Naslov: Re: Muzika kao oblik umetničkog izražavanja Ned 15 Dec - 20:42
Jedna od prvih tekovina rokenrola bila je duga kosa, koja je u Srbiji 60-ih povezivana s četnicima?
- Prvi čupavac bio je Zoran Miščević, pevač Silueta. Nije bilo čoveka koji se na ulici nije okrenuo za njegovom plavom grivom. Već 1966. tri člana Silueta imala su dugu kosu: Miščević, bubnjar Jovan Mišević i basista Dejan Dunić. Stare partizanske borce, međutim, duga kosa je asocirala na četnike, te ne čudi što su rokere, baš kao svojevremeno i četnike, prozvali “čupavcima”. Ubrzo, međutim, dugokosi mladići uspešno ubeđuju funkcionere da su lojalni socijalističkim tekovinama. Krajem 60-ih, nošenje duge kose je u potpunosti prihvaćeno, a 1967. u Savez komunista učlanjuju se i prvi dugokosi mladići.
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
katarina
MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
Naslov: Re: Muzika kao oblik umetničkog izražavanja Ned 15 Dec - 20:45
Dok su se mladići borili da slobodno nose duge kose, devojke su “mučile muku” s minićima?
- Beogradske i zagrebačke srednjoškolke prve su nosile miniće, iako su protiv toga, “zbog širenja nemorala”, najglasnije bile upravo njihove profesorke! Partijski analitičari su naposletku zaključili da glavni problem u nošenju dugih kosa, baš kao i minića, leži u generacijskom, a ne ideološkom sukobu i da moral novih generacija ne treba dovoditi u vezu s moralom starih generacija. Već krajem 60-ih, gole ženske grudi postaju sasvim uobičajena pojava na naslovnim stranicama jugoslovenske štampe.
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
katarina
MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
Naslov: Re: Muzika kao oblik umetničkog izražavanja Ned 15 Dec - 20:50
Kada krišom od roditelja obuku miniće, gde su devojke najrađe izlazile?
- Najvažnija mesta za izlaske bili su klubovi u kojima se svirao rokenrol. Na tim igrankama, kao u bioskopu, bend bi svirao u 15, 17, 19 i 21 čas. Najbolje svirke Silueta bile su se u Gradskom podrumu. Čuven je njihov koncert iz 1965, na kojem su devojke u zanosu poskidale majice i brushaltere i pobacale ih na scenu. Krajem 60-ih u modu ulazi Dom omladine, u kojem su svirali svi važniji bendovi: Siluete, Elipse, Džentlmeni, Plamenih pet, Iskre, Zlatni dečaci, Crni biseri… Međutim, prvo mesto koje je probilo rokenrol bio je klub “Euridika” (preko dana Dadov). Na set listi bendova, koji su tamo nastupali obavezno su bile obrade od Bitlsa i Rolingstounsa i stvar “House of the Rising Sun” od Enimalsa. U početnoj, “rokabili” fazi, rokerima su scensku garderobu, po ugledu na strane sastave, šili šnajderi. Otac Tomija Sovilja (pevač Silueta – prim.aut.) bio je šnajder, pa je važio za jednog od najbolje obučenih na sceni.
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
katarina
MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
Naslov: Re: Muzika kao oblik umetničkog izražavanja Ned 15 Dec - 20:52
Iza tih dešavanja u “Euridici”, razume se, stajala je partija?
- Dešavanja u “Euridici”, ispred partije, pokrenuli su reditelj Jovan Ristić Rica i tadašnji umetnički direktor “Euridike” Vladan Krasić, kome je partija dodelila tu ulogu, jer je htela da vidi “kakav će mu biti učinak”. Ispostavilo se da je bio odličan! On je po beogradskim srednjim školama selektovao rokenrol sastave, od kojih većina ništa nije valjala, ali je poenta bila postignuta: mnoštvo mladih je bilo privučeno na svirke. Mladići su svirali, a devojke su obavljale svoju primarnu ulogu u rokenrol kulturi – zaljubljivale su se!
