Više o muzici...

Istorijat violine

Rani oblik moderne violine sa 3 žice, sa štimom g, d1, a1 nastao je oko 1520. godine u okolini Milana. Taj oblik može da se opiše kao kombinacija obeležja rebeka (3 žice, hvatnik bez pragova, čivije sa strane) i lire da bračo (oblik korpusa, f-otvori, odvojen vrat).

Prema dosada poznatim svedočanstvima, ime insrumenta se javlja najpre u francuskom obliku (vyollons, 1523.), a zatim i u italijanskom (violino 1538.), ali u početku ne označava samo violinu, nego čitavu njenu instrumentalnu porodicu! Oko 1550. godine, povećao se broj žica na 4. Već 1551. nalazimo u popisima “male i velike violine”, godine 1553. jednu “tenorviolinu”, a 1570. “sopranviolinu” i “kontrabas”. Među najstarije sačuvane primerke violina ubrajaju se instrumenti koje je napravio Gaspar da Salo. Klasičan oblik violini su dali tek krajem XVI beka, majstori kremonske škole, Andrea Amati i njegovi sinovi, Antonio i Đirolamo, i naročito Nikola, Đirolamov sin, a Stradivari, kao nastavljač tradicije ove porodice, dovodi violinu do njenih definitivnih proporcija, dajući joj smelost i lepotu linija koje su ostale neprevaziđene do danas! U XVII i prvoj polovini XVIII veka, gradnja gudačkih instrumenata doživljava svoj najveći procvat, ponajviše delatnošću italijanskih, nemačkih i francuskih graditelja i kasnije škola koje su iz toga nastale, kao tekovine jedne epohe!



Vodeća zemlja u gradnji gudačkih instrumenata je bila Italija, sa školama u Breši (G.da Salo, P.Mađini), Kremoni (Amati, Gvarneri, Stradivari, Bergonci), Veneciji (Montanjana, Gofriler, Serafin), zatim u Rimu, Firenci i Bolonji. U isto vreme, visok domet dostižu i graditelji škola u Tirolu (Jakob Štajner) i Mitenvaldu (familija Kloc).

Klasični italijanski modeli su bili uzor francuskim graditeljima, čiji su glavni centri bili Mirekur (familija Lipo) i Pariz (Vijom, Boke, Pjerar, Ležen). Negde je ostalo zabeleženo da su u Francuskoj tog doba, violine iz Kremone bile toliko cenjene, da su izvesna društva “simfoničara” primala među svoje članove samo one muzičare koji su imali instrumente kremonskog porekla! Tirolska škola je ostavila trag u Saskoj (Kligental). Engleski majstori su u početku takođe sledili tirolski stil, (P.Vemsli), da bi kasnije prihvatili italijanske modele (B.Benks).
redinom XVII beka, javlja se dekadencija u gradnji gudačkih instrumenata, uvođenjem serijske proizvodnje i mehanizacije u proces izrade! Prva fabrika violina je stvorena 1790 godine u Mirekuru, a zatim u Kligentalu, Mitenvaldu i td. U tim sredinama su utemeljene i otvorene stručne škole za obučavanje graditelja gudačkih instrumenata. Institucija oglednog tipa je stvorena i u Kremoni, 1937 godine.



Što se tiče našeg podneblja, prvi graditelji muzičkih instrumenata u Srbiji se javljaju u drugoj polovini XIX veka. Među prvima koji su došli u Beograd, davne 1887. godine, bio je Anton Braun iz Segedina, učenik Ferdinanda Homolke. Njegove violine su imale tamni crveno-smeđi lak, a rađene su po Stradivarijevom modelu. Oko 1890. godine, u Beograd je došao odličan italijanski graditelj Fasola, koji je prešavši u pravoslavlje, uzeo ime Vlada Toskanović. On je izgradio jednu violinu za španskog kralja Alfonsa XIII, jednu za persijskog šaha, ukrašenu sedefom, jednu za kralja Aleksandra Obrenovića i citru za kraljicu Dragu Mašin. Kuriozitet vezan za ovog majstora je da je pravio violine samo sa donjim uglovima i taj model je prozvao “Aleksandar model”.



Prvi graditelji muzičkih instrumenata koji su rođeni u Srbiji, bili su braća Kosta i Dragoslav Dimitrijević. Stariji brat, Kosta, gradio je gudačke instrumente i klavire. Konstruisao je nov model violine “DO-DO-RA-RA”, koji je patentirao u zemlji i inostranstvu, a sačuvane su samo 4 njegove eksperimentalne violine. Njegov brat Dragoslav Dimitrijević je izučio zanat kod Adama Dencingera u Novom Sadu, a 1902. je otišao u Marknojkirhen, gde je diplomirao na Državnoj školi za gradnju gudačkih instrumenata. U Beogradu je otvorio radionicu 1909. godine.

Između dva svetska rata, u Beogradu su radili graditelji gudačkih instrumenata i tambura: Kalman Ajhler, Andrija Tot, Stevan Kudlik, Jozef Krojcinger. Od priznatih graditelja tog doba bio je i državni majstor Karlo Paržik, koji je osnovao Atelje za gradnju gudačkih instrumenata i u saradnji sa svojom ćerkom Lidijom gradio instrumente po modelu Stradivarija i Gvarnerija del Gesu. Tvorac je oscilatorne teorije građenja violina.



Od graditelja srpskog porekla koji nisu živeli i radili u Srbiji, spomenuo bih Bogdana Milankovića iz Sarajeva, koji je stvorio svoju akustičku teoriju i po istoj gradio svoje instrumente. Takođe vredan pažnje je i Nikola Vasić iz Zvornika, majstor svetskog glasa. Učio je kod Adama Dencingera u N.Sadu, zatim neko vreme radio kod Dragoslava Dimitrijevića u Beogradu, da bi posle završene Državne škole u Marknojkirhenu otišao u Prag i radio u radionici čuvenog Karla Dvoržaka. U toku Prvog svetskog rata, prebegao je i Rusiju i radio u Saratovu, pa odatle otišao u Mandžuriju, Kinu i Japan, da bi se 1922. godine nastanio u SAD (u Baltimoru), gde je stekao veliku reputaciju. Nikola Vasić je po narudžbini sagradio violine za mnoge umetnike, među kojima su bili Elman, Hajfec i Krajsler.

Violina je žičani gudački instrument koji ima četiri žice, koje se štimuju u intervalu čiste kvinte. Žice se, počev od najdublje, štimuju na visine sledećih tonova: ge (g), de1 (d1), a1 (a1), e2 (e2). Violina je najmanji instrument u porodici gudačkih instrumenata, u koje, pored violine, spadaju i viola, violončelo i kontrabas.



Delovi violine


Violina se sastoji iz dva osnovna dela: gudala i violine.

Gudalo - Dužina violinskog gudala iznosi 73 centimetara, a težina varira između 55 i 65 grama, a uglavnom je oko 60 grama. Osnovni delovi su:

* štap- uglavnom pravljen od drveta nazvanog pernabuko, jer potiče iz istoimene oblasti iz Brazila. To drvo je čvrsto i fleksibilno istovremeno, što predstavlja glavnu osobinu za stvaranje dobrog gudala. Prvi koji je počeo koristiti to drvo za gudalo, bio je stvaralac Tourte, na kraju 18. veka.
* strune - napravljene od prerađenih konjskih dlaka, pričvršćene za oba kraja gudala, gornji – vrh, i donji – tzv. žabicu. Jedno gudalo sadrži otprilike oko 150 konjskih dlaka. Žabica se kontroliše zavrtnjem, napravljenim od metala, koje zateže i otpušta strune. Potrebno je spomenuti i kalafonijum, sredstvo za podmazivanje gudala da bi se ostvario bolji kontakt gudala i žica. To sredstvo se proizvodi od smole.

Violina - Violina se sastoji iz kutije (rezonatora), koja pojačava zvuk žica. Njena gornja daska je od smrekovog drveta, sa izrezanim otvorima u obliku latiničnog slova f, pa se s toga nazivaju f-otvori. Donja daska- dno, je napravljena od javorovog drveta. Stranice kutije su sastavljene od šest dužica, na čijim sastavima sa godnjom i donjom daskom iz unutrašnje strane stoje crveni čepovi. Na kutiju se nastavlja vrat s gornje strane zaobljen. Izmađu vrata i glave se nalazi pražić, daščica od tvrdog drveta (abonos). U glavu su usađene četiri čivije, a glava se završava pužem. Na kutiji se nalazi mostić (kobilica) - tanka drvena pločica, čija je funkcija da prenosi treperenje žica na kutiju, a zaobljenost gornje strane omogućava sviranje na svakoj žici posebno. Na donjem kraju kutije žice su pričvršćene za kordar. Kordar je petljom koja prelazi preko donjeg pražića pričvršćen za dugme.


Violinska tehnika

Violina se drži ispod brade, a iznad levog ramena. Desna ruka najšešće prevlači gudalo preko jedne ili više žica. Nekad se (znatno ređe), umesto toga, žice okidaju desnom rukom. Prsti leve ruke padaju na hvatnik, i tako skraćuju dužinu žice koja treperi, na taj način proizvodeći različite visine zvuka. Ukoliko leva ruka ne pritiska žicu, kažemo da se tada svira „prazna“ žica.


Tehnika desne ruke

Desna ruka je odgovorna za kvalitet tona, ritam, dinamiku, artikulaciju i za izvesne (ali ne sve) promene boje zvuka. Različiti načini sviranja desnom rukom često se nazivju načini ili potezi.


Potezi

* Detaše (détaché) - „razdvojeno“, primenjuje se na note koje nisu povezane lukom.
* Martele (martelé) - doslovno: „čekićem“, vrsta detašea sa izrazito jakim akcentima.
* Legato (legato) - „povezano“, primenjuje se na note povezane lukom.
* Kon lenjo (con legno) - „drvetom“, sviranje drugom stranom gudala, to jest, udaranje po žicama drvenim delom gudala, štapom. Koristi se za specijalne efekte.
* Spikato (spiccato) - „skačući“ potez, izvodi se na sredini gudala.
* Sotije (sautillé) - donekle sličan spikatu, samo brži. Kod sotijea se koriste elastičnost gudala i žica, pa tako, pri određenoj brzini i pritisku, gudalo „samo skače“.


Tehnika leve ruke


Položaj prstiju u prvoj poziciji.

Na violini ne postoje pragovi, tako da svirač mora da spusti prst leve ruke veoma precizno, inače će ton zvučati nečisto. (Reč „nečisto“ muzičari koriste kada ton nije odgovarajuće frekvencije. Sinonim je reč „falš“.) Da ne bi svirali nečisto, to jest, da bi postigli dobru intonaciju, violinisti moraju da vežbaju da čuju kada je ton nečist, i da vežbaju svoju sposobnost da što brže, za vreme sviranja, pomere prst na pravo mesto toliko brzo da to ne utiče na kvalitet sviranja. „Pevanje u sebi“ pomaže violinistima, kao i drugim muzičarima, da sviraju, ne samo čisto, nego i izražajno. Iako je popravka položaja na koji je prst pao moguća, do toga retko dolazi, jer violinisti vežbom postižu da prsti padaju gde treba.

Prsti se označavaju brojevima 1 (kažiprst) do 4 (mali prst). Broj 0 označava praznu žicu. Slika sa desne strane prikazuje položaj prstiju u prvoj poziciji, i tonove koje je u njoj moguće odsvirati. Položaj na koji padaju prsti leve ruke određuje violinista „intuitivno“, koristeći „pevanje u sebi“ i osećaj naučen tokom vežbanja. Nije moguće svirati čisto, tako što se položaj određuje gledanjem u hvatnik. Razmak između dva prsta koji predstavlja jedan polustepen postaje sve manji kako se prsti pomeraju „gore“ (izraženo u frekfenciji) na istoj žici. Ovo je posledica fizičkih svojstava visine tona koji proizvodi žica koja treperi. (Ova činjenica nije uzeta u obzir prilikom izrade slike sa desne strane - ova slika je samo shema.)

Na violini ne postoje pragovi, tako da svirač mora da spusti prst leve ruke veoma precizno, inače će ton zvučati nečisto. (Reč „nečisto“ muzičari koriste kada ton nije odgovarajuće frekvencije. Sinonim je reč „falš“.) Da ne bi svirali nečisto, to jest, da bi postigli dobru intonaciju, violinisti moraju da vežbaju da čuju kada je ton nečist, i da vežbaju svoju sposobnost da što brže, za vreme sviranja, pomere prst na pravo mesto toliko brzo da to ne utiče na kvalitet sviranja. „Pevanje u sebi“ pomaže violinistima, kao i drugim muzičarima, da sviraju, ne samo čisto, nego i izražajno. Iako je popravka položaja na koji je prst pao moguća, do toga retko dolazi, jer violinisti vežbom postižu da prsti padaju gde treba.

