Edgar Alan Po (Boston, 19. januar 1809. - Baltimor , 7. oktobar 1849.), američki američki književnik, pesnik, urednik literarnih magazina i jedan od najznačajnijih predstavnika američkog romantizma. Edgar Alan Po, za života gotovo nepoznat, postao jedan od najuticajnijih američkih pesnika kada su vrednost njegovog dela otkrili francuski pesnici Bodler, Malarme i Valeri. Njegove kratke pripovetke smatraju se pretečom detektivskog romana.

Anabel Li

U carstvu jednom, pre mnogo leta,
Kraj sinjeg mora sve to se zbi –
Živela jedna devojka lepa,
Ime joj beše Anabel Li;
Njoj samo ljubav na srcu cveta,
Ljubav kojom se volesmo mi.

Bila je dete i mlad bih i ja,
Al’ ljubav strasna tada se zbi,
Što od svih više ljubavi sija –
Mene i moje Anabel Li;
Da takva ljubav u njima klija
Žudeše s neba anđeli svi.

Zbog toga stravno serafim vreba,
Kraj sinjeg mora anđeli zli;
I dunu vetar da sledi s neba
Prelepu moju Anabel Li.
Viteza njenih povorka stala,
Da je od mene odnesu svi;
U grob je morskih spustiše žala,
Da večne snove u njima sni.

Anđele zavist mori u raju,
Jer su upola srećni kô mi.
Da! – samo zato (kao što znaju
Kraj sinjeg mora u carstvu svi)
Sa neba vetar dunu na kraju
I sledi moju Anabel Li.

Tu našu ljubav prebajna što je,
Nju žele mudri i stari svi –
Od njih se više volesmo mi –
Ni anđeli od zavisti svoje,
Niti iz mora demoni zli,
Sklonili nisu od duše moje
Dušu predivne Anabel Li.

Dok mesec zrači, ja snivam snove,
Snove o mojoj Anabel Li,
I viđam oči dok zvezde plove,
Prelepe oči Anabel Li.
I dok po sinjem moru noć pliva,
Ja ležim gde mi draga počiva,
Kraj njenog groba gde tiho spi,
Gde moja draga sad snove sni.
U carstvu jednom, pre mnogo leta,
Kraj sinjeg mora sve to se zbi –
Živela jedna devojka lepa,
Ime joj beše Anabel Li;
Njoj samo ljubav na srcu cveta,
Ljubav kojom se volesmo mi.

Gavran

Једном у час тужан ноћни, док размишљах, дух немоћни,
над књигама које древну науку у себе скрише,
бејах скоро у сан пао, а неко је на праг стао
и тихо је закуцао, куцнуо што може тише.
"Посетилац неки - шанух - куцнуо што може тише,
само то и ништа више."

Ах, сећам се тога јасно, беше зимње вече касно;
сваки тињав одсев жара утваре по поду пише.
Де чекајућ, срце снажим у књигама залуд тражим
за Ленором бол да блажим. Име које подарише
њој анђели, дивна драга којој име подарише
анђели, ње нема више.

И шум свилен, шумор тмурни, шум завеса тих пурпурних,
неслућеном, чудном стрепњом обузима све ме више;
да умирим срце рекох: "То зацело сад је неко
на прагу се моме стеко, куцнувши што може тише,
посетилац неки позни, закуца што може тише
на врата и ништа више."

Наједном ми стрепња мину и зурећи у тамнину:
"Госпару ил госпо - казах - не љутите ви се више,
бејах скоро у сан пао, неко од вас на праг стао
и тихо је закуцао, куцнуо што може тише,
да и не чух"... Тад ми руке врата широм отворише -
само мрак и ништа више.

И док поглед тамом блуди, бојазан ми пуни груди,
слушајући, сањајући, снови ми се тешки снише,
и загледан у тишину, самохрану пусту тмину,
"О Ленора" реч једину, изговорих тихо, тише,
"О Ленора" одјек врати што ми уста прозборише,
само то и ништа више.

Вратих се у собу своју а душа у неспокоју.
И ускоро нешто јачи ударци се поновише.
"На прозору, у капцима, мора бити неког има,
мируј срце, да у њима видим какву тајну скрише,
мируј срце да увидим какву тајну они скрише,
ветар само, ништа више!

И отворих капке тада, кад улете изненада
лепршајућ горди Гавран из дана што срећни бише,
господски га изглед краси, поздравом се не огласи,
нити заста, нит се скраси, док му крила се не свише
поврх врата, на Паладин кип му крила се не свише,
слете, стаде, ништа више.

Видећ птицу ебоносну, осмех тужно срце косну,
због важног и строгог склада којим лик јој сав одише.
"Мада ћубе черупане - рекох - плашљив ниси, вране,
што сабласан трајеш дане сред жалова ноћи, кише -
кажи каквим именом те силе пакле окрстише?"
Рече Гавран: "Никад више."

Зачудих се весма томе, одговору прејасноме,
мада смислом речи ове мени мало јасно бише:
ал признајем, нема збора, не чух таквог одговора,
и не видех таква створа црних крила што се свише,
звер ил тицу чија крила на Паладин кип се свише,
с' тим именом "Никад више."

Но Гаврану с' кипа бела та реч беше мудрост цела,
реч једина с' којом му се мисао и душа слише.
Нит речју том збор му преста, нит помаче он се с' места
а у мени сумње неста: "Сви ме знанци оставише,
одлетеће и он ко и Наде што ме оставише."
Рече Гавран: "Никад више."

Чувши, духом сав узбуђен, тај одговор брз, расуђен,
"Стварно - казах - то што збори, реч једину никад више,
ваљда рече његов газда, злом судбином гоњен вазда,
док све мисли које сазда у један се припев слише,
тужбалицу мртвих нада и дана што срећни бише,
тужни припев: "Никад више."

Али Гавран, створ стамени, тужну машту бодри мени,
наслоњачу ја приближих вратима што могах ближе,
и галве на плишу сјајне, мних знамење тако тајно
у говору свом нејахно носи тица та што стиже,
шта сабласна и одвратна, стара тица која стиже,
мисли, гракћућ: "Никад више."

Седећ, слутњом срце морих, и ни речи не прозборих
тици чије пламне очи до срца ме прострелише:
и у мисли занесена, мени клону глава снена
са узглавља тог свилена где светиљке одсјај слише,
прилећ неће никад више!

А ваздух све гушци бива, као мирис да разлива
кадионик којим анђо кади собу тихо, тише
"Несрећниче - викнух тада - божија милост то је рада
да ти душу спасе јада, успомену да ти збрише:
пиј напитак сладак да се на Ленору спомен збрише."
Рече Гавран: "Никад више."

"Пророче ил створе вражији, ђаволе ил тицо, кажи,
заклињем те небом склоним и Господом понајвише,
дал' ћу душу намучену приљубити у Едену
уз девојку озарену коју сви ми снови снише,
уз Ленору којој име серафими подарише?"
Рече Гавран: "Никад више."

"Сад умукни, клета тицо, - скочих, викнух - злосутницо,
у паклену ноћ се врати, у олуј и недра кише!
С' тамом црно перје споји, белег лажи гнусних твојих,
самоћом ме удостоји, врх врата не седи више;
изглед и кљун твој уклони што ми срце ојадише."
Рече Гавран: "Никад више."

И Гавран, створење жално, седи стално, седи стално,
крила му се око бледог Паладиног кипа свише,
очи су му злокоб права, ко злодуха који спава,
светиљка га обасјава и сен му по поду пише:
душа ми се од те сенке што се њишућ подом пише
спасти неће - никад више!

Najsrećniji dan taj..."

Najsrećniji dan taj - i minute drage,
koje još pamti moje srce svelo,
uzvišena nada gordosti i snage,
sve je odletelo.

Rekoh li: i snage? da! tako bar mislim;
vaj! sad su sve to sećanja daleka!
To prividi behu u danima milim -
nek prolaze, neka.

Hej, gordosti, kakva veže nas još sila?
Nek se odsad druga čela guše
pod otrovom koji na mene si slila -
smiri se, moj duše!

Najsrećniji dan taj - i minute drage,
koje predosećam - i kojih se sećam,
i najdraži pogled gordosti i snage,
prošli su, osećam.

Al' kad bi ta nada gordosti i snage
vratila se s bolom koji duša ova
spozna još onda - ne bih čase drage
doživeo snova!

Jer na njeno krilo stalno sve tmurnije
dok je lepršalo - pade
neka bit dovoljno jaka da ubije
dušu što je dobro znade.

Snovi

Oh! taj moj mlad život bi trajan san!
Moj duh se budio nije, tek zrak jasan
Večnosti najavljivaše jutra druga.
Da! taj san dugi bi beznadežna tuga,
koja beše bolja nego stvarnost hladna
budnog života, tom čije srce sa dna
bi i još jeste, na zemlji sve što menja,
smršenost duboke strasti, od rođenja.
Al' da l' mogao je - kako bi san večno
trajao - sa snima nikad protivrečno
mladosti mi prve - da se ne koleba,
zbog lude nade u dar višega Neba?
Stog se opih - videć gde sunce osvaja
letnji svod - snovima od živoga sjaja
i ljupkosti - ostavih vlastito srce
u dnima svoje mašte, presekoh vrpce
sa svojim domom, s bićima što su bila
u mojoj misli - zar takva bi ta sila?
To bi jednom - tek jednom - i taj tren
divlji još dobro pamtim - beh kao plen
neke moći il' čini - kao hladni vihor
nagna me kroz noć, i ostavi taj prizor
sred moga duha - il' to bejaše luna
što zasja dok dremah, visoka i puna
odviše ledna - il' zvezde - takođe,
taj san bi kao taj noćnik - nek prođe.

Ja srećan sam bio i pored sveg u snu
Ja srećan sam bio - i volim temu tu:
Snovi! i njihovu sveživotnu boju
kao u kratkom, tamnom, maglenom boju
prividnog i stvarnog - boju koju dari
pomamnom oku najkrasnije stvari
Ljubavi i Raja - i sve nam najdraže.
Čas najsunčaniji mladu Nadu kaže.

«Od djetinjstva bijah poznat po popustljivosti i čovječnosti svoje ćudi.
Nježnost moga srca bijaše toliko uočljiva da je izazivala poruvgu mojih
sudrugova. Posebno sam volio životinje, i moji su mi roditelji ugađali
nabavkom najraznolikijih mezimaca. S njima sam provodio gotovo sve
vrijeme, i nikad nisam bio sretniji no kad bih ih hranio i milovao.»

«A ipak kao što sam siguran da moja duša živi, tako vjerujem da je
nastranost jedan od najiskonskijih poriva ljudskog srca- jedan od onih
nedjeljivih poriva činilaca, ili čuvstva , koji usmjeruju značaj čovjeka.
Tko se još nije stotinu puta zatekao kako čini nešto opako ili budalasto,
ni iz kojeg drugog razloga nego zato što znada ne bi smio? Ne osjećamo li
trajnu sklonost, usprkos razlozima zdravog razuma, da kršimo ono što je
zakon, naprosto zato što poimamo da on to jest?»

Crni mačak

PO MEĐU ZVEZDAMA

Edgar Alan Po, siroče od druge godine, boravio je kao usvojenik pod krovom bogatog Džona Alana, trgovca duvanom, i njegove supruge Franses, do svoje osamnaeste godine. Zahvaljujući toj ženi, nežnoj prema njemu poput rođene majke, pesnikovo detinjstvo i mladost bili su srećni, sve do kobnog sukoba s podmuklim usvojiteljem. Zato treba znati da je pesnik zadržao to Alan u svome imenu samo iz zahvalnosti – koja je bila iskrena i duboka – prema svojoj drugoj majci, nikako u čast trgovca duvanom.

Jedan od najlepših poklona koje je u to srećno vreme dobio od Alanovih bio je veliki teleskop, verovatno za jedan od onih presudnih rođendana posle kojih se iz kasnog detinjstva prelazi u razdoblje kad se pred nama otvaraju svi putevi; poklon je od trgovca Alana nesumnjivo iznudila Gospođa Alan koja je primetila da knjige o astronomiji i ozvezdano nebo neodoljivo privlače pažnju njihovog usvojenika.

Tako je Edgar mogao da za vreme jasnih noći sledi jedan od svojih najdražih puteva među onima koji su se otvarali pred njim, prema zagonetnom ozvezdanom prostoru. Koji je bio domet njegovog teleskopa? Ali, ma kako da je bio ograničen, bio je snažniji od pogleda golim okom; i, ma kako snažan, nije mogao sprečiti njegovu maštu, nego ju je čak podsticao, da vidi i više i dalje od njegovog omeđenog opsega!

Ponekad mu je društvo na terasi pravila lepa susetka Elmira Rojster, koja mu je bila obećana! Tako su jedne letnje julske večeri videli na nebu daleki sjaj:


VEČERNJAČA

Beše sredinom leta,
i u noćni čas taj,
kad zvezde, s puta svojih,
sjahu bledo, kroz sjaj
svetlije, hladne lune:
sama je s Neba sjala,
vladarka svih planeta,
lijuć zrak iznad valâ.

Posmatrah za tren
ledni odmeh njen:
leden – leden mi bî!
kad, kao crn trak,
skri ga oblak lak,
tad zasjala si ti,
Večernjačo časna,
čija zraka jasna
blagošću sja i zri;
što do mog srca
s dragošću zrca,
s Neba, dok noći traju,
kad odvajam sâm
tvoj daleki plam
od lednog, dragi sjaju!

Šta se dogodilo s Poovim teleskopom kad ga je trgovac Alan izbacio na ulicu i zabranio mu povratak u njegov jedini dom? Nije mogao da ga ponese sa sobom! Ostala su sećanja na ta osmatranja neba, sećanja koja će sve do samog kraja hraniti njegovu pesničku imaginaciju ovaploćenu u astro-poemi Eureka, delu koje još nije sasvim ozbiljno tumačeno, a posle čijeg je objavljivanja, 1847, dve godine pred smrt, Po napisao u jednom pismu: Posle Eureke ja više nemam razloga da živim! To nije rekao dve godine ranije, nakon što je napisao i objavio Gavrana!
Šta se dogodilo s lepom susetkom Elmirom Rojster, koja mu je bila obećana? Podmuklom igrom Džona Alana i njenih roditelja, ubedili su je da ju je Edgar zaboravio, a u stvari skrivali su od nje vatrena pisma puna pitanja koja joj je slao dok je mogao, dok ga nije slomio osećaj da mu je Elmira neverna! Bila je prinuđena da ode za drugoga, a Po je na tu vest napisao pesmu Videh te na dan tvog venčanja... Jedna zvezda nestala je s njegovog unutrašnjeg neba; da li zauvek?


MISTERIJA ZVANA »AL ARAF«

Ukoliko je bilo tačno ono što je Po tvrdio, da je svoju poemu Al Araf napisao u petnaestoj godini, to znači da ona datira još iz vremena pre nego što je dobio na poklon svoj teleskop! Ili je to jedna od njegovih mistifikacija? U svakom slučaju, nije velika, pošto je Al Arafa objavio već 1829, u dvadesetoj godini, na početku svoga progonstva. U jednom od očajničkih pisama svome staratelju Alanu, moli ga da učestvuje u finansiranju te zbirke na što trgovac duvanom nije ni odgovorio! Trgovca nisu zanimala zvezdana putovanja...

U Al Arafu, dugoj poemi od 400 stihova, Po kombinuje naučne podatke: otkriće iz 1572, jedne zvezde koju je veliki danski astronom Tiho Brahe nazvao tim imenom; pročitanu literaturu: u Kurana postoji jedno mesto, neka vrsta čistilišta, sa sličnim imenom; vlastitu imaginaciju koja, kao prvi potez, prenosi mesto iz arapske religije na pomenutu zvezdu! To je beskrajni okvir za dešavanje jedne nemogućne ljubavi čiji su protagonisti Nezasa i Anđelo.

Savremenici su prebacivali Pou da je u toj poemi nejasan, ali Po je više bio osetljiv na primedbe da je preduga. Nije više radio na toj poemi – koju pisac ovih redova smatra savršenom u svakom pogledu, ni nejasnom, još manje dugom, pošto podela na različite celine čini od Al Arafa neku vrstu pesničke plakete, koja ne mora da se čita u jednom dahu. Zanimljivo je da je pesnik, za konačno objavljivanje te poeme, izostavio uvodnu strofu, koja, po mome mišljenju, zaslužuje da bude navedena u celosti; ona kao da je nastala na usnama nekoga ko pažljivo posmatra nebeski svod, kroz uzdignuti teleskop:


Tajanstcvena zvezdo!
Ti bila si moj san
svu jednu letnju noć –
sad budi mi cilj jasan!
Uz bistri potok sam
tebi ću pišući poć;
a ti na moje gnezdo
lij svoga sjaja moć.



astrologus.rs

Edgar Alan Po se rodio u Bostonu 19. januara 1809. godine. Živeo je burnim i čudnim životom, jer ga je sudbina bacakala od nemila do nedraga.  Čak i njegova smrt, posle svega četrdeset godina života, obavijena je velom misterije koja kao da dolazi pravo iz njegovog opusa.

Za relativno kratko vreme koliko se bavio spisateljstvom (aktivno je pisao od svoje 26. godine života), Po je napisao mnogo sjajnih pesama, gomilu fenomenalnih pripovedaka i nekoliko obimnijih dela, među kojima je avanturistički roman “Avanture Artura Gordona Pima” najpoznatiji. Među ljubiteljima njegovog dela pronaći ćete razne tvrdnje o tome u čemu je bio najbolji: po nekima, to je poezija, drugi će podsetiti na njegove sjajne kriminalističke priče (“Ukradeno pismo” se smatra jednom od najboljih detektivskih priča na engleskom jeziku). Jedino oko čega će se većina slaže: mračnjaštvo i morbidnost koje je Po ispoljavao u svojim delima, pogotovo u poeziji, neprekidno su na granici podnošljivog.

Edgar Alan Po ostaje u fokusu stalnog interesovanja zbog dva dela koja se danas smatraju nezaobilaznim delom svetske književne baštine. Jedno delo je poema “Gavran” , a drugo čuveno delo je “Anabel Li”, tragična ljubavna pesma koju je napisao po smrti svoje supruge....

Avanture Artura Gordona Pima (opis)



U dogovoru sa svojim prijateljem Avgustom, Gordon Pim beži od kuće i ukrcava se tajno na brod Avgustovog oca kapetana Bertranda. Dok se Pim krije u potpalublju, na brodu dolazi do pobune posade, ubistvu većeg dela mornara, dok jednu manju grupu pobunjenici ostavljaju usred mora u čamcu sa kapetanom. Za sve to vreme Pim je zarobljen u utrobi broda bez vode, hrane i svetla. Na brodu dolazi do preokreta i do obračuna između pobunjenika. Jedan od pobunjenika Piters u obračunu sa ostatkom posade oslanja se na Avgusta i Pima. Ova trojka uspeva da nadvlada pobunjenike. Međutim, bura gotovo da uništava brod na kome ostaju njih trojica i još jedan pobunjenik Parker. Danima bez hrane i vode lutaju na brodu koji polako tone. Izvlače slamčicu ko će biti žrtvovan. Piters ubija Parkera koji služi kao hrana 4 dana. Spas im donosi brod „Jovanka Gaj“ koji plovi prema Južnom polu. Zaustavljaju se na ostrvu Tsalali, na kome urođenici pobiju celu posadu. U životu ostaju samo Piters i Pim. Oni uspevaju da pobegnu sa ostrva i u čamcu kreću prema Južnom polu. Pim je u halucinaciji i nesvesti verovatno umro. U epilogu pisac obaveštava publiku da će knjigu o Gordonu Pimu završiti urednik Pimovih hartija.

Po na poštanskoj marki

Po je za života bio gotovo nepoznat, a jedan od najuticajnijih američkih pesnika i pisaca postao je kada su njegova dela otkrili francuski pesnici Šarl Bodler, Stefan Malarme i Pol Valeri. Njegove kratke priče smatraju se pretečom detektivskog romana.

TV film “An Evening with Edgar Allan Poe” u kojoj fenomenalni Vincent Price pokazuje publici kakvog je kova kao glumac i tumač Poove proze...

Edgar Alan Po
   ''I tako sam video kako moja mašta stvara sopstvenu stvarnost i svi užasi koje sam zamišljao obuzeše me svojim prisustvom.''
   (Doživljaji Artura Gordona Pima)


Svet naslikan pripovetkama E.A.Poa toliko je specifičan da je teško imenovati ga jednim pojmom. Ne može se nazvati prosto čudnim, ni čudesnim, niti ga termini fantastično i groteskno potpuno obuhvataju. On je sve to istovremeno, ali i mnogo više od toga, prvenstveno time što predstavlja jednu potpuno izgrađenu, kompleksnu tvorevinu, koja spaja sve te elemente na poseban, fascinantan način.

Možda se Poove pripovetke mogu posmatrati kao delovi jedne veće celine, u svojevrsnoj primeni one romantičarske teorije o fragmentu kao umetničkom delu koje je samodovoljno, koje je svet za sebe, a ipak otvoren za uklapanje u šire kontekste. Svaka od njih je završena, uobličena, vrlo precizno upakovana u kratku formu, ali ipak, čitalac se ne može odupreti utisku da su svi ti likovi i događaji smešteni u jedan isti svet, tako različit, a opet toliko nestvarno sličan običnom, svakodnevnom.
Na taj način, Po nam svakom pričom daje po jedan isečak iz ''života'', iz jednog paralelnog sveta, sumornog i zlobnog, sveta koji oblikuju mračni porivi čovekove duše, i još mračnije sile izvan nje, ali ipak takvog u kome postoji neko više značenje nedostupno običnom čoveku – i sam čitalac, u stanju je da nasluti mogućnost postojanja tog drugog sveta, ili čak i njegovog smisla, i zato mu on deluje neuhvatljivo blisko i poznato. Drugim rečima, Po je ''predosetio modernu ideju egzistencijalne samoće i praznine. (...) Njegov univerzum je zatvoren, u njemu nema budućnosti, u njemu se ništa ne kreće, u njemu već vlada entropija.''


Kao jedan od glavnih predstavnika romantizma u američkoj književnosti, Edgar Alan Po (1809-1849.g.) se nadovezuje na gotičku struju razvijenih evropskih književnosti tog perioda, struju koja se odlikuje mešanjem sna i jave, setom, elementima podsvesnog. Novina njegovog dela ogleda se u vrhunskom umeću spajanja tih crta romantizma sa uverljivoću realističke poetike.

S jedne strane, Edgar Alan Po se smatra začetnikom kratke priče, ''priče tajanstva i strave, metafizičkog užasa'', tvorcem detektivske priče i rodonačelnikom u žanru naučne fantastike; s druge strane, kako god da se formalno razvrstavaju njegove priče, sve one nose isti pečat Poove estetike neobičnog i pomerenog pogleda na stvarnost.

U Poovom delu, kreiranje te paralelne stvarnosti izvršeno je na karakterističan način. Njegov postupak se često definiše kao vešt spoj fantastično-neverovatne teme sa racionalno-uverljivom motivacijom i pripovedačkim pristupom toj temi. U tome nije teško pronaći vezu sa delima Hofmana, Arnima, Gogolja, Nervala, u kojima se neobjašnjivi i zastrašujući događaji javljaju u okviru pouzdane svakodnevice, stvarajući sumnju u apsolutnost racionalnih i logičnih objašnjenja.

----------------

Po skoro uvek koristi ich-formu, a od pripovedača pravi učesnika, junaka povesti; čak i ako se opisani događaji nisu desili njemu samom, on je bio svedok, ili mu neko o njima govori, takođe u prvom licu. Na taj način, Po stvara atmosferu u kojoj te reči, kao reči pripovedača, ne podležu proveri istinitosti (iako on kao lik može lagati). Takvom pripovedaču se ''veruje''.

Uzimajući utisak verodostojnosti kao suštinski faktor u stvaranju estetskog doživljaja, Lapšin smešta Poa u oblast imanentne fantastike i smatra da on, kao i Dostojevski, pribegava fantastici u cilju ''više psihološke verodostojnosti i produbljenosti sižea''. Iako svoje junake često stavlja u nesvakidašnje i u svakom smislu ekstremne situacije (bilo po spoljašnjim određenjima, bilo po psihološkim predispozicijama), Po uspeva da održi utisak verovatnosti mnoštvom pojedinosti, kojima se na kraju kod čitaoca iznuđuje vera u mogućnost i realnost prikazanog. Dostojevski nalazi Poa u nekoj vrsti fantastičnog realizma, jer on ''samo dopušta spoljašnju mogućnost neprirodnog događaja (dokazujući, uostalom, njegovu mogućnost, ponekad veoma vešto), i, dopuštajući taj događaj, ostaje u svemu ostalom potpuno veran stvarnosti''.Na taj način, Po stvara svet koji se naizgled ne razlikuje od stvarnog, ali koji ipak poseduje određen kvalitet fantazijskog, čak i kada se taj element izričito negira. Pored osećaja nesklada i otuđenosti (vrlo poznatih savremenom čitaocu), taj svet je obavijen izmaglicom naslućene kobi ili neuhvatljivog, zastrašujućeg smisla, koji je ipak posledica nekog kosmičkog poretka. Tom utisku doprinosi i izrazita mirnoća sa kojom Po opisuje neverovatne događaje, neka vrsta distanciranosti sveznajućeg pripovedača, koji uvek ima spremno objašnjenje.

Ova izuzetna Poova veština se može videti u kompoziciji priče Pad kuće Ušer. Sve što se u njoj dešava, već je unapred objašnjeno, tako da se, kada nastupi trenutak nečeg čudnog, Po fokusira na efekat, a ne na obrazlaganje kako je do tog čudnog došlo. Primer je rano uvođenje pukotine na zidu zamka. Uklopljena u celinu opisa, nenametljivo ali indikativno, ona tek na kraju dolazi do izražaja. Takvim postupkom se takođe i priprema kasniji događaj, pa i sama činjenica da se zamak ruši ne odaje utisak neutemeljenosti. Dakle, nema fantastičnog elementa, što znači da nema iznenađenja i čuđenja – ali zato ima užasa, koji u Poovom svetu dobija status primarnog osećanja.Taj princip je primenjen skoro na svaki detalj u priči, uključujući i uklapanje pesme sa naslovom ''Ukleti dvorac'' u radnju, opis Ušerove slike koja prikazuje prostor u ''neizmernoj dubini ispod zemljine površine'', priroda bolesti njegove sestre, ili opis njegovog duševnog stanja: ''ja se zaista ne grozim opasnosti, već samo njenog stvarnog dejstva – straha'' (od koga na kraju zaista i umire).

Sve je podređeno efektnom kraju. Ribnjak se sklopio ''tmurno i nemo nad ruševinama kuće Ušer'' – i nad ljudima i nad zgradom. To je istovremeno smrt loze i smrt kuće. Ali, i to je unapred pripremljeno, jer pripovedač još u dolasku pominje da su u svesti meštana i porodica i zamak označeni istim imenom.

Ovakav formalni postupak mešanja romantičarske strave, mističnog pristupa i racionalnog razmatranja – pojačan Poovim zahtevom da priča ''sugeriše poput lirske pesme intenzitet jednog dubokog, inače neizrecivog utiska duše'' – otvara mogućnost stvaranja jednog sveta u kome se amalgam realnosti i fantazije prihvata kao nešto sasvim prirodno.

U odnosu na takav stav prema stvarnosti, Todorov smešta Poa u oblast koju naziva ''čisto-čudno''. Fantastično dovodi u pitanje postojanje nesvodljive opozicije između stvarnog i nestvarnog. Zato, kada se u jednom poznatom svetu dogodi nešto što zakonima tog sveta ne može da se objasni, dolazi do odabira između dva stava: ako prihvatimo da zakoni stvarnosti ostaju netaknuti i pružaju objašnjenje opisanih pojava, ulazimo u sferu čudnog, a ako smatramo da se moraju naći novi zakoni prirode kojima bi ta pojava mogla biti objašnjena, ulazimo u žanr čudesnog. Todorov smatra da su gotovo sve Poove priče u čudnom, a samo neke u čudesnom.
Među pričama koje po takvoj klasifikaciji spadaju u ''čudno'', karakteristična je U vrtlozima Malstrema. Jedina stvar koja je predstavljena kao fantastična (sam vrtlog), upravo je ona koja se može shvatiti kao manifestacija snage prirode, dok ono što zaista jeste neverovatno (način na koji se lik spašava iz vrtloga), objašnjeno je zakonima prirode. Čak i u najtežim situacijama, koliko god fantastičnim, lik ne gubi vezu sa ''realnošću'', sa načinom mišljenja koji se zasniva na čistoj logici (prazno bure se vraća na površinu, dok teška barka pada na dno). I opet, Po vrlo vešto priprema situaciju: način na koji je lik dospeo do bureta objašnjen je mnogo pre nego što je to bure u priči steklo svoju presudnu ulogu. Pritom, Po je iskoristio taj trenutak da napravi portret surove sebičnosti koja se u čoveku javlja kada mu je život ugrožen. ''U trenutku kad smo se primakli ivici ponora, brat pusti bačvu i uhvati se za alku, sa koje je, u svom smrtnom strahu, pokušavao da silom ukloni moje ruke, jer nije bila dovoljno široka da bismo se obojica mogli sigurno držati za nju.''
Poov svet je, s jedne strane, ispunjen pojavama koje prelaze granice prirodno mogućeg, ali se ipak doživljavaju i razumeju kao stvarne (''Po piše ne samo čudne nego čudovišne pripovetke, ali u kojima sve užasne kombinacije, najzad, realistički skopčava i razrešava''), dok je s druge u njemu naglašena metafizička dimenzija, odnosno pojave koje su sasvim neverovatne ili natprirodne (''U istinski fantastičnom uvek ostaje formalna mogućnost objašnjenja, sa pozicija obične svakidašnje veze pojava, pri čemu se to objašnjenje ipak lišava unutrašnje verovatnoće.'').

Element natprirodnog je izrazit u pričama Morela i Rukopis pronađen u boci; dok Crna mačka prikazuje događaje koji jesu čudni, sa primesom natprirodnog, ali se ipak mogu objasniti (možda je sve što se dogodilo bila slučajnost, a mašta preuveličava). Tako se u Poovom svetu stalno prepliću lelujavi, halucinantni elementi sa utvrđenom, nepobitnom stvarnošću.

NEKI POSTUPCI U ŽIVOTU JEDNOG PISCA U MODI


... allpeople went Upon their ten toes in wild wonderment. Bishop Hall's Satires. ... svi su ljudi hodali u fantastičnom čudu, na svojih deset prstiju. Satire biskupa Hola Ja sam – ili, bolje reći, bio sam – veliki čovek; ipak, nisam ni autor Džiniusa, niti čovek pod maskom; jer ime mi je, kako verujem, Robert Džouns, i rođen sam negde u gradu Fjum-Fadžu. Prva stvar koju sam u životu učinio je bila da sa obe ruke ščepam svoj nos. Ovo je videla moja majka i nazvala me genijem; otac je zaplakao od radosti i poklonio mi raspravu o Nosologiji. Njom sam ovladao pre nego što sam dorastao do pantalona. Tada sam počeo da osećam svoj put u nauci; uskoro sam shvatio da bi, ako čovek ima dovoljno upečatljiv nos, mogao, jednostavno sledeći ga, postati slavan. Ali moja pažnja nije bila ograničena samo na teoriju. Zbog toga sam svako jutro nekoliko puta povlačio svoju surlinu i pio pet-šest čašica rakije. Kada sam odrastao, otac me jednog dana upita da li bih pošao sa njim u njegovu radnu sobu. – Sine moj – rekao je pošto smo seli – šta je osnovni cilj u tvom životu? – Oče moj – odgovorio sam – to je istraživanje Nosologije. – A šta je, Roberte – zapitao je – Nosologija? – Gospodine – rekao sam – to je nauka o nosevima. – A možeš li mi reći – upitao je – šta nos znači? – Nos je bio, moj oče – odgovorio sam, raznežen – na razne načine definisan od oko hiljadu različitih autora. – (Ovde sam izvadio svoj časovnik.) – Sada je podne ili tu negde, imaćemo dovoljno vremena da ih sve prođemo pre ponoći. Pa da, onda, počnemo: Prema Bartolinusu, nos je ona izbočina, ona čvoruga, ona izraslina, ona... – Dobro, Roberte – upao je stari dobri gospodin – zaprepašćen sam širinom tvog znanja – uveren sam u to – duše mi! – (Ovde je sklopio oči i stavio ruku na srce.) – Dođi ovamo! – (Ovde me je uhvatio za ruku.) – Tvoje obrazovanje se sada može smatrati završenim – krajnje je vreme da se uhvatiš u koštac sa životom, a ne možeš učiniti bolju stvar nego da slediš svoj nos, zbog toga... zbog toga... zbog toga... – (Ovde me je šutnuo niz stepenice pravo na ulicu.) – Zbog toga, napolje iz moje kuće i neka te Bog blagoslovi! Dok sam u sebi osetio božanski afflatus,1 shvatio sam da je ova nesreća pre bila sreća nego šta drugo. Rešio sam da me vodi očev savet. Odlučio sam da sledim svoj nos. Povukao sam ga jednom-dvaput za vrh i odmah napisao pamflet iz Nosologije. Ceo se Fjum-Fadž bio uskomešao. – Divan genije! – rekao je Tromesečnik. – Nadmoćan psiholog! – rekao je Vestminster. – Pametan momak! – rekao je Stranac. – Odličan pisac! – rekao je Edinburg. – Duboki mislilac! – rekao je Dablin.


– Veliki čovek! – rekao je Bentli. – Božja duša! – rekao je Frazer. – Jedan od nas! – rekao je Blekvud. – Ko bi mogao biti? – rekla je gospođa Bas-Blu. – Šta bi on mogao biti? – rekla je velika gospođica Bas-Blu. – Gde bi on mogao biti? – rekla je mala gospođica Bas-Blu. Ali ja uopšte nisam obraćao pažnju na ove ljude jer sam upravo bio zakoračio u radionicu jednog umetnika. Vojvotkinja od Blagoslovi-mi-dušu je pozirala za svoj portret; markiz od Tako-tako je držao vojvotkinjinu pudlicu; grof od Ovoga-i-onoga je flertovao sa njenim dvorkinjama; a njegova kraljevska visost od Ne-dodiruj-me oslanjao se na naslon njene stolice. Približio sam se umetniku i digao nos. – O, divno! – uzdahnula je vojvotkinja. – Oh, bože! – prošaputao je markiz. – O, šokantno! – zastenjao je grof. – Oh, strašno! – zamumlalo je njegovo kraljevsko visočanstvo. – Šta tražite za njega? – upitao je umetnik. – Za njegov nos! – uzviknula je vojvotkinja. – Hiljadu funti – rekao sam sedajući. – Hiljadu funti? – upitao je umetnik, zamišljeno. – Hiljadu funti – rekoh. – Jamčite li za njega? – upitao je, okrećući nos prema svetlosti. – Je li pravi original? – upita, dodirujući ga sa poštovanjem. – Hmm! – rekao sam, uvijajući ga na jednu stranu. – Nijedna kopija nije uzeta? – zapitao je, razgledajući ga pod lupom. – Nijedna – rekoh, podigavši ga. – Izvrsno – izbacio je, iznenađen lepotom tog pokreta. – Hiljadu funti – rekao sam. – Hiljadu funti? – rekao je. – Tačno – rekoh. – Hiljadu funti? – rekao je. – Upravo tako – rekao sam. – Imaćete ih – rekao je – kakav komad vertu!2 – Tako mi je na licu mesta napisao ček i napravio skicu mog nosa. Unajmio sam sobu u Ulici Džermin i poslao njenom visočanstvu devedeset deveto izdanje "Nosologije", sa portretom nosine. Onaj tužni, mali raspusnik, princ od Velsa, pozvao me je na večeru. Tamo smo svi bili pisci u modi i recherchés.3 Bio je tamo i neki moderni platonist. Citirao je Porfirija, Jamblicija, Plotina, Proklija, Hijerokla, Maksima Tirijusa i Sirijana. Bio je tamo neki čovek koji je težio usavršavanju ljudi. Citirao je Targota, Praisa, Pristlija, Kondersita, De Stela i "ambicioznog studenta Bolesnog Zdravlja". Tamo je bio i gospodin Pozitivni Paradoks. Primetio je da su svi filozofi budale i sve budale


filozofi. Bio je i Estetikus Etiks. Pričao je o vatri, jedinstvu i atomima; o duši koja postoji i pre nego što uđe u naše telo i o njenoj dvostrukosti; o srodnosti i neskladu: o primitivnoj inteligenciji i homomeriji.4 Bio je tamo i Teologos Teologije. Govorio je o Euzebijui Arijanu; jeresi i koncilu u Nici; o pjusizmu5 i konsubstancijalizmu;6 o Homousiju i homousijizmu.7 Bio je i Frikase iz Rošer de Kansela. Pomenuo je muriton od crvenog jezika: karfiol sa velouté sosom; teletinu à la sveti Meneholt; marinat à la sveti Florentin; pomorandžin žele en mosaïques. Bio je tamo i Pijandura O'Puna čaša. Pomenuo je Latur i Markbrinen; i Muso i Šamberten; Ričburg i Sv. Đorđe; Obrion, Leonvil i Medok; Barak i Prenjak; Grav i Sv. Pere; klimnuo je glavom na Klo de Vužo, i govorio, sa zatvorenim očima, o razlici između Šerija i Amontilada. Bio je tamo i sinjor Tintontintino iz Firence. Diskutovao je o Simbabeu, Arpinu, Karpaću i Argostinu – o sumornosti Karavađa, o ljupkosti Albana, o bojama Ticijana, o strogosti Rubensa, o nestašlucima Jana Stina. Bio je tamo i predsednik Fjum-fadžovskog univerziteta. Bio je mišljenja da se u Trakiji Mesec naziva Bendis, Babastis u Egiptu, Diana u Rimu, i Artimes u Grčkoj. Bio je tamo i Veliki Turčin iz Stambola. Nije mogao da ne misli da su anđeli konji, petlovi i bikovi; da neko na šestom nebu ima hiljadu glava; i da nebesko-plava krava sa nebrojenim brojem zelenih rogova pridržava Zemlju. Bio je tu i Delfinus Poliglot. Rekao nam je šta se dogodilo sa osamdeset tri izgubljene Eshilove tragedije; sa pedeset četiri besede Isea; sa trista dvadeset i jednim govorom Lisija; sa sto osamdeset rasprava Teofrarusa; sa osam Apolonovih knjiga o presecima kupe; sa Pindarovim himnama i ditirambima; sa četrdeset tragedija Homera Juniora. Bio je tamo i Ferdinand Fic-Fosili Felcpar. Informisao nas je o unutrašnjim vatrama i tercijarnim formacijama; o gasovitim, tečnim i čvrstim oblicima; o kvarcu i laporu; o škriljcima i šljaki; o gipsu i trapu; o talku i kreču; o sfeleritu i horn-sfeleritu; o mika-škriljcima i trošnoj steni; o antimonu i kalcedonu; o manganu i o čemu god hoćete. Tamo sam bio i ja. Pričao sam o sebi – o sebi, o sebi, i o sebi; – o Nosologiji, o svom pamfletu i o sebi. Digao sam nos i govorio o sebi. – Fantastično pametan čovek! – rekao je princ. – Super! – rekli su njegovi gosti; sledećeg jutra posetila me je njena milost Blagoslovi-midušu. – Hoćete li doći u Almaks, slatko stvorenje? – rekla je milujući me pod bradom. – Sa zadovoljstvom – rekao sam. – Nos i sve ostalo? – upitala je. – Ovakav kakav jesam – odgovorio sam. – Izvolite pozivnicu, rođeni, i mogu li reći da ćete biti tamo? – Draga vojvodkinjo, od sveg srca. – Ju, ne! – već od sveg nosa? – Sa svakim njegovim delićem, draga – rekao sam. I tako, zavrnuh ga jednom-dvaput, i nađoh se u Almaksu. Sobe su bile ispunjene do zagušenja.


– On dolazi! – rekao je neko sa stepeništa. – On dolazi! – rekao je neko malo dalji. – On dolazi! – rekao je neko još dalji. – Došao je! – uzviknula je vojvotkinja. – Došao je, dragi moj! – i ščepavši me obema rukama, triput mi poljubi nos. Usledilo je primetno uzbuđenje. – Diavolo!8 – uzviknuo je grof Kaprikornuti. – Mille tonnerres!9 – izustio je princ od Gremija – Tausend Teufel!10 – promumlao je izbornik iz Bladenufa. Ovo se više nije moglo podneti. Pobesneo sam. Naglo se okrenuh prema Bladenufu. – Gospodine – rekao sam – vi ste babun. – Gospodine – odgovorio je posle pauze – Donner und blitzen.11 To je bilo sve što se moglo poželeti. Izmenjali smo vizitkarte. Sedećeg jutra na Čok farmi upucao sam mu nos – a zatim pozvao prijatelje. – Bête!12 – rekao je prvi. – Budalo! – rekao je drugi. – Glupaku! – rekao je treći. – Magarčino! – rekao je četvrti, – Idiote! – rekao je peti. – Tikvanu! – rekao je šesti. – Odlazi! – rekao je sedmi. Osetio sam se zbog svega ovoga ponižen i otišao sam ocu. – Oče – rekao sam – šta je osnovni cilj u mom životu? – Sine moj – odgovorio je – to je još uvek izučavanje Nosologije; ali upucavši izbornikov nos, prekardašio si granicu. Istina je, imaš divan nos; ali sada Bladenuf nema nikakav. Odbacili su te, a on je postao heroj dana. Slažem se da u Fjum-Fadžu veličina pisca, zavisi od dužine njegovog nosa, ali, zaboga, ne može se ni govoriti o nadmetanju sa piscem u modi, koji nosa uopšte nema. 1835. Preveo Sveta Bulatović 1 afflatus (lat.) – nadahnuće. 2 vertu (franc.) – vredan, dragocen, vrli. 3 recherchés (franc.) – oni koji su traženi, popularni. 4 homomerija – elementi stvari koji su nepromenljivi i kvalitativni, tj. učenje o njima. 5 pjusizam – učenje koje teži da približi englesku crkvu katoličkoj, tj. da suzbije racionalistički protestantizam. 6 konsubstancijalizam – shvatanje da je predmet nauke ono što je u svesti. 7 homousijizam – teološko mišljenje da Hristos nije isto što i Bog. 8 Diavolo (ital.) – Do đavola. 9 Mille tonnerres (franc.) – Sto mu gromova. 10 Tausend Teufel (nem.) – Hiljadu mu munja. 11 Donner und blitzen (nem.) – Munje i gromovi.
12 Bête (franc.) – Budalo.

Edgar Allan Poe: Otac krimića i prvog izmišljenog detektiva

Stare priče američkog pisca Edgara Allana Poea iz 1840-ih predstavljaju začetke kriminalističkog žanra te su mjesto rađanja prvog izmaštanog, književnog detektiva

    

Kad su krimići u pitanju, jednostavno ne mogu proći bez spomena Edgara Allana Poea, čija su djela bila jednako uzbudljiva, tajanstvena i mračna kao sam autor. Zovu ga neprikosnovenim ocem detektivske priče i konačnim utemeljiteljem kriminalističkog žanra. Čak je i Arthur Conan Doyle, još jedan velikan krimića, čovjek koji je izmislio čuvenog Sherlocka Holmesa, rekao kako su Poeve misteriozne priče onima iza njega služile kao model pisanja, a takav utjecaj imaju i dan-danas.

U samo tri pripovijetke Poe je uspio prikazati brojne elemente, koji su i u suvremeno doba ključni za razradu krimića. To se, među ostalim, odnosi i na koncept skrivanja nečega svima pod nosom, zbog čega, baš zato jer je tako očigledno, prolazi neprimijećeno. Bilo je kod Poea i kriptografije,  lažnih optužbi, kriminalaca koji za sobom namjerno ostavljaju tragove, one lažne, naravno, a ponudio je i koncept kojeg je kasnije razradio Doyle u Sherlocku. Radi se o metodi opservacije i dedukcije, odnosno pomnog promatranja i zaključivanja od općega prema pojedinačnome. Edgar Allan Poe bio je toliko genijalan da je u jednoj priči ubojica bio onaj za kojeg se najmanje očekivalo, sam narator.

Od njegovih djela, pored mračne poeme o izgubljenoj ljubavi, Gavran, koja je Poeu donijela ogromnu, instant slavu 1845., autorove najbolje i najpoznatije dvije knjige su kriminalistička kratka priča Umorstva u ulici Morgue i Ukradeno pismo, također iz perioda 1840-ih. Pripada im još i Misterij Marie Rogêt. Ta djela čine trilogiju koja je u principu udarila temelje krimićima i detektivskom žanru.
Pogotovo je pritom "Rue Morgue" odraz izuzetne maštovitosti mračnjaka, koji je crno nosio prije Casha i ostalih, ludog Poea, kako su ga svojevremeno zvali. U toj horor-priči autor se bavi  zaista čudnim, bizarnim ubojstvima u jednoj pariškoj ulici. Tu se prvi put spominje prvi književni detektiv, legendarni Auguste Dupin, Parižanin i vitez Legije stranaca, koji se proteže i na dva ostala djela, a koji je kasnije poslužio kao nadahnuće za razradu svih drugih fiktivnih detektiva. Dupin, kao odličan istražitelj, otkriva kako ubojica nije čovjek, već stvor kojim pak upravlja čovjek.

Taj i drugi dijelovi trilogije nezaobilazno su štivo za sve istinske ljubitelje krimića i detektivskog romana.


(24sata.hr)

Dolina nemira

Dolina mala to bješe prije
U kojoj ljudi bilo nije;
Pođoše u rat jednog trena
Slijedeći zvijezde blagih zjena
Što s plavih kula noću skreću
Stražarski pogled svoj ka cvijeću,
Dok cijelog dana među njima
Sunce u lijenim leži snima.
Posjetilac će priznati sada
Da tužnom doli nemir vlada.
Sve osim zraka što, sve teži,
Nad magičnom samoćom leži.
Stabla bez vjetra, da im gib prida,
Drhte ko more koje se kida
Oko maglovitih Hebrida!
Ah, nema nigdje vjetru znaka,
Da hrpu šuštavih oblaka
Nebom od zore gna do mraka,
Nad ljubicama koje mazne
Liče na ljudske oči razne –
Nad ljiljanima koji kriju
Bezimen grob gdje suze liju!
Njišu se: – cure kapi vječne
Iz mirisne im čaške mliječne.
Plaču: – niz stabljike im puze,
Poput dragulja trajne suze.

Heleni

Heleno, lepota mi je tvoja
nalik na drevne nikejske lađe,
što nošahu, preko mirisnog mora,
lutača kroz strah i beznađe
da rodnu obalu nađe.
Svikoše na lutnju očajnim morima
klasični lik tvoj, divne vlasi,
beh vođen najadskim ti akordima
slavi što drevnu Grčku krasi
i velelepnosti starog Rima.
Gle! u svetlu dubokog prozora
od statue sad stojiš nemlje!
U ruci alem-lampa dremlje,
ah! Psiho, iz dalekih prostora
te svete zemlje!

Mitacija


Na talasje plime moćne
oholosti danonoćne -
na veliku tajnu, na san,
sad mi liči život davan;
znam da san taj nesuvisli
bi pun čedne, budne misli
bića čiji jedan deo
moj duh nikad ne bi sreo
da su prošla pored mene
kroz oči mi zatvorene!
Neka mine iz vazduha
ta vizija moga duha;
jer to sjajno vreme sada
nestalo je, s njim i nada,
a moj mir u koji se uzdah
prođe kao kratki uzdah:
ne brine me smrt njegova
s mišlju koju tad negovah.

“Postoji li način da čovjek bude samo ono što jest?” Ovaj put pitanje nije postavio kao da namjerava zadovoljiti svoju znatielju, nego kao da posreduje po ţelji nekog drugog. Bilo je oĉito da ga je unaprijed pripremio i nauĉio napamet. Odjek moje prve šale još je uvijek bio u zraku. Okupili su se i drugi koji su ĉuli smijeh. Što je u takvom trenutku bilo prirodnije od toga da, umjesto da odrţim ontologijski govor o “mogućnosti ĉovjeka da bude ono što jest”, izvalim drugu šalu koju su s uzbuĊenjem oĉekivali i koja će dobro sjesti? Osim toga, tom se drugom šalom povećava uĉinak prve i sve se pretvara u vrlo zgodