Domaći režiseri

Nagrađivani srpski reditelj Goran Paskaljević, dobitnik počasnog Zlatnog Aleksandra na proteklom 50. Solunskom filmskom festivalu, izjavio je da njegov novi film “Medeni mesec” - prva srpsko-albanskakoprodukcija, koju će premijerno 24. novembra videti i beogradska publika u Sava centru, predstavlja poruku protiv predrasuda današnje zapadne Evrope i zatvaranja njenih granica.
Paskaljević je, osim Zlatnog Aleksandra za doprinos filmskoj umetnosti, dobio u Solunu i nagradu publike za film “Medeni mesec”, prikazan u programu “Balkanski pregled” 50. Soluna, koji mu je priredio i retrospektivu i objavio reprezentativnu publikaciju o njegovom opusu.

Beogradskoj premijeri “Medenog meseca” prisustvovaće i deo albanske glumačke ekipe te savremene drame, najavio je Paskaljević 23. novembra na konferenciji za novinare u Ministarstvu kulture Srbije, dodajući da će 27. novembra biti i albanska premijera tog filma, na otvaranju filmskog festivala u Tirani, a prisustvovaće joj i grupa beogradskih glumaca.

Napominjući da “Medeni mesec” nije film o srpsko-albanskim odnosima, Paskaljević je rekao da je ideju za to ostvarenje, za koje je scenario napisao sa mladim albanskim piscem Gencom Permetijem, dobio sasvim slučajno pre tri godine prilikom posete Tirani.

“Otišao sam tamo sa svim srpskim predrasudama, ali sam otkrio da je Tirana moderan grad. Video sam mini suknje, nisam video kečiće... Kafići su kao u Beogradu u Strahinjića bana... Otvaraju se, primetan je entuzijazam kod njih”, rekao je Paskaljević, dodajući da mnogi u Tirani znaju srpski jezik i italijanski, jer su za vreme vladavine Envera Hodže gledali jugoslovensku i italijansku televiziju.

Politika je, međutim, toliko prisutna u našim životima da ne može da se izbegne, rekao je Paskaljević, dodajući i da nigde političari nisu veće zvezde nego kod nas.

Glavni junaci filma “Medeni mesec”, čija je svetska premijera bila na 66. Mostri u Veneciji, dva su mlada para, srpski i albanski, koji odlučuju da napuste domovine u potrazi za boljim životom u Zapadnoj Evropi.

Priča, međutim, kako je naglasio Paskaljević, nije o vizama, jer su ih uredno dobili, već o “predrasudama Zapadne Evrope koja zatvaragranice, jer nije svesna da se silom ne može sprečiti migracija i da je Evropa danas u stvari ono što je Amerika bila pre sto godina”.

Paskaljević je podsetio i da su Francuska i druge razvijene evropske zemlje bile kolonizatori, ali sada ne dozvoljavaju građanima bivših kolonija, poput onih u severnoj Africi, da dođu kod njih, iako su ih godinama iskorišćavali.

Navodeći da je poruka “Medenog meseca” stoga: “Otvorite granice!”,

Paskaljević je rekao i da se migracija može sprečiti samo ako je u zemljama iz kojih dolaze imigranti život bolji, odnosno podizanjem njihovog životnog standarda.

I mladi beogradski glumac Nebojša Milovanović, koji je boravio sa Paskaljevićem u Solunu, a u “Medenom mesecu igra talentovanog violončelistu Marka koji je dobio priliku da svira u čuvenoj Bečkoj filharmoniji i kreće sa verenicom u Beč, naglasio je da je odnos prema granicama bitan za sve i istakao da one ne bi trebalo uopšte da postoje, a posebno ne za umetnost i kulturu.

“Lik koga igram ne može da ode da svira, jer je neko stvorio granice.To je jedna metafora ovog filma, a to se dešava i sportistima, na primer. Kvalifikuju se, ali ne mogu da odu... I to samo zato što su sa ovog područja”, rekao je Milovanović.

Mlada glumica Jelena Trkulja, koja debituje na filmu u “Medenom mesecu”, a igra Markovu verenicu, rekla je da, na žalost, pripada “generaciji koja ne putuje”.

Zahvaljujući Paskaljeviću i boravku u Veneciji i na drugim festivalima, kako je rekla, oseća se kao deo sveta.

Film “Medeni mesec” prati i sudbinu albanskog para Melinde i Nika, koji putuju u Italiju da bi mogli da ostvare svoju ljubav, zabranjenu u Albaniji, ali takođe se suočavaju sa novim problemima, iako imaju uredne vize i ostala dokumenta i nemaju nikakve veze sa incidentom koji se desio na Kosovu...

Osim Milovanovića i Jelene Trkulje, u “Medenom mesecu” igraju i Petar
Božović, Lazar Ristovski, Jozef Shiroka, Mirela Naska, Bujar Lako i
Yllka Mujo, a Paskaljević je glumcima u svojim filmovima i posvetio
Zlatnog Aleksandra.

U njihovo ime zahvalila je Mirjana Karanović, koja je bila članica međunarodnog žirija 50. Soluna, a prema rečima mladog Milovanovića, koji je igrao i u “Buretu baruta” i “Optimistima”, Paskaljevićevi glumci i nose emociju njegovog filma.

I Milovanović i Jelena Trkulja izrazili su izuzetno zadovoljstvo radom sa Paskaljevićem, navodeći da daje glumcima slobodu, da je fenomalan na snimanju i da stvara odličnu atmosferu za rad...

Paskaljević je posebno pohvalio Jelenu Trkulju, navodeći da mu je trebalo pet minuta da odluči da joj poveri jednu od glavnih uloga.

“Nije mogla da veruje. Ona je pravo otkriće”, rekao je Paskaljević, dodajući da je uvek voleo da promoviše mlade glumce.

Povodom učešća na jubilarnom Solunskom festivalu, Paskaljević je rekao i da je grčka publika slična srpskoj, a odlično je primila “Medeni mesec” i sale su bile pune.

Uručenju Zlatnog Aleksandra prisustvovala je i državna sekretarka Ministarstva kulture Srbije Nadica Momirov, koja je istakla da je i Ministarstvo podržalo film “Medeni mesec”, te da je to posebno važno jer je reč o prvoj koprodukciji sa Albanijom, uz poruku da se umetnošću i kulturom mogu prevazići aktuelni politički odnosi.

“Za mene je to film sa porukom optimizma”, dodala je ona.

Osim 50. Soluna, Paskaljević je među festivalima na kojima je do sada učestvovao filmom “Medeni mesec”, uključujući i Toronto i Abu Dabi, posebno istakao i Valjadolid, na kojem je osvojio treći put u karijeri glavnu nagradu “Zlatni klas”, što dosad nije pošlo nijednom svetskom reditelju u istoriji tog španskog festivala (samo Roselini i Louč dobili su dosad po dva puta).

“Medeni mesec” biće prikazan na još niz festivala, a ulazi i u svetsku distribuciju, iako je danas teško da film nađe put do gledalaca,rekao je Paskaljević.

Njegov novi film otkupljen je već za Španiju, Južnu Ameriku, Austriju i Nemačku, u toku su pregovori sa Italijom, a u Francuskoj počinje da se prikazuje u decembru.

U beogradskim bioskopima će, posle premijere, početi da se prikazuje  26. novembra u “Koloseju” i “Rodi”, u distribuciji kuće “First Production”.

Povodom retro stila plakata za film “Medeni mesec”, Paskaljević je rekao da je film zamislio kao novi neorealizam, pod uticajem De Sike, te da je hteo da baš takav bude plakat, ali su ga distributeri odbili, smatrajući da nije komercijalan. U Veneciji su, međutim, pored svih komercijalnih plakata, zapazili baš taj. I sada je svuda prihvaćen, osim u Francuskoj, gde je napravljen plakat koji liči na pasoš sa pečatima, rekao je Paskaljević.

Paskaljević je dobitnik niza filmskih nagrada i drugih prestižnih priznanja, uključujući francuski Orden za umetnost i književnost.

Osim na proteklom Solunu, imao je i retrospektivu u Muzeju moderne umetnosti (MoMA) u Njujorku, u saradnji s Ministarstvom kulture Srbije, Skupštinom grada Beograda i Jugoslovenskom kinotekom, a na Solunskom festivalu najavljeno je da će mu retrospektivu prirediti i Britanski institut za film već sledećeg leta.

Rođen u Beogradu 1947. godine, Paskaljević je završio Filmsku akademiju u Pragu, a 1976. debitovao je filmom “Čuvar plaže u zimskom periodu” i već za njega je dobio nagradu kritike u Berlinu. Proslavio sei filmovima “San zimske noći”, “Pas koji je voleo vozove”, “Bure baruta”, “Poseban tretman”, “Anđeo čuvar”, “How Harry Became a Tree”, “Varljivo leto '68”, “Someone Else's America”, “Tango
Argentino”, “Optimisti” i “Vreme čuda”.

Izvor:seecult.org

Francuski orden Goranu Paskaljeviću

Izvor: B92


Beograd -- Filmskom režiseru Goranu Paskaljeviću svečano je uručen Orden reda umetnosti i književnosti u rangu oficira, koji mu je dodelilo francusko ministarstvo kulture.



Republika Francuska odlikovala našeg reditelja Ordenom umetnosti i književnosti, u rangu oficira

Našem reditelju Goranu Paskaljeviću juče je u Francuskoj amabasadi u Beogradu
svečano uručen Orden umetnosti i književnosti,u rangu oficira, koji dodeljuje francusko Ministarstvo kulture. Svečanost je održana u prisustvu velikog broja političkih zvanica, filmskih, pozorišnih i umetničkih poslenika. Ovaj Orden se dodeljuje „osobama koje su se istakle stvaralaštvom na polju umetnosti ili književnosti i time doprineli francuskoj i svetskoj umetničkoj i kulturnoj baštini”, navodi se u obrazloženju odluke o dodeljivanju odlikovanja .

Našem reditelju Orden je uručio Žan Fransoa Teral, ambasador Republike Francuske u Srbiji, podsećajući na Paskaljevićevo stvaralaštvo, njegovo studiranje na čuvenoj praškoj Famu akademiji i mnoga međunarodna priznanja kojima je do sada nagrađen.

– Tokom godina, delo Gorana Paskaljevića nametnulo se kao način promišljanja autentičnog modernog i demokratskog lica Srbije i njene kulture u svetu. Njegovo delo je karika u dugoj tradiciji između Francuske i Srbije, koju i reditelj otelotvoruje. Humanistički ideali i potraga za istinom i slobodom kojom zrače njegovi filmovi upravo su vrednosti kojima Francuska pridaje suštinski značaj. Birajući 9. maj, dan Evrope, za ovu dodelu, želimo da naglasimo i slavimo evropske vrednosti slobode i humanizma, kojima je Paskaljevićevo delo prožeto – istakao je ambasador Teral i podsetio na vrlo uspešnu retrospektivu filmova našeg reditelja koju je tokom januara priredio Muzej moderne umetnosti MOMA u Njujorku.

Zahvaljujući na priznanju, Goran Paskaljević je, između ostalog, rekao:

–
U evropskoj kulturi, Francuska igra jednu od najznačajnijih uloga, pogotovu kada je reč o filmu. Da nije bilo Žaka Langa i zalaganja francuskog Ministarstva kulture, evropski film pod pritiskom Holivuda ne bi opstao. Francuska se tada usprotivila nameri da evropski film postane deo trgovinskog ugovora, i da se ukinu subvencije, tako da je spasila autorski film. Zato želim da uputim apel budućoj srpskoj vladi da jednom shvate da kultura ide ispred diplomatije i da tiho i nečujno
otvara vrata svuda u svetu, a za to je potrebno više sredstava nego što se sada izdvaja.

Podsećajući na značaj stvaralaštva Živojina Pavlovića, Aleksandra Petrovića i Dušana Makavejeva, koji su proslavili srpski film kao deo evropskog filma i kulture, Paskaljević je poželeo i nadu mladim snagama srpskog filma da istraju i nastave da „ostavljaju značajan trag u kulturi Evrope i sveta”. Primajući Orden, Paskaljević se vrlo duhovito zahvalio Republici Francuskoj, ističući da je u njegov život uvela i suprugu Kristinu.

Odlikovanje reda umetnosti i književnosti ustanovljeno je u Francuskoj 1957. godine i izaziva poštovanje među umetnicima. Ovo priznanje jedno je od retkih odličja koje nije bilo zahvaćeno velikom reorganizacijom koju je sproveo
predsednik Šarl de Gol, ukinuvši čak 13 odlikovanja različitih ministarstava.Orden ima tri ranga, viteza, oficira i komandora, a godišnje se njime okitioko 450 vitezova, 140 oficira i 50 komandora u celom svetu.

I. Aranđelović

Kristina i Goran Paskaljević u svom dorćolskom raju




''Može se imati mnogo para, vrhunska tehnika, najbolji glumci, izuzetan
scenario, ali bez duše nema dobrog filma. U Americi su mi davali vilu s
bazenom, sve što želim, ali nije vredelo. Ništa bez duše i emocija. Zato
smo Kristina i ja sad ovde'', kaže nagrađeni reditelj


U trenutku kada je u svečanoj sali u San Sebastijanu, na završnoj večeri 52. Međunarodnog filmskog festivala objavljeno da je film "San zimske noći" reditelja Gorana Paskaljevića dobio čak dva "Gran prija" , i reditelj, vidno uzbuđen, krenuo ka mestu svečanog uručenja, zazvonio mu je mobilni telefon. Iz telefona je treštala muzika. Trubači! I Sajbija, pesma Šabana Bajramovića koju peva u njegovom filmu "Anđeo čuvar". Kroz zvuke trube prepoznao je glas Zorana Živkovića, bivšeg premijera Srbije, koji mu je čestitao nagradu. "Evo, mi u Nišu slavimo. U kafani sam sa društvom i častim za tvoju nagradu".
To mu je u svesti ostavilo jači trag od samog dodeljivanja nagrade. Ta melodija, Šabanova pesma i Zoranovo iskreno radovanje.

Toliko o duši.