Prsti se označavaju brojevima 1 (kažiprst) do 4 (mali prst). Broj 0 označava praznu žicu. Slika sa desne strane prikazuje položaj prstiju u prvoj poziciji, i tonove koje je u njoj moguće odsvirati. Položaj na koji padaju prsti leve ruke određuje violinista „intuitivno“, koristeći „pevanje u sebi“ i osećaj naučen tokom vežbanja. Nije moguće svirati čisto, tako što se položaj određuje gledanjem u hvatnik. Razmak između dva prsta koji predstavlja jedan polustepen postaje sve manji kako se prsti pomeraju „gore“ (izraženo u frekfenciji) na istoj žici. Ovo je posledica fizičkih svojstava visine tona koji proizvodi žica koja treperi. (Ova činjenica nije uzeta u obzir prilikom izrade slike sa desne strane - ova slika je samo shema.)

Pozicije

Položaj leve ruke određen je pozicijama. U svakom trenutku, leva ruka se nalazi tačno u jednoj poziciji. Prva pozicija je ona koja je najbliža čivijama. Na primer, na e žici, u prvoj poziciji, prvim prstom se svira ton ef (f) ili fis (fis), drugim ge (g) ili gis (gis) itd. Na e žici, u drugoj poziciji, prvim prstom se svira ton ge (g) ili gis (gis), drugim a ili ais (ais) itd. Violinisti često menjaju pozicije. Ovo se često radi jer je na taj način lakše odsvirati određenu muzičku figuru. Takođe, razlog za ovo može biti i to što isto ton (ton iste visine) odsviran na različitim žicama ima različitu boju. Nekada kompozitor u notama upisuje oznaku, na primer „sul G“ ili „G saite“ ili „G corde“ za ge (g) žicu. Nekada ovakav izbor može napraviti dirigent ili violinista sam.

Prazne žice


Prazne žice na violini.

Ako violinista povlači gudalom preko jedne od žica, a da je pri tom ne pritiska prstima leve ruke, tada on svira praznu žicu. Prazna žica ima posebnu boju, koju iskusan slušalac može lako razlikovati od boje zvuka koju violina ima kada se isti ton dobija uz pomoć pritiska prsta leve ruke (kada se ne svira prazna žica)


Dvozvuci

Ukoliko violinista istovremeno svira dve susedne žice gudalom, tada on svira dvozvuk. Prsti leve ruke moraju da padnu na odgovarajuća mesta na tim žicama. Sviranje dvozvuka je teže nego sviranje jednozvuka, kako zbog toga što prsti leve ruke moraju da padaju na obe žice, tako i zbog toga što je teže desnom rukom proizvesti kvalitetan ton. Na violini je moguće, sa izvesnim ograničenjima, svirati i tri, pa i četiri žice istovremeno


Vibrato

Vibrato je tehnika pomeranja prsta leve ruke tako da se visina tona gotovo neznatno menja. Vibratom se ne izvodi da bi se „maskirao“ nečisto odsviran ton. Svrha vibrata je najčešće da se dobije „emotivan“ prizvuk. Postoji nekoliko vrsta vibrata. Tehnički, one zavise od toga da li violinista koristi samo prste, šaku, ili celu ruku. Vrstu vibrata violinista odabira prema stilu, dinamici i drugim komponentama muzičkog dela. Ukoliko nema oznake u notama, vibrato se podrazumeva. Zato postoji oznaka „non vibrato“, kojom se označava da određeni deo kompozicije treba odsvirati bez vibrata.


Znameniti violinisti

* Henrik Vijenjavski
* Jaša Hajfec
* Jozef Joakim
* Leonid Kogan
* Fric Krajzler
* Gidon Kremer
* Jehudi Menjuhin
* David Ojstrah
* Nikolo Paganini
* Jicak Perlman
* Pablo de Sarasate
* Žak Tibo
* Viktor Tretjakov
* Pinkas Cukerman
* Isak Štern

Kompozitori

Nemoguće je izdvojiti samo nekoliko kompozitora značajnih za stvaranje violinske literature. Izbor nije ni malo jednostavan, ali imate priliku saznati nešto o najvećim među njima. To su: Arkanđelo Koreli, Antonio Vivaldi, Nikolo Paganini, Đuzepe Tartini, Johan Sebastijan Bah, Feliks Mendelson, Volfgang Amadeus Mocart, Henrik Vijenjavski, Pablo de Sarasate.

