Ernest Hemingvej: Hedonista, špijun i avanturista



Pored burnog ljubavnog života koji je zbog mučne borbe sa hemokromatozom okončan samoubistvom, pisca i novinara Ernesta Hemingveja pratile su i brojne kontroverze

Oprečni su podaci o mestu rođenja slavnog američkog pisca, novinara i dobitnika Pulicerove i Nobelove nagrade Ernesta Milera Hemingveja. Dok u pojedinim biografijama stoji da je rođen 21. jula 1899. godine u predgrađu Čikaga, u kući koju je sagradio njegov deda Ernest Hol, druge tvrde da je na svet došao istog dana, tačno u osam sati ujutro, u Ilinoisu, gde je kasnije završio i srednju školu. Misteriju ipak razrešava jedna od izrečenih misli slavnog pisca dok je u jednom od kasnijih izlaganja opisao svoje rodno mesto kao grad širokih travnjaka i uskih pogleda na svet. Njegov otac Klarens bio je psihijatar koji je voleo život sportiste i lovca, dok su njegovu majku Grejs privlačile muzika i religija. Ernest je pokupio osobine oba roditelja.



Bio je lovac, sportista, ali i umetnik savršeno predan svom pozivu. Rođen je kao drugo od šestoro dece, a imao je jednog brata i četiri sestre. Tvrdio je da ne voli svoje ime jer ga podseća na naivnog i priglupog junaka drame Oskara Vajlda Važno je zvati se Ernest. Dok je išao školu, nije sedeo u prvim klupama, ali to što nije bio među najboljim đacima, nije mu smetalo da postane urednik školskog lista jer je umeo čisto i lepo da piše. Od 1913. do 1917. pohađao je srednju školu Oak Park and River Forest gde je razvio ljubav prema sportu. Bavio se boksom, atletikom, polom i fudbalom.



S obzirom na to da je zanemario klasično univerzitetsko obrazovanje, potražio je zaposlenje u listu Sigar, jednom od poznatijih časopisa tog vremena koji je izlazio u Kanzas Sitiju. Potom se zaposlio i kao reporter u listu Kanzas City Star. Tamo je novim načinom pisanja postavio temelje svojoj budućoj karijeri pisca. Počeo je da koristi kratke rečenice, uvode i snažan izvorni engleski jezik.



– To su najbolja pravila koja sam naučio o pisanju – govorio je tada Ernest koji je maturirao u vreme dok se talas Prvog svetskog rata širio Evropom. Imao je veliku želju da stupi u vojsku. Iako ga nisu primili zbog jedne stare povrede oka, konačno mu je pošlo za rukom da stigne na italijanski front gde je kao dobrovoljac Crvenog krsta vozio kola Hitne pomoći. Tu je kao šofer bolničkih kola bio ranjen sa nepunih devetnaest godina. Ovo iskustvo nikada nije zaboravio pa su nasilje i rat postale bitne teme njegovog književnog opusa.



- Kad kao dečak odeš u rat, imaš veliku iluziju o besmrtnosti. Uveren si da samo drugi ljudi ginu. Ali, kada te prvi put rane, ta iluzija se istog trenutka raspline i postaneš svestan da se i tebi može dogoditi da stradaš – napisao je kasnije. Nakon operacije u bolnici Fossalta di Piave prebačen je u Milano na rehabilitaciju gde se prvi put zaljubio. Srce mu je ukrala medicinska sestra Agnes fon Kurovski koja je bila sedam godina starija od njega. Njih dvoje bili su toliko zaljubljeni da su čak planirali i venčanje, ali je ona 1919. odlučila da se uda za jednog italijanskog oficira. Ogorčen i povređen, Ernest je svoja osećanja pretočio u književno delo A Very Short Story.