Posle ovog najnovijeg uspeha zvonimo na vratima njegove porodične kuće na Dorćolu u Dobračinoj ulici. Da razgovaramo o filmu i duši. A to je kao kad govoriš o sebi. Jer, svi Goranovi filmovi koje je do sada snimio imaju dušu, kao lajtmotiv priče. Od "Legende o lapotu", kratkometražnog dokumentarca kojim je početkom sedamdesetih godina odmah privukao pažnju na sebe, pa preko "Čuvara plaže u zimskom periodu", "Psa koji je voleo vozove", "Varljivog leta 68", "Vremena čuda", pa do "Bureta baruta", " Tuđe Amerike" i "Sna zimske noći".

Jer, samo će reditelj siguran u sopstveno srce i osećanja, na improvizovanom scenariju, koji je tokom snimanja potpuno prilagođavan mogućnostima i biću jedne autistične devojčice koja je, uz glumca Lazu Ristovskog glavna junakinja nagrađenog filma, izgraditi priču otragediji građanskog rata u našoj zemlji, kroz odnos jednog preživelog i jedne hendikepirane devojčice.

Za takav film treba mnogo znanja, ali i duše.

Francuska komoda

[/center]

- Kristina neće da se slika - kaže kao da se izvinjava još na ulazu. - To je njena odluka. Jednom sam je nagovorio, ali bolje da nisam.

Dobro, Kristina neće. Penjemo se stepenicama obloženim drvetom. Kristina Žante, sada Pakaljević, za koju je Goran jednom rekao da je u njegov život poslao Bog ili neka kosmička sila koja je iznad svih ljudi i s kojom se, posle dva građanska braka, venčao u crkvi Ružici, na Kalemegdanu, dočekala nas je skupljene kose, u velikom bež džemperu i plavim pantalonama. Na licu ni trunke šminke.

Shvatili smo poruku: spremila se da se ne slika.

Može li piće? Kafa? To se podrazumeva.

Psetance neodređene rase, po imenu Ofelija, koje po izgledu ali i pogledu neodoljivo podseća na simpatičnog gremlina, ne odvaja se od naših nogu. Gosti joj se dopadaju.

- Ima četrnaest godina - objašnjava nam Kristina na prilično tečnom srpskom jeziku. - I čitav svoj život provela je odbačena od ljudi po azilima za pse i na ulici. Sada prvi put ima dom i ljubav koju ranije nije imala. Zato je srećna. Ona se svima raduje.

Ofelija kao da razume da se o njoj govori i ne skida pogled sa Kristine. U tom pogledu su sva Ofelijina osećanja.

Iz dvorišta kroz otvoren prozor čuje se lavež pasa.

- Dole su još dvoje. Takođe napušteni, iz azila. - dodaje Goran. -
Ni Kristina ni ja ne možemo da ih gledamo tako odbačene kako lutaju ulicama. Zato ih i skupljamo.

U Ovči, kod jedne žene na imanju, Paskaljevići se brinu za više od stotinu takvih pasa. Tačnije, Kristina se time ozbiljnije bavi. Ona ih smešta, udomljava, vakciniše i steriliše, plaća hranu, lekove...

- Znam da je to posao kome nema kraja - s uzdahom kaže Goran. - Ali, ne možemo da ih ostavimo onako bespomoćne da na ulici skapaju.

Kada se uđe u prostor gde žive Paskaljevići, jer se ne može reći da su to klasične sobe, čovek ne može da sakrije divljenje s koliko ukusa, ljubavi i mašte je uređen njihov dom. Goran kaže da su tih 240 kvadrata, u kojima žive on i Kristina, sređivali po svom ukusu. Od plafona do lajsni na parketu. Goran kaže da je stajao majstorima nad glavom, da je bio uporan da istera svaku sitnicu. Divna lampa od
porcelana kraj stilskog ogledala i svećnjaka, daje dodatni štimung ogromnoj prostoriji u kojoj je smešten trpezarijski sto, jedna komoda Kristinine babe iz sedamnaestog veka doneta sa francuskog sela. U suprotnom kraju velika klub garnitura sa televizorom i stočićem. Prekoputa, dole u dnu je mali bar, takođe po ideji domaćina.

Goran nam s ponosom pokazuje svoj dom. Jasno je da je sve što je zaradio od filmova, pogotovo u inostranstvu, ulagano ovde, u njegov dorćolski raj. Napravio je takvu kuću da u njoj bude potpuno srećan i siguran. Ali i usamljen, kad to poželi. I dok većina ljudi beži od kuće,Goran je napravio kuću u koju može da pobegne kada mu je dosta svega.

Potpuno siva mačka, francuskog imena Bižu, lenjo se prošetala duž cele sobe i sela na veliki trpezarijski sto, koji su kroz širom otvoren prozor doticali zraci toplog, jesenjeg sunca.

- I njena sudbina je slična Ofelijinoj - kaže Kristina. - I njoj smo spasli život i mi smo joj sve što na svetu ima.



Gde su koreni duše u Goranovim filmovima? U životu i iskušenjima? U sećanjima?
Dokle, zaista, sežu uspomene?
- Sećanja datiraju iza nas - kaže Goran Paskaljević bez nekog premišljanja. - Ona su, ustvari, u nama još iz vremena dok nismo ni postojali. Sve što sam čuo od babe, dede, oca ili majke, to su moja sećanja. I tu se podvlači crta. Sećam se kako mi je baba pričala da se njen otac našao kao putnik u vozu kojim su se vraćali oficiri u Niš, posle ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage. Ja i sada u sećanjima
vidim njihove krvave sablje koje pokazuju i mundire isprskane krvlju.
Eto, dokle dopiru sećanja. Sećam se i da mi je otac, koji je bio novinar i glavni urednik "Duge", pričao da je kao mlad krenuo u Španiju da se bori. Ali nije stigao. Zakačio je takozvanu spavajuću bolest. Osam meseci je bio kao u nekoj komi. I to ga je sprečilo da ode. Ali mi je ispričao da je prva stvar koju je video kada se probudio bila njegova majka koja mu je donela puslice. Kad god mi je baba kasnije pravila puslice, ja sam se sećao te očeve kome i sna. Od tih priča i sećanja i počinje da se gradi ličnost.

Kristina pažljivo sluša šta Goran govori.

- U Nišu sam živeo od svoje druge do šesnaeste godine - nastavlja Goran. - I to je za mene bila ogromna sreća. Rođen u Beogradu, u Knez Mihajlovoj 19, a odrastao u Nišu. Tamo sam sve prvi put u životu probao.Taj boravak u Nišu i razvod mojih roditelja me je dosta obeležio. Živeo sam uz babu i dedu i od njih sticao mnoga znanja, ali i kalio svoju dušu. Baba mi je uvek govorila: " Tvoji su razvedeni i ti sve moraš sam u životu". Zato ja po nekom mentalnom sklopu i ličim na moju babu
Nataliju.

-Uvek sam nosio osećaj da sam provincijalac. Ali ne kao kompleks. A to znači da su mi prijatelji najvažniji. I sada često odem u Niš, mada nemam tamo više nikoga. Ali odem. Da vidim ljude, da popričam sa prijateljima. Samo onaj ko ih iskreno ima, zna koliko to vredi. Moja generacija u Nišu ne voli mnogo Zorana Živkovića, ali me je on jedini zvao da mi čestita. I ta iskrenost me je zaista dirnula. Zato mi je njegova čestitka jasnija u svesti nego sam čin dodeljivanja nagrade.

Sa filmom se upoznao slučajno. Trebalo je vremena da film u njemu zauzme mesto koje će mu opredeliti život.

- Kada sam se vratio iz Niša u Beograd, moj očuh Filip Aćimović, koji je bio zamenik direktora Beogradske Kinoteke, i bukvalno me je zarazio filmom. U Kinoteku sam odlazio svaki dan. Posao mi je bio da cepam karte publici, a posle besplatno gledam film. Tu sam i shvatio da ja ustvari i hoću da se bavim filmom. Moj otac Vlada Paskaljević se valjda nadao da ću biti novinar. Jer podjednako sam udisao i miris "Glasove" štamparije gde se štampala "Duga", kao i onu finu i tajanstvenu prašinu Kinoteke, uz miris kanfora sa celuloidne trake, koji se širio kada bi se vadili filmovi iz kutija i ušniravali u projektor. Očuh mi je i predložio da studiram u Pragu. Rekao mi je: "To je najbolja škola. Tu idi". I ja sam otišao. Iskustvo iz provincije mi
je pomoglo da se tamo sjajno snađem.


O svojim praškim danima, o filmovima, o novcu koji uvek nedostaje kada je film u pitanju, mogli bismo da razgovaramo, kaže Goran, do sutra.

- Mene brine jer mi se čini da Beograd u tom pogledu nema energije. Jer svaka individualnost, pa čak i da je utopijska, kao što Vuk Bojović predlaže da se od Velikog ratnog ostrva napravi najlepši zoološki vrt na svetu otvorenog tipa, kod nas se ne prima. Meni će, evo,Florans Kolombani, poznata novinarka "Monda", doći 25. novembra na premijeru u Beograd. U svetu ljudi to prate. A kod nas je druga situacija. Da nije bilo Madlene i Filipa Ceptera i njihove finansijske pomoći, ovo govorim uz puno zahvalnosti na razumevanju, "San zimske noći" ko zna da li bi ikada bio snimljen.

Kristinina odlučnost da se ne slika za novine kao da je tokom razgovora sasvim popustila. Iako je naš fotoreporter napravio nekoliko snimaka, nije reagovala. Goran nam je upravo pričao kako su se njih dvoje sreli, pa izgubili, pa opet našli...

- Kristina, on te slika - skida sa sebe odgovornost Goran.

Samo se osmehnula i nije se ljutila.

Shvatili smo to kao prećutno povlačenje zabrane.

- Kristina je rodom iz Laona - počinje Goran svoju priču o susretu sa ženom svog života. - To mesto je u jedanaestom veku bila prestonica francuskih kraljeva. Ja i ne znam da ona postoji, a ona zbog filmskog festivala u Laonu u kome je radila, dobije zadatak da me nađe ipozove.

- On mi je bio radni zadatak - dodaje Kristina s osmehom.

- Traži me svuda, ne uspeva - nastavlja Goran. - Dođe i do mog telefona, ali sam ja tada u Grčkoj. Uzalud zvoni. I da ne dužim, nađe me posle četiri meseca. Ja prihvatim poziv i dođem u Laon. Tu za "Tango argentino" dobijem Gran pri i žirija i publike. Tada smo se i upoznali. I to je bilo sve. Ali mi je, nekako, ostala u svesti. Ja se u međuvremenu razvedem i ostanem u Londonu da montiram "Tuđu Ameriku", ali sve češće mislim na nju. Sad ja zovem, ali je nema. Kažu mi: ona je u Brislu, radi u onoj evropskoj komisiji za finansiranje filmova. Šta sad da radim.
Poznajem sebe. Ja ne mogu da živim sam. I krenem da je tražim. Kakva je to samo telefonska potera bila. Na kraju dođem do njenog faksa. I pošaljem poruku: " Molim te javi se, ja sam u Londonu".

- Ja sam u tom času u vozu za Brisel - sad nastavlja Kristina. - I ja mislim na njega i sigurna sam da ću, kad stignem, čuti od njega neki glas. I zateknem faks. Posle dva dana otputujem za London. I tako je počela naša ljubav. Svakog petka ja na aerodrom i za London. Puna tri meseca. U novembru Goran, posle montaže, dođe kod mene u Brisel da živi. Rekao mi je : "Tebe više volim nego Pariz i mada ti je taj Brisel dosadan, biću s tobom." Ja sam dobro zarađivala. Imala sam platu pet
hiljada dolara mesečno, bez poreza. Goran je svakodnevno obilazio antikvarnice i kupovao sve što bi mu se dopalo. Ali je u Brislu kopneo. Posle godinu dana, ja se odlučim, dam otkaz i odem s Goranom u Pariz. I evo, sada smo ovde.

- Posle Pariza odemo u Los Anđeles - podseća je Goran .- Ali nisam dugo izdržao. Iako su mi dali vilu s bazenom i sve što sam poželeo, nije vredelo. Producenti su zahtevali da u mojim filmovima igraju Kim Bejsinger, Alek Boldvin, a ja na to nisam pristao. Onda smo došli u Beograd i evo nas tu, na Dorćolu.

Što se tiče "Sna zimske noći ", Goran se nada da će i u Beogradu biti dobro primljen kao u San Sebastijanu, jer on na neposredan način kaže da su i Srbi činili zločine u ovome ratu.

- To je kod nas još teška tema i znam da će biti i onih koji će me opet prozivati. Ali, meni je savest čista. Film sam radio kao čovek koji deli ljude na dobre i loše, a ne na velike i male Srbe. Jer ja volim svoju zemlju, a tim filmom, verujem, više činim za nju od mnogih koji su od naše nesreće profitirali, a sada su im puna usta patriotizma i busanja u grudi. Uostalom, videćete koliko duše ima u tom filmu. Jer,
kada prođu emocije, ostaje duša koja je bsmrtna. Uostalom videćemo posle premijere šta će se govoriti.

Ofelijin pogled i razdragani lavež na odlasku, razumeli smo kao poziv da se opet vidimo.

- Pa naravno - objasnio nam je Goran s osmehom - ona tako
pozdravlja sve čija je ruka mazila, a ne tukla. I ona to iskreno misli.

Jovan ANTONIJEVIĆ

Snimio Gradimir VIŠNJIĆ

izvor:politika.rs

Živojin Žika Pavlović bio je jedan od najznačajnijih srpskih reditelja crnog talasa jugoslovenskog filma, kao i eminentni književnik, slikar i profesor Fakulteta Dramskih umetnosti u Beogradu.

15. aprila 1933. godine u Šapcu. Detinjstvo je proveo u mnogim gradovima Srbije, a najviše u selu Vratarnici kod Zaječara. Sa devetnaest godina počeo je da piše o filmu i umetnosti za beogradske novine i časopise. Diplomirao je dekorativno slikarstvo na Akademiji Primenjenih umetnosti u Beogradu. Sa dvadeset pet godina režirao je svoj prvi amaterski film Ljuba Popović (1958).Tri godine kasnije završio je svoj prvi igrani film Žive vode iz omnibusa Kapi, vode, ratnici (1962). Za ovaj film, Pavlović je dobio prvu od mnogobrojnih nagrada (specijalna nagrada žirija na filmskom festivalu u Puli).
A nagrada filmskih kritičara na festivalu u Katargi (1965. godine) za film Neprijatelj, bila je prva međunarodna nagrada koju je dobio.