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
katarina
MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
Naslov: Re: Muzika kao oblik umetničkog izražavanja Ned 15 Dec - 21:03
Zar nisu i devojke mogle da sviraju?
- U beogradskim “Sanjalicama” i “Zooksantelama”, zagrebačkim “Pticama”, prašile su devojke, i to isključivo u mini suknjama! Inače, najtraženija i najlepša devojka u rok miljeu, oko koje su se tukli mladići, bila je Lokica Stefanović. U to vreme se zabavljala s Borkom Kaclom iz Zlatnih dečaka, koji je kasnije svirao u Korni grupi. To je bila prava rokenrol veza. Početkom 60-ih najbolje ribe odvajali su beogradski mangupi, čije su tuče (što unapred zakazane, što spontane) na kalemegdanskim igrankama najbolje prikazane u seriji “Grlom u jagode”.
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
katarina
MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
Naslov: Re: Muzika kao oblik umetničkog izražavanja Ned 15 Dec - 21:33
Kad smo kod igranki, kako je prvom jugoslovenskom rokeru Miletu Lojpuru pošlo za rukom da prvi skine Elvisa?
- Mile je imao sreće da radi kao službenik u Filmskom gradu, gde je mogao da gleda zatvorene filmske projekcije zabranjenih Elvisovih filmova. Tako je prvi skinuo sviranje Bilija Hejlija, baš kao i Elvisovo igranje. Doduše, Lojpur nije bio potpuno definisani roker. Na igrankama je pored rokenrola svirao italijansku i francusku muziku, pa čak i narodna kola. Početak pravog definisanja rokenrola u Jugoslaviji stiže početkom 60-ih, s novim zagrebačkim i beogradskim klincima, “električarima”. Od tog trenutka počinje neprekinuti niz razvoja rokenrola, sve do 5. oktobra 2000. Tog datuma, kako su kasnije dokazali relevantni izvori, rokenrol su iz ovdašnjih medija proterali britanski eksperti, pre svega da bi predupredili kritiku nove vlasti.
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
katarina
MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
Naslov: Re: Muzika kao oblik umetničkog izražavanja Ned 15 Dec - 21:36
Nije bilo problema ni kada je posle jednog Titovog govora na radiju emitovana čuvena Elvisova “All shook up”?
- Niko to nije zamerio. No, najbolja priča vezana je za prvo emitovanje čuvenih “Apača” od Šedouza. Uđe cenzor i pita ove s radija šta je to, a oni mu šeretski odgovore: “ To je jedan japanski bend Sinovi izlazećeg Sunca, čiji je instrumental posvećen Indijancima”. Cenzor na to klimne glavom, u fazonu: ”Aha, u redu”, i tako pesma ode u etar (smeh). Inače, prvi je u Beograd ploče donosio Svetozar Gligorić – Gliga, prva tabla jugoslovenske šahovske reprezentacije, i to u vreme kada su komunisti, krajem četrdesetih, džez nazivali “svinjskom muzikom”. Gligi niko ništa nije mogao da zabrani. Uz Gligu, ploče su kasnije donosili i Nikola Karaklajić, Dragoslav Šekularac i Radivoj Korać – Žućko, a emitovane su u legendarnoj Karaklajićevoj radijskoj emisiji “Sastanak u devet i pet”.
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
katarina
MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
Naslov: Re: Muzika kao oblik umetničkog izražavanja Ned 15 Dec - 21:40
Elipse i Siluete su bili najljući rivali u to vreme, iako su propagirali dva sasvim različita koncepta rokenrola?
