Kad se majka priroda "razbesni"!

Kad se majka priroda "razbesni"!



U poslednje vreme svi smo svedoci šta može da se dogodi kada priroda reši da "uzvrati udarac". Ovi snimci su samo upozorenje!

Koliko gadno može biti kada se majka priroda naljuti mogli smo da vidimo uglavnom u apokaliptičnim filmovima, ali nažalost, oni takvi prizori više nisu tako daleko od realnosti.

Zemljotresi, poplave, tornada koji za sobom ostavljaju pustoš...sve su češća slika.

Ovo je jedna neobična i nesvakidašnja pojava zabeležena na jugu Australije, prouzrokovana vremenskim (ne)prilikama koje su zadesile ovu zemlju poslednjih dana.

Pogledajte!




(MONDO)

Земљотрес или потрес (трус)

настаје услед померања тектонских плоча, кретања Земљине коре или појаве удара, а последица је подрхтавање Земљине коре због ослобађања велике енергије.[1] Насупрот распрострањеном уверењу да су то ретке појаве, они се дешавају врло често, али њихов највећи број је слабог интензитета и јавља се на релативно малим површинама копнених простора или океанског дна.

На земљиној површини, земљотреси се могу манифестовати као дрмање или дислоцирање тла. Понекада, могу изазивати појаву цунамија, разорног морског таласа. До земљотреса долази услед заглављивања тектонских плоча при чему долази до напрезања стенске масе и оног тренутка када напрезање постане толико да га стене не могу издржати долази до ломљења и клизања дуж раседа.

Земљотреси могу настати природно или као резултат људске активности. Мањи земљотреси могу такође бити изазвани вулканском активношћу, клизањем тла, експлозијама и нуклеарним тестовима. У најширем значењу реч земљотрес се користи да опише било који сеизмични догађај - било да је у питању природни феномен или догађај изазван од стране људи — а који генерише сеизмичке таласе.

Земљотреси улазе у ред најстрашнијих природних катастрофа које се дешавају на Земљи, због чега су још од искона привлачили пажњу људског рода. Због тога податке о земљотресима налазимо у записима старим више хиљада година. Ипак, значајнија проучавања земљотреса одвијала су се тек од 19. века.
Тачка земљотреса на месту иницијалне руптуре (место ослобађања енергије) назива се фокус или хипоцентар. Тачка на површини Земље директно изнад хипоцентра назива се епицентар.
Хипоцентар или жариште земљотреса је место у унутрашњости Земљине коре од кога почињу да се простиру сеизмички таласи, односно место на коме се дешава еластични одскок.
Епицентар је ортогонална пројекција хипоцентра на површ Земље, односно то је место на површи Земље на коме се потрес најјаче осећа.
Потрес се шири у таласима, а линије којима на карти спајамо места једнаке јачине потреса називамо изосеисте.

Према начину и брзини ширења, потреси могу бити с лонгитудалним или примарним те секундарним или трансверзалним таласима. Лонгитудинални су најбржи и простиру у смеру ширења, док трансверзални изазивају стрмо простирање честица и шире се само кроз чврсту грађу. Други таласи узрокују кружно и водоравно простирање те имају најслабији учинак.

Мерење јачине потреса



Потрес у Сан Франциску 1906. године



16.07.2007. Земљотрес у Кашивазакију (Јапан)

Јачина потреса зависи од више чинилаца као што су количина ослобођене енергије, дубина хипоцентра, удаљености епицентра и грађи Земљине коре.
Интензитет земљотреса одражава рушилачки ефекат земљортреса на површи Земље. Изражава се различитим скалама, од којих се у Европи најчешће примењују MCS и MSK - 64 скале од 12 степени.
Магнитуда земљотреса представља јединицу мере количине ослобођене енергије у хипоцентру. Изражава се магнитудном скалом Рихтера која нема горњу границу, али пошто још није забележен земљотрес јачине 10, обично се представља до 9 јединица.

Наука која се бави потресима назива се сеизмологија, но упркос њеном напретку и новим сазнањима, тешко је предвидети појаву потреса и његове последице.

Највећи број земљотреса везан је за границе литосферних плоча. При том, најјачи земљотреси генеришу се у зонама сучељавања плоча, у простору где се једна плоча подвлачи под другу. Најизразитија таква зона је у ватреном појасу Пацифика, где се догоди 53% свих потреса. Друга по реду зона по броју потреса је медитеранско-алпско-хималајско подручје (41% свих потреса). Земље у којима се догађа највише потреса су: Чиле (повезано са субдукцијом Наска плоче испод Јужноамеричке плоче), Јапан (субдукција Пацифичке плоче под Евроазијску плочу), Индонезија.

Неки од јачих, деструктивнијих потреса

Потрес у Скопљу, Македонија, 26. јул 1963, погинуло око 1000 људи
Потрес у Кашмиру 2005. године, у ком је погинуло 90.000 а повређено 110.000 људи.
Потрес у Индијском океану 2004. године, један од најјачих потреса икад забележених с јачином од 9,3 степена по Рихтеру с епицентром на обали Индонезијског острва Суматре који је покренуо велики цунами који је однео преко 250.000 живота.
Таншански потрес 1976, најдеструктивнији потрес модерних времена, процењује се да је у њему страдало око 245.000 људи.
Шанхи потрес (1556.) Најсмртоноснији потрес у историји човечанства за који се процењује да је однео 830.000 људских живота у Кини.
Потрес у Чилеу (22. мај 1960) - Захватио је површину од 140.000 km² у близини града Валдивиа. Земљиште је спуштено за 2 метра, неколико градова је збрисано, 25 острва чилеанског архипелага је потопљено, а издугнута су нека нова. Реке Чилеан, Рио Био и Нубле су промениле су правац кретања. Као пратећа појава, прорадио је и вулкан Риниче, након 40 година мировања. Топографске карте су биле неупотребљиве. Погинуло је око 6.000 становника. Ово је најјачи земљотрес забележен икада, забележена је јачина од 9,5 степени Рихтера и 12 степени МКЗ скале.
Потрес у Тохоку 11. марта 2011. јачине 9 степени Рихтера погодио је североисток острва Хоншу у Јапану и дигао разоран цунами висок 10 метара. Приближно 10.000 људи је погинуло, а 90.000 људи се сматра несталим. Након земљотреса дошло је до квара на расхладним системима нуклеарне централе Фукушима 1, након чега је дошло до експлозије. Четири радника који супокушавали да оспособе систем су умрла од радијације.

Izvor:Wikipedia

Cunami u Hong Kongu



U 7.58 po lokalnom vremenu 26. decembra 2004. pomeranje morskog dna u Indijskom okeanu izazvalo je rušilačke talase visine 15 metara. Cunamiju je prethodio zemljotres jačine preko devet stepeni Rihtera. Godinu dana kasnije, Frans pres piše o tome kakva je situacija u delu sveta koji je opustošen razornim talasom.