U svojoj tridesetoj godini objavio je prvu zbirku pripovedaka Krivudava reka (1963. godine). Njegov prvi roman Lutke, objavljen je 1965. godine. Za to delo, Pavlović prima prvu od mnogobrojnih nagrada za kreativno spisateljstvo (nagrada Isidora Sekulić 1967. godine). Živojin Pavlović snimio je 15 filmova i objavio 32 knjige.
Njegovi filmovi su prepoznatljivi kako po izrazu, tako i po tematici koju obrađuje. Uglavnom su to socijalne drame, sa glavnim likovima neprilagođenim društvu u kome žive i društvenim prilikama koji vladaju — filmovi sa izrazito kritičkim stavom. Nakon filma Zaseda (1969) je bio žestoko kritikovan od strane zvaničnih vlasti
Jugoslavije, tako da je jedno vreme bio u mogućnosti da radi jedino u Sloveniji.
Retrospektive njegovih filmova organizovane su u Pezaru (1983), Larošelu (1985), Parizu (1986. i 1990), Monpeljeu (1990) i Strazburu (1991).

Kao glumac, pojavljuje se samo u jednom dugometražnom igranom filmu Nacionalna klasa reditelja Gorana Markovića, u više nego sporednoj ulozi koja traje svega nekoliko sekundi, ali i u tri kratkometražna filma svojih studenata sa Akademije Braća Karić u Beogradu, na kojoj je bio redovni profesor. Preminuo je u 29. novembra 1998. godine Beogradu.

Nakon njegove smrti u januaru 2006. objavljeno je šest tomova njegovog Dnevnika u izdanju novosadskog Prometeja i beogradskog Podijuma. Obimom od oko 2.500 stranica, i širinom vremenskog raspona (1956 — 1993), ti dnevnički zapisi - naslovljeni kao Izgnanstvo I-II, Ispljuvak pun krvi i Diarium I-III, prevazilaze sve što je u tom žanru kod nas do sada napisano i objavljeno.
Bio je oženjen novinarkom i književnicom Snežanom, ćerkom valjevskih advokata Olge (1911-1988) i Ranisava Lukića. Njihova deca su Milena, Vuk i Nenad.

Filmografija

Žive vode (omnibus Kapi, vode, ratnici, 1962)
Grad (film) (omnibus Grad, Pavlović je režirao Obruč, 1963, zabranjen)
Neprijatelj (1965)
Povratak (1966)
Buđenje pacova (1967)
Kad budem mrtav i beo (1968)
Zaseda (1969)
Crveno klasje (1971)
Let mrtve ptice (1973),
Pesma (tv film u 6 epizoda, 1974),
Hajka (1976)
Doviđenja u sledećem ratu (1980),
Zadah tela (1983)
Na putu za Katangu (1987)
Dezerter (1992),
Država mrtvih (1997).

wikipedija



Insert iz filma " Budjenje pacova " sa Slobodanom Perovicem i Dusicom Zegarac.







Insert iz filma "Kad budem mrtav i beo " sa Draganom Nikolicem.







Insert iz filma "Zadah tela " sa Radetom Serbedzijom.

Država mrtvih

Država mrtvih je poslednji film Živojina Pavlovića.
U prvoj polovini 1997. godine najavljeno je da će se uskoro pouzdano znati hoće li te jeseni Živojin Pavlović početi Rekvijem, film do koga mu je, od nekoliko projekata o kojima je razmišljao nakon Dezertera (tada starog već pet godina), izgleda najviše bilo stalo. A onda je krajem jula 1997. počeo da snima film o kome dotad nije bilo ni reči. Producent, Zoja Todorić, kao i dramski pisac Siniša Kovačević, predložili
su mu da snimi film po Kovačevićevoj pozorišnoj predstavi Janez, i Država mrtvih je započeta. Za film adaptiranoj Kovačevićevoj drami. U prvom planu scenarija bio raspad jedne porodice koji je nosio simboliku raspada SFRJ. To je metafora o rastakanju SFRJ, drama identiteta ovih prostora, pa bi neko u priči o Slovencu lako prepoznao priču o Kosovu. Kao u Dezerteru, scene su rađene izuzetno naturalistički.
Film je snimljen za mesec i po dana, do polovine septembra 1997. godine. Tada iz nepoznatih razloga dolazi do zastoja u celom projektu. Stvar se nije pomerila sa mrtve tačke sve do Pavlovićeve smrti 29. novembra 1998. godine. Potom dolazi do izvesnog pomeranja, pa producent pokušava da film privede kraju. Želja porodice
(a i producentkinja se složila), bila je da Slobodan Šijan završi film. Međutim, do toga nije došlo — kako zbog odugovlačenja, tako i zbog činjenice što je (zbog prethodno zakazanih obeveza), Šijan otišao u SAD.

Bilo je pokušaja da film završi Duda Ćeramilac, prvi asistent režije (koja je i na filmu Dezerter bila prvi asistent) — to je bila i želja porodice. Međutim, ni to se nije desilo.

Posao završetka se stalno odlagao sve dok se nije uključio novi producent (Komuna) i dok nije odlučeno da finalnu verziju uradi Dinko Tucaković, reditelj koji je poznavao materijal, a bio je i Pavlovićev student.

„Trudio sam se da se moj rad ne primećuje... Dinko Tucaković“
Gotovo neverovatne poteškoće na putu ovog filma od samog teksta, preko snimanja i mučnog procesa montaže, pa do premijere pred publikom, pratio je i niz uzastopnih smrtnih slučajeva. Posle Pavlovića, preminuli su i direktor fotografije Aleksandar Petković, kao i glumci Dragan Maksimović, Predrag Milinković i Ranko Gučevac – što se mračno nadovezalo na naslov filma.

Međutim, i nakon završetka filma, nastaju poteškoće i odlaganja premijere. Poslednji film Žike Pavlovića Država mrtvih premijerno je prikazan pred beogradskom publikom 29. novembra 2002. godine, na četvorogodišnjicu autorove smrti.Marketinški gotovo neispraćena, Država mrtvih premijerno je prikazana pred polupraznom salom beogradskog Sava centra. Čak je i jedan deo ekipe filma odbio da se pojavi na premijeri u Sava centru. Prema rečima reditelja, Dinka Tucakovića, ranije je bilo zamišljeno da film bude prikazan u isto vreme u Beogradu, Sarajevu, Zagrebu i Ljubljani i to baš na Dan republike (simbolično, pošto je to dan kada je i Živojin Pavlović preminuo četiri godine ranije).

Ovde imamo ceo film "Drzava mrtvih " :



Filmografija

Žive vode (omnibus Kapi, vode, ratnici, 1962)
Grad (film) (omnibus Grad, Pavlović je režirao Obruč, 1963, zabranjen)
Neprijatelj (1965)
Povratak (1966)
Buđenje pacova (1967)
Kad budem mrtav i beo (1968)
Zaseda (1969)
Crveno klasje (1971)
Let mrtve ptice (1973),
Pesma (tv film u 6 epizoda, 1974),
Hajka (1976)
Doviđenja u sledećem ratu (1980),
Zadah tela (1983)
Na putu za Katangu (1987)
Dezerter (1992),
Država mrtvih (1997).

Filmske nagrade
Zlatna maska na I festivalu mediteranskog filma za film Neprijatelj (1965. godine)
Zlatna arena za režiju na filmskom festivalu u Puli za film Buđenje pacova (1967. godine)
Srebrni medved za režiju na festivalu u Berlinu za film Buđenje pacova (1967. godine)
Velika zlatna arena na filmskom festivalu u Puli za film Kad budem mrtav i beo (1968. godine)
I nagrada za najbolji film na festivalu u Karlovim Varima) za film Kad budem mrtav i beo (1968. godine)
Zlatni lav na festivalu u Veneciji za film Zaseda (1969. godine)
Velika zlatna arena i Zlatna arena za režiju na filmskom festivalu u Puli za film Crveno klasje (1971. godine)
Zlatna plaketa za scenario, prema književnom delu na festivalu u Berlinu za film Crveno klasje (1971. godine)
Zlatna arena za režiju na filmskom festivalu u Puli za film Hajka (1976. godine)
Velika zlatna arena, Zlatna arena za režiju i Zlatna arena za scenario na filmskom festivalu u Puli za film Zadah tela (1983. godine)
Zlatni gladijator za film Na putu za Katangu (1987. godine)
Srebrna mimoza za film Dezerter (1992. godine)
Feliks romulijana (lat. Felix romuliana) za životno delo
Zlatna maslina za najbolji film na festivalu mediteranskog filma u Bastiji, za film Dezerter (1992. godine)

wikipedija

Goran Marković: Opora i setna komedija o raspadu Jugoslavije



BEOGRAD – Film „Falsifikator” reditelja Gorana Markovića, koji će imati premijeru 3. marta na zatvaranju Festa, predstavlja oporu komediju o vremenu početka raspada Jugoslavije, izjavio je autor Tanjugu.

„Tema mog filma je pad. Na tu temu dobio sam narudžbinu od Gete instituta svojevremeno da napravim pozorišni komad. Razmišljao sam koji pad mene najviše interesuje i, naravno, došao do zaključka da je pad ili raspad moje zemlje zapravo tema broj jedan mog života”, rekao je Marković.

Ovu načelnu temu spojio je sa pričom koja je „sasvim privatna, o jednom falsifikatoru koji je postojao, koji je bio altruista i težak idealista, delio je šakom i kapom diplome besplatno, smatrajući da ljudi treba da imaju diplome za posao kojim se bave”.

„To je neminovno vodilo ka padu. Tu njegovu delatnost i pad te zemlje spojio sam u jednu 'ćeliju' i sve situirao u 1968. godinu. Smatram da je 1968. ključna za početak onoga što se zove pad Jugoslavije. Doduše, Jugoslavija se nije raspala te godine, ali je početak očigledno bio tu”, ocenio je Marković.

On je podsetio da su te godine u junu bile ogromne demonstracije protiv Josipa Broza.



Vrlo je malo falilo da Tito padne tada. Sećam se, gledao sam svojim očima u Sali heroja (na Filološkom fakultetu) tadašnjeg studentskog lidera Ljubišu Ristića kako zapaljivo govori. Da je samo ta grupa studenata krenula na Beli dvor, tu bi moglo svašta da bude”.

„Dvadesetak dana kasnije u bioskopu '20. oktobar' eksplodirala je bomba, prvi teroristički, ustaški akt u Jugoslaviji uopšte. Te dve stvari su bile šokantne i predstavljale neke znakove koje očigledno niko od ljudi, osim onih iz vlasti, nije umeo da čita. Ovi iz vlasti su se stegli i održali režim još koliko je trebalo ili koliko je moglo, ali zapravo, po meni, Jugoslavija je umrla u leto 68.„, obrazložio je Marković.

Na pitanje o žanru odgovorio je da je njegov novi film opora komedija.

„Sam junak je bizaran čovek, možda malo i luckast. On slepo veruje u dve stvari - u svoju domovinu Jugoslaviju i svog idola Tita. Kada njegov svet, satkan od samih lažnih diploma i falsifikata, počne da se ruši on počinje da shvata da su i ljudi oko njega i zemlja u kojoj živi vrlo sumnjivi. Dospevši u zatvor, shvata da su njegovi falsifikati najmanji, da sve ostalo predstavlja mnogo veći falsifikat”, ispričao je Marković.

U filmu se vidi kako raste stepen falsifikovanja stvarnosti u tadašnjoj zemlji.

„Naravno, to generiše komične situacije, nije ovako ozbiljno kao što govorim. Ovaj film je u suštini jedna setna, opora komedija”, dodao je on.

Marković je napomenuo da je proces snimanja za njega bio neuobičajen.



„Nikada nisam snimio ni jedan film tako. Imali smo novca koji smo dobili od Ministarstva kulture samo za prvi deo, koji smo snimili u Beogradu, a dešava se u zatvorskoj ćeliji. Drugi deo novca smo jako teško prikupljali i na jedvite jade, po cenu neviđenih odricanja, snimili u Republici Srpskoj”.

„Između je prošlo šest meseci, ja sam bio drugačiji u vreme prvog i drugog dela snimanja. Srećom, to se u filmu ne prepoznaje, ali bilo je dramatično i malo je falilo da nikad ne bude snimljen do kraja”, ukazao je on.

Ipak, „kad se završi, sve te stvari se uglavnom izbrišu, a ostanu one prijatne, pogotovo kad film ispadne dobro ili je zgodan, zabavan kao što je ovaj”, izjavio je reditelj pomenuvši i anegdotu sa snimanja.

„Kada smo otišli na kraju na Bled da snimimo fiktivnu scenu Titove smrti, koja treba da bude najtragikomičnija u filmu, tog poslednjeg dana snimanja shvatili smo da je 25. maj. Nismo ranije mislili o tome i tako smo na Titov rođendan snimili njegovu smrt, koja je u filmu sve osim prave smrti”, ispričao je Marković.

Tita igra slavni slovenački glumac Radko Polič, a i cela podela je eks-ju.

„To je prvo zato što je siže takav. Dešava se u malom bosanskom mestašcu u kome živi 17 nacija. Igraju srpski, bosanski, hrvatski, slovenački, makedonski, crnogorski glumci. Dakle, cela Jugoslavija je u toj podeli”, rekao je autor.

U ansamblu su Tihomir Stanić, Branka Katić, Sergej Trifunović, Dragan Petrović, Momčilo Pićurić, Dražen Pavlović, Emir Hadžihafizbegović, Goran Navojec, Haris Burina.

..........................

politika.rs

....................



„To je inače sudbina svakog filma na prostorima bivše Jugoslavije. Vi tu ne možete da snimite etnički čist film. Dakle, Jugoslavija više ne postoji, ali postoje filmovi koji još uvek žive sudbinu Jugoslavije, što je vrlo interesantno i lepo u suštini”, istakao je reditelj.

Povodom premijere na Festu i pitanja o smislu tog festivala danas, rekao je da se on uopšte ne bavi smislom Festa.

„Ja sam stvaralac, umetnik koji tu prikazuje stvari, ne kreira festival. Fest kreiraju kritičari i ljudi koji se bave organizacijom. Vidim da je jako posećen i da još uvek predstavlja događaj u ovoj zemlji, što je vrlo pozitivno, jer mi u ovom trenutku sve manje imamo kulturnih događaja zbog naše politike”, izjavio je on.

Marković je napomenuo da je „ove godine izglasan budžet koji predviđa zanemarivu svotu za kulturu, a iz te zanemarive svote film je izbrisan potpuno”.

„Zato su stvari u kojima se slavi kultura, slavi film veoma značajne. Mislim da se filmovi prave za bioskope i ako već mora da bude negde premijera, da bude nešto svečano, onda nije loše da to bude na Festu”, rekao je on, dodajući da će film krenuti u bioskope 7. marta u mnogim gradovima u Srbiji, a i u regionu.

Marković je primetio da je „sada potpuno jasna slika da ova država ne daje ni pet para na kulturu”.

„Jednostavno smatraju da je to nepotrebno. Mislim da je užasna greška da država, koja pledira da podigne nacionalna osećanja i brani nacionalne interese, ne neguje glavni atribut nacionalnog interesa, a to je kultura. Narod bez kulture zapravo nije narod. Ako ukinete kulturu, ukinuli ste i sam taj narod, ostaće neki divljaci, koji su neartikulisani, koji ne znaju ko su i šta su, ukinućete im tradiciju, prošlost, ukinućete im i budućnost”, upozorio je on.

Reditelj je zapitao gde u svetu može da sa čuje srpski jezik, osim u našim filmovima koji učestvuju po raznim festivalima.

To je ova država ukinula. Ne znam više kako se osećam, nisam ni tužan, nego sam nekako zgađen”, zaključio je Marković.

politika.rs
27.02.2013.

Srđan Dragojević



Rođen 1. januar 1963. (starost 50)
Beograd

Srđan Dragojević je srpski filmski režiser. Rođen je 1. januara 1963. u Beogradu. Po obrazovanju je klinički psiholog i reditelj. Izdao je i tri zbirke pesama, a za jednu od njih "Knjiga akcione poezije" je 1986. dobio nagradu "Branko Radičević".

Kao mlad reditelj snimio je film Mi nismo anđeli, tinejdžersku komediju kojom je postao priznati reditelj. Sledeći njegov film, Lepa sela lepo gore je ratna drama po tekstu Vanje Bulića, koja govori o proteklom ratu na prostorima bivše Jugoslavije. Sledeći njegov film Rane govori o posledicama rata i stanju društva utonulog u kriminal. Nekoliko godina je pokušavao snimiti film u Holivudu, ali se zbog različitosti mentaliteta vraća u Srbiju. Poslednjih godina radi producentske poslove usput pokušavajući da snimi i novi film. Prvo je pokušao da snimi "Bodljikavo prase" po romanu Džulijana Barnsa, potom "After - postholokaustnu dramu", adaptaciju romana Melvina Bukea te film "Sveti Georgije ubiva aždahu" po drami Dušana Kovačevića. Snimio je nastavak prvog filma pod nazivom Mi nismo anđeli 2 i napisao scenario za treći nastavak koji je snimljen pod nazivom Mi nismo anđeli 3.





Filmovi koje je režirao Srđan Dragojević

1992. Mi nismo anđeli
1996. Lepa sela lepo gore
1998. Rane
2005. Mi nismo anđeli 2
2009. Sveti Georgije ubiva aždahu
2011. Parada



Wikipedia.

SLOBODAN ŠIJAN – Reditelj komedija
Još sam živ i snimam

Brojna scenarija nisam mogao da proguram zato što krv pljušti u nekom kadru. A sve zato jer u komisiji sede ljudi koji ne idu u bioskop.



Godine 1980. jedan je taman umro u Ljubljani, a drugi se još nije ukazao na horizontu. Reč je o Mišku, koji može, a bogami i vozi zavezanih očiju, jok, taj ni volan više ne drži u rukama.

Taj drugi Miško ne pripada firmi Krstić iz filma Ko to tamo peva, jer se 1987. osamostalio i osnovao sopstvenu firmu patriotski je nazvavši - Srbija.

E, pošto je prvi Miško umro pred sam kraj svog života, a ovaj drugi je poživeo posle njega, dosta Srba je potom putovalo za Beograd, za-be-o-gra-d. Bez povratne karte. Mnogi su hteli da iskoče, a i tata bi, sine. I tu kartu u jednom pravcu danas plaćaju oni i njihova deca.

Ko, bre, nema pare za autobusku kartu? Daj pet! Režija: Slobodan Šijan.

U široko sprovedenoj anketi Akademije za filmsku umetnost i nauku, a povodom stogodišnjice filma u Jugoslaviji 1996, njegov film Ko to tamo peva (1980) proglašen je za naš najbolji film. Slobodan Šijan za to gotovo da ne daje ni pet para.

Šijan nije The Umetnik: filmove ne snima za odabrane već za bioskopske ulaznice; diplomirao je režiju i slikarstvo, ali kaže da je o filmovima najviše naučio gledajući ih, i to najčešće one za jeftinu ulaznicu; teorijske analize prepušta kritičarima... A o onoj anketi kaže: „Super, ali šta je najbolji film?“



Do razgovora obavljenog u komšiluku njegovog palilulskog stana, u hotelu „Zira“, a samo usput povodom izložbe Oko filma, došlo je u vreme probnih snimanja nove Emotionove serije Žene sa Dedinja, srpskog rimejka Očajnih domaćica, o čemu Šijan zbog ugovora sa producentom odbija da govori osim da se nalazi na poziciji kreativnog direktora.

POPBOKS: Da li ste primetili u kojem kontekstu vam se ime poslednjih mesec dana pominje u novinama?

ŠIJAN: Ne, bio sam prilično zauzet.

Povodom Beogradskog fantoma i Vlade Vasiljevića koji je već pomenut u jednom filmu.

Da, imali smo ga u Davitelju.

Otkud Fantom u Davitelju, koji scenarista ga je ubacio?

Taj scenario smo pisali Nebojša Pajkić i ja. To je bila nekakva uvodna sekvenca, montaža raznih atrakcija, raznih događaja koji su mogli da učine da Beograd liči na neki veći grad. Fantom je bio jedan od tih urbanih heroja koji je u to vreme bio prilično aktuelan i blizu sećanju.

Ima li Beograd još urbanih heroja?

Pa verovatno. Urbane legende uvek postoje. Ali, mislim da se Beograd prilično udaljio od ideje urbanosti po nekom čudnom spoju koji može da bude i njegova revitalizacija. Stiglo se do neke nove ruralnosti. Čini mi se da je sve više prisutna kantri-psihologija, što opet ne mora da znači da se ona neće transformisati u jednu novu urbanu psihologiju.



S.Š. star godinu dana, 1947.

Davitelj se dešava u Beogradu-velegradu, Maratonci... u nekoj srpskoj varoši, a Ko to tamo peva, piše i na špici, „negde u Srbiji“. Koji ambijent vam je najviše ležao?

Pa nemam ja neke preference lokaliteta. Radio sam stvari koje su me zanimale. Nije bitno gde se tema filma odvija, već način na koji se pristupa humoru. Ne želim da definišem svoje filmove ni kao urbane ni kao ruralne, to sad ostavljam drugima, ali možda neki bolje komuniciraju sa gradskom publikom nego neki drugi.

Da, većina vaših filmova ima status znamenitih dela tzv. urbanog srpskog duha, iako se većina ne dešava u gradovima.

Možda, jer se to sve odvijalo početkom 80-ih, kad su filmovi snimani u jednoj atmosferi otvorenijeg i slobodnijeg Beograda. Političke stege su bile malo olabavile i slobodnije se moglo pristupiti humoru.

Kad govorite o popuštanju pritisaka, na šta tu konkretno mislite: prosto se osećalo u vazduhu ili su producenti bili blagonakloniji?

I jedno i drugo. Prvo, odlaskom Broza nestala je centralizovana vlast i republičke hijerarhije su počele da se bave same sobom. I to se odmah reflektovalo i na nadzorne mini-strukture koje su postojale po filmskim produkcijskim kućama. To je bio prilično konzervativan ukus koji i inače dominira srpskom kulturom: prizemljeni realizam i sve što se pomeri odatle dosta teško prolazi. Mislim, to traje i danas, čak na mnogo gori način. Tako da je bilo raznih primedbi za svaki film...



Nebojša Radojev, Šijan, Miloš Šobajić, ALU, 1965.

Možete li se setiti nekih?

Recimo, za Maratonce... je najpre bilo: „Šta će nam film kad već postoji pozorišna predstava?“ Jer, tada nije bilo tako uobičajeno da se ekranizuju pozorišne predstave, nisu valjda čuli za to. Maratonci... su kao predstava 10 godina bili na repertoaru. Do toga: „Šta će nama takav film?“ Kad sam smontirao Maratonce... sa arhivskim snimkom ubistva kralja Aleksandra Karađorđevića u uvodnoj špici, postavljala su se pitanja: „Otkud taj žurnal na početku, to ne sme da se pojavljuje?“ Danas to izgleda smešno, ali posle Titove sahrane pokazati da je ovaj narod imao kralja čiju je smrt takođe oplakao, za njih je bilo prilično skandalozno.

Ko se usprotivio?

Na prvoj projekciji za umetničko veće jedan od tih glavnih političkih tipova iz komisije zakasni i propusti da vidi da smo film počeli tim žurnalom. Posle projekcije nekom od bioskobdžija izleti: „Pa, onaj žurnal malo iskrzan na početku, izgrebano ubistvo kralja Aleksandra...“. A ovaj skoči: „Kakav žurnal, kakvo ubistvo kralja Aleksandra?! Jeste normalni, to ne može da ide, ne dolazi u obzir!“ Zamalo nisu zaustavili film, tražili su da se to izbaci.

Niste valjda očekivali da će Karađorđević tek tako proći?

Da, bio sam svestan tih opasnosti, pa sam napravio čitavu strategiju za taj žurnal. Doveo sam kući producenta, koji je imao i neke kreativne ambicije, i pred njim se, kao, zapitao kako da počnem film: „Eh, kada bismo imali neki materijal, kad bih samo našao neku sahranu…“ Naravno, ja sam za taj žurnal već odranije znao, gledao sam ga u Kinoteci. A on se onda seti: „Pa, evo, ima sahrana Karađorđevića!“ I pošto se osećao kao neko ko je predložio taj žurnal, on ga je potom branio pred političarima.



A da li biste vi mogli da to odbranite?

Zavisi, nikad se ne zna. Pritisak na nas je bio izvršen, ali to nije odmah ispoštovano, već se izgubilo u nekim novim situacijama u kojima taj neko nije više imao vremena da se bavi nama. A u nekim ranijim vremenima bi taj pritisak možda odmah bio prosleđen višim instancama. To je trajalo negde dve-tri godine.

Ali, recimo, kod mog trećeg filma, Kako sam sistematski uništen od idiota, javila se posebna vrsta tihih cenzura. On je baš tako i sklonjen. To je bio prvi film od ’68. koji je prikazivao te tabu događaje i imao sam velike probleme sa Umetničkim većem „Avala filma“. Ali, mada je bio na crnoj listi i nije mogao da snima filmove, predsednik tog veća je bio Aleksandar Petrović. On je ipak bio autoritet, i strašno je zalegao za taj scenario i pomogao mi da to proguram. Sačuvao sam neke interne recenzije... mislim da bi im se ljudi smejali kad bi ih danas čitali.

Taj film je snimljen po stvarnom čoveku? Da li ste ga poznavali? Ko je bio on?

Osnova za film je bio roman Mome Dimića Šumski građanin koji je pak nastao inspirisan ličnošću beogradskog marginalca Radoša Terzića, zvanog Če, inače rodom iz Ivankovca kod Ljiga, koji se muvao po gradu predstavljajući se kao zagovornik ideja tog čuvenog kubanskog gerilca. Živeo je na uglu Balkanske i Narodnog fronta, blizu mene, i povremeno, kad bi me ugledao, doviknuo bi: „Ej, kad ćeš o meni da snimiš film?!“

A kakve su bile reakcije na ulogu Seke Sablić kao Ruskinje lakog morala?

To je bila jedna od glavnih primedbi na scenario u spomenutoj recenziji: kako, navodno, sovjetskoj građanki ne priliči da se vucara i ima intimne odnose sa takvom vucibatinom našeg porekla. Kada sam spomenuo da se trenutno snima film o ljubavi Amerikanke i Srbina, te da smo mi nesvrstana zemlja, odgovoreno mi je da „u Sovjetskom savezu ne sme da se vređa njihov sistem vrednosti“, a da je u „Americi demokratija, te da to tamo može, i da mi kao nesvrstani poštujemo njihove principe“.

Da objasnimo mlađim čitaocima: šta su zapravo umetnička veća?

To je jedan tipičan izum kasne Brozove vladavine. Zapravo, ne znam tačno kada je to uvedeno. Uglavnom, kad je ukinuta zvanična cenzura, stvorena su ta umetnička veća pri svakom filmskom preduzeću. I svaki projekat je moralo da odobri to umetničko veće. To je bilo telo od jedno 10-12 ljudi, u kome su bili što članovi preduzeća, razni glumci, filmski radnici, pisci, umetnici, i, što je bilo vrlo važno, neki političari zaduženi za kulturu.



Prva klapa "Ko to tamo peva", 3. april 1980.

I to odobravanje projekata je uvek išlo nekim svojim misterioznim tokom. Znam da sam sa Duškom Kovačevićem imao dogovor da ja idem na te sastanke, jer on je bio jednom povodom Ko to tamo peva i morao sam da ga držim ispod stola za ruku da ne skoči da nekog ne zvekne. Za Maratonce... sam išao sâm, jer Duško je rekao: „Ja ne mogu da idem, nemam živaca za te gluposti.“

Šta im je smetalo, a da nije bilo vezano za politiku? Psovke, golotinja…?