- Momci iz Elipsa i Silueta su istovremeno bili rivali i dobri drugari. Elipse su činili fino podšišani momci, uzorni mladići iz uticajnih porodica, drugim rečima – oficirska, partijska i diplomatska deca. Siluete su, s druge strane, bili dugokosi, loši momci rokenrol scene – “jugoslovenski Stounsi”. Pričalo se o njihovoj tuči u Sarajevu s fanovima Indeksa, u kojoj su na sve strane letele flaše, o sklonosti nesputanom seksu… Rivalitet je, međutim, bio najveći između Zagreba i Beograda. Nasuprot pomenutim beogradskim električarima stajali su zagrebački električari iz Bijelih strijela, Crvenih koralja, Robota, Zlatnih akorda… Dominacija Sarajeva dolazi tek sedamdesetih s Indeksima.
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
katarina
MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
Naslov: Re: Muzika kao oblik umetničkog izražavanja Uto 8 Jul - 11:54
Memoari jednog tinejdžera: Šta su mi značile 80-te
Osamdesete su bile čudo. Bukvalno. Otkrio sam muziku. Da, baš tako. Prva velika stvar koja mi se desila nakon silnog i nestašnog perioda jurcanja za loptom, igranja žmurki, janjina, muvanja po “peščari” i sličnih dečijih zanimacija.
LIVE AID, PRE 27 GODINA: Tačno se sećam: 1985. godina, vrućinčina leta, Novi Beograd upekao po običaju, a moj stariji brat i ja, “gutajući” pokretne slike sa TV-a, gledamo tadašnji globalni muzički spektakl posvećen gladnima u Etiopiji – Live Aid, prenošen uživo na Radio-Televiziji Beograd – i sa nestrpljenjem očekujemo nastup jednog benda u usponu, četvorke iz irskog Dablina – U2. Nije, međutim, ovo priča o njima, nikako ne donosite, dragi publikume (kako ima običaj da kaže S. Basara), preuranjene zaključke: oni su ovde pomenuti, jer su bili na početku nečeg novog u mom životu; svirali su u momentu kada sam, kristalno jasno, shvatio da će muzika biti nešto poput moje druge, duhovne, kuće. Deo identiteta, što se kaže. U našem domu su se, nekoliko godina pre ovog događaja, već vrzmale neke ploče stranog pop-a, uglavnom – ABBA, Majkl Džekson, Bouvi, Djuran Djuran, nezaobilazni Bitlsi itd. – ali tek nakon nastupa irske grupe na pomenutom Lajv Ejdu, mogu slobodno da tvrdim da je muzika ušla na velika vrata u moj novobeogradski stan. I nikad se više nije iselila. Presudan uticaj na mene imale su – čast ponekim izuzecima iz Sjedinjenih država – grupe iz Engleske, ili Velike Britanije, svejedno. Gradovi poput Mančestera (koji je, po meni, veću zaostavštinu svetu ponudio u mančesterskoj muzičkoj sceni, negoli u Junajtedu i Sitiju zajedno), London, Liverpul, ali i Bredford, Gilford, Glazgov i mnogi drugi gradovi, podarili su bendove koji su imali prvorazredan uticaj na moje odrastanje i shvatanje sveta u kome živimo. (Istini za volju, bilo je to vreme kada moja generacija – barem njen muški deo – još uvek nije marila za „osvajanje“ naklonosti srca slatkih devojčuraka; „pitanje je“, kako je to duhovito primetio jedan moj poznanik, „da smo krajem 80-tih bili koju godinu stariji, koliko bi nas muzika tada uopšte dotakla i privukla sebi“)
MUZIČKI UTICAJI: Tih godina, mogao sam, bez preterivanja, satima da slušam ploče i kasete, iznova i iznova. Momku tog uzrasta, od nekih trinaest-četrnaest godina, podjednako je bio važan proces idenifikacije sa drugima, baš kao i puka dečija mašta, za koju je čak i Albert Ajnštajn rekao da je važnija od znanja. Koliko sam samo pokušavao da budem ozbiljniji, stariji, čitajući tekstove pesama Jana Kertisa, kako sam voleo da đuskam uz Stoun Rouzis, uživao u razlaganjima Džoni Mara i rifovima Vila Sardženta; želeo da se družim i jurim ribe sa Janom Estberijem, da volim poeziju kao Morisi, bijem se sa huliganima poput Žan-Žak Barnela, imam „čirokanu“ i derem se kao Džo Stramer, udaram bubnjeve isto kao Pit de Fritas, nosim crne košulje zakopčane do grla kao Robert Smit, budem slavan poput Bona i opušten kao braća Rid… Imao sam odličan sluh, sasvim solidan glas, krenulo me je i pisanje – rođenoj majci dugo nisam mogao da oprostim što mi je jednom prilikom, spremajući kuću (“Sigurno je za bacanje”) u đubre zavrljačila svesku sa mojim prvim pokušajima poezije – a gitaru sam, bez ijednog časa, krenuo da osvajam i sviruckam, samouko i bez blama.