Tačan broj žrtava cunamija nije poznat. Humanitarna organizacija Karitas nedavno je saopštila da je 400.000 ljudi stradalo, ali je broj koji se najčešće pominje 220.000 veći. U Indoneziji, čija je severozapadna obala najviše bila pogođena zemljotresom, najmanje 170.000 je stradalo ili nestalo. Prema policijskim podacima, na Šri Lanki je poginulo oko 21.000 ljudi, mada Ministarstvo za javnu bezbednost raspolaže podacima o 41.000 nastradalih. U slučaju Indije, najčešće se navodi 16.000 osoba, dok Tajland raspolaže zvaničnim podacima o žrtvama, a to je 5.395 mrtvih, među njima 2.248 stranih državljana 37 različitih nacionalnosti, i 2.817 nestalih.

Ostale azijske države koje su bile pogođene cunamijem su Maldivi, gde je bilo 82 mrtva i 26 nestalih, Malezija, 68 žrtava, Burma, 61, i Bangladeš, dvoje. Cunami je ostavio katastrofalne posledice i u istočnoj Africi. Najviše žrtava bilo je u Somaliji, 298, dok ih je u Tanzaniji bilo 10, a u Keniji jedna. Još oko 50 zemalja je indirektno pogođeno katastrofom, pošto je veliki broj njihovih državljana stradao tokom boravka u Aziji.

Više stotine hiljada ljudi i dalje je bez krova nad glavom. U Indoneziji je oko 60.000 preživelih smešteno u šatorima, a još 100.000 živi u privremenom smeštaju. Na Šri Lanki je cunami uništio najmanje 100.000 domova, tako da oko milion ljudi danas živi u 53.000 prihvatilišta.

Najugroženiji su najmlađi. Danas na hiljade dece mora ponovo da se uče svakodnevnom životu. U provinciji Aceh 2.400 dece je ostalo bez oba roditelja, a najmanje 20.000 pati od psihičkih poremećaja. Cunami je u Tajlandu ostavio oko 1.200 siročadi. Ostale zemlje nemaju pouzdane podatke o broju dece bez roditelja.

Iako je međunarodna zajednica ocenila da se svet bez presadana mobilisao i pritekao u pomoć ugroženim područjima, dugoročna pomoć predstavlja veći problem. Veliki deo od 10 milijardi dolara, predviđenih za pomoć žrtvama cunamija, još nije ni stigao, niti je upotrebljen. Najdarežljiviji je bio Japan, sa uplaćenih 500 miliona dolara pomoći, od kojih je trećina još na bankovnim računima i čeka da zemlje smisle način na koji bi taj novac mogao da bude iskorišćen. Prema podacima Ujedinjenih nacija, SAD su obećale 350 miliona dolara, ali su do 22. decembra isplatile nešto više od trećine te sume, dok je Australija od najavljenih 750 uplatila 36 miliona dolara.

Godinu dana posle, turisti počinju da se vraćaju u opustošeni Tajland, nekada popularnu turističku destinaciju. Težak udarac nanet je Maldivima, arhipelagu od 1.200 koralnih ostrva, čija se cela ekonomija zasniva na turizmu. Ove godine će broj posetilaca biti trećinu manji nego ranije, gde je boravilo i po 600.000 turista godišnje.

Izvor: beta

Opis cunamija:

Cunami ili Tsunami su veliki talasi izazvani pomeranjem ploca morskog dna, odnosno podvodnim potresima. Naziv potice iz japanskog jezika i znaci "talas u luci". Cesto se pogresno nazivaju talasima plime, mada sa njima nemaju nikakve veze. U blizini epicentra visina potresnih talasa moze da bude veoma visoka. S udaljavanjem od epicentra, i putovanju u duboke okeanske dubine, cunami ima male amplitude ali putuje velikom brzinom (oko 700 km/h).
Priblizavajući se obali, oni se usporavaju i zbog sacuvanja mase, uzdizu zavsno od smanjenja dubine mora. Dolaskom na obalu njihova visina moze dostici veoma veliku vrednost. Uobicajeni periodi cunamija iznose od 10 do 60 minuta, a zavistan je od prostorno-vremenskih karakteristika pomeranja morskog dna u zoni epicentra.

Izvor: wikipedia

Udaranje groma u lansirne rakete
- 1987. godine grom je pogodio stanicu NASE na otoku Wallops u Virdziniji, SAD, i tako izazvao lansiranje tri rakete bez posade. Dve su isle planiranim putem, a treca je pala u okean na oko 90 metara od lansirne platforme. Cela ironija ove price je ta da je treca raketa bila namenjena proucavanju oluja.

Zanimlivost o vodenim pijavicama:
- Vodena pijavica je tornado koji putuje preko vode. Najvisa vodena pijavica je primecena 1898. godine ispred Edena, australijska drzava Novi Juzni Vels. Geometar na obali je izmerio da je bila visoka 1.528. metara, a da je sirina bila 3 metra. Pijavice ponekad usisavju ribu iz mora, a zatim je ispustaju u obliznje gradove.

Zanimljivost o najduzem blesku munje:
U bilo koje doba dana zemlju svake sekunde pogodi oko 100 udara munje. Duzina bljeskova obicno isnosi oko 9 km. 1956. godine americki meteorolog Myron Ligda je radarom zabelezio bljesak koji se u oblacima horizontalno protezao u ukupnoj duzini od 150 km.

Najveci komad leda koji je ikad pao na zemlju i munja:
1849. godine u Skotskoj pao je komad leda dug 6 metara. Led je bio cist, ali je izgledalo da je sastavljen od vise delova. Objasnjenje zasto je ovaj komad leda bio toliko veliki je bio da ga je iz komada spojila munja.

Cunami koji je odneo najvise ljudskih zivota:
27.000 ljudi se udavilo usled talasa koji je izazvao cunami 1896. godine u japanskom moru. 1976. godine je od cunamija poginulo 8.000 ljudi u zalivu Moro na Filipinima.

Grad



Tornado





- 1900: Poznat kao "the Galveston Hurricane" jedan od najsmrtonosnijih uragana US istorije. Dogodio se 8. septembra 1900. godine kada je poginulo vise od 8,000 ljudi. Vise od polovine kuca u Galvestonu je bilo unisteno, a steta se procenjuje na $700 miliona tadasnjih US
dolara.

Slika posle prolaska uragana:



- 20. jula 1909. godine uragan je direktno presao preko grada Velasco, Texas. Tada je
unistavajuci vetar unistio polovinu tog grada.

Slika posle prolaska uragana u Velasku:



- Avgusta 1909. godine veoma jak uragan pogodio je Haiti, izazvao jak vetar i kisu na Kubi,
a na Yukatan kanal je stigao 25. avgusta. Kako se oluja priblizavala Meksickoj obali izazivala je velike talase duz Teksaske obale, a zatim je nastavila ka Meksiku gde je izazvao velike zrtve u veliki broj ljudskih zivota (nezvanicni podaci kazu da je poginulo oko 1.500 ljudi).

Slika posle uragana 1909. godine



- 1915. godine - 16. avgusta veoma jaka oluja je opet pogodila Galveston. Tada je opet izgubilo zivote 275 ljudi od kombinacije velikih talasa i jakog vetra.

- 1919. godine uragan pogadja Corpus Christi. Ova no-name oluja je cetvrta po redu medju najsmrtosnijim olujama XX veka. Prosla je blizu Key Westa na floridi izmedju 9. i 10 septembra. Ova sporo krecuca oluja dostigla je intenzitet od 27.37 incha (927 mb) u mestu Vicinity gde je izgubljeno 500 ljudskih zivota od ukupno izgubljenih (800-900). Oluja je zatim nastavila svoj put i 14. septembra se vratila u Corpus Christi gde je odnela jos 287 zivota.

Slika uragana "corpus Cristi"



- 1943. godine uragan pogadja oblast oko Hjustona. Ovo se desavalo u toku II svetskog rata, tako da ima malo podataka o ovom uraganu. Poznat je po tome sto je Ralph O'Hair proleteo kroz njega u avionu AT-6, jednomotorcu za treninge, i postao time prvi pilog koji je proleteo kroz uragan.

- Uragan Audrey - 27. jun 1957. godine. Uragan Audrey je u blizini granice Teksasa - Luizijana 27. juna imao uzasne efekte. Ukupno je napravio 390 smrti, a steta je takodje procenjena na $700 million tadasnjih USA dolara.

Slika Uragana Audrey

Nova tehnika za predviđanje prirodnih katastrofa



Stručnjaci iz Osla započeli su nova istraživanja kojima se nadaju da će u budućnosti moći tačno predvidjeti posljedice globalnog zagrijavanja. Naučnici vjeruju da će rezultati ovih istraživanja omogućiti izračunavanje mogućih poplava, pustošenja šuma i drugih prirodnih katastrofa.

"Svjesni smo da će pojačano zagrijavanje izazvati sve opasnije promjene u klimi, ali još uvijek ne možemo govoriti o detaljima jer nemamo dovoljno saznanja. Jedini način koji nam može pomoći da smanjimo negativne posljedice globalnog zagrijavanja jeste tehnika predviđanja onoga što će se desiti i izračunavanje vjerovatnih katastrofa i njihovih učinaka", kazao je u razgovoru za Reuters Matthew Collins, jedan od istraživača.

Iznos napravljene materijalne stete od prirodnih katastrofa u 2007. godini

Ekonomski gubici uzrokovani prirodnim katastrofama i ljudskim djelovanjem iznosili su prošle godine više od 70 milijardi dolara, zaključci su istraživanja najvećeg svjetskog reosiguravatelja Swiss Re-a, koje je prenio i Reuters. Potraživanja za nadoknade šteta prema osiguravajućim kućama lani su iznosila 28 milijarde dolara. Europski kontinent je u siječnju pogodila oluja Kyrill koja je prouzrokovala štete pokrivene osiguranjima u iznosu od 6,1 milijarde dolara. Poplave koje su prošlo ljeto pogodile Veliku Britaniju dovele su do dodatnh 4,8 milijarde potraživanja prema osiguravajućim kućama. Amerika je velike uragane prebrodila uglavnom bez većih šteta. Travanjska oluja bila je najskuplja nepogoda, koja je osiguravatelje koštala 1,6 milijardi dolara. Najviše ljudskih žrtava prošle godine je odnio uragan Sidr, koji je u studenom pogodio Bangladeš i uzrokovao 4.234 smrtnih slučajeva.

Izvor: poslovni.hr

Uragan Gustav u Nju Orleansu
2008-09-02



Uragan "Gustav" dosao je danas do američke obale u Meksičkom zalivu. Nju Orleans je bio zasut jakim kišama i vjetrovima. Stetu nije ni blizu uragana "Katrina" koji je 2005. godine opustošio grad.

Oko dva miliona ljudi je napustilo područje Nju Orleansa, gdje je, kako se procjenjuje, ostalo samo oko 10.000 od 250 000 stanovnika. Proglašen je policijski čas da bi se izbjeglo pljačkanje napuštenog grada kao prije 3 godine, a patrolira 750 predstavnika nacionalne garde i policije.

Naftna industrija tog regiona proizvodi četvrtinu američke nafte. Preduzete su preventivne mjere i zatvorene naftne platforme i rafinerije u Nju Orleansu i Teksasu gdje se vec sutra ocekuje dolazak uragana "Gustav".

Ураган

Каква jе то ураганска непогода разорила и паралисала целу источну обалу Америке? Шта су урагани и како настаjу?



Текст: Слободан Бубњевић

Ураган „Сенди“ погодио jе у понедељак броjне америчке градове на источноj обали. Наjживљи град на свету, Њуjорк, потпуно jе опустео, а добар део Менхетна jе поплављен.

У непогоди коjа се претворила у огромну драму, погинуло jе 13 особа, градови као Атлантик Сити претрпели су велика оштећења, многи су поплављени водом, а шест милиона људи jе остало без струjе.

Ураган „Сенди“ jе стигао са jуга и нагло оjачао приближаваjући се Њуjорку, претвараjући се у наjвећу америчку олуjу у последњих 100 година. Но, шта се ту заправо десило? О каквоj олуjи jе реч? Шта су урагани и како настаjу?



ДИВОВСКИ ВРТЛОЗИ

Наиме, понекад се догађа да изнад мора настану и огромни вртлози ваздуха, широки стотинама километара. То су такозвани вртложни системи ветрова коjи веома утичу на климу.

Када се ветар окреће око области нижег притиска, систем таквих вртложних ветрова се назива циклон, што је име за низак притисак. Циклони се окрећу и са мора прелазе на континенте, путуjући све док не изгубе снагу.

У нашим краjевима њихов пречник jе између 1000 и 4000 километара, али се не окрећу претерано брзо, тако да не наносе велику штету, осим што обично доносе кишу.

Ваздух може да ротира и око области високог ваздушног притиска, а такав систем ветрова назива се антициклон. Но, антициклони су мањи и спориjи од циклона.

Распоред циклона и антициклона у атмосфери jе врло сложен и зависи од температуре ваздуха. Топао ваздух има нижи притисак од хладног. Обична промаjа у стану се jавља зато што су прозори на jедноj страни зграде увек више загреjани него на другоj.

Ако се прозори отворе, ваздух почне да струjи од хладниjе стране ка топлиjоj страни зграде, кроз стан. Такав краткотраjни ветар називамо промаjом.



УРАГАНИ И ТАЈФУНИ

У топлим, тропским областима, циклони су знатно мањег пречника (100-500 километара), али се крећу знатно брже (100-250 километара на час). Они се зову тропски циклони и изазиваjу драматичне климатске ефекте.