Verovatno to što moji filmovi nisu, po njihovom mišljenju, uzdizali pozitivne strane našeg naroda. To isto smeta nekima i danas.

A zamerke povodom Ko to tamo peva?

Hm, da se setim... Jedan od ljudi koji je nasledio „Centar film“, nije više živ tako da ne moram da ga spominjem po imenu, i koji je posle živeo od tih naših uspešnih filmova, na ondašnjem umetničkom veću je ustao i rekao kako on ne može da shvati da u trenutku kada Došlo doba da se ljubav proba u bioskopima zgrće lovu, mi snimamo nekomercijalni film. I napao je projekat kao neisplativ i nekomercijalan. A posle je decenijama bio glavni u plasmanu, prodaji, putovanjima po svetu s tim filmom.

Ali da kažem da su na tim većima padale čak i neke konstruktivne i korisne primedbe, naročito ako je član bio neki dobar pisac kao, na primer, Mirko Kovač ili Filip David.

Jesu li političari otvoreno iznosili kritike na tim projekcijama?

Oni bi se obično javljali poslednji... Traje razgovor o Maratoncima..., svi su se istresli, i jedan od tih političara, za kog mi se čini da sam ga viđao kasnije u nekim vlastima ali se ne sećam imena, na kraju me pita: „Šta će nama ovaj film?“ A ja mu kažem: „Ne razumem pitanje.“ Nije znao šta dalje da odgovori i to se tako završilo.



Snimanje "Maratonaca", 1982.



Uprkos svemu, kao da ste blagonakloni prema tom vremenu. Maločas ste pomenuli „imali su primedbe“, a zapravo govorimo o konkretnim pokušajima cenzure.

To je vaš komentar, koji verovatno proizlazi iz vaših političkih ubeđenja ili predubeđenja. U svakom slučaju, već negde posle 1984. bilo je prilično teško ići dalje sa nekim novim idejama. Mislim da sam tu došao već sa Daviteljem... do jedne tačke kada si morao ili da vrtiš nešto što si već uradio, ili nisi imao kud, jer je prostor već bio prilično omeđen na estetskom planu.

To je uvezano, estetika i politika nisu baš toliko razdvojene: vi krenete možda u nekom pravcu da razvijate neke svoje ideje, ali one samom svojom formom postaju destruktivne za jedan etablirani sistem.

Osim malo sprdnje sa milicijom ili scene u uvodu koja prikazuje obustavljenu gradnju metroa, Davitelj protiv davitelja nema otvorenih političkih konotacija.

Ali je u onom trenutku možda bio destruktivniji i subverzivniji nego neki politički film. Jer je donosio neke vrednosti zapadne kulture koje su bile prezrene u ovdašnjem kulturnom establišmentu: davitelje, horor… Brojna scenarija nisam mogao da proguram zato što krv pljušti u nekom kadru. A sve zato jer u komisiji sede ljudi koji ne idu u bioskop.

Šijan snima komedije – to svi znamo. Zašto? Da li ste birali taj žanr ili su prosto komedije dolazile do vas?

Pre prvog igranog filma sam imao period u kojem sam snimao TV filmove i tu sam napipavao stvari. Prvo sam krenuo sa idejom „OK, ja sam neki reditelj, šta god, važno mi je da radim igranu narativnu dramsku strukturu. Šta god mi daju, ja ću to da uradim najbolje što mogu“. Međutim, sa nekim projektima osetio sam da tu ima nešto što mogu da uradim bolje.



Jedan od prvih takvih TV filmova zvao se Šta se dogodilo sa Filipom Preradovićem, a drugi Najlepša soba. U oba projekta sam napipao te neke iščašene stvari vezane za naš mentalitet, koje sam mogao malo da stilizujem u pravcu nekakvih ekstrema. Recimo, Najlepšu sobu sam u celosti snimio sa naturščicima i koristio sam Kostićeve songove sa romskim muzičarima koji komentarišu radnju. Kao kasnije u Ko to tamo peva.

U Filipu Preradoviću sam koristio manje poznate glumce iz provincijskih pozorišta ili kaskadere, pa sve do nekih naturščika. I to sam sve iskombinovao u nekakvu kvazidokumentarnu dramu u kojoj ljudi govore u kameru, ali su sve to ljudi koji viđamo, čije face pamtimo. I tu sam negde napipao da mi odgovara da idem u pravcu humora koji se bavi tim malo iščašenijim stvarima u našoj kulturi.

Hoćete da kažete da su vas glumci odveli komedijama?

Zaključak je sledeći: naši glumci su prilično rastrzani u svom poslu, rade u pozorištu, rade neke tezge, rade ovo-ono. Ne možeš da ih imaš posvećene ulozi kao Roberta de Nira u Razjarenom biku, koji će za godinu dana da se ugoji ne znam koliko kila samo zbog uloge. Ali, mi imamo sjajne glumce, naročito u Ateljeu 212, koji jako dobro znaju da rade komediju, poznaju taj humor. I samo dođu na snimanje, uskoče i odmah stupaju u akciju.

Zanatska rutina ili prosto neko njihovo životno iskustvo?

To je prosto tako bilo. Kada sam shvatio da u napornim uslovima snimanja od 20-ak dana sa tim glumcima mogu da dobijem maksimalni rezultat, nekako sam počeo da se opredeljujem za komedije. A onda, naravno, posle uspeha Ko to tamo peva vidim da mi to odgovara. Jer, ja sam čovek koji je filmom počeo da se bavi zbog njegove popularne dimenzije. Znači, film je nešto što komunicira sa širokim slojem publike i što svako može da vidi za neku malu cenu ulaznice.

Ko to tamo peva je proglašen za naš najbolji film svih vremena. Da li ste nakon montaže poslednjeg kadra znali da ste snimili veliki film?

Priča o nekom najboljem filmu jeste super, ali ni tada ni danas o tome nisam razmišljao... Dobro je kad čovek napravi dobar film. Cilj je bio napraviti nešto što komunicira, i glavna borba je bila izvesti to onako kako želim. Mnogi su zahtevali, recimo, da izbacim romske songove. To je bio pritisak do poslednjeg trenutka. Posle Pulskog festivala sam čak imao velike rasprave sa nekim svojim prijateljima, montažerima: „To uništava film, trebalo je da izbaciš.“



Šijan i Milorad Glušica, "Kako sam...", 1983.

U inostranstvu sam zbog toga dobijao komplimente od ljudi koji su međunarodni autoriteti za Brehta, oni su komentarisali da je to jedna od boljih upotreba brehtovskog principa na filmu. Sve je to bilo rezultat jedne dobre saradnje dobrog tima: i glumaca, i pisca, i reditelja, i direktora fotografije. Imao sam sjajnog direktora filma Nikolu Popovića kome je to bio mali projekat, on je bio direktor spektakala poput Neretve. Međutim, da nisam imao njega pitanje je da li bi Ko to tamo peva bio snimljen.

Snimanje filmova je čudna stvar. Kad dan-dva pred snimanje krene neka priča „možda da pomerimo za jesen, ovo-ono“ onda se zna - ako se pomeri za dan-dva, pomereno je zauvek. Ali, ja sam imao Nikolu, on je to zaustavio i rekao: „Ne može, snimamo sad!“

Navodno je to bilo namenjeno Goranu Paskaljeviću?

Da, Goran je trebalo da režira TV verziju scenarija, koja je bila veoma različita od filma u njegovom konačnom izgledu. Znači, to je bila savremena priča, za film od 50-ak minuta, koja se odigravala u autobusu GSP-a i u kojoj je glavni lik bio starac koji ide da poseti sina koji služi vojsku u Beogradu. Njega je trebalo da igra Mija Aleksić. Međutim, Goran je odustao od tog projekta da bi snimio film Zemaljski dani teku.

OK, da li je Ko to tamo peva vaš najbolji film?

Ne mogu ja o tome da govorim. To je film s kojim sam se najviše naputovao, eto tako bih rekao. Bio sam pre mesec dana u Parizu na nekom festivalu Evropa, van Evrope i opet su pokazivali taj film, a posle sam razgovarao sa publikom. I još uvek s njim putujem i činjenica je da me dosta ljudi, naročito u Evropi, zna najviše po tom filmu.

U Americi me znaju i po nekim drugim: Maratonci... su odlično prošli u Los Anđelesu, bili su na listama 10 najboljih filmova kao i Ko to tamo peva, Davitelj... je prikazan na Movie Channelu, Idiot… na nekoliko festivala.

Šta su vas pitali u Parizu?

Čekajte da se setim... Nešto oko rada s glumcima, onda neki naš čovek me pitao oko rada s Batom Stojkovićem. Očigledno je da je on ostao kao važno obeležje tog filma. Uglavnom to.



Snimanje "SOS...", slomljenog ramena, oktobar 2006.

Kako to da danas u domaćem filmu ima malo dobrih komedija. Tzv. veliki filmovi, ovi skupi i pompezni, obično su neka epska ili tragička viđenja sveta. Kao da se na tradiciju srpske komedije gleda posprdno, uprkos i Nušiću i Steriji.

Pa, to je uvek bilo. Maratonci... su imali neverovatan prijem u pulskoj Areni, to je bio lom, zemljotres smeha, ali komentari su bili: „Eto, još jedna komedija.“ Iako su komedije, naročito u dramskoj literaturi, ono najbolje što je urađeno kod nas - vidimo da se danas Sterijine ozbiljne drame gotovo i ne izvode.

Šta vam lično smeta kod epskih tema?

To je nekakva mitologija koja brzo zastareva. Da se vratim na ono što si me pitao zašto sam se opredelio za komediju: zato što sam kao filmski gledalac i filmofil shvatio da komedije duže traju. Jer, bio sam svedok kako neka melodrama iz 30-ih godina ne može da se gleda, a dobila je ne znam koliko Oskara. I ti se smeješ tamo gde ne treba da se smeješ, tamo gde treba da plačeš. Ali, kad gledaš braću Marks i te kako se smeješ modernom humoru. Znači, komedija nije bila slučajan izbor.

Da li ste se smejali, vi ili ekipa, za vreme snimanja filma, kada glumci ispaljuju one sada već legendarne replike?

Pa, dešavalo se.

Šta je bilo najsmešnije, koja replika?

Uh, nemojte, molim vas…

Koliko ste izrasli iz filmova koje ste gledali? Čini se, zapravo, da intenzivni bioskopski život u filmovima nikad niste ni skrivali.

Apsolutno! Postoje samo dva načina da se nauči pravljenje filma: gledanje i snimanje. Uprkos školovanju, bez manijačkog gledanja filmova čovek ne može da uhvati taj neki unutrašnji ritam, da to počne i u njemu da pulsira. Studentima uvek govorim da moraju manijački da gledaju filmove, to je jedini način da budeš u štosu.

Radnja vaših filmova odvija se u nekim od ključnih godina srpskog 20. veka: Maratonci... - 1934. u vreme Marsejskog atentata, Ko to tamo peva od 5. do 7. aprila 1941, Kako sam sistematski uništen od idiota - 1968, Spasite naše duše - 1991. Čemu služe te istorijske tačke?

Uh, bolje da ste intervjuisali nekog teoretičara filma nego mene. Ne voli autor toliko da objašnjava svoje filmove. Ne bih želeo da to racionalizujem, jer ako ja kažem da sam nešto uradio zbog nečega, onda je to definitivno. Filmove i uopšte umetnička dela treba pustiti da samostalno žive. Pogotovo film, koji ima snagu da nadjača ono što su autori njim hteli da urade.



Sa Tomom Gotovcem, na Alternative fim/video festivalu u Beogradu, 2007.

Ali, vidi se da to nije slučajno. Evo, i Davitelj... se dešava u važnom trenutku, u vreme Novog talasa.

U stvari, ljudi ne znaju da Davitelj... nije film o savremenom Beogradu. To je futuristički film, koji se događa četiri godine kasnije, kad Beograd postaje metropola. U vreme snimanja filma još nema Davitelja. Sadašnjost sam uvek izbegavao, jer ona lakše zastareva.

Da li je Taško Načić prosto bio logični izbor za Peru Mitića u Davitelju..., nešto što se podrazumevalo? Ili Pavle Vujisić kao šef parade u Ko to tamo peva?





I pre Davitelja... sam želeo da snimim film sa Taškom u glavnoj ulozi. I onda se desila dobra prilika. Moram da kažem da sam u svakom filmu dobijao glumce koje sam želeo. Pogotovo ako radite za solidnog producenta u okviru nekog normalnog filmskog budžeta, koji je tada bio čak i skroman u odnosu na današnje iznose. Recimo, Ko to tamo peva je koštao manje od 150.000 dolara.

Dakle, za Davitelja... ste konkretno želeli Taška, Šapera i Nikolu Simića?

Da, ja sam to tako zamislio i dobio sam svu trojicu. To je bila od početka neka ideja. To je ogromna prednost rada ovde: mi imamo vrhunske glumce koji su, barem doskora, bili prilično dostupni. Sad neki prave međunarodne karijere, pa je malo teže doći do njih.

Šaper kao Spiridon Kopicl pre (i posle) toga nije glumio na filmu. Kako ste došli do njega?

Pa, glumio je Rastka Petrovića u TV filmu o Savi Šumanoviću. U svakom slučaju, poput Spiridona Kopicla, uspeo je u životu.



Srđan Šaper (Spiridon Kopicl) i Sonja Savić (Sonja Mačkić)

Pomenuli ste naturščike. Kako ste došli do Stanojla Milenkovića („Nemojte, ljudi, ko boga vas molim“, „Dalje nećeš moći“), limara iz okoline Svilajnca? On je valjda kod vas glumio i na nekom TV filmu?

Pa da, njega sam pronašao 1978. tokom audicija za naturščike za TV film Najlepša osoba. I pored kromanjonske face, imao je izuzetnu inteligenciju, i ta kombinacija je bila veoma smešna.



Dragan Nikolić u ulozi šlagerskog pevača u Ko to tamo peva je posveta Džimiju Barki i Živojinu Pavloviću?

Apsolutno. Mada ga nismo imali u prvim verzijama podele.