Te osamdesete su bile čudo, kažem. Još u osnovnoj školi menjali smo LP ploče i kasete, jugotonove, PGP, Suzy, a strani vinili bili su posebno dragoceni. Ko ih je imao, originale, ili ih je nasledio od nekoga, ili je bio privilegovan da, u nekom trenutku, ima “svog čoveka” u inostranstvu. Od koga bi, opet, – e, gde je tad bio Internet kad nam je trebao! – naručio da mu ih kupi i donese nazad u Beograd.
KAKO DO MUZIKE: Tih kasnih osamdesetih, išlo se nedeljom prepodne na berzu ploča u SKC, presnimavalo se i “piraterisalo” masovno, na muzičkim stubovima, kod drugara, drugarevih drugara, poznanika i njihovih prijatelja. U Bezistanu kod Terazija pazarili smo prve majice i preslikače sa omiljenim bendovima, i uživali u nekakvom našem, virtuelnom svetu u kome smo mi bili strašno kul, dok “ovi drugi”, uključujući i naše roditelje, „pojma nemaju“. Koliko smo se samo svađali sa muzičkim neistomišljenicima: te ko je bolji, ko bolje svira, peva, ko je popularniji itd. Milina. Čini mi se da i dan-danas pamtim taj osećaj ushićenosti, čak i treme, kada sam, u proleće 1990, bio na svom prvom koncertu neke strane grupe u Beogradu – britanskih Strenglersa u prepunom „Pioniru“. Imalo je, međutim, to vreme “otkrivanja muzike“ i svojih, vrlo konkretnih, nedaća i poteškoća. Užasno se teško dolazilo do novih podataka ili vesti o našim muzičkim herojima, šta rade, snimaju li novi album, hoće li biti koncerata u Beogradu ili okruženju… Sva sreća pa je tadašnja Jugoslavija bila zemlja koja je, ipak, pratila trendove (koliko je to bilo moguće u jednopartijskom, strogo kontrolisanom sistemu), pa su nekakve informacije uspele – sa malim ili većim zakašnjenjem – da putem specijalizovanih časopisa uglavnom, dopru i do nas. A tek MTV! Sećam se da smo bili u stanju satima da zurimo u program tek osnovanog Trećeg kanala (3K) TVB (kasnije RTS-a). Krajem osamdesetih, osmišljen kao zabavni, muzički program za mlade, 3K je prvi krenuo da, u prepodnevnim časovima, prenosi (verovatno ilegalno?) satelitski program evropskog MTV-ja. Pol King i Stiv Blejm, Rebeka de Ruvo i mnogi drugi VJ-evi, bili su domaćini emisija i muzičkih vesti koje smo gledali i upijali iz dana u dan. Pravi tinejdž raj. I za svaki slučaj, uvek su nam bili spremni video-rekorderi da – po kratkom postupku, klik na REC i gotovo! – brže-bolje snimimo poneki spot ili čitavu muzičku emisiju koja nam se učinila važnom zbog nečega. (Danas se, koliko vidim, čitav program MTV-ja pretvorio u jedan neprekidni, opskurni rijaliti šou, što u potpunosti odudara od uloge prosvećenog medija, koju je ta televizija, na neki način, imala na prelazu 80-tih i 90-tih godina XX veka.)