Обично настаjу изнад океана и крећу се ка обалама. Ветар спирално ротира ка средишту тропског циклона, а због своjе брзине може имати разорне последице. Занимљиво jе да тропски циклони имаjу различита имена у разним деловима света.

На Пацифику, тропске циклоне називаjу таjфуни, док их у Карибима зову урагани. Мада се обично мисли да су то различити ветрови, урагани и таjфуни се у суштини не разликуjу.

У сваком случаjу, кретање свих тропских циклона прати се сателитски и помоћу радара у метеоролошким станицама. Од 1950. се користи интернационална класификациjа према разорноj моћи по коjоj се урагани деле на пет категориjа.

Неки од наjjачих урагана пете категориjе остали су дуго запамћени. Познат jе ураган „Камил“ из 1969, коjи се кретао у области Мексичког залива, као и ураган „Ендрjу“ из 1992, коjи jе погодио Флориду.



„КАТРИНА“ И ДРУГИ СЛУЧАЈЕВИ

Наjразорниjе последице коjе jе направио jедан ветар имала jе тропска олуjа „Катрина“, чиjа jе брзина била већа од 260 километара на час и коjа jе 2005. године уништила град Њу Орлеанс.

Она jе погодила обалу Мексичког залива у Америци, а уз њу су те сезоне са Атлантика стигли и други урагани изузетне снаге. Могуће jе да сте на телевизиjи већ гледли како ураган под именом „Катрина“ погађа град Њу Орлеанс.

Оваj ветар jе изазвао страшне последице, смрт много људи, уништење великог броjа кућа, а због такве непогоде су хиљаде особа морале да се одселе из Њу Орлеанса, који се ни после седам година ниjе опоравио од ове несреће.

Исти град jе само две недеље након „Катрине“ погодио нешто слабиjи ураган „Рита“, а и на Далеком истоку се поjавило jош неколико разорних урагана.

Сматра се да је „Сенди“ најскупља олуја свог времена. Мада мање снаге од других познатих тропских ветрова, она је ударила у град који је економско, културно и демографско средиште континента. Стога је искључивање читавих 108 година старог метроа, као и практично заустављање живота у Њујорку, коштало много више него да се то десило на неком другом подручју.


Elementarium

Prirodne katastrofe su pojave u prirodi koje nastaju pod delovanjem prirodnih sila. Pojavljuju se iznenada i svojim razornim moćima uništavaju sve ispred sebe, a ljudi ne mogu da učine ništa ih spreče u tome.



Tornado je olujni vetar u obliku levka koji se okreće u krug velikom brzinom, a istovremeno se kreće i po površini zemlje ili mora, često menjajući svoj pravac kretanja. Tornada se formiraju u olujama širom sveta, a nastaju zbog mešanja toplog i hladnog vazduha u atmosferi. Kada se u oblaku sudari strujanje toplog vazduha, koji se diže sa površine zemlje u atmosferu sa strujanjem hladnijeg silaznog vazduha, oblak počinje da rotira i zbog sile zemljine teže u obliku levka se spušta ka površini zemlje. Prečnik levka može biti od nekoliko metara do 2 km, a visina do 1 km. Brzina vetra u vrtlogu može biti i do 500 km/h. Tornado može trajati od nekoliko minuta do jednog sata. Dok se kreće usisava sve pred sobom i gde god prođe ostavlja pustoš, pa se u našem jeziku naziva pijavicom.



Uragan je vetar čija brzina duvanja prelazi 119 km/h. Formira se u Meksičkom zalivu, a onda različitom jačinom pogađa jugoistočni deo Sjedinjenih američkih država i zemlje u Karipskom moru. Da bi nastao potrebni su topao okean, vlaga i blagi vetar koji pomešani zajedno stvaraju velike uraganske spirale, u čijem centru se nalazi miran deo koji se naziva “oko”. Zavisno od brzine vetra uragani su podeljeni u pet kategorija. Najopasniji je uragan kategorije 5, kod koga vetar duva brzinom preko 250 km/h. On ruši zgrade, nosi krovove i svi stanovnici koji žive blizu obale (do 15 km udaljenosti) moraju da se privremeno isele.



Cunami su veliki talasi koji nastaju usled naglog pomeranja velike količine vode u morima i okeanima. Izivaju ih podvodne vulkanske erupcije i podvodni zemljotresi. Kada dođe do snažnog zemljotresa čiji je epicentar na dnu mora, morsko dno se vertikalno pomera nekoliko metara zbog čega dolazi do naglog skoka vode i stvaranja talasa koji se kreće ka obali brzinom do 900 km/h. Na pučini gde su velike dubine dubine mora cunami se ne oseti. Tek kada prvi talas stigne u plićak blizu obale, nastaje cunami efekat. Tada dolazi do naglog smanjenja brzine kretanja talasa, ali i do naglog porasta njegove visine, čak do nekoliko desetina metara. Prvi talas koji udari u obalu je najveći i najrazorniji, dok su ostali manji i slabijeg inteziteta.



Zemljotres je podrhtavanje zemljine kore koje nastaje nastaje usled pomeranja tektonskih ploča, kretanja Zemljine kore ili pojave udara, zbog čega dolazi do oslobađanja velike količine energije. Zemljotresi se javljaju često na malim površinama kopna ili okeanskog dna, ali njihova jačina je mala tako da ne dolazi do jakog podrhtavanja zemlje. Manji zemljotresi nastaju kao posledica vulkanske erupcije, obrušavanja pećina i podzemnih prostorija, kao i razne eksplozije, duboke bušotine i nuklearna testiranja ljudi u prirodi. Mesto u unutrašnjosti zemlje gde se oslobađa najviše energije naziva se hipocentar, a tačka na površini zemlje u kojoj se potres najviše oseća i koja se nalazi direktno iznad hipocentra naziva se epicentar. Pored klizanja tla na kopnu, zemljotresi izazivaju i poktetanje velike količine vode u morima i okeanima (cunami).



Vulkani su otvori u Zemljinoj kori. Najčešće su kupastog oblika sa otvorom u sredini koji se naziva se krater ili grotlo. Erupcija vulkana je pojava kada kroz otvor vulkana lava, pepeo i gasovi izlaze na površinu, gde se hlade i talože. Lava je istopljena stena i njena temperatura može dostići 1400 stepeni C. Danas u svetu postoji oko 500 aktivnih vulkana. Ostali su neaktivni, uspavani vulkani.

Lavine



Lavine su jedna od prirodnih sila čija destruktivnost nije ništa manja od na primer tornada, zemljotresa ili poplave. Srećom one se najčešće dešavaju u nenaseljenim oblastima i ljudske žrtve su zbog toga relativno retke ali svi oni koji žive u planinskim oblastima, kao i skijaši, planinari i ostali turisti znaju kako lavine mogu biti opasne. Tokom prvog svetskog rata, serija lavina na Austrijsko-Italijanskom frontu ubila je oko 10000 vojnika u samo jednom danu! Za vreme zlatne groznice, lavine su sahranile mnogo ljudi koji su krenuli u planine na severoistoku SAD u potrazi za zlatom. 1910.god. lavina je, na planini Cascade u državi Washington, odnela i zatrpala tri voza pri čemu je nastradalo 108 putnika.Lavina koja se 1970. godine obrušila na grad Jungaj u Peruu, usmrtila je 18000 ljudi.