- Bio je toliko povređen da je u narednim brakovima uvek prvi ostavljao svoje žene – izjavio je njegov biograf Džefri Majers. Kada se vratio u Ameriku, ništa mu više nije bilo zanimljivo i nije ga držalo mesto. Hteo je nazad u Evropu, tačnije u Pariz, u koji su u to vreme vodili svi putevi sveta. Ipak, prihvatio je posao reportera u nedeljniku Toronto Star Weekly i postao pomoćnik urednika u mesečniku Cooperative Commonwealth. U to vreme upoznao je Elizabet Hedli Ričardson s kojom se venčao 1921. godine.



- Odmah sam znao da je ona devojka s kojom ću se oženiti – rekao je Ernest o crvenokosoj zgodnoj lepotici u koju je bio strasno zaljubljen. Iako je bila osam godina starija od njega, ta razlika se nije osećala. Hedli, s kojom je dobio sina Džona, kao klinka pala je s prozora pa ju je majka zaštitnički odgajala. Bila je manje zrela od devojaka svog uzrasta, ali se s Ernestom odlično slagala. Njih dvoje su otputovali u Evropu, tačnije u Pariz, a Hemingvej je tada postao evropski dopisnik pomenutog kanadskog lista. Živeli su skromno u malom stanu u jednoj pariskoj četvrti.



U to vreme, Ernest je proputovao dobar deo Zapadne Evrope i dospeo u područje ratnih sukoba. Ovoga puta izveštavao je čitaoce o grčko - turskom ratu. Bio je svedok mnogih užasa ovog balkanskog sukoba, a za sagovornike je imao državnike kao što su Lojd Džeri, Klemanso i Musolini. U Parizu je sreo Gertrudu Stejn i Ezru Paunda i oni su postali njegovi prvi mentori u književnom smislu. U Parizu su objavljene i njegove prve knjige: Tri priče i deset pisama, U naše vreme, Prolećne bujice. Ubrzo je izdato i jedno od Ernestovih najboljih dela, roman Sunce se ponovo rađa.



Ovom knjigom Hemingvej je ušao na velika vrata američke književnosti i na romanesknom planu dao je sliku o izgubljenom svetu izgubljene generacije, čiji je pesnik i zagovornik ostao do kraja života. Sa uspehom romana, došao je i neuspeh u emotivnom životu ovog slavnog pisca, u čiji život je stigao nemir nakon razvodom od Hedli koja je sumnjala da je Ernest vara sa Polinom Fajfer. Par je predao papire za razvod 1926. godine, a samo nekoliko meseci kasnije, zaljubljeni Ernest oženio se Polinom. Međutim, u to vreme ogroman udarac nanela mu je očeva smrt, tačnije njegovo samoubistvo koje je izvršio 1928. godine. Posle tog nemilog događaja koji mu je promenio pogled na svet, napustio je Evropu i prešao u Ki Vest na Floridi, gde je sa neznatnim prekidima boravio sve do 1938. godine.



Tu su mu se rodili sinovi Patrik (1929) i Gregori Henkok (1932), a tu je dočekao i objavljivanje svog drugog romana Zbogom oružje. U ovom delu, kao i u nekim drugim romanima kasnije, primetan je veliki broj biografskih momenata iz života slavnog pisca. Kao njegov junak Henri, iz romana Zbogom oružje, i sam Hemingvej bio je ranjen pod okolnostima koje su bile do kraja apsurdne. Naime, Ernest je navodno u Italiji bio ranjen dok je vojnicima delio čokolade. Godine 1933. pojavila se Hemingvejeva treća zbirka od četrnaest pripovedaka Pobednik ništa ne dobija. Iste godine otišao je sa Paulin na safari, gde je objavio knjige Snegovi Kilimandžara i Zeleni bregovi Afrike. Potom je prvi put napisao i objavio knjigu o jednom društvenom problemu, roman Imati i nemati. Pripovetke koje je pisao celog života dobile su konačan oblik 1938. godine u delu Peta kolena i prvih četrdeset devet priča. Sledeći roman koji je objavio dve godine po povratku iz Španije bio je Za kim zvona zvone.



On je postao još popularniji od prethodnog, zbog istoimenog filma sa Garijem Kuperom i Ingrid Bergman. Sredinom tridesetih dogodio mu se fatalan susret sa Martom Gelorn koja je, kao i Paulin, pisala za pariski Vogue. Ubrzo se razveo od Paulin, a 1940. godine oženio se s Martom, takođe književnicom, s kojom je varao bivšu ženu. Zatim se izvesno vreme krio blizu Havane na svojoj čuvenoj farmi Finka Vihija gde je gajio mačke. Budući da su početkom četrdesetih oboje mnogo putovali, vihor Drugog svetskog rata supružnike je vratio na Kubu, pre nego što su se u sukob uključile Sjedinjene Američke Države. Ipak, proleća 1944. godine Hemingvej je došao u London gde je upoznao Meri Velš, reporterku časopisa Time. Ubrzo je doživeo automobilsku nesreću pa je neko vreme ležao u bolnici zbog potresa mozga.



U Veliku Britaniju se tim povodom uputila njegova još zakonita supruga Marta. Zbog njega je preko Atlantika putovala brodom punim eksploziva jer je Ernest odbio da joj nabavi novinarsku propusnicu za avion. Ljuta je stigla u grad na Temzi i optužila ga da je udes doživeo zbog toga što je vozio pijan. Godine 1945. poslednji put je video Martu od koje se ubrzo razveo i odmah potom zaprosio Meri. Ona je, međutim, doživela vanmateričnu trudnoću, tako da im kasnije nije uspelo da dobiju zajedničko dete. Dve godine kasnije i njegovi sinovi doživeli su saobraćajnu nesreću, a Ernesta pogađaju i iznenadne vesti o smrti njegovih brojnih prijatelja pisaca, poput Medoksa, Andersona, Džojsa... U toku tih godina ćutanja, ali nimalo smirenog života, napisao je novi roman Preko reke i u šumu, za koji je govorio da je bolji od njegovog dela Zbogom oružje. Kritičari su ga okarakterisali kao najlošije Hemingvejevo delo, iako mu je kao inspiracija poslužila devetnaestogodišnja Adrijana Ivančić koju je upoznao u Veneciji i sa kojom je bio u petogodišnjoj vezi. Istovremeno, trajao je novi talas dokazivanja u Ernestovom stvaralaštvu.



Kao da je želeo da svojim napadačima dokaže da još ni izdaleka nije rekao sve što je kao pisac imao namere da kaže. U jednom dahu, za samo osam dana napisao je svoj kratki roman, sopstveno životno delo Starac i more. Po objavljivanju ovog romana ili bolje rečeno novele, Hemingvej je nastavio da putuje, a po povratku s jednog putovanja, njegov sportski avion srušio se u džunglu Ugande. Tako ranjen, već sutradan je krenuo drugim avionom koji se zapalio pri samom uzletanju. Po drugi put, on je u razmaku od svega nekoliko časova izbegao smrt. Te iste 1952. godine dobio je Pulicerovu nagradu za roman Starac i more.

- Ovo je najbolje delo koje mogu stvoriti dok sam živ – rekao je Hemingvej. Dve godine kasnije i odbor Švedske akademije konačno mu je dodelio Nobelovu nagradu za književnost. Hemingvej se 1956. godine vratio u Španiju, gde ga je ponovo privukla njegova stara strast za koridom, ali zdravlje ga je sve više napuštalo i to je teško podnosio. Papa se, kako su mnogi prijatelji zvali Ernesta Hemingveja, vratio u Ameriku. Povreda lobanje uzrokovala mu je psihičku dezorijentaciju, pa je sve više pio da bi ublažio bolove. Leta 1959. godine ponovo se vratio u Španiju da bi istražio borbu bikova za jedan članak u magazinu Life. Nakon povratka u Ajdaho, počeo je da pati od paranoje pa je tako jednom prilikom, dok je sedeo u baru, tvrdio da su svetla na banci upaljena jer FBI proverava njihove račune. Osim teške paranoje, mučio ga je i sve primetniji gubitak vida pa je hospitalizovan u kliniku Mayo gde je primio petnaest terapija elektrošokovima. Dva dana nakon odlaska iz bolnice, u drugo rano julsko jutro 1961. godine, napravio je poslednji korak u svom životu. U želji da spreči telo da ga i dalje izdaje, napunio je svoju omiljenu pušku i pucao sebi u usta. Sahranjen je 6. jula 1961. godine u podnožju planine Testerin zub. Pre spuštanja u raku, njegovi sinovi zatražili su da se pročita Ernestov čuveni stih: Naraštaj jedan odlazi i drugi dolazi, a zemlja stoji uvek…. Stih koji pamte svi oni koji su makar jednom pročitali njegovu knjigu Sunce se ponovo rađa.



To je bio kraj Ernesta Hemingveja, ali ne i njegovih dela koja i danas žive. Iako je u 62. godini počinio samoubistvo, novinarima je rečeno da je njegova smrt bila slučajna. Pronašla ga je njegova velika ljubav Meri Velš i pozvala lekara, ali bilo je kasno. Konstatovano je, međutim, da je bolovao od hemokromatoze, naslednog poremećaja metabolizma koji karakterišu ciroza jetre, mentalna i psihička dezorijentacija. Hemingvej je poznat po tome što je voleo da pije. O dvadesetim godinama prošlog veka je rekao: Ponekad poželim da sam kroz ta vremena prošao trezan da ih se mogu sećati, ali, s druge strane, da sam bio trezan, ona ne bi bila vredna sećanja. Cenjeni pisac proslavio je koktel mohito koji je sam smislio u havanskom baru La Bodeguita del Medio. I dan-danas, upravo zbog Hemingveja koji je dugo živeo na Kubi, ovaj bar posećuju milioni turista. Slavni hedonista često je posećivao koride. Ovaj planetarno poznati pustolov, književnik, ljubitelj lepih žena i lovac na krupnu divljač, ovekovečio je autentičnim književnim opisima fijeste u Pamploni, srcu Baskije. Nakon njegove smrti, ispredaju se i teorije o tome da je bio ruski špijun koji se u spisima KGB-a, navodno, vodio pod kodnim imenom Argo.
- Veliki američki književnik i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1954. godine Ernest Miler Hemingvej bio je ruski špijun, odnosno saradnik sovjetske obaveštajne službe - tvrde profesori američkog univerziteta Džel.



Tu senzacionalnu vest donose Džon Erl Hajns, Harvi Kler i Aleksandar Vasiljev, profesori Džela, u svojoj knjizi Špijuni: Uspon i pad KGB-a u Americi. Autori se pozivaju na obimnu arhivsku građu KGB-a koju su proučavali. Prema tim podacima, jedan od najpoznatijih i najznačajnijih književnika prve polovine 20. veka, koji je uticao na rad mnogih američkih i svetskih pisaca, 1941. godine došao je u kontakt s jednim Rusom koji ga je vrbovao pred njegov put u Kinu. Prema dokumentima KGB-a, Hemingvej se sretao sa sovjetskim agentima tokom Drugog svetskog rata i neposredno posle rata u Havani i Londonu nudeći im svoje usluge. Osim što je uz američko-kubansku obalu lovio sabljarke svojim brodom El Pilar, lovio je i nacističke podmornice. Prema dostupnoj arhivskoj građi, Ernest Hemingvej alijas Argo nije se pokazao sposobnim špijunom jer, navodno, nikada od ruskog kolege nije dobio nikakav zadatak niti je za KGB pribavio neku validnu informaciju, tako da je ruska tajna služba s njim prekinula kontakt krajem četrdesetih, u vreme zahuktavanja hladnoratovske politike.



Nikola Rumenić

("Za kim zvono zvoni", E. Hemingvej)

Nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celina;

svaki je čovek deo Kontinenta, deo Zemlje;

ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje,

kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo Posed

tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka

smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.

I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni: ono zvoni

za tobom.

ERNST HEMINGVEJ

Ljubav je ljubav i šala je šala.

Ali je uvek tišina kad zlatna ribica umire.