NOVI POČETAK: A onda su usledile devedesete. Muzički podjednako inspirativne. Društveno već neuporedivo gore. Svetom su zavladali grandž, elektronska muzika, kao i interesantni crossover-i metala, panka, rege i rep muzike, dok se „alternativna“ omladina povukla u sigurnu zonu klabinga, njišući se uz dab i denshol ritmove. Već uveliko u srednoj školi, a potom i na fakultetu, i dalje sam pratio nove muzičke pravce, ovog puta u novom, digitalnom ruhu. Kasete i LP ploče ostale su, gotovo zaboravljene, u arhivi muzičke istorije.
Ali to je već druga priča…
worldpress.
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
katarina
MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
Naslov: Re: Muzika kao oblik umetničkog izražavanja Čet 23 Apr - 12:32
Pusti nas u discooooooo...
Disko je bio i ostao čudo, prešavši dalek put od underground pokreta, mamipare, pomame, pa sve do anateme i sada čežnijve uspomene. A Jamie Kastner, autor ovog ostvarenja, je sve to znalački upakovao i predočio u samo devedeset minuta trajanja The Secret Disco Revolution.
U poslednjih mesec dana disco je i ovde i šire nanovo postao počesta refrenca, a pre svega pri pomenu velikog Nilea Rodgersa, bilo na konto priče o gostovanju na minulom Exitu, bilo u smislu važnog doprinosa u slučaju Daft Punk, odnosno pri ponovnom pominjanju Giorgioa Morodera, takođe u okviru priče o novom albumu Daft Punka, ali i kao važnog nadahnuća u slučaju nove dugosvirajuće avanture Pet Shop Boys dvojca. Eto četiri povoda za osvrt na friški dokumentarac (rockumentarac?)
The Secret Disco Revolution.
U ovom ostvarenju autor (i režiser i scenarista i producent) Jamie Kastner nastoji da što je sveobuhvatnije moguće prikaže predistoriju, uspon, pad i još uvek prisutnu baštinu diska kao mnogo značajnijeg fenomena nego što se to isprva i zadugo potom činilo. A disko jeste fenomen – prepoznatljiv je, dalekosežno uticajan , voljen i izučavan, posedovao je i osobenu ikonografiju, a lako mu se, što uostalom čini i jedan deo sagovornika okupljenih u The Secret Disco Revolution, može pridodati i aura revolucije, kao i implicitna ideološka bagaža. U svrhu pojašnjenja ovog fenomena (pa ako zatreba i njegove odbrane) u devedestak minuta ovog ostvarenja prodefilovala je šarenoliko i nadahnuita grupa sagovornika, među kojima su i akademici, publicisti, novinari, muzički kritičari, diskografi, svedoci vremeni, nekoliko veoma značajnih izvođača tog žanra i te ere...