Sličnih primera, sa manje žrtava, ima dosta; kako čovek osvaja planine gradeći puteve, železnice, gasovode, dalekovode i turističke centre problem lavina postaje sve veći jer se povećava broj ciljeva koji mogu biti zahvaćeni ovom opasnom pojavom. Zbog toga proučavanje lavina od strane naučnika svakako nije samo stvar akademskog interesa već ima i praktičan razlog zaštite ljudi i imovine.
Postoje nekoliko tipova lavina. Za osobu zarobljenu u moru snega, to verovatno nije od veće važnosti, ali za izučavanje lavina, ustanovljavanje razloga ili sile koja je izazvala odron snega je najvažnije pitanje. To bi trebalo da dovede do tačnijeg markiranja opasnih zona kao i predviđanja pojave lavina.
Za početak, lavine se mogu podeliti u dve osnovne grupe: lavine sa rastresitim snegom i lavine sa gromadama snega i leda.
Lavine sa rastresitim snegom uvek počinju u uskom pojasu a zatim rastu u širinu i visinu, dobijajući na snazi i brzini. Ako je sneg suv, stvara se veliki oblak raspršenog snega, ove lavine su brže ali manje snage, mada osoba zahvaćena ovom vrstom lavine može umreti usled gušenja. Ako je sneg mokar, lavina je sporija ali destruktivnija.
Gromadne lavine nastaju kada se odjednom odroni velika ploča ili gromada čvrstog snega. Ovo se obično dešava u širem pojasu, na najstrmijem delu planine i iza toga ostaje jasan trag odrona sa oštrom ivicom koja prati oblik padine. Ova vrsta lavina dostiže maksimalnu brzinu u roku od nekoliko sekundi i ima veliku destruktivnu moć.
Lavine sa rastresitim snegom dešavaju se obično za vreme ili odmah nakon snežnih oluja ili drugih vremenskih situacija koja stvaraju nestabilnost, dok kod lavina sa gromadama snega to nije tako očigledno i njen početak može biti vremenski pomeren u odnosu na vreme samog uzroka.
Postoje četiri osnovna izazivača lavina: preopterećenost, smicanje, temperatura i vibracije. Uticaj preopterećenosti snežnog pokrivača je manje više očigledan: sneg se nagomilava sve dok, na nekoj strmoj padini, njegova težina ne prevlada kohezione sile koje održavaju snežni pokrivač. Smicanje može nastati na različite načine. Dovoljno je da skijaš zaseče sneg na padini, da sa grana drveta ili litice padne oveći komad snega ili pak da negde na planini počne da klizi površinski sloj snega koji onda povuče za sobom i dublje slojeve.
Temperatura ima veliki značaj zbog svog uticaja na kohezione sile unutar snežnog pokrivača. Porast temperature povećava stabilnost dok pad temperature usporava sleganje snega i povećava opasnost od odrona.
Vibracije su povezane sa efektom smicanjem i mogu imati dugoročan uticaj zbog stalnog izvora slabijih vibracija ili trenutno dejstvo zbog na primer udara groma, eksplozije ili čak zbog nekog glasnog zvuka koji može biti neposredni “okidač” za lavinu.




Za nastajanje lavine neophodna su dva uslova: sneg i strma padina ali da li će do lavine zaista doći zavisi od mnogo drugih faktora i vrlo je teško predvideti da li će i gde doći do odronjavanja snega. Jedan od važnijih činilaca je dubina starog snega; ako je on dovoljno dubok da pokrije sve neravnine i prepreke na tlu nov sneg će onda lakše kliziti preko površine starog. Takođe je bitna i strukturastaro snega: ako je on rastresit, novonapadali sneg će se lakše vezati za njega i do lavine će teže doći, dok se u slučaju stvrdnutog starog snega novi sneg teže vezuje i do lavine će lakše doći ali će ona biti ograničena samo na sloj novog snega.
Pahulje snega mogu biti različitog oblika, od sitnih kristala do krupnih “fleka”, količina vlage varira u zavisnosti od strukture i temperature tako da sneg može biti suv i sitan kao brašno ali i lepljiv i mokar što sve utiče na mogućnost lavina. Intenzitet padanja snega je takođe bitan, jer u slučaju vrlo jakih snežnih padavina visina snežnog pokrivača se brzo povećava ne stižući pri tome da se dovoljno slegne te je zbog toga na strmim padinama vrlo nestabilan. Jake snežne padavine povećavaju i pritisak na stari sneg usled čega može doći do odrona i gromadne lavine .
Jedan od najvažnijih ali i najpromenljivijih faktora je vetar. On pravi nanose na određenim mestima, “melje“ kristale snega praveći tako jednostavnije oblike koji imaju manju kohezionu moć, stvara, često jedne pored drugog, i stabilne i krhke gromade. Topao vetar “činuk“ u severnoj Americi i “fen“ u Evropi efektnije tope sneg nego sunčeva svetlost, a iznenadna promena brzine ili pravca duvanja može stvoriti smicanje snežnog pokrivača što može biti neposredni uzrok lavine. Na sličan način, usled topljenja i sleganja površinskog sloja, na pokretanje lavina utiče i povišena temperatura. U zavisnosti od temperature menja se struktura i oblik snežnih pahulja, na temperaturama ispod 0° C pada suv sneg, dok na temperaturama iznad 0° C pada mokar sneg koji se lakše vezuje za već postojeći snežni pokrivač. Iznenadni porast temperature može biti “okidač“ za lavine.
Protiv lavina preduzimaju se razne mere. Jedna od najefikasnijih metoda je pošumljavanje padina, a na posebno kritičnim područjima se izgrađuju bedemi sa ciljem zadržavanja ili preusmeravanja toka lavina. Ponegde se, bombama iz helikoptera ili topovima sa zemlje, veštački izazivaju odroni snega, da ne bi došlo do nagomilavanja velike količine snega na kritičnim mestima.

Nazivi tropskih oluja (uragana) u SAD




Ovih dana je istočnom obalom SAD protutnjala oluja zvana Sendi.
Pitanje koje se postavlja je:
Kako će se zvati sledeća oluja u ovoj godini?

Odgovor je: Toni
Od 1950. godine svi cikloni koji su od američkog Biroa za vreme ocenjeni
kao tropske oluje, dobijali su imena po unapred određenom rasporedu.
Tačnije njihova imena su dodeljivana po abecednom redosledu.

Evo i spiska naziva oluja 2012-2017 godine.