"... Posmatrao je kako se nebo razvedrava iznad dugog vidika močvare i
vrativši se u potopljeno bure preletao je pogledom zamrznutu lagunu i
močvaru, ugledavši u daljini bregove pokrivene snegom. Iz onako niskog
položaja u kome se nalazio, on nije mogao da vidi brežuljke i izgledalo
je da planinski visovi izrastaju direktno iz ravnice. Dok je gledao u
pravcu bregova, osećao je hladan povetarac po licu i znao da će kada
odande stigne vetar zajedno s izlazećim suncem sigurno s mora doleteti
tada i neke ptice, uznemirene vetrom."

Preko reke i u šume,
Ernest Hemingway

Kubanske "tajne" Ernesta Hemingveja


Novo partnerstvo omogućiće američkim naučnicima ali i javnosti bolji uvid u knjige
i dokumenta koje je Ernest Hemingvej ostavio na Kubi gde je napisao neka od svojih
najpoznatijih dela.




Kuba i jedna privatna američka fondacija rade na očuvanju dokumenata i predmeta pisca koji se čuvaju u njegovom domu u blizini Havane od smrti 1961.

Republikanski poslanik Džejms Megovern i bostonska fondacija Finka VIgia najavili su digitalizaciju 2.000 Hemingvejevih dokumenata i spisa. DIgitalne kopije biće prebačene u bostonsku Biblioteku Džon F. Kenedi. Ovo je, kako prenosi AP, prvi put da je nekome iz SAD dozvoljeno da prouči predmete koji se nalazi na piščevom imanju Finka Vigia. Medju dokumentima su pasoši i pisma.

Dženi Filips, unuka Hemingvejevog urednika Maksvela Perkinsa, osnovala je fondaciju Finka Vigia 2004. posle posete Havani kada je videla da Hemingvejev dom propada, a da se mnogi papiri i dokumenta čuvaju u mokrom podrumu. Radila je na tome da dobije dozvole američkih vlasti da pošalju konzervatore i arhivare na Kubu kako bi dokumentaciju.

"Ovo je njegov život i njegovo delo. Svi ovi komadići biće sklopljeni u veliku slagalicu", rekla je FIlips.





Digitalizovani fajlovi sadrže pisma Hemingveja glumici Ingrid Bergman, pisma njegovoj supruzi Meri, pasoše u kojima se vidi gde je sve putovao, račune iz kafana, liste za nabavke i obaveštenja o uraganima. Među dokumentima nema nijednog rukopisa.

U ranijoj digitalizaciji 3.000 Hemingvejevih dokumenata 2008. otkriveni su delovi starih rukopisa, uključujući i alterntivni kraj romana "Za kim zvona zvone" kao i ispravljene verzije dela "Starac i more" za koji je 1954. dobio Nobelovu nagradu za književnost.

Na Hemingvejevom imanju radovi se nastavljaju. Diže se nova zgrada gde će u kontrolisanom okruženju biti izložene piščeve knjige i originalni dokumenti.

"Naučnici su godinama pokušavali da vide čega tamo ima, ali zbog političke situacije izmedju dve zemlje, Kubanci to nisu dozvoljavali", rekla je Filipsova koja je potrošila prilično vremena pregovarajući i sa Kubom i sa SAD kako bi dobila pristup Hemingvejevoj kolekciji. "Mislim da je ovo izvanredno, jedinstvena saradnja dve zemlje".



Mekgovern, koji se zalaže za normalizaciju odnosa SAD i Kube, ocenio je da je reč o istorijskog saradnji. Kenedijeva biblioteka poseduje veliku Hemingvejevu kolekciju sa više od 100.000 stranica teksta i 10.000 fotografija jer je Žaklina Kenedi pomogla da se pronađe mesto za sve te predmete. Hemingvejeva supruga Meri Velš Hemingvej vratila se 1961. na Kubu, posle piščeve smrti, u nadi da će uspeti da povrati njegove stvari.