The Secret Disco Revolution je dinamičan, dobronameran, sadržajan, pristojno budžetiran i zabavan rad čiji autori u potpunosti uspevaju u polaznoj nameri – u ekonomičnih sat i po priče i pokaznih primera u krajnje komunikativnom, razložnom i preglednom maniru predstavljeno je i pojašnjeno dosta toga od značaja za svaku iole širu priču o disko zvuku, disko epohi i mogućoj prevratničkoj prirodi i ulozi diska. U tom smislu u ovom se filmu može čuti dosta toga i zanimljivog i intrigantnog, poput sočne trivije u vidu priče o insistiranju Američke mornarice da baš Village People, te ikone gay macho disco varijeteta, izvedu propagandno intoniranu pesmu, kasnije poznatu kao golemi hit In The Navy, kao i podsećanja na potonje Disco Sucks divljanje sa sve javnim spaljivanjem prokazanih ploča, navođenja čuvene numere Soul Makossa znamenitog Manua Dibanga kao prvog primećenog disko-rada, predstavljanja hustlea kao značajnog povratka kontaktnog plesa na plesne podijume ili teorije da je bezmalo dvadesetominutna orgazmička numera Love To Love You Baby u izvođenju Donne Summer zapravo bila jetka i odvažna reakcija na koncept trominutnog seksa kao dotad potpuno prihvaćene i zdravorazumske postavke u svakodnevnom životu većine. Veliki plus ovo ostvarenje zaslužuje i na račun elementarnog poštenja učesnika koji se u samom finišu, uprkos uvek zgodnoj leksičkoj akrobatici i lako dostupnoj predstavi o hedonizmu disko ere kao implicitnom protestu protiv društvenih konvencija i nagomilanih socijalnih nepravdi, jasno odrede protiv svrstavanja diska u revolucionarne redove, ukazavši nanovo upravo na tu njegovu jasnu hedonističko-eskapističku bit.
The Secret Disco Revolution je odlično ostvarenje kome se suštinski daju zameriti tek dve stvari – negde pri početku pomenuta, a prebrzo zatomljena teorija o hamburškom pokretu swing kids tokom Trećeg rajha kao stvarnom zametku disko-pomame ostaje bez razrade, a kao nepotreban zahvat/ukras pokazale su se igrane mikro-vinjete koje su ovde samo izlišno potcrtale već posve jasan umereno posprdan ton naratora, a kojim je Kastner ukazao na polivaletnost suštine i fenomena diska u celini. A ta polivalentnost zaslužna je i za sjajne trivije pomenute u ovom filmu, poput priče o narečenom Nileu Rodgersu, kao bivšem pripadniku Crnih pantera, koji je čuveni hit Le Freak sročio kao reakciju/osvetu na činjenicu da je njegovoj družbi bio onemogućavan ulaz u prestižno-nezaborvno-ozloglašeni klub Studio 54, u kom su, gle čuda, krajnje hitro njegov protest Le Freak prigrabili kao jednu od tamošnjih himni.
popboks.
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
Gost
Gost
Naslov: Re: Muzika kao oblik umetničkog izražavanja Pet 1 Maj - 16:57
Filmska muzika poseban oblik izražavanja u kinematografiji
Uprkos ranim neuspesima, nije postojao prostor za uništenje filmske umetnosti odsustvom bilo kakvih tonova, tako da je konačno rešeno da u pozadini ide muzička pratnja, uglavnom žive osobe koja je svirala na klaviru kao pratnja, ali i puštanjem već snimljene muzike. Odstupanja muzike od scene u filmu više nije bilo toliko bitno i presudno, tako da je konačno stvoren prvi potpuni okupator višestrukih ljudskih čula. Osobama koje su svirale uživo pri projekcijama filma, film je zapravo bio dirigent koji je diktirao note. Novine koje je doneo zvučni film: [list="box-sizing: border-box; border: 0px; font-family: 'Open Sans', sans-serif; font-size: 15px; margin-right: 0px; margin-bottom: 24px; margin-left: 24px; outline: 0px; padding-right: 0px; padding-left: 0px; vertical-align: baseline; color: rgb(35, 41, 43); line-height: 24px; text-align: start; background-color: rgb(255, 255, 255);"] [*]Svaki pokret na filmu mogao je da ima određeni muzički ton, a već tada su filmski stvaraoci shvatili koliko muzika može da upotpuni film, čime je film promenjen zauvek.
[*]Jedna tehnička nemogućnost stvorila je element kinematografije koji će u svetu filma biti važan koliko i voda našoj planeti.
[*]Pogled na svet kinematografije dobio je svoje novo lice, i to lice neće se menjati, ali će se usavršavati sve do par godina pred kraj dvadesetog veka, a jedan kultni reditelj shvatiće njegovu važnost, upravo posred rada na svom najnovijem filmu.
[*]
[*]Naše čovečanstvo u svojoj srži sadrži nešto što se u suštini protivi svakim promenama. Možda volimo da uživamo u svojoj komfornoj zoni i trenutnoj situaciji, da nam nešto bolje nije potrebno. Kada se govorilo o zvučnom filmu, jedan od najvećih protivnika bio je čuveni sineasta, Čarli Čaplin. Čaplin je bio odličan komedičar i pionir sedme umetnosti, ali zvučni film pretio je smrću njegovom fiktivnom karakteru – Skitnici. Još od svog nastanka, Skitnica je bila namenjena predstava nemog čoveka. Skitnica svojim govorom tela govori više nego današnji komedičari tekstom. Govor tela postao je univerzalni jezik humora, jezik koji može da razume svako ko može da gleda, bez obzira da li je iz Indije, Kine, Rusije, Brazila ili Amerike. Kada Skitnica počne da hoda svojim upečatljivim hodom, tada se u našoj podsvesti budi prepoznavanje neuspešnog hoda, onakvog hoda kakvom nismo naučeni, a kada neko tako greši u nečemu trivijalnom, onda svakako izaziva smeh. Skitnica je rođen u nemom filmu, i kada bi progovorio, to bi bilo potpisivanje smrtne presude. Odjednom ne bi bilo važno to kako hoda, već šta ima da kaže, jer je toliko dugo bio nem. Čaplin je kao veliki filmski i biznis poznavalac znao to, i zato se protivio novom izumu. Međutim, napredak ne bira svoje žrtve, već mu one same dolaze, tako da je ovakav tehnološki napredak ujedno naterao Čaplina da se ostavi svoje Skitnice, i isforsirao ga da stvori takve filmve i karaktere kao što su „Veliki diktator“ i „Limelight“.
Naslov: Re: Muzika kao oblik umetničkog izražavanja Pet 1 Maj - 17:00
Alfred Hičkok i Džon Karpenter
Nisu se svi dvoumili da li treba uvesti ton u film, neki su to oberučke prihvatili. Bio je to reditelj Alfred Hičkok, koji je radio na svom filmu „Ucena“, kada je u sred filma rešio da svoj nemi film pretvori u ton film. Hičkokov instikt za ono što publika voli, kao i sposobnost da razmišlja o nečemu takvom, kasnije je od njega stvorila pravu zvezdu. Hičkok je sa kompozitorom Bernardom Hermanom stvorio najupečatljivije muzičke tonove, od kojih je ona u filmu „Psiho“, najpoznatija. Scena ubistva pod tušem u ovom filmu nije slučajno izazvala toliki bum. Na nju je potrošeno sedam dana snimanja, tih četrdeset pet sekundi sastavljeno je od sedamdeset osam delova filma. Međutim, Hičkok iz nekog razloga nije prvobitno želeo muziku u sceni. Svom srećom, Herman je došao na ideju sa čuvenom temom koja je pokrila još čuveniju scenu, i nakon toga istorija je stvorena. Hičkok je oštrinu svog filma pokazao Hermanovom muzikom u filmovima poput „Vrtoglavica“ i „Sever-severozapad“.