Nazivi atlantskih tropskih oluja po godinama
2012	2013	2014	2015	2016	2017
Alberto	Andrea	Arthur	Ana	Alex	Arlene
Beryl	Barry	Bertha	Bill	Bonnie	Bret
Chris	Chantal	Cristobal	Claudette	Colin	Cindy
Debby	Dorian	Dolly	Danny	Danielle	Don
Ernesto	Erin	Edouard	Erika	Earl	Emily
Florence	Fernand	Fay	Fred	Fiona	Franklin
Gordon	Gabrielle	Gonzalo	Grace	Gaston	Gert
Helene	Humberto	Hanna	Henri	Hermine	Harvey
Isaac	Ingrid	Isaias	Ida	Ian	Irma
Joyce	Jerry	Josephine	Joaquin	Julia	Jose
Kirk	Karen	Kyle	Kate	Karl	Katia
Leslie	Lorenzo	Laura	Larry	Lisa	Lee
Michael	Melissa	Marco	Mindy	Matthew	Maria
Nadine	Nestor	Nana	Nicholas	Nicole	Nate
Oscar	Olga	Omar	Odette	Otto	Ophelia
Patty	Pablo	Paulette	Peter	Paula	Philippe
Rafael	Rebekah	Rene	Rose	Richard	Rina
Sandy	Sebastien	Sally	Sam	Shary	Sean
Tony	Tanya	Teddy	Teresa	Tobias	Tammy
Valerie	Van	Vicky	Victor	Virginie	Vince
William	Wendy	Wilfred	Wanda	Walter	Whitney

Zanimljive činjenice o vulkanima

Koliko znate o vulkanima? Verovatno ne mnogo, osim činjenica koje ste naučili na času geografije. Zbog svoje izuzetno destruktivne prirode veruje se da su najstrašnija sila prirode. Ukoliko ste zainteresovani da saznate nešto novo, pročitajte zanimljive činjenice o vulkanima koje smo izdvojili.

- Pojam vulkan potiče od latinske reči “volcanus”. Isti pojam je ujedno i ime rimskog boga vatre. Rimljani su reč vulkan koristili kao naziv za planinu Etna, za koju se smatralo da predstavlja božiju kovačnicu.

- Vulkanolozi koriste specijalan termo-električni pirometar pomoću kojeg mere temperaturu lave, jer bi se običan termometar otopio zbog njene prevelike toplote.

- U Australiji nema aktivnih vuklkana, jer ona leži na središtu tektonskih ploča.

- Smatra se da je najgora vulkanska katastrofa 20. veka erupcija na planini Pele 1902. godine na karipskom ostrvu Martinik. Više od 30,000 ljudi je poginulo, a samo dve osobe su preživele – obućar koji je živeo i radio na drugom kraju ostrva i zatvorenik koji je kaznu služio u tamnici napravljenoj od teških kamenih zidina.

- Smatra se da postoji oko 1,500 aktivnih vulkana, ne računajući podvodne. Međutim, svake godine eruptira “tek” njih 20, 30.



Zaista su najstrašnija sila prirode

- Više od 300 miliona ljudi (otprilike svaka 20. osoba) živi “u senci” aktivnih vulkana poput Vezuva, Etne, Popokatepetla i drugih.

- U Japanu se nalazi 10 odsto aktivnih vulkana sveta.

- Pri izbijanju lave na površinu, temperatura se najčešće kreće od 700 do 1,200 Celzijusovih stepeni.

- Vulkani ubrzavaju evoluciju. Neke erupcije mogu uzrokovati uništavanje kompletnih vrsta ili ih toliko redukovati i ubrzati njihovu evoluciju, koja dovodi do diferencijacije. Pre 70,000 godina erupcijom vulkana, ljudska vrsta je gotovo mogla da bude izbrisana sa lica zemlje.

- Vulkansko zagađenje vazduha je smrtonosnije nego što se smatra. Visoko kontaminirani otrovni gasovi uzrokuju kisele kiše, koje mogu dovesti do ozbiljnih problema sa zdravljem i respiratornim organima.

- Japanci veruju da “kupanje” u vrelom vulkanskom pesku leči mnoge bolesti.

- Mauna Loa je jedan od pet vulkana na ostrvu Havai, i smatra se da je najveći vulkan na svetu. Poslednja zabeležena erupcija desila se između marta i aprila 1984. godine. Takođe je i najopasniji vulkan, i to zbog velike populacije stanovništva koje živi oko njega.



Vulkan Mauna Loa

- Vulkanski gasovi sadrže gasove poput ugljen-dioksida, sumpor-dioksida, vodene pare, vodonik-hlorida i vodonik-sulfida.

- Vulkanskim erupcijama, pepeo može da se “razleti” i na 30 kilometara iznad zemljine površine.

- Najviši vulkan u sunčevom sistemu se ne nalazi na planeti Zemlji, već na Marsu! Olimpus Mons je njegov naziv, a nadmorska visina iznosi 27 kilometara.

- Smatra se da je zvuk erupcije vulkana nešto najglasnije na svetu. Najsnažnija erupcija se dogodila 1883. godine kada je vulkan Krakatoa dostigao neverovatnih 180 decibela!

Uragan Ajrin je bio veliki i moćan atlantski uragan, koji je udario na Karibe, istočnu obalu SAD i sever Kanade, od 21. do 28. avgusta 2011. godine. Deveta oluja koja je dobila ime, uragan Ajrin je nastao od tropskog talasa u Atlantiku, istočno od Malih Antila. Nacionalni centar za uragane je pokrenuo javna upozorenja na moguću opasnost 20. avgusta 2011. godine.


Već 21. avgusta, Irena se preselila na američka Devičanska ostrva, a već narednog dana, u Portoriku, pretvorio se u uragan 1. kategorije. Do kraja, pokazala se manje ubojitijom nego što su to predviđali. Nosila je sa sobom jake vetrove, do 130 kilometara na sat, obilne kiše, poplave i velike talase. Usmrtila je najmanje 56 osoba, milioni ljudi bili su prisiljeni na evakuaciju, a najmanje pet miliona ljudi ostalo je bez struje.


Nakon što je uragan Irena prošao kroz teritoriju SAD-a, brojne savezne države bile su suočene sa poplavama koje je izazvao. Iako je Irena tada već oslabila i izgubila epitet uragana, na severu države Njujork vodene stihije su se otele kontroli. U gradu Njujorku su prvi put u istoriji zbog oluje zatvorili sav gradski javni prevoz, a zatvoreni su i svi aerodromi u gradu. Državu Vermont su zahvatile najozbiljnije poplave u protekle 84 godine. Vodena bujica je prekinula brojne saobraćajne veze, razrušila mostove i ugrozila veliki broj lokalnih stanovnika.

Kroz svoj put, Ajrin je prouzrokovala masovno uništavanje, smrtne ishode, monetarne gubitke (procenjeno je oko 10 milijardi dolara), ali na sreću, ipak nije dostigla slavu svog prethodnika, uragana Katrina.

Skamenjeni antički grad Pompeja podseća na jednu od najstrašnijih prirodnih katastrofa koje su se desile u istoriji sveta. U pomahnitaloj erupciji Vezuva 79. godine, stradao je čitav jedan grad, sa svojim stanovništvom. Nađeni ostaci Pompeje, prekriveni debelim slojem vulkanske prašine, detaljno svedoče o stravičnom događaju koji je zadesio jedan od najbogatijih gradova tadašnjeg rimskog carstva.


Pompeja (lat. Pompeii, ital. Pompeï) je antički grad koji se nalazio na jugu Apeninskog poluostrva, jugoistočno od današnjeg Napulja u Italiji. Pompeja je osnovana u 6. veku p. n. e. U svojoj istoriji, koja je trajala oko 700 godina, u Pompeji su živeli Samniti, Grci, Etrurci i Rimljani. Rimljani su kolonizovali Pompeju 80. p. n. e. Grad je potpuno uništen u erupciji vulkana Vezuv 79. godine. Sa Pompejom su uništena još dva grada: Herkulaneum i Stabia (danas Kastelmare di Stabija).

Nestali grad u podnožju Vezuva ponovo je otkriven u 18. veku. Kada su arheolozi iskopali veći deo grada (hramove, forume, kupatila, pozorišta, kuće), kulturna Evropa je bila šokirana. Iskopine su omogućile da se dočara izgled i funkcionisanje jednog starorimskog grada. Poseban značaj izazvali su erotski umetnički predmeti, koji su doneli jedan potpuno novi pogled na rimsku umetnost i antičku kulturu.


Pompeja je bila tipičan grad u Rimskom carstvu, a u vreme pred erupciju bila je trgovački grad, luka i važan saobraćajni čvor. Bila je jedno od omiljenih mesta za odmor bogatih Rimljana. Stanovništvo se bavilo trgovinom, poljoprivredom i izradom ukrasnih predmeta. U iskopinama, prosto je dočarana ulična vreva, restorani, vinarije i radnje sa obe strane ulica, otmene kuće ukrašene freskama i mozaicima. Pompejci su voleli vino, umetnost, lepotu, ali i bordele. Mnogi vernici su bili ubeđeni da je upravo neumerena raskalašnost Pompejaca dovela do toga da budu kažnjeni tragedijom ovakvih razmera.


Kobna erupcija Vezuva bila je najavljivana i očekivana, ali joj stanovnici Pompeje nisu pridavali značaj. Erupcija se mogla predvideti po brojnim znacima: sitni potresi, izlazak plina iz Vezuva, bunari koji su usahnuli. Međutim, obzirom da je to bilo inače trusno područje sa čestim potresima, nije došlo do panike ni evakuacije stanovništva. Zato je velika erupcija 24. avgusta 79. godine bila ogromno iznenađenje za ceo stari Rim.

Najveća erupcija Vezuva, koja je uništila ceo grad Pompeju i oko 10. 000 njenih stanovnika, trajala je 3 dana. Opisana je kao noć u sred podneva, jer je sunce bilo potpuno zaklonjeno ogromnim oblakom od pregrejanih plinova, pepela i kamenja, koji su neprestano izvirali iz vulkana. Erupciju su pratili zemljotresi i cunami, a tokom noći i kiša. Kamenje koje je padalo na grad, vrela lava i otrovni plin, sve je to donosilo smrt u svaki kutak Pompeje. Nakon prestanka erupcije, Pompeja je ostala prekrivena slojem pepela debljine 6 metara. Kada se zamisli ovakva paklena scenografija, jasno je da je bilo nemoguće spasiti se iz nje.


Da je ova katastrofa bila neočekivana stanovnicima Pompeje, svedoče njihovi kasnije nađeni ostaci. Nijedni ljudski ostaci ne prikazuju iznenađenje i samrtnički grč tako verno kao što to čine skamenjeni ostaci nekadašnjih Pompejaca. Kada su u slojevima pepela nađene šupljine sa ljudskim ostacima, u njih je naliven gips, te su dobijene fascinantne figure ljudi koji su umirali pod naletima užarene lave. Dugo se smatralo da je većina njih umrla od trovanja otrovnim plinom, ali postoje i skorije pretpostavke da su bili trenutno spaljeni, na temperaturi od 300 stepeni Celzijusa.

Interesantno je da je do najveće erupcije Vezuva, kobne po Pompeju, došlo na dan posvećen bogu Vulkanu.


Obzirom da su brojne građevine, zidne freske, mozaici, skulpture, nakit i upotrebni predmeti ostali savršeno očuvani, danas u Pompeji ima šta da se vidi, te je ona jedno od najatraktivnijih turističkih odredišta. Tragedija koja je donela smrt, zaslužna je za to što je današnjem čoveku tako verno prikazan život u Pompeji.

Poslednja erupcija Vezuva dogodila se 1944. godine, ali se naučnici pribojavaju da bi, u ne tako dalekoj budućnosti, mogla da se ponovi još jedna jaka erupcija jedinog živog vulkana u Evropi.

Santorini u Grčkoj je spektakularno ostrvo u Egejskom moru i jedna od najimpresivnijih vulkanskih lokacija u svetu. Ostrvo je nekada bilo poprište najvećih erupcija u Evropi, još od ledenog doba. Spoljne padine Santorinija su nežne, ali njen centralni deo je progutao tip vulkana kaldera, preplavljen Egejskim morem, koji se sada proteže 11,5 km od severa na juga i 8 km od istoka na zapad.


Kaldera je iskrojena od fragmenata delimično uništenih ostrva. Therasia i Aspronisi leže na zapadu, a There formira najveći preživeli deo, plavo poprište strmih litica, visoko 400 m, sastavljen od braon, crvenih ili crnih tokova lave na severu i usijanih slojeva plavog kamena na jugu. Sagorena ostrva Kameni, Nea Kameni i Palea Kameni su izbili u središnjem delu kaldere još 197. godine p.n.e.

Minojska erupcija There, poznata i kao erupcija There ili erupcija Santorinija, bila je katastrofalna vulkanska erupcija koja se dogodila sredinom drugog milenijuma pre nove ere. Erupcija je bila jedna od najvećih vulkanskih događaja na Zemlji u pisanoj istoriji. Ova prirodna katastrofa je opustošila ostrvo There, danas poznato kao Santorini, uključujući minojska naselja u neposrednoj blizini i na severnoj obali Krita, što je doprinelo kolapsu minojske kulture, čije je središte bilo na ostrvu Krit, oko 120 km južno od Santorinija.

Tačno vreme ove erupcije je veliko pitanje, ali smatra se da se dogodila u periodu od 1650. do 1450. godine p.n.e.

Erupcija je izazvala značajne klimatske promene u oblasti Mediterana, Egejskog mora i većeg dela Severne hemisfere. Postoje dokazi da je erupcija inspirisala stvaranje određenih grčkih mitova i doprinela političkoj pometnji u Egiptu. Pored toga, spekuliše se da je Minojska erupcija i uništenje grada u Akrotiri osnova ili inspiricija za Platonovu priču o Atlantidi.

Početkom prošlog veka, San Francisko se mogao smatrati za jedan od najrazvijenijih gradova na svetu. Formiran tokom Zlatne groznice 1849. godine, on se iz neotesanog i neurednog rudarskog grada transformisao u kosmopolitski centar sa 400.000 ljudi. Ponosni meštani su ga nazvali Parizom Zapada. San Francisko je i tada imao velike, moderne robne kuće, otmene hotele, novu, prostranu gradsku kuću, za koju se tvrdilo da je najveća na Zapadu, i Grand Opera House, koji je ugostio najvećeg tenora tog vremena, Enrika Karuza. Sve se to promenilo 16. aprila 1906. godine.


U 5:12 ujutro, snažni zemljotres, čiji je epicentar bio nedaleko od obale, pogodio je San Francisko, uhvativši ga za vrat i tresući, skoro do smrti. Zemljotres jačine 7.8 stepeni Rihterove skale, naišao je u dva talasa, pri čemu je drugi bio mnogo jači od prvog.



Emma Burke, žena lokalnog tužioca, opisala je ovaj zemljotres u dve rečenice, koje nam nedvosmisleno daju uvid u njegovu jačinu. Ona je izjavila: Zemljotres mi je odgurao krevet na suprotnu stranu sobe. Postajalo je sve gore i gore, zaglušujuća buka, lomljenje posuđa, padanje slika, zvečanje ravnog limenog krova, zvuk isprevrtane police sa knjigama, klavira koji preleće preko salona, ječanje i deformisanje zgrade, lomljenje stakla i zvuk gipsa koji otpada, stvarali su toliku buku da se ni jedan drugi zvuk nije mogao čuti.

Morski kapetani su izjavili da su imali osećaj da su njihovi brodovi naišli na more kamenja. Drvene kuće su se raspadale, lomile i rušile, dok su se slabo ojačane zgrade, napravljene od cigala, survavale na tlo. Ošamućeni stanovnici su istrčavali na ulice, koje su se mreškale kao talasi, pri tom ispaljujući kamene kocke, od kojih je napravljena kaldrma. Drveće je bilo kao testerisano, telefonske bandere iščupane, a saobraćajnice namreškane. Usred sve te buke, zvona svih crkava u San Francisku su zazvonila, proizvodeći sablasni zvuk, koji je dodatno uzbunjivao građane, a koji je trajao sve dok zemljotres nije stao, skoro minut kasnije.



Kroz drugi seizmički šok, zemljotres je izazvao brojne požare, koji su predstavljali sledeći, još mnogo snažniji izvor razaranja. Potresi su uništili alarmne sisteme za požar, ali su vatrogasci bez problema mogli videti nabujali dim koji im je nagoveštavao gde treba da idu. Navukli su požarna creva na hidrante, ali kad su odvrnuli ventile, voda nije izlazila. Gradsko snabdevanje vodom je bilo takođe prekinuto.

Gusto smeštene drvene konstrukcije, omogućile su vatri da se razgori i plamen je jednostavno skakutao sa jedne zgrade na drugu, sa jednog bloka na drugi. Ovaj požar je spalio mnoge kuće i, proširivši se ka istoku, u potpunosti uništio gradski koledž, San Francisco's Hall of Records i veliku Gradsku kuću. Zidovi od vatre su se spojili sa svih strana, sve dok dim nije preplavio celu površinu neba, kao da je sam San Francisko eksplodirao.


Požar je nastavio da se širi i sledećeg dana, proizvodeći još veće razaranje, još eksplozija, uništenja i noseći sa sobom sve više i više žrtava. Procenjuje se da je tokom ovog zemljotresa-požara poginulo između 3.000 i 6.000 ljudi, a preko 300.000 ih je evakuisano.

Od 1966. do 2005. godine samo četiri tropska ciklona su prelazila preko Gvatemale i El Salvadora. Pre četiri godine, u maju 2005. godine, kao peta se pojavila tropska oluja Adrian. Ona je ujedno predstavljala i prvu tropsku oluju u sezoni pacifičkih uragana za 2005. godinu. Svake godine od polovine maja počinje sezona uragana na Pacifiku i traje do kraja novembra.

Svojim formiranjem 17. maja 2005. godine, Adrian je predstavljao neobično ranu oluju za tu sezonu. Kako izveštava National Hurricane Center otkad je počelo beleženje kretanja uragana 1949.godine, do tada ni jedan tropski ciklon nije prešao preko centralne Amerike toliko rano.



Adrian je uragan drugačiji od ostalih. Osim njegovog vremena pojavljivanja, ono što je još više iznenadilo kod ovog uragana, jeste putanja kojom se kretao. Najčešće se uragani formiraju u istočnom delu Pacifika. Prilikom svog kretanja oni skrenu ka zapadu i oslabe tokom prelaska preko okeana ili se kreću severno ka Meksiku. Za razliku od njih, Adrian se kretao ka istoku i očekivalo se da će se 19. maja spustiti na El Salvador i Gvatemalu. Pretpostavljalo se da će se obrušiti na prostore koje je prethodno uništio uragan Mitch 1998. godine. Za razliku od Adriana, uragan Mitch se formirao na Atlantiku i preko centralne Amerike prešao sa istoka. Obično oluje prelaze sa Atlantika ka Pacifiku. Njihov prelazak iz Pacifika u Atlantik je izuzetno redak. Postojala je opasnost da se, ukoliko Adrian probije visoke planine centralne Amerike, on pojavi na Karibima i da pređe preko Kube i Bahama.



Predviđanja National Hurricane Center su bila da će se Adrian razviti u manji uragan pre nego što pogodi obalu centralne Amerike 19. maja. Neobično toplo vreme je samo pogodovalo njegovom razvoju. Predviđanja El Salvador's National Service for Territorial Studies su bila da će se on spustiti u mestu Acajutla, 55 km zapadno od glavnog grada San Salvador. S druge strane, prognoze američkih meteorologa su bile da će se javiti kod plaže Puerto la Libertad. Međutim, 19. maja kasno uveče, uragan je ušao u Golfski zaliv dostižući brzinu od 129km/h, i spustio se na Honduras, nakon čega je počeo brzo da slabi.



Priprema ljudi za uragan Adrian su zahvaljujući prognozama meteorologa bile pravovremene. Zvaničnici su naredili da se sprovede evakuacija 3.500 porodica iz 13 opština. Javne ustanove su takođe bile zatvorene, kao mera predostrožnosti. Između 14.000 i 20.000 ljudi je dobilo naredbu da se iseli iz svojih kuća i pređe na viša područja zbog mogućih poplava. Iz iskustva sa uraganom Mitch 1998. godine, kada je poginulo oko 9.000 ljudi, vlada i građani su bili veoma oprezni, te su izbegnute žrtve i šteta je bila samo materijalne prirode.