Violončelo



Violončelo je gudački instrument sa četiri žice (C-G-d-a), koje su naštimovane tako da svake dve susedne grade interval čiste kvinte. Ovaj štim je za čistu oktavu niži od štima viole.
Violončelo je mnogo veći instrument od violine pa se pri sviranju drži među kolenima, oslonjen nožicom na pod. Zbog izrazitih osobina-velikog tonskog obima, prijatne boje i znatnih tehničkih mogućnosti-pored violine, najznačajni je instrument orkestarkog, kamernog i solističkog muziciranja.

Viola

Viola je instrument sličan violini, samo nešto veći. Kod viole je gornja granica visine tona c3 u orkestarskom izvođenju, a u solističkom dostiže i do a3. Viola je manje virtuozan instrument, a ton odlikuju tamnije boje od violine.



Postoji još jedna razlika između ova dva instrumenta, a to je notacija. Kod viole zapis nota se vrši u alt-C ključu, dok se kod violine vrši u violinskom.

Viola je pretežno orkestarski i kamerni instrument. Solo literatura joj je oskudna. Volfgang Amadeus Mocart je komponovao Koncertnu simfoniju za violu i violinu, a Hektor Berlioz je napisao simfoniju Harold u Italiji za solo violu. Takođe postoje koncerti Georga Fridriha Hendla i Johana Kristijana Baha za violu.

Istorijat

Postoje dva tumačenja o nastanku ovog instrumenata, tj. njegove preteče. Ranije se mislilo da je viola nastala iz porodice starih viola (XV vek), viola da bračo i viola da gamba. Postoji još jedna viola iz ove grupe, to je viola d’amore, koja je tako nazvana zbog mekoće svoga zvuka.

Danas se smatra da je viola nastala iz lire da bračo, kao nešto veća varijanta violine.

Kontrabas


Kontrabas je najveći i po registru najdublji gudački instrument sa četiri žice (nekada je imao tri). Pripada grupi gudačkih instrumenata kao i violina, viola, violončelo i begeš. Gudalo za kontrabas je najkraće i najteže, u odnosu na ostala. Svira se stojeći ili sedeći na visokoj stolici. Dva su se oblika kontrabasa zadržala do danas. Nemački model i zastupljeniji italijanski. Razlikuju se i načini držanja gudala. Šakom odozdo je danas već ustaljen način držanja, nasuprot ređem držanju gudala kao što je šakom odozgo, poput onog na violini ili violončelu. Registar kontrabasa je u kvartnom razmaku od 1E,1A,D,G.



Kontrabas je solističku ulogu u orkestru stekao tek u malim sastavima džez muzičara. Džez kontrabasisti značajno obogaćuju sviračku tehniku i poziciju kontrabasa u porodici tradicionalno solističkih instrumenata. Značajni inovatori na instrumentu su Oskar Petiford (Oscar Pettiford), koji proglašava kontrabas najvažnijim instrumentom u orkestru; Rej Braun (Ray Brown), koji je u način okidanja žice uneo odmerenost i finoću zvuka; Pol Čejmbers (Paul Chambers) koji se odlikovao veštim solo deonicama gudalom, za razliku od najčešeg sviranja okidanjem žice; Čarls Mingus (Charles Mingus), koji uvodi treći prst u sviranju leve ruke (na vratu instrumenta).

Okidački instrumenti

Harfa je najveći i najsloženiji savremeni intrument sa žicama koje se trzaju. Žice su razapete vertikalno u velikom trostranom okviru, koji čine uspravan stub na postolju, ukoso postavljen široki rezonator i na gornjoj strani karakteristično izvijen "vrat" instrumenta. U postolju se nalazi sedam pedala, koji preko poluga u stubu dejstvuju na mehanizam pokretnih točkića na vratu i preštimavaju žice, skraćujući ili produžavajući njihovu dužinu. Sa svojih 46 do 48 žica, harfa zahvata (posle orgulja i klavira najveći) tonski raspon od šest i po oktava. Žice se trzaju prstima obe ruke, dok se rezonator naslanja na desno rame svirača, a obe noge upravljaju pedalama. Zarad lakšeg snalaženja među velikim brojem žica, svaka C-žica (Do) je crvene, a svaka F-žica (Ef) je plave ili crne boje.