Zbog uspona Fidela Kastra, tadašnji predsednik SAD Džon F. Kenedi pomogao joj je u prebacivanju Hemingvejevih predmeta u SAD. Meri Hemingvej donela je ceo brod materijala u Ameriku, spalila neka dokumenta koja je smatrala osetljivim, ali je ostavila na hiljade drugih papira u piščevom domu u blizini Havane.


b92.net
7.05.2013.

Ernest Hemingvej 1923.

Neka od knjizevnih dela koje je napisao
Ernest Hemingvej:


Tri priče i deset pjesama (Three Stories and Ten Poems, 1923.)
Proljetne bujice (The Torrents of Spring, 1925.)
U našem vremenu (In Our Time, 1925.)
A sunce izlazi (The Sun Also Rises, 1926.)
Muškarci bez žena (Men Without Women, 1927.)
Zbogom oružje (A Farewell to Arms, 1929.)
Smrt popodne (Death in Afternoon, 1932.)
Snjegovi Kilimandžara (The Snows of Kilimanjaro, 1932.)
Pobjednik ne dobija ništa (Winner Take Nothing, 1933.)
Zelena brda Afrike (Green Hills of Africa, 1935.)
Peta kolona (The Fifth Column, 1938.)
Prvih četrdeset i devet novela (The First Forty-Nine Stories, 1938.)
Kome zvono zvoni (For Whom the Bell Tolls, 1940.)
Preko rijeke i u šumu (Across the River and Into the Trees, 1950.)
Starac i more (The Old Man and the Sea, 1952.)
Pomična svečanost (A Moveable Feast, 1964.)
Otoci u struji (Islands in the Stream, 1970.)
Rajski vrt (The Garden of Eden, 1987.)
Istina u svitanje (True at First Light, 1999)

wikipedija

Mozete cuti ceo roman " Starac i more " na engleskom jeziku:

" Starac i more", audio snimak romana.

Nikada ne idi na putovanje sa nekime koga ne voliš.

Ernest Hemingway

Čovjeku treba otprilike 2 godine kako bi naučio govoriti i otprilike 50 godina kako bi naučio šutjeti.

Kad se ljudi slažu sa mnom, uvijek imam osjećaj da sam negdje pogriješio.

MOŽDA

(Ernest Hemingvej)



Možda čovek ponekad izgubi sve što mu je drago i oseti se napušten sam, sasvim sam.

Možda ponekad razočaraš se u ljude i sve oko sebe (čak i u sebe) i kao ptica bez gnezda tražiš utočište pod tuđim krovom.

Možda ponekad, ali jednom sigurno isprečiće se neko pred tobom, neko preko koga ne možeš tako preći, pogledati ga preko ramena.

Jednom, sigurno shvatićeš da nekog duboko voliš.

Ernest Hemingway

Priča se da je ‘Najkraću priču ikad ispričanu’ ispričao mladi Ernest Hemingvej.

On je naime svojim prijateljima tvrdio da može napisati jednu kompletnu, smislenu priču – u samo 6 riječi!!

Njegovi prijatelji se naravno nisu složili sa tom izjavom i čak naprotiv svi su se u 10$ opkladili protiv njega, tvrdeći da je to nemoguće.

Hemingvej je uzeo salvetu sa stola, napisao na nju 6 riječi i proslijedio je svima da pročitaju.

Nakon što su pročitali PRIČU svi su se jednoglasno složili da je on bio u pravu.

Ovo je NAJKRAĆA PRIČA IKAD ISPRIČANA:

“Na prodaju. Bejbi cipelice. Nikad nošene.”

16 knjiga koje vam je preporučio Ernest Hemingvej

Na današnji dan, 21. jula 1899. godine rođen je američki pisac i novinar Ernest Miler Hemingvej. Tim povodom podsećamo vas na listu 16 književnih dela koje je on preporučio za čitanje svakoj osobi koja bi želela da se bavi pisanjem.



