na licu. Pratila me je gde god sam krenuo, a to što sam se udaljio sa splava nije me spasilo njenog lika.
Sada je bila tu, sedela je pored mene i ćutala proučavajući svaku crtu na mom licu. A onda je napokon progovorila.
- Zovem se Jelena. Dugujem ti život, ali nisam zato ovde. Došla sam zato što ne mogu da izbrišem tvoj lik iz sećanja. Želim da te upoznam, iako se plašim da ponovo ne pogrešim, tvoje oči mi govore da si drugačiji.
Nisam znao šta bih joj rekao. Ne postoje reči kojima bih objasnio kako sam se tada osećao. Želeo sam da mi veruje, da zna da je nikada nikako ne bih povredio. Želeo sam da je učinim srećnom i da je zaštitim i volim do kraja života. Znao sam da su moje misli lude i da se nas dvoje ne poznajemo, ali srce mi je govorilo da je Jelena ona prava za mene.
Umesto reči spustio sam poljubac na njene usne. Samo trenutak nakon toga, uplašeno sam je pustio, pomislivši da ću je tako oterati, prestraviti. Nije otišla, nije se ni uplašila. Samo se blago nasmešila. Imala je najlepši osmeh na svetu. Poželeo sam da je zauvek gledam nasmejanu.
***
Jelena je postala moja žena godinu dana nakon toga. Uspeo sam da oteram tugu iz njenih očiju. Noć koja nas je spojila sada je daleko iza nas. Ipak, ja nikada nisam uspeo da je zaboravim. Košmari u kojima je pijani tip udara proredili su se ali ih i dalje redovno sanjam. Zato me je naterala da sve ovo napišem, kako bih možda uspeo jednog dana da zaboravim.""

sa net-a

"Sve ljubavi u jednom trenutku liče jedna na drugu, samo se zaljubljenima čini da je njihova posebna. I ja sam jednom verovala da je naša ljubav toliko jaka i velika da može da izdrži sve oluje. Kako sam se samo prevarila…
Koliko sam samo puta poželela da mi se vrati, da ponovo osetim njegove usne, nežne poljupce i vrela šaputanja na mom jastuku. I jutra su izgubila svoju čar bez njega. Od kada je otišao, ništa više nije imalo smisla. Celi moj život okrenuo se naglavačke one noći kada mi je u našoj kafani u onom zagušljivom separeu, saopštio da me ostavlja. Nisam razumela, priznajem, ni danas nakon skoro četiri godine, nije mi jasno zašto me je ostavio, zašto mi je slomio srce i srušio snove.
Aleksa i ja smo se poznavali još iz detinjstva. Sve ove godine bili smo prijatelji, poveravali se jedno drugom, zajedno provodili dane pričajući, smejući se… Uvek je bio tu za mene kad god mi je trebala uteha, pomoć ili makar samo neko da me sasluša. Praktično smo odrasli zajedno. Igračke smo zamenili izlascima, šaputali tajne jedno drugom, zajedno učili i radovali se istim stvarima. Oboje smo navijali za Partizan, zajedno bodrili voljeni tim i skakali za svaki postignuti koš.
Tiho, neočekivano, ljubav nam se prikrala, a da je nismo odmah prepoznali, toliko sigurni u svoje prijateljstvo, nismo ni primetili da smo jedno drugom postali mnogo više od toga. Jako je teško iz prijateljstva preći u vezu, uvek je tu prisutan strah da ćeš ako to ne uspe izgubiti i partnera i prijatelja. A, ipak, ne kažu uzalud da su tekve ljubavi najlepše. Poznavali smo se dobro i nije bilo one početne treme, neslaganja i laži tako svojstvenih za prve sastanke. Ljubav je rasla, iz dana u dan, činilo mi se, voleli smo se sve više. Od prvog poljupca, stidljivo ukradenog u noći, od prvog zagrljaja koji je brisao granice prijateljstva, Aleksa i ja skoro da se nismo odvajali.
Deset godina proteklo je za čas, čini mi se sada iz ove perspektive. Toliko sam bila sigurna da ćemo Aleksa i ja ostariti zajedno da nisam ni primetila kada je počeo da se udaljava od mene. Njegove kasne dolaske, pravdala sam mnogobrojnim poslovnim obavezama, učestale izlaske željom da se izluduje pre braka. Za par meseci planirali smo venčanje, pa je valjda bilo normalno takvo ponašanje. Kako sam se samo varala!Kada je rekao da moramo da razgovaramo i zakazao sastanak u našoj kafanici na uglu Skadarske, pomislila sam da je reč o pripremama za venčanje. Uz lagane zvuke muzike i čašu kao krv crvenog vina, Aleksa mi je slomio srce, lako kao da nazdravlja na sahrani mojih snova. Na trenutak mislila sam da je sve to varka, da se šali sa mnom, ali avaj, njegove plave oči koje sam toliko volela, bile su ledene, a reči smrtno ozbiljne.
Bilo mu je žao, rekao je, nada se da ću mu oprostiti jednom, možda ponovo postanemo prijatelji! I meni je žao, moj Aleksa, ali nikada više nećemo biti prijatelji, davno je naše prijateljstvo nestalo, još onda kada smo postali ljubavnici. A sada, kada ni to nismo više, moj Aleksa, sada više nismo ništa."

sa net-a

"Dozvoli mi makar noćas da s tobom nazdravim kao da si tu, u ovoj kasnoj novembarskoj noći. Pruži ruku i dotakni mi lice, spusti svoje usne i izbriši tragove samoće sa mog lica. Jer to možeš samo ti…Hodam ulicama grada koji sam nekada zvala svojim. Noć je čudno topla, jesenja, kao da nije novembar mesec. Zagledam izloge, lica prolaznika koji promiču pored mene. Tu i tamo po neki zaljubljeni par, drže se za ruke, šapuću… Ne vidim dečaka koji umalo ostavlja sve svoje kokice na pločniku Knez Mihajlove sudarivši se sa mnom. Mešaju se mirisi hrane i jakih parfema sa zvucima uličnih svirača i po nekim hitom novokomponovane muzike. Hiljade reči proleće ulicom, odbačene, nasmejane, obične… kao da nikome nije stalo do njih. Mešaju se i jezici i, čini mi se, bez greške mogu da pogodim ko je naš u paru koji razgovara na engleskom ispred mene. Pretičem ih brzim korakom, odbacujući njeno tvrdo „r“, nastavljam dalje, kao da nekud žurim, a ustvari, mene odavno ne čeka niko…Sa svakim korakom želja za tobom postaje sve veća, uprkos nastojanju da ne mislim na tebe. Tražim te u licima prolaznika, vidim tvoj lik u dalekim siluetama, prekrivenim senkom noći, kao da bi nekim čudom to, ipak, mogao biti ti.Želja se igra sa mnom, jača je od razuma, vara me i ranjava, ostavljajući me razočaranu. Ne želim da joj se prepustim, ali na neki način uživam u toj njenoj igri, surovo povređujući sebe. Kao da sebe kažnjavam zbog same pomisli da bi lepše bilo da si tu. Znam da nemam prava na to.Žedna sam, umorna. Biram lokal u kom nema previše ljudi. Odjednom mi smeta buka, razgovor koji odjekuje svuda oko mene. Naručujem espreso i čašu vode i više ne znam šta ću sama sa sobom. Proveravm poštu, mobilni telefon, čitam najnovije vesti na netu, kao da se mnogo toga promenilo u poslednjih sat vremena. Plašim se da podignem pogled jer stolica preko puta mene je prazna, a ja ipak ispred sebe vidim tvoj lik. Osećam tvoje prisustvo, skoro da mogu da proniknem dubinu tvojih očiju i udahnem miris tvog tela. Ruka mi podrhtava od toplog dodira tvojih prstiju…Ne stižem da se zapitam da li sam potpuno poludela od želje za tobom ili se to samo moja mašta igra sa mnom, kada me iz sanjarenja izvlači prosjak. Protivno svim svojim stavovima, pružam mu dvadeset dinara, kao da ne znam da će čim sakupi dovoljno potegnuti neki alkohol na trafici. Ne želim da razmišljam o njemu, o novcu koji mu je potreban, o prljavom licu i isflekanim pantalonama. Ne zanima me jad i beda ovog grada. I kad sam se trudila, nisam uspela ništa da promenim, zašto bih sad brinula o tome. Ne želim da mislim ni o tebi, ali nikako ne mogu da prestanem da te dozivam. Ti si u svakoj pori moje duše, duboko usađen, kao molekuli koje sam jednom davno nasledila od svojih predaka. Trebaš mi poput vazduha koji udišem, to jednostavno ne mogu da promenim. I ne želim. Želim samo tebe, da me držiš za ruku dok zajedno ćutimo u ovoj toploj noći. U svim noćima do kraja života. U ovom ili nekom drugom gradu na svetu. Jer ovo odavno nije moj grad, još od onda kad si ti otišao iz njega."

sa net-a