Zvuk harfe je bogat i plemenit, ali nevelike snage i prodornosti, tako da dolazi do izražaja najbolje u solističkom izvođenju ili solo-epizodama u orkestru. Jedino glisando, koji je moguć brzim prevlačenjem preko većeg broja žica, često i obema rukama, može da se probije i kroz gušći zvuk orkestra. Zahvaljujući dosta dugom odzvuku žica (pretežno dužih), harfa je izuzetno pogodna kao akordski instrument, naročito za izvođenje arpeđata koji su i dobili ime po ovom instrumetnu. Sledstveno, ona se često može sresti kao pratnja nekom melodijskom instrumentu ili glasu.

Današnja harfa je proizvod dugog istorijskog razvoja. Njeni najstariji preci, u vidu luka sa zategnutim žicama, su među najstarijim muzičkim instrumentima uopšte. Antičke kulture u raznim delovima sveta poznaju brojne instrumente harfnog tipa, a i u srednjem veku oni su vrlo omiljeni i rasprostranjeni, naročito kao pratnja pevanju. U 18. veku je ukus rokokoa uticao na spoljni izgled harfe, koji je i danas često kitnjast po ugledu na stare graditelje, a u to vreme, uprkos još znatnim tehničkim ograničenostima, nastaju već i solističke i koncertantne kompozicije namenjene ovom instrumentu. Ipak je tek u 19. veku, usavršavanjem pedalnog mehanizma, harfa došla do izražaja, a takva se i do danas održala bez većih izmena.

Harfa raspolaže sa sedam nožnih pedala, pomoću kojih se svaki ton u svakoj od oktava menja za pola tona naniže (gornja pozicija pedale) ili pola tona naviše (donja pozicija pedale):




Grafički sistem obeležavanja, koji označava raspored pedala prema izvođaču. Vodoravna crta predstavlja srednji (razrešeni) položaj pedale, iznad se zapisuje podignuta pedala (sniženi ton), a ispod spuštena pedala (povišeni ton). Oznake pedala levo od vertikalne crte su pedale leve noge, a desno od nje pedale desne noge. Mnoi harfisti se služe samo ovim sistemom obeležavanja, jer je najjednostavniji i direktno pokazuje položaj pedale.

U orkestru se uglavnom nalazi jedna harfa, mada u orkestrima trostrukog ili četvorostrukog sastava postoje najčešće dve. Ređi su primeri korišćenja većeg broja harfi, mada ih Arnold Šenberg (Arnold Schönberg) u Pesmama gukanja (Gurrelieder) traži četiri, a Rihard Vagner (Richard Wagner) u Sumraku bogova (Götterdämerung) i Mikis Teodorakis (Μίκης Θεοδωράκης) u Grku Zorbi (Αλέξις Ζορμπάς) čak šest.

Klavir



Klavir (Piano), je instrument sa dirkama kod kojeg se ton proizvodi udarom filcem prekrivenim čekićem o metalnu žicu. Zbog svojih velikih tehničkih i izražajnih mogućnosti klavir je jedan od instrumenata sa najbogatijom muzičkom literaturom. Opseg klavira obuhvata tonove od subkontra A (2A) do c5. Partiture za klavir se najčešće pišu u dva reda. Gornji red se uglavnom izvodi desnom rukom, i najčešće se zapisuje u violinskom ključu dok se donji red uglavnom izvodi levom rukom i zapisuje u bas ključu. Izvođač koji za instrument ima klavir se zove pijanista.


Istorija klavira

Klavir je naslednik čembala, klavikorda i drugih nekadašnjih instrumenata sa dirkama. Opšteprihvaćeno mišljenje je da je izumitelj klavira Bartolomeo Kristofori, koji je svoju ideju po prvi put realizovao oko 1720. godine, tako što je umesto tada korišćenog mehanizma gavranovih pera koja okidaju žicu napravio sistem čekića koji zvuk proizvode udarcem o žicu. Time je postigao zavisnost jačine odsviranog tona od jačine udara prsta na dirku što je bio novitet, jer se okidanjem žice preko mehanizama dirki mogla postizati samo jedna jačina tona. Zbog ovoga su se prvi klaviri nazivali „piano e forte“ (ital. piano e forte - tiho i glasno). Piano e forte je prvi počeo praviti Gotfrid Zilberman (Gottfried Silberman), nemački izrađivač instrumenata sa dirkama. Njegovi učenici su nastavili proizvodnju ovih instrumenata i usavršavali je u Engleskoj i Beču, po kojima su razvijeni mehanizmi dobili imena. Izrada klavira sa bečkom mehanikom je bila najmasovnija na prelazu iz 19. u 20. vek. Tokom vremena je potisnta od strane engleske mehanike, koja je i danas dominantna.