Bio je april 1934. godine. Vreme Velike depresije. Arnold Samjuelson, 22-godišnji sin norveških imigranata, je završio studije novinarstva na Univerzitetu u Minesoti, ali nije imao diplomu da to i dokaže, jer je odbio da plati taksu od pet dolara. Pročitavši u Kosmopolitanu priču “One Trip Across” toliko je bio impresioniran da je odlučio da putuje više od 2.000 milja i upozna se sa njenim autorom – Ernestom Hemingvejem i pita ga za savet.
Bez centa u džepu, samo sa željom da postane pisac, teretnim vozom zaputio se ka jugu, na Floridu. Kada je konačno stigao u gradić u kome je živeo autor romana “Zbogom oružje”, Samjuelson nije imao mnogo izbora nego da prespava na doku. Usred noći “beskućnika” je probudio jedan policajac i do jutra je bio u lokalnom zatvoru.

Sledećeg dana Arnold je krenuo u potragu za svojim idolom, koji tek što se vratio iz afričkog safarija. Kada je zakucao na vrata doma Ernesta Hemingveja i slavni pisac se pojavio na kućnom pragu, Samjuelson je ostao nem.

“Nisam mogao da se setim ni reči govora koji sam pripremio. Ispred mene je stajao visok čovek, širokih ramena. Noge su mu bile razdvojene, a ruke kao da su visile. Nagnuo se blago napred i instinktivno preneo težinu tela na prste. Kao borac koji se sprema da zada udarac“, opisao je Arnold Samjuelson mnogo godina kasnije ovaj susret.

Srećom, Hemingvej nije udario mladića, već ga je pitao šta želi. Samjuelson mu je objasnio da je čitao “One Trip Across” i da je hteo sa njim o tome da razgovara. Hemingvej se za trenutak zamislio, a potom rekao nepoznatom momku da dođe sutradan u 13:30.

Arnold se vratio u dogovoreno vreme i zatekao pisca kako sedi na svom tremu. Počeli su razgovor i Ernest mu je dao sledeći savet:

"Najvažnije što sam naučio o pisanju je da nikada ne pišeš previše odjednom. Nikada nemoj da iscediš sve iz sebe. Ostavi malo i za sledeći dan. Najbitnija stvar je da znaš kada da staneš. Kada ti još uvek ide dobro i dođeš do interesantnog dela, a znaš šta će se posle desiti, vreme je da se zaustaviš. Onda ga ostavi na miru i ne razmišljaj o tome. Neka tvoja podsvest odradi posao. Sledećeg jutra, nakon dobrog sna i kada se osećaš sveže prepiši ono što si napisao dan ranije i opet se zaustavi na drugom vrhuncu interesovanja. Na taj način dobićeš mnogo interesantnih mesta u romanu i nikada se nećeš zaglaviti".

Hemingvej ga je pitao da li je pročitao "prokleto dobru" knjigu "Rat i mir", a zatim pozvao u svoju radnu sobu i napravio listu književnih dela koja bi trebalo da pročita.

1. "Ana Karenjina" – Lav Tolstoj

2. "Budenbrokovi" – Tomas Man

3. "Braća Karamazovi" – Fjodor M. Dostojevski

4. "Orkanski visovi" – Emili Bronte

5. "Pozdrav i zbogom" – Džordž Mur

6. "Madam Bovari" – Gistav Flober

7. "Rat i mir" – Lav Tolstoj

8. "Plavi hotel" – Stiven Krejn

9. "Otvoreni čamac" – Stiven Krejn

10. "O ljudskom ropstvu" – Samerset Mom

11. Antologija poezije "The Oxford Book of English Verse"

12. "Ogromna soba" – Edvard Estlin Kamings

13. "Daleko i davno" – Vilijem Henri Hadson

14. "Amerikanac" – Henri Džejms

15. "Dablinci" – Džejms Džojs

16. "Crno i crveno" – Stendal

Hemingvej ponovo spaja SAD i Kubu



Unuci Ernesta Hemingveja dočekani su kao heroji u kubanskom selu gde je njihov deda
proveo više decenija loveći sabljarke, tune i ajkule u vodama Floridskog moreuza.






Džon i Patrik Hemingvej i tim američkih istraživača danas su otpočeli petodnevnu misiju čiji
je cilj da se izgradi poverenje izmedju američkih i kubanskih naučnika. Oni se nadaju da će
dobiti pristup potencijalno dragocenim podacima o lovu velikih riba.



Naučnici iz SAD veruju da Hemingvejevi dnevnici sa ribolova mogu da sadrže najranije
detaljne podatke o populacijama dubokomorske ribe u ovom moreuzu i nadaju se da će
uspeti da se dogovore da dobiju pristup istraživanju od kubanskih vlasti.



Hemingvej, čiji roman "Starac i More" govori o borbi ribara sa ogromnom sabljarkom, bio je jedan
 od ljudi koji se najranije i najpredanije bavio sportskim ribolovom u tom moreuzu. Četrdesete
i pedesete godine prošlog veka proveo je uglavnom na Kubi, gde i danas ima status jednog
od omiljenih pisaca.
Hemingvej je za roman "Starac i More" dobio Pulicerovu nagradu, a taj rj roman kao jedno
 od njegovih ključnih dela među najzaslužnijima je i za Nobelovu nagradu za književnost
koju je američki velikan dobio 1954. godine.

b92.net

Zahvaljujući slavnom Hemingveju, ali i činjenici da je u baru "El Floridita" prvi put smućkan popularan koktel "daikiri", a svega nekoliko ulica dalje, u baru "La Bodegita del medio", podjednako omiljen "mohito", ova dva mesta obavezno treba posetiti u Havani.
Kao veliki avanturista, boem, svetski putnik i ljubitelj alkoholnih napitaka svih vrsta slavni novinar i pisac Ernest Hemingvej mnogo je vremena provodio po barovima širom sveta i bio njihov redovan gost. Tokom boravka na Kubi on se zaista odomaćio u dva lokala u Havani. Oni su mu, kako je često umeo da kaže, postali druga kuća.

Uramljen natpis na jednom zidu "La Bodegite" i danas privlači ogroman broj turista iz celog sveta. Naime, rečenicu "Moj mohito u La Bodegiti a moj daikiri u El Floriditi" navodno je napisao lično Hemingvej!

Ako ljudi ispolje suviše hrabrosti na ovom svetu, društvo ih mora gušiti da bi ih slomilo – i tako ih, naravno, ubija. Društvo slama svakoga, ali posle toga mnogi postaju jaki baš na onim slomljenim mestima. A one koje ne može da slomi, njih ubija. Društvo podjednako ubija i dobre, i plemenite, i hrabre. Ako ne spadate... među njih, možete biti sigurni da će i vas ubiti, samo bez neke naročite žurbe.

KRATKI SREĆNI ŽIVOT FRANSISA MAKOMBERA
(lica: Fransis Makomber, Fransisova žena Margo, unajmljeni lovac Vilson)
„Znate, ja mislim da se više nikada neću ničega uplašiti“, reče Makomber Vilsonu. „Nešto se zbilo u meni otkako smo ugledali onog prvog bivola i počeli da ga gonimo. Kao kad prsne brana. Osećao sam pravo oduševljenje.“
„Pročiti to krv čoveku“, reče Vilson. „Ljudima se dešavaju đavolski čudne stvari.“…..
.“Znate, ja bih voleo da se ogledam još sa jednim lavom“, reče Makomber,“Sada ih se zaista ne plašim. Na kraju krajeva, šta oni mogu čoveku?“
„Tako je“, reče Vilson. „Najgore što mogu to je da vas rastrgnu. Kako beše ono? Od Šekspira. Đavolski dobro. Čekajte ako mogu da se setim. Ih, đavolski dobro rečeno. Nekada sam to voleo da citiram. Čekajte da se podsetim. „Tako mi vere, ja ne marim; čovek može samo jedanput da umre; mi dugujemo bogu samo jednu smrt, bilo ovako ili onako; onaj koji ove godine umre, podmirio je dug za iduću.“