Vi ste i studije režije upisali zbog Žike...

Prijavio sam se na prijemni na FDU, jer sam čuo da on preuzima klasu.

Opet zbog bioskopa, tj. zbog njegovih filmova?

Da, gledao sam Buđenje pacova i Kad budem mrtav i beo, i jako su mi se dopali.

Tada ste već bili diplomirali na Likovnoj akademiji?

Jesam, onda sam se prijavio i ovde. Kao, hajde da probam. I ispadne da od ne znam koliko, valjda 250 kandidata, prime nas četvoro. Ali teško da bih studirao još četiri godine i slušao ko zna šta, nešto što me ne zanima, da nisam mislio kako kod Živojina možda može nešto da se nauči.

I ono što je bilo dobro jeste to što je on studentima davao potpunu slobodu. Žika na studije nije gledao kao na vežbe. Nije nas tretirao kao debile: „Morate da učite A, B, C, D...“, nego: „Hajde, napravi dobar film, film u koji veruješ.“

Pre toga ništa niste snimali?

Nikad!

Da li je istina da su kod Žike postojale samo dve ocene: 5 i 10?

Jeste, on je to zaveo jer je smatrao da talenat ne može da se ocenjuje. Nije trpeo da studenti dolaze da se žale kad nisu dobili ovo ili ono za potrebe snimanja... Njega to uopšte nije zanimalo - ako hoćete da izađete na ispit, morate da donesete film i tačka. Ako ga ne donesete iz bilo kog razloga - ne možete da polažete. Ja sam jedini stigao do treće godine od cele generacije.

Jeste li bili na FDU kad su ga smenili?

Smenili su ga na mojoj trećoj godini. Izvršena je strašna hajka na njega i studente sa njegove klase. Političke komisije su gledale naše filmove, pregledali su preko 50 filmova, da bi pronašli negativan uticaj „crnog talasa“ na studente i onda su o tome objavili i izveštaj. Tražili su se tragovi Žikinih filmova, zbog kojih su ga malo ranije i zvali da predaje na FDU. Onda je i on prekršio taj princip o peticama i desetkama, jer je bio svestan da moramo da podnesemo neke projekte koji će proći kroz sve te čistke. Meni je dao sedmicu. Onako, pustio nas je da završimo treću godinu.

I odmah sam dobio poziv za JNA. Nisam uspeo da se oslobodim, iako sam počeo da glumim nekog socijalnog neprilagođenog umetnika ne bih li se nekako izvukao. Ali mi je vojni psiholog rekao: „Možda će vam vojska pomoći da se uklopite“ (smeh)… i zeznuo me. I onda sam tamo izgubio godinu dana, kao i svi koji su služili vojsku. Mada je tamo u Somboru bilo dobro društvo - Ivan Bekjarev, Goran Paskaljević, Dragan Džajić i još neke kolege… Skupili smo se u vojničkom klubu i tako smo relativno dobro prošli, ne mogu da se žalim.

Šta ste zatekli kad ste se vratili na fakulet?

Nisam se vratio, iz vojske sam položio četvrtu godinu. Nije njih zanimalo gde sam i šta sam, samo je bilo važno da nas ne vide. Cela jedna generacija, nekoliko klasa, svi koji su u tom momentu na tom fakultetu bili na filmskoj režiji, postali su crne ovce. I godinama niko nije mogao da dođe do filma. Znalo se da pripadaš onima koji su studirali kod Žike ili Saše, koji su bili tu kad je sniman Plastični Isus i to je bilo kao neka mrlja na biografiji. I to je trajalo jedno tri godine, jako ružno vreme u srpskom filmu, gde su vladali razni oportunistički mediokriteti.

Koje je to tačno vreme?

Najteži je bio period ’73-’75. A onda su počeli da se pojavljuju mlađi reditelji, pripadnici Praške škole, koji su pravili neke uspešne filmove i malo otvarali vratanca za neke od nas. Oni su bili prihvatljiviji, jer nisu dolazili sa beogradskog FDU. A onda sam i ja tu nekako počeo da snimam filmove na TV Boegradu koji su dosta solidno prolazili. Već sam stekao reputaciju nekog ko zna da režira i uspeo sam da se dočepam prvog filma, što nije baš tako lako.

Možete li da pretpostavite kako bi izgledao domaći film da su u njemu ostali Lazar Stojanović ili Jovan Jovanović?

Mislim da je srpski i jugoslovenski film u tom trenutku bio u velikom uzletu, i da je to bila najinteresantnija kinematografija u Evropi. Nije bilo jednoobraznosti kao u češkom filmu, već su autorske poetike bile veoma različite, ali i veoma subverzivne. Osećao se veliki elan, i mi kao studenti smo se osećali delom te i takve kinematografije. Ja sam bio ubeđen da ću i ja kao Lazar na četvrtoj godini snimiti celovečernji film.

Malo je poznat vaš rad pre filma: likovni period...

U početku mi je bila bliska Nova figuracija, umetnici kao Leonid Šejka, Radomir Reljić, Bora Iljovski i Bojan Bem. Posle sam bio bliži svojoj generacijskoj grupi. To je interesantna tema, jer taj period nije dovoljno istražen. To su Vladimir Jovanović ili Radovan Hiršl, slikarstvo inspirisano psihodeličnim motivima rok kulture 50-ih, omotima rok albuma, sa referencama na hipi kulturu. Dosta sam autostopom putovao po Evropi, muvao se. Po povratku iz vojske, u jesen 1974, pratio sam programe u SKC-u gde su se dešavale neke važne stvari u našoj umetnosti.

Ali sam zapravo uvek ostao negde između tih uticaja. Izložba u Salonu Muzeja savremene umetnosti je velika retrospektiva, niz radova nastalih negde od ’68. do danas.

Slikate li i danas nešto?

Slikarstvo je jednostavno preuzak pojam da bi se u njega smestilo ono što umetnici već decenijama rade. Dovoljno je setiti se poslednjih nekoliko oktobarskih salona, recimo. Tako i ova moja izložba predstavlja izbor radova koji su nastali, kako sam naslov kaže, ”Oko filma”, znači: na filmskoj traci kao nosaču slike, bilo pokretne bilo statične, na videu kao nosaču elektronske pokretne slike, na papiru kao podlozi za fotografije ili pak skice i ideje mogućih ili budućih filmskih kadrova.

Tu su i slike i crteži inspirisani filmom ili stilom nekog reditelja, ili foto kolaži koji po definiciji koriste sliku zabeleženu fotoaparatom koji takođe koristi filmsku traku. Zatim, foto-sekvence koje sam snimio na lokacijama Hičkokovog filma Vrtoglavica kao svojevrsno preispitivanje odnosa ”stvarnosti” i sećanja o doživljaju tog filma. Ali tu su i 43 broja mog Filmskog letka, neke vrste fanzina ili samizdat grafike, koji sam u periodu 1976-1979. izdavao jednom mesečno, komentarišući tekuću filmsku produkciju, iznoseći svoje stavove na jedan neformalan, često neverbalan način i pokušavajući da i sam fenomen ”filmskog” preispitam, redefinišem i zabeležim drugim sredstvima.

Od 1980. do 1984. snimili ste četiri dugometražna igrana filma, pa je onda prošlo četiri godine do srpsko-američke produkcije Tajna manastirske rakije. Trebalo je da prođe čak 15 godina do narednog filma. Zašto?



Zbog političkih promena. Došla je Miloševićeva vlast koja je očekivala da se na neki način eksponiraš podrškom njima. Ali, čitavo to zahuktavanje ratnog ludila mene nije zanimalo. Nisam želeo da sedim ovde i gledam kako razni prijatelji odlepljuju i odlaze u ovom ili onom pravcu, pa možda i ja tako odlepim. Imao sam neke ponude za posao, pokupio sam se i otišao u Ameriku. Mislim da sam sačuvao zdrav razum.

Otišli ste, dakle, zbog čistih ruku, ali zar nije šteta zbog nesnimljenih filmova?

Pokušavao sam! Nudio projekte koji su me zanimali, ali taj Miloševićev sistem je tražio antiratne filmove. A meni je to bilo apsurdno. Što da snimam antiratni film koji će da finansira režim koji inspiriše rat?

Ipak, ni Siroti mali hrčki ni SOS Spasite naše duše nisu izazvali ni približne reakcije kao filmovi s početka 80-ih? Zašto?

Možda su suviše dobri za vreme u kojem su nastali… Svaki moj film je proglašavan slabijim od onog prethodnog, kad ono, gle čuda… još sam živ i snimam!

Gde leže ekonomski motivi za bavljenje filmom? Kad stanete iza kamere, očekujete li da to neko kupi?

To je bio jedan od mojih motiva što sam počeo da se bavim filmom. Međutim, sa ubistvom bioskopskog tržišta došlo je do jednog izuzetnog suženja, pa ni najreklamiraniji filmovi ne mogu da ostvare neku gledanost. Onda se čovek malo pita gde je motivacija, šta radi. I onda se ljudi okreću nekim svojim ličnim eksperimentima.

Šta mislite, kako će film da izgleda za 20 godina?

To je zanimljivo, ali ne znam. Film se strašno menja. Teško je predvideti kako će se razvijati, s obzirom na razvoj i novih tehnologija i sistema distribucije.

Mislim i na samu dramatugiju. Zamislite savremeni film sa uličnom telefonskom govornicom?

To je nešto što ipak još postoji, ali verovatno kod nas ne radi (smeh). Nije nikad ni radilo. Ali, ima onaj problem… pokvari ti se auto... I šta da radiš? Moraš da objašnjavaš da nemaš domet ili da ti ne radi baterija na mobilnom, da bi gledalac prihvatio da si u nevolji. Ranije je bilo - pokvari ti se auto i ti si u nevolji. Stvari se definitivno menjaju.

Da li ste gledali operu Maratonci trče počasni krug? Ako jeste, šta mislite?

Mislim da je muzika zaista sjajna, ali da su autori malo „lagili“ kada su govorili da nisu uopšte gledali film dok su spremali predstavu.

Kalifornija – druga domovina

Kakve su vaše današnje veze sa Amerikom?

Ovde sam već nekoliko godina, starija ćerka mi živi u San Francisku i odlazim povremeno kod nje, ali trenutno sam više ovde iz porodičnih razloga. Bavio sam se filmom, predajem, spremam izložbu, knjigu itd.

Kada ste prvi put otišli tamo?

Negde ’82-’83, kad sam sa Maratoncima... bio u Montrealu, i onda svratio do Njujorka. Onda opet ’84. A otišao sam na duže ’86, tada sam imao neka dva projekta koja sam pokušavao da realizujem.



Šta se desilo s tim?

Jedan sam napustio usred priprema jer mi se nije dopalo kako se stvar razvija, to je trebalo da se radi u nekakvoj koprodukciji sa nama, pa se onda to premestilo u Italiji, tamo nije bilo dovoljno love za to itd, itd. Posle sam tamo snimao reklame, predavao na fakultetu, tako da sam išao često. Amerika mi je postala druga domovina. Zapravo, ja volim Kaliforniju. Na Istočnoj obali mi se sviđa samo Njujork, ali ne bih voleo da živim u Njujorku.

Kalifornija zbog filmofilstva?

Filmofilstva i klime.

Srele se mitologija i praktičnost.

Baš tako (smeh).



popboks.

Emir Kusturica



Jedan od najcjenjenijih i najistaknutijih, ne samo evropskih vec i svjetskih reditelja, Emir Kusturica rođen je u četvrtak, 24. novembra 1955.godine u Sarajevu.

      Filmsku režiju završio je na prestižnoj Filmskoj akademiji u Pragu (FAMU). Stvarao je pod uticajem tamošnjeg filma šezdesetih godina, naročito zainteresovan za tematiku istorijskih retrospekcija u kojima se revalorizacija pojedinih datuma ili vremenskih perioda javlja kao pozadina neorealističkog tumačenja intimističkih porodičnih priča.    

       Njegov studentski film "Gernika", snimljen prema noveli Antonija Isakoviča, pobijedio je na Festivalu studentskog filma. Tokom studija režirao je još dva kratka filma: "Jedan dio istine" i "Jesen".



    Nakon završetka studija, Kusturica se vraća u Sarajevo i započinje karijeru na Televiziji Sarajevo. Njegov prvi TV film "Nevjeste dolaze" bio je zabranjen zbog bavljenja seksualnim tabuima. Ali, već drugi film "Bife Titanik" mu donosi nagradu na nacionalnom televizijskom festivalu u Portorožu.

   "Sjećaš li se Dolly Bell", prvi dugometražni film Emira Kusturice, nastao po scenariju Abdulaha Sidrana, 1981., nagrađen je Zlatnim lavom na filmskom festivalu u Veneciji, kao najbolji debitantski film i nagradama FIPRECI, AGIS i CIDLAC na festivalu jugoslovenskog igranog filma u PuLI, 1981.godine.



   Daljim stvaranjem Kusturica samo potvrđuje svoj talenat. Ostvarenje "Otac na službenom putu" donosi mu Zlatnu palmu na filmskom festivalu u Kanu i nominaciju za nagradu Američke filmske akademije "Oskar", za najbolji strani film. Nisu ga mimoišle ni nagrade na domaćim festivalima: na Festivalu jugoslovenskog igranog filma u Puli, nagrađen je Zlatnom arenom za režiju i nagradom Jelen (1985), a međunarodna kritika dodjelila mu je nagradu Gran pri za najbolji film 1985. godine.



   Film "Dom za vješanje" daje magični pogled u cigansku kulturu i prikazuje eksploataciju njihove mladosti. Kusturica nastavlja da pravi vrhunske filmove. Dok je predavao režiju na univerzitetu "Kolumbija" u Njujorku jedan njegov student pokazao mu je scenario iz kojeg nastaje njegov prvi film na engleskom jeziku, "Arizona Dream", 1993. Ovaj film je okupio vrhunsku glumačku postavu, Faye Dunaway, Johnny Depp i Jerry Lewis. Film je nagrađen Srebrnim medvjedom i posebnom nagradom žirija na filmskom festivalu u Berlinu 1993. godine.



   Crna komedija, "Underground", (1995), donijela mu je drugu Zlatnu palmu na filmskom festivalu u Kanu.



   1998.godine Kusturica dobija Srebrnog lava na filmskom festivalu u Veneciji za najbolju režiju filma "Crna mačka beli mačor". Facninantna komedija, čija je radnja smještena u ciganskom naselju na obali Dunava.





                                   

U rok grupi "Zabranjeno pu*š*enje* '', jedno vrijeme je svirao bas gitaru, a sada kao gitarista nastupaju kao EMIR KUSTURICA & NO SMOKING ORCHESTRA. Ovim Kusturica potvrdjuje svoju višestranost.

enovine.

Radivoje Lola Đukić



Radivoje Lola Đukić (1923—1995) je bio televizijski, pozorišni i filmski reditelj i komediograf.



Biografija

Rođen je 3. aprila 1923. godine u Smederevu. Studirao je slikarstvo na Likovnoj akademiji i filmsku režiju na Visokoj filmskoj školi u Beogradu.

Najpre radio kao urednik Dečjeg i Dramskog programa, kao i Zabavnog programa Radio Beograda. Osnivač je Humorističkog pozorišta (Pozorište na Terazijama), a u Televiziji Beograd od njenog osnivanja deluje kao pomoćnik direktora za produkciju, glavni i odgovorni urednik kulturno-umetničkog programa (do 1963). Najveći deo svoje aktivnosti na Televiziji Beograd posvetio humorističkom programu.

Režirao je više igranih filmova. Pored toga snimao je dokumentarne, nastavne i lutka-filmove, kao što je i pisao pesme i pozorišne komade za decu. Pisac je mnogobrojnih komedija: Zlatni majdan, Bog je umro uzalud, Čovek sa četiri noge, Moram da ubijem Petra, Usrećitelj, Jedna ljubav i pet pokojnika, Kradem, kradeš, kradu, i mjuzikl Ubi ili poljubi.

Kao komediograf Đukić je jedan od najigranijih domaćih autora šezdesetih i sedamdesetih godina na jugoslovenskim teatarskim scenama. Najveći deo svoga komediografskog stvaralaštva posvetio je televizijskom mediju. Autor je oko 200 serijskih humorističkih emisija i TV komedija i satira koje je najčešće sam režirao.

Autor je humorističkih sećanja objavljenih u knjizi "Sklerotični memoari".

Bio je oženjen glumicom Verom Đukić. Njihov sin Andrija je takođe reditelj.

Umro je 7. septembra 1995. godine u Beogradu.

Scenario
TV serije

1984 - Ubi ili poljubi
1984 - Pozorište kući
1970 - Deset zapovesti
1968 - Sačulatac
1968 - Spavajte mirno
1966 - Ljudi i papagaji
1966 - Crni sneg
1965 - Licem u naličje
1964 - Ogledalo građanina Pokornog
1959 - Servisna stanica

filmovi

1983 - Čovek sa četiri noge
1971 - Balada o svirepom
1967 - Zlatna praćka
1964 - Na mesto građanine Pokorni
1961 - Sreća u torbi
1961 - Nema malih bogova

Režija
tv serije

1984 - Ubi ili poljubi
1972 - Dva kapitena
1970 - Deset zapovesti
1970 - Ću, ćeš, će
1968 - Spavajte mirno
1966 - Crni sneg
1965 - Licem u naličje
1964 - Ogledalo građanina Pokornog
1959 - Servisna stanica

filmovi

1983 - Čovek sa četiri noge
1971 - Balada o svirepom
1967 - Zlatna praćka
1964 - Na mesto građanine Pokorni
1961 - Sreća u torbi
1961 - Nema malih bogova
1950 - Jezero



1959.godine snimala se i emitovala uživo naša prva humoristička TV serija : “Servisna stanica”. Subotom uveče, cela Jugoslavija grupno je sedela ispred malobrojnih televizora, kafane i ulice su bile prazne.

Desilo se čak i da je Ugostiteljski kongres nudio Loli Đukiću dva puta veći honorar od televizijskog, samo da ne pravi serije i da ne kvari promet u restoranima.Tih šezdesetih godina, on je bio neprikosnoveni majstor TV i filmske komedije, sa čuvenim komičarskim parom : Mijom i Čkaljom.



Radivoje – Lola Đukić je napisao i režirao više od 200 humorističkih emisija i TV komedija: “Na tajnom kanalu”, “Muzej voštanih figura”, “Ogledalo građanina Pokornog”, “Ljudi i papagaji”, “Crni sneg”, “Licem u naličje”, “Spavajte mirno”, “Sačulatac”, “Deset zapovesti”, “Ću – ćeš – će”…



Ove serije su donosile humor, ali i satirični pogled na svakodnevni život onovremene socijalističke Jugoslavije. Lola Djukić je svojim serijama i filmovima, obeležio jedno vreme i promovisao jednu generaciju vrsnih komičara: Miodrag Petrović Čkalja, Mija Aleksić, Đokica Milaković, Miodrag Popović Deba, Dragutin Guta Dobričanin, Danica Aćimac, Branka Mitić i mnogi drugi.

Zivko Nikolic
( 1941.- 2011. )




Живко Николић (1941 — 2001) је био црногорски и југословенски филмски редитељ, телевизијски редитељ и сценариста.

Živko Nikolić je za sobom ostavio veliki trag koji je značajan ne samo za crnogorsku i jugoslovensku, već i za evropsku kinematografiju.

Filmski i televizijski reditelj Živko Nikolić, bio je jako vezan za Crnu Goru, njene ljude, običaje i tradiciju. Sam je govorio da van Crne Gore i onog što iz nje u sebi nosi, ne bi mogao stvaralački da se orjentiše. Rođen je 29. novembra 1941. u Ozrinićima kod Nikšića. Pohađao je umjetničku školu u Herceg Novom a Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. Upisao je glumu ali se cijelog života bavio režijom. Prve dokumentarne filmove Nikolić je snimio 1968. godine. Bili su to "Blaženi mirotvorci" i "Sebi za života". Potom slijede filmovi po kojima je postao poznat i van granica Jugoslavije kao što su "Ždrijelo", snimljen 1972. godine za koji dobija Srebrnu medalju Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkog filma. Zatim slijede filmovi: "Polaznik", "Bauk", "Marko Perov" za kojeg dobija Srebrnog zmaja u Krakovu 1975. Potom film "Prozor" za koji dobija Zlatnu medalju Festivala u Beogradu. Slijede filmovi "Ine", "Ane", "Graditelj" film "Biljeg" rađen 1981. godine a govori o Hidroelekrtrani u kršu kao simbolu nečije gluposti i obijesti. Za taj film dobija veliku Zlatnu medalju u Beogradu, Nagradu FIPRESI i Zlatnog zmaja u Krakovu.

Svoj prvi film "Beštije" snima 1977. godine, "Jovanu Lukinu" dvije godine kasnije, a "Smrt gospodina Goluže" 1980. godine. Film "Čudo neviđeno" dobija Srebrnog medvjeda na festivalu u Moskvi 1984. godine i tuče mnoge rekorde u gledanosti u ondašnjem SSSR-u. Film "Ljepota poroka" u Izraelu postaje najgledaniji. Živko Nikolić snima i filmove "U ime naroda" i "Iskušavanje đavola".

Živko Nikolić, je ništa manje značajan opus uradio i na televiziji. Više od dvije decenije trajala je plodna saradnja sa Televizijom Crne Gore. Za njega nije bilo malih projekata: prihvatao se realizacije i niskobudžetnih emisija. Posebno poglavlje u Živkovom stvaralaštvu čine televizijske drame i serije: "Đekna još nije umrla a kad će ne znamo", "To kad uvati ne pušta", 1988. godine i serija "Đekna", potom "Narodni neprijatelj", da bi 1996. po scenariju Dragana Koprivice snimio "Oriđinale".

Živko Nikolić je bio istinski dostojanstven i veoma hrabar čovjek. Često je bio meta političkog establišmenta i ljudi koji su željeli da sačuvaju lažnu predstavu o nama, koju je Živko vješto rušio u svojim filmovima.




Živko je govorio da su na njega veliki uticaj izvršili poznati crnogorski slikar Lubarda, kao i Rembrant. Lubarda po jednoj ambijentaciji i pretvaranju te ambijentacije u znak, u nešto što je riječ, možda čak i simbol. A Rembrant jednim osjećajem dramatike unutar slike.To mu se, iako se bavio filmom a ne slikarstvom, činilo veoma bliksim.

Živko Nikolić je još za života postao klasik. Njegovo djelo je poznato i van granica našeg jezika. Njegov doprinos crnogorskoj kinematografiji i kulturi je izuzetan. Sve što je ikada snimio, snimio je na crnogorskom tlu, duboko u sebi noseći pečat rodnih Ozrinića. Govorio je "Čovjek uvijek nosi pečat zavičaja, nosi svoje zavičajno breme, opterećenje. Stalno ima potrebu da ga se oslobodi, a istovremeno, bez tog zavičaja ne bi ništa značio. Jer, čovjek koji ne voli svoj zavičaj, ne voli ni ljude, ne voli sebe. Zavičaj je djetinjstvo. Otuda potreba da ga slikamo, da ga pokažemo drugim ljudima. Nikada nećemo da se pomirimo sa činjenicom da zavičaj za druge ljude nema ono značenje i onu ljubav kao za nas". Žalio se što su ga neki optuživali pa je govorio: “Rastuži me što ponekad vidim da se pojedini ljute što drugačije slikam Crnu Goru. Svako ima pravo na svoju Crnu Goru, onakvu kako je osjeća i vidi, kako je ponio kad je prvi put taj svijet ugledao".


Dokumemtarni film " Ane" - 1980.




Živka Nikolića, reditelja brojnih dokumentarnih i igranih filmova, širi krug gledalaca pamtit će po mnoštvu izuzetnih filmskih i televizijskih ostvarenja, dok će ga kritika zapamtiti kao najsamosvojnijeg i najoriginalnijeg autora. Nagrade i svjetsku slavu stekao je filmovima "Beštije", "Jovana Lukina", "Ljepota poroka", "Smrt gospodina Goluže", "Čudo neviđeno", "U ime naroda, TV serijama "Đekna još nije umrla", "Oriđinali", komedijom "To kad uvati ne pušta". Potreba za ljepotom istine tjerala ga je na stvaranje, a imao je običaj da kaže – “Otkrivati istinu, to je u neku ruku, dodirnuti ljepotu".




Kritičari smatraju da je filmski opus Živka Nikolića nikao iz mitski izdvojenih predjela, iz ruralne crnogorske tradicije u kojoj je i vrijeme na izvjestan način "okamenjeno" i obustavljeno - a ritual je pozornica na kojoj se bezbroj puta ponavlja drama pojedinačnog ljudskog života. Fascinacija autora obredima i mitskim nasljedjem vlastite postojbine, je bez sumnje, duboka i trajna.

Za filmske junake je tražio obične - male ljude. Govorio je: "Vjerujem da su te tamne slike malih ljudi bliže istini o čovjeku. Mali čovjek nudi neposredniju sudbinu. Ako uopšte ima velikih ljudi... Veliki ljudi su kao fikcija. Oni su izmišljeni i pojavljuju se kao potreba "malih".

Dobitnik je tridesetak nagrada na našim i međunarodnim festivalima, među kojima se izdvajaju: "13. jul" Republike Crne Gore, Zlatne medalje 1976. i 1981. godine i Srebrne Medalje " Beograd" 1972. i 1974. godine, Srebrnog zmaja u Krakovu 1975. godine, Srebrne nagrade u Moskvi 1984. godine. Na festivalu jugoslovenskog dokumentarnog i kratkometražnog filma dobio je Povelju za životno djelo.

Filmografija:



"Oridjinali" (1995) (mini) TV Series
Uspavanka (1995)
Ukleti brod (1990)
... aka Cursed Ship (International: English title)
Iskusavanje djavola (1989)
"Djekna jos nije umrla, a ka' ce ne znamo" (1988) TV Series
To kad uvati ne pusta (1988) (TV)
U ime naroda (1987)
... aka In the Name of the People (International: English title)
Ljepota poroka (1986)
... aka The Beauty of Sin
Cudo nevidjeno (1984)
... aka Unseen Wonder (International: English title: informal title)
Smrt gospodina Goluze (1982)
Biljeg (1981)
Ane (1980)
Graditelj (1980)
Krvava svadba na Brzavi (1980) (TV)
Jovana Lukina (1979)
Ine (1978)
Bestije (1977)
... aka Beasts (International: English title)
Oglav (1977)
Prozor (1976)
Marko Perov (1975)
Aerodrom Rijeka (1974)
Bauk (1974)
Polaznik (1973)
Zdrijelo (1972)
Cacanski neimari (1971)
Blazeni mirotvorci (1968)
Sebi za zivota (1968)

montenegrina.net

Rajko Grlic






Rajko Grlić je rođen 1947. u Zagrebu. Režiju igranog filma je diplomirao u klasi
profesora Elmara Klosa 1971. g. na FAMU u Pragu.


Kao režiser i koscenarist potpisuje dugometražne filmove:


2010. Neka ostane medju nama
2006. Karaula
2002. Josephine
2001. Novo novo vrijeme (dokumentarni, ko-režiser s Igorom Mirkovićem)
1991. Čaruga
1989. That Summer of White Roses
1986. Za sreću je potrebno troje
1984. U raljama života
1981. Samo jednom se ljubi
1978. Bravo Maestro
1974. Kud puklo da puklo


Ovi su filmovi igrali na redovnom kino repertoaru na svih pet kontinenata, bili prikazivani u takmičarskim programima najvećih svjetskih festivala uključujući i Cannes, te dobili više od pedeset međunarodnih nagrada uključujući i "Grand Prix" i "Best Director" u Tokyu 1989.g. (tada još A festival).

Kao režiser i scenarista radio je i oko dvadeset kratkometražnih filmova - za koje je dobio pregršt nagrada - i petnaestak dokumentarnih filmova za televiziju koji su većinom, tada kada su napravljeni - kasnih sedamdesetih, bili i zabranjeni.

Kao scenarist i ko-scenarist radio je na devet dugometražnih igranih filmova i televizijskoj seriji Srđana Karanovića "Grlom u jagode". I za taj rad je dobio desetak uglednih međunarodnih nagrada.

Producirao je desetak kratkih i četiri dugometražna filma:

2004. Sretno dijete (rež. Igor Mirković)
2001. Novo novo vrijeme
1991. Virdžina (rež. Srđan Karanović)
1991. Čaruga

Napisao je, režirao i producirao interaktivnu filmsku školu: "How to Make Your Movie - An Interactive Film School" za koju je dobio osam međunarodnih nagrada uključujući i Grand Prix New Yorka za najbolju svjetsku multimediju 1998.

Držao je predavanja i radionice na preko trideset univerziteta Europe i Amerike, bio je dugogodišnji direktor Imaginarne Akademije u Grožnjanu. i kao profesor na Ohio University, Athens, OH, nosioc je najviše američke akademske titule na polju filma - Eminent Scholar in Film.

Umjetnički je direktor Motovun Film Festivala, član Europske filmske akademije, Društva hrvatskih filmskih redatelja i Američke scenarističke akademije. Za svoj rad nagrađen je između ostalog i Nazorovom nagradom, nagradom za životno djelo grada Denvera (USA) i titulom počasnog građanina Montpelliera (Francuska).


odisej.biz

Lordan Zafranović



Veliki jugoslovenski režiser, pripadnik takozvane “češke škole”, snimio je do sada oko 80 filmova i veliku TV seriju od 13 jednosatnih epizoda. U većini svojih filmova je režiser i scenarista. Rođen 1944. godine u Maslinici, na Šolti, kao drugi od tri sina oca Ivana, pomorca rodom iz Šibenika i majke Marije rodom sa Šolte. Prve godine života proveo je s majkom i starijim bratom Zdenkom u izbeglištvu, u El Šatu na Sinaju. Najmladji brat Andrija, poznati filmski motažer, rođen je 1947. kada se porodica vratila u Split.

Lordan je u Splitu odrastao, i već kao šesnaestogodišnjak počeo da snima amterske filmove u splitskom kino klubu. Do svoje 22 godine snimio je 25 kratkih filmova, od kojih su nagradjeni: Nedjelja (1961), Dnevnik (1963), Priča (1964), Arija (1964), Dah (1964), Koncert (1965), Noć i poslije noći noć (1968), Kišno / Nevina subota (1965), Portreti / U prolazu (1966). 1966.godine Lordan Zafranović je proglašen medjunarodnim majstorom amaterskog filma, što je najveće priznanje u toj oblasti.


ALΩA Praznik kurvi - naslovna numjera iz filma





Istinski filmofili i dobri poznavaoci ex-jugoslavenskog filma smatraju ga jednim od najznačajnijih i najiskrenijih reditelja Hrvatske i regiona, a njegova zavidan filmski opus bilježi blizu 80 različitih filmskih djela. U vrijeme Jugoslavije stvarao je filmove koji su otvoreno progovarali o zlu iz ‘vlastite kuće’, zbog dokumentarnog filma 'Krv i pepeo Jasenovca', bivši hrvatski predsjednik, Franjo Tuđman, proglasio ga je neprijateljem hrvatskog naroda, a zbog serijala o Titu i prijetnji od strane HDZ-ove uprave na HRT-u morao je 'bježati'iz zemlje, što je rezultiralo sa nekoliko godina ‘izbjeglištva’ u Pragu.



Филмови које је режирао Лордан Зафрановић



1969. Недеља
1973. Кроника једног злочина
1975. Муке по Мати
1978. Окупација у 26 слика
1981. Пад Италије
1984. Муке по Мати, ујед анђела
1983. Крв и пепео Јасеновца
1986. Вечерња звона
1988. Халоа — празник курви
1994. Залазак столећа / Тестамент Л. З.
1995. Освета је моја

Kusta je jedan od najznacajnijih licnosti ovog ludog vremena.Nadrealista u svom umetnickom i licnom izrazu.Voljen i osporavan...sto je najbolji pokazatelj uspeha na prostorima brdovitog Balkana.Van granica ove zemlje niko nema dilemu ko je on.Kod nas od ljubavi do mrznje.

Nikada necu prezaliti sto sam propustila priliku da popijem kafu sa njim na Zlatiboru gde smo boravili istovremeno svako svojim poslom.

Genije u otrcanom dzemperu i vecno neosisani decak.....

Kusto       

Izvor:Daksi
Sve ostalo nadjite na Google 

Soja - kraljica jugoslovenske režije

Soja Jovanović, prva pozorišna i filmska rediteljka: Komedija joj je bila glavno oružje,
 kojim se borila protiv svih problema. * Uvek se vodila krilaticom "nemoguće ne postoji,
 opravdanja nema".






Bila jednom devojčica koja je mnogo volela tavane. Mrak ni paučina nisu je sprečavali da luta neistraženim prostorom koji je za nju bio raj. Tragajući za zaboravljenim stvarima, jednom je pronašla sablju. I to ne bilo čiju. Pripadala je vojskovođi Iliji Birčaninu.
To je tek prva u nizu zasluga neustrašive i neobične devojčice rođene po imenu Sofija Soja Jovanović. Kad je odrasla, postala je prva srpska pozorišna i filmska režiserka. Njen "Pop Ćira i pop Spira" ušao je u istoriju kao prvi jugoslovenski dugometražni film u boji. Iza nje je ostalo 50 predstava, osam igranih filmova, 15 TV drama, deset lutkarskih predstava, bezbroj radio drama i isto toliko nagrada. Kako? Odrastala je uz junake Volta Diznija koji su je naučili da je sve moguće.

Rođena je u Beogradu 1922. godine u uglednoj porodici. Otac Pavle bio je hemičar, majka Slavka filozof, deda Milan dvorski fotograf, a njegov brat čuveni slikar Paja Jovanović. Kad nije bila na tavanu, Soja je sa ocem odlazila u laboratoriju. Za nju, hemija je bila čarolija, pa ju je rat zatekao kao brucoškinju tehnologije. Od epruveta je, ipak, odustala, pa je upisala glumu na Dramskom odseku Muzičke akademije. Iza kamere zatekla se, naizgled, slučajno. Kada je 1944. godine, kao rukovodilac sekcije za kulturu društva "Ivo Lola Ribar" dobila zadatak da u Narodnom pozorištu organizuje predstavu u čast prvog kongresa omladine, postavilo se pitanje ko će da režira. Izbor je, logično, pao na nju, jer rok je bio jedan dan, a samo Soja je mogla da napravi čudo. I uspela je.
Njena grupa ubrzo je prerasla u Akademsko pozorište u kom su bili Bata Paskaljević, Đuza Stojiljković, Mića Tomić, Rade i Olivera Marković. Sa svojim timom, kako ih je zvala, 1950. godine odlazi u Beogradsko dramsko pozorište gde su prozvani "sektaši" zbog novog duha koji su unosili u rad. Prkos i svetlost bili su, kako je mnogo kasnije otkrila, dva najvažnija simbola u njenom životu.
Uporedo sa pozorištem, oprobala se i u sedmoj umetnosti. Njene prve filmove kritika je propratila rečima: režirao Soja Jovanović. I poznanici su često zaboravljali da je žena, pa joj je tako portir prilikom posete preduzeću u kom joj je radila prijateljica, rekao da je nezgodno da sada uznemirava drugarice jer slave Dan žena.
- Zaboravio je da sam i ja drugarica - kasnije je prokomentarisala.
Režiju je smatrala za ženski posao jer je reditelj, kako je govorila, glumcu majka, a oni su velika deca. Njena strogost prema "deci" ušla je u legendu. I dalje se prepričava kako je za vreme snimanja filma "Pop Ćira i pop Spira", Jovanu Gecu koji se požalio da će izdahnuti u mantiji na 40 stepeni, poručila:
- Oče, morate odoleti svim, pa i paklenim iskušenjima. Još samo tri kadra, a posle kako hoćete. Možete i na onaj svet.
Njen omiljeni Baja Bačić joj je na probi napisao pismo u kom je zavapio: "Ja te volim, možeš i da me tučeš, sve možeš, samo nemoj da vičeš na mene, poludeću. Svakog dana ću ti donositi bombone, samo prestani".
U životu je uvek gledala lepu stranu, a humor je bio neophodan sastojak njenog rada. Zato je tako volela Nušića kog je upoznala još u detinjstvu jer je veliki komediograf bio kum njenom dedi. Zvala ga je vragolanom, a takav je bio i Branko Ćopić koga je takođe obožavala. Bila je čvrsto uverena da je u grotesknom vremenu potrebna čista komedija. Nije razumela kolege koje u umetnost unose crnilo.
- Čemu umetnost koja slika gnojavu ranu? - pitala se.
Humor je bio njeno oružje i u životu. Dok je primala nagradu Bojan Stupica za režiju predstave "Kabare", lopovi su ušli u njen stan i odneli 27.000 maraka. Bila je 1994. godina, novac joj je bio potreban za lečenje, ali uspela je Soja i ovu situaciju da okrene na šalu.
- Tešim se činjenicom da sam u boljoj poziciji od štediša „Dafiment banke” i „Jugoskandika” jer oni se beskonačno nadaju da će svoj novac dobiti nazad, a ja tim problemom nisam opterećena - rekla je Soja.
Umrla je 2002. godine, a na uglu Njegoševe i Maksima Gorkog gde je decenijama živela, postavljeno je spomen obeležje. Decu nije imala, ali je iza sebe ostavila više nego što staje u prosečan životni vek. "Nemoguće ne postoji, opravdanja nema" bila je njena krilatica do samog kraja, pa joj nije bilo lako da prihvati vreme u kom caruju izgovori i nevešta objašnjenja.
Ako čovek traži, bez obzira na to gde, mora nešto naći, samo ako je uporan i znatiželjan. Ceo život je takav, kao onaj tavan iz mog detinjstva - poručila je žena natprirodne snage.
Ostaće upamćena i kao reditelj filmova "Pop Ćira i Pop Spira", "Put oko sveta", "Sumnjivo lice", "Diližansa snova", "Osma ofanziva", "Orlovi rano lete", TV dramu "Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo"...



LjUBAV PREMA PUBLICI
Epitet prvog holivudskog reditelja u Srbiji, Soja je zaslužila jer je radila isključivo za publiku. Predstavu koja nije prikazivana bar sto puta smatrala je promašajem. Isto važi i za film snimljen za odabrani krug ljudi.
- Imam jednu slabost, uvek sam uživala da budem voljena - priznala je.
Nije krila da nema nameru da podučava druge, već da ih zabavi. Ali, primećivala je da kao narod ne umemo uvek da se nasmejemo nekoj pojavi, čime bismo se oslobodili muke.
- Mi hoćemo sve to ozbiljno, pa umesto da se smejemo, postajemo smešni.

novosti.rs

...

Njen film „Pop Ćirа i Pop Spirа” (1958), аdаptаcijа romаnа Stevаna Sremca bio je prvi domаći film snimljen u koloru i osvojio je te godine sedаm pulskih аrenа. Dečiji film „Orlovi rаno lete” (1966) snimilа je po romаnu Brаnkа Ćopićа. Mnogo je rаdilа i nа televiziji, njene drаme uvrštene su među 10 nаjboljih televizijskih drаmа (Dаleko je Austrаlijа i Andrа i LJubicа). „Izvinjаvаmo se, mnogo se izvinjаvаmo” (1976) proglаšenа je nаjboljom TV drаmom tokom 35 godinа postojаnjа televizije. Sojа je mаjstorski režirаlа ovu prаktično duodrаmu sа izuzetnim glumcimа Milenom Drаvić i rаno preminulim Slobodаnom Đurićem.
Ostаle su upаmćene i njene serije „Osmа ofаnzivа” i „Pop Ćirа i Pop Spirа”. Bilа je strog аli veomа omiljen reditelj, glumci su je voleli i bilа im je čаst rаditi sа prvom dаmom nаše režije. O sebi je govorilа dа je „običnа, korisnа industrijskа biljkа”, poživelа je osаmdeset godinа i stiglа dа režirа 50 pozorišnih predstаvа, osаm igrаnih i petnаest televizijskih filmovа i drаmа, i još mnogo togа…
Sojа Jovаnović je bilа i dugogodišnji аsistent nа odseku glume Pozorišne аkаdemije u Beogrаdu, stаlni reditelj u Akаdemskom i Beogrаdskom drаmskom pozorištu, а bаvilа se i prevođenjem pozorišnih drаmа. „Režijа je oduvek potrebnа umetnosti. Geometrijа i mаtemаtikа su sаdržаne u režiji. Mislim dа ceo čovekov vek prolаzi u trаženju redа, hаrmonije. U tom pogledu sаm u svаkidаšnjem životu zа urednu kuću. U umetnosti trаžimo hаrmoniju i rаvnotežu. Režijа i jeste orgаnizovаnje rаvnoteže u vremenu i prostoru. Režijа orgаnizuje celinu silа koje čine umetničko delo.Režijа prvenstveno služi publici. U predstаvljаčkoj umetnosti bitnа je temporаlnost, vreme pozorištа je sаmo sаdаšnje vreme. Motiv koji me pokreće u režiji jeste željа zа komunikаcijom s gledаocem. Glumаc zа igru uvek imа motivаciju. Ne prаvim predstаvu dа bih sebe izrаzilа.“
Zа svojа ostvаrenjа dobilа je nаjvećа priznаnjа, među kojimа su i Zlаtnа аrenа u Puli (1975), Specijаlnа diplomа Kinoteke zа izuzetаn doprinos rаzvoju filmske umetnosti, nаgrаdа zа režiju nа Festivаlu аkаdemskih pozorištа Jugoslаvije, nаgrаdа „Bojаn Stupicа”, kаo i mnoge druge. Umrlа je 22. аprilа 2002. godine.
Pre nekoliko godinа pojаvilа se nа seriji poštаnskih mаrаkа nа kojimа cu bili neki od nаjznаčаjnijih glumаcа, rediteljа i drаmskih pisаcа Srbije. 2012. godine prostor nа Vrаčаru nа uglu ulicа Njegoševe i Mаksimа Gorkog nаzvаn je Plаtoom Soje Jovаnović.

filmske-radosti.com