Delovi klavira

Rezonator i okvir


Presek jednog koncertnog klavira

Spoljašnji deo klavira čini drveno kućište sa tri noge. Samo kućište ima oblik polegnute harfe, a na njegovoj gornjoj strani se nalazi poklopac koji se može otvoriti. Dve noge između kojih se nalaze pedali se kao i klavijatura nalaze na prednjem delu kućišta. Treća noga se nalazi na zadnjem delu kućišta.

Unutar kućišta se nalazi okvir napravljen od čelika ili livenog gvožđa na kome su zategnute žice čijim vibriranjem se proizvode tonovi. Oko žica za najdublje tonove (od 2A do 1Fis) se nalazi dodatni namotaj bakrenih niti da bi se dobila bolja zvučnost. Po dve žice ima svaki ton od 1G do Ais, a po tri sve ostale (H do c5). Žice su pričvršćene za metalne čivije, čijim se zatezanjem i otpuštanjem štimuje klavir.

Na dnu kućišta se nalazi drveni rezonator sa poprečnim rebrima koji je napravljen od jelovine.


Klavijatura i mehanizam


Mehanizam čekića klavira


Jedna oktava klavijature klavira

Klavijatura klavira ima 88 dirki - 57 belih i 31 crnu. Bele dirke su u prošlosti po pravilu prekrivane slojem slonovače, dok se danas za ove svrhe mahom koristi plastika plastikom. Njima se predstavljaju dijatonski tonovi C, D, E, F, G, A i H. Na crnim dirkama se sviraju povišeni dijatonsiki tonovi koji nemaju svoje ekvivalente među onima koji su preko belih već dostupni (npr. dirka za eis ne postoji jer odgovara tonu f) a kojih po oktavi ima pet - Cis, Dis, Fis, Gis, Ais ili Des, Es, Ges, As, Be.

Pritiskom prsta na dirku pokreće se mehanizam koji filcom obloženom čekiću predaje udarac prsta na klavijaturu. Čekić udara žicu i spušta se ispod njenog nivoa da bi ista mogla da slobodno vibrira. Kada se prst povuče sa dirke, čekić se vrati u prvobitni položaj a na udarenu žicu se spušta prigušivač, ne dozvoljavajući joj da slobodno vibrira.

Pedali

Pedalima se postižu dalje izražajne mogućnosti klavira. Najčešće upotrebljavan je desni pedal. Njime se prigušivači podižu sa žica, dozvoljavajući im da slobodno vibriraju. Time se ne postiže samo prirodno stišavanje vibracija žice nego i međusobno rezonovanje žica.

Levi pedal (ili ital. Una corda) se koristi za postizanje mekog i baršunastog zvuka. Njegovim pritiskanjem se klavijatura pomera malo u desno zajedno sa celim mehanizmom, pa čekić umesto u tri udara u dve žice, ili umesto u dve u jednu.

Srednji pedal se retko koristi a dosta klavira je izrađeno bez njega. Njime se postiže prigušeni zvuk, a pojedini prigušivači su i delimično podignuti te se postiže posebna boja zvuka.


Vrste klavira

Pianino

Pianino je malo izdanje klavira napravljeno sa svrhom uštede prostora. Ima manji rezonator nego klavir, zbog čega su mu žice i raspoređene drugačije nego kod klavira, da bi stale u njega. Manji rezonator znači manji kvalitet zvuka, osim čega ovaj instrument zvuči isto kao i klavir.

Izrađivači klavira

Kroz istoriju su nastajali i nestajali brojni majstori izrade klavira, usavršavajući ga. Ipak postoje neke izrađivačke kuće klavira koje su se do dan danas održale. Neke od njih su svetski poznate:

* Steinway & Sons
* Bosendorfer
* Forster
* Petrof
* Grotrian-Steinweg
* Yamaha
* ...

Primeri iz muzičke literature

* Mesečeva sonata (Ludvig van Betoven)
* Fantazija za klavir - c-mol (Volfgang Amadeus Mocart)
* Koncert u c-molu i d-molu (Sergej Rahmanjinov)
* Minutni valcer (Frederik Šopen)

Saksofon

Saksofon, skraćeno Sax., je drveni duvački instrument, iako je, kao i flauta, napravljen od metala, no po izvođačkoj tehnici i građi pripada ovoj porodici, kojoj se pridružio tek polovinom 19. veka. Nazvan je po svom izumitelju, znamenitom graditelju tog doba Adolfu Saksu (Adolphe Sax). On je kombinovao iskustva dotadašnjih instrumenata, pa saksofon ima usnik kao klarinet – sa prostim trščanim jezičkom, mehanizam i prstna tehnika su mu najsličniji oboi, a zvuk fagotu (čiji se visoki registar i naziva ”saksofonski”).