Džon Karpenter je duboko inspirisan mišlju i tvrdnjom, koja se pokazala tačnom, da je film „Psiho“ postao veliki tata horor žanra, odnosno njegovog podžanra, slešer filmova. Međutim, poenta nije u žanrovima, već u muzici koja pokriva horor filmove i tonovima koji odražavaju pokrete koji su spomenuti na početku teksta. Senka koja se pomera u pozadini horor filma može vrlo lako da bude određeni ton koji treba da naglasi gledaocu da se nešto čudno dešava. Upravo je Džon Karpenter taj koji je u svom filmu „Noć veštica“ iz 1978. godine, primenio koncept muzike na čitav horor projekat. Film je bio niskobudžetni, i Karpenter je morao da uradi sve sam, uključujući i muziku za koju se nikada nije školovao. Sin doktora muzike, kao čovek iz akademski i umetnički nastrojene porodice, imao je strašnu prednost kao umetnik. Već je dve godine ranije uradio muziku za svoj film „Napad na policijsku stanicu 13“, i muzika iz tog filma izazvala je dosta pažnje i polemike, tako da je Karpenter imao dosta prostora i samopouzdanja da svoj poduhvat primeni na ovaj niskobudžetni horor film od koga niko ništa nije očekivao. Njegov otac ga je u detinjstvu naučio jednom ritmu, koga se setio dok je pisao muziku za svoj novi film, a taj ritam postao je vodeća tema filma, i ton koji i dan danaz izaziva specijalno osećanje nesigurnosti i straha. Verovatno je najupečatljiviji horor film, koji je provejan konstantnim muzičkim momentima, film „Suspiria“ italijanskog reditelja Daria Argenta. Od samog starta kada protagonista filma dolazi na aeodrom i po jako kišnom vremenu traži taksi, pa sve do kraja filma, zajedno sa završnim scenama, uz konstantne klimakse tokom šokantnih momenata u toku filma.
Gost
Gost
Naslov: Re: Muzika kao oblik umetničkog izražavanja Pet 1 Maj - 17:02
Kada govorimo o muzici u filmovima, bio bi greh ne spomenuti filmove koji su krcati muzikom, odnosno filmove u kojima muzika preuzima čitav film preko glumaca i radnje koja se odvija kroz pesmu na teatralan način. Mjuzikli vode poreklo iz pozorišta gde se takav oblik umetničkog izražavanja praktikovao kao balans između glume kao umetnosti i muzike kao vida zabave. Jedan od najpoznatijih mjuzikl filmova jeste film „Singing in the rain“, filmu koji se na direktan način bavi problemom tonskog filma, i na šaljiv način prikazuje probleme jedne glumice sa ne baš prijatnim glasom i problemima snimanja istog tog glasa. Čitav film je praktično parodija na doba tranzicije nemog filma u zvučni film. Glavni glumac Džin Keli ima scenu u kojoj sa zatvorenim kišobranom optimistično igra po depresivnoj kiši. On pesmom sputava kišu koja preti da mu pokvari raspoloženje i na taj način se bori protiv nje. Upravo je ovaj trenutak gotovo potpuno uništen u gore pomenutom Kjubrikovom filmu „Paklena pomorandža“. U filmu „The Sound of Music“, glavna glumica je nesrećna časna sestra koja odustaje od svog poziva i prelazi u jedan drugi kolektiv, a to je sirotište, gde svojom pesmom i pažnjom uspeva da unese dosta pozitivnosti među umorne štićenike. Jedan stariji film praktično je postao američka verzija bajke „Alisa u zemlji čuda“, igrom ironije pretvorena u bajkoviti film pred sam početak drugog svetskog rata. „Čarobnjak iz Oza“ postao je bajka koja treba da bude dovoljno infantilna da pridobije pažnju dece, gde se dosta scena sa Vešticom izrezalo iz završne kopije filma, a sa druge strane da pridobije stariju publiku i generalni gledalački auditorijum. Taj balans između generacija iznedrio je jedan od najlepših i najpoučnijih filmova ikada, i kao takav, film je protkan muzičkim tačkama u kojim glavna glumica, izgubljena Doroti (Džudi Garland), pokušava da pronađe put do svog rodnog Kanzasa, kroz nostalgičnu pesmu koja je u isto vreme dovoljno emotivna.
Sponsored content
Naslov: Re: Muzika kao oblik umetničkog izražavanja