Saksofon se gradi u čitavom nizu registara, od najdublje do najviše zvučnosti, ali najčešći su alt-, tenor-, a donekle ređi i sopran- i bariton-saksofon. Najviše varijante imaju pravu cev, pa liče na limenu obou ili klarinet. Ostalima je cev karakteristično savijena u početku i završetku, sa izduženim levkom podignutim uvis. Saksofon je konstruisan za potrebe vojne muzike i u nekim zapadnoevropskim zemljama tu funkciju ima i danas. U simfonijskim orkestrima i umetničkoj muzici se koristi srazmerno retko (Moris Ravel Bolero (sopran in B i tenor in B), Modest Petrovič Musorgski Slike sa izložbe u orkestraciji Morisa Ravela (alt in E♭), Bendžamin Britn Simfonia da Requiem (alt in E♭), Mikis Teodorakis Grk Zorba (alt in B) i drugi), ali je u ansamblima zabavne muzike, naročito u džezu, vrlo istaknut, sa velikim nizom značajnih solista-virtuoza.

Pisani obim standardnih saksofona

Vrste klarineta

Klarineti se izrađuju u nekoliko veličina, čemu odgovaraju njihovi različiti tonski obimi i donekle različite zvučne boje. Svi ti srodni instrumenti čine porodicu klarineta.

Danas se koristi pre svega klarinet in B, kao i klarinet in A i bas klarinet.
Zajednički pisani obim za sve vrste klarineta je:


(e – g3, a ponekad i iznad g3)

Na B klarinetu ovi tonovi zvuče za veliku sekundu niže (d-f3), na A klarinetu za malu tercu niže (cis-e3), na malom Es klarinetu za malu tercu više (g-b3), na bas klarinetu za veliku nonu niže (D-f2, za oktavu niže od B-klarineta).

Nekada su bili u upotrebi i klarineti in C (zvuči kao što piše) i in D (zvuči za veliku sekundu više), kao i dublja vrsta – tzv. basethorn.

Danas se umesto basethornaponekad, ali retko, koristi alt-klarinet in F ili Es (zvuči za čistu kvintu ili veliku sekstu niže), a takođe se veoma retko upotrebljava najdublji instrument iz ove porodice – kontrabas klarinet (zvuči za oktavu dublje od bas-klarineta).

Porodica klarineta:


1. klarinet in Es 2. klarinet in B
3. klarinet in A 4. bas klarinet

B klarinet ima svetao ton, vrlo je pokretljiv i sposoban za sve izražajne nijanse (f, p, legato, stakato, raspevane melodije, virtuozni pasaži). To isto važi za A klarinet, samo što mu je ton nešto mekši i tamniji. Oba se koriste u orkestru i kao solistički instrumenti i u kamernim ansamblima.

Es klarinet ima oštar, piskav zvuk, te se upotrebljava u simfonijskom orkestru za dobijanje posebnih efekata (humor, karikatura).

Bas klarinet je po obliku sličan saksofonu: gornji deo cevi sa usnikom povijen je unazad, a levak – naviše. On ima mek, taman, pomalo ”šupalj” ton, čija je specifična boja dragocena u orkestru. Retko se upotrebljava kao solo-instrument ili u kamernim sastavima.

Alt klarinet je po obliku sličan bas-klarinetu, samo je malo manji.

Kontrabas klarinet, koji, kao što je rečeno, ima samo izuzetno primenu u modernoj muzici, izrađuje se u raznim oblicima. Njegov ton je još tamniji nego kod bas-klarineta.

Bubanj



Bubanj je muzički instrument u porodici perkusionističkih instrumenata, stručno klasifikovan kao membranofon. Bubnjevi se sastoje od barem jedne membrane, koja se naziva membrana ili glava bubnja, koja je razvučena preko školjke i dovoljno zategnuta da proizvede zvuk usled udara palicom ili dlanom ruke. Bubnjevi spadaju u najstarije i najrasprostranjenije instrumente, a dizajn im se u osnovi nije promenio stotinama godina.

Bubanj je sinonim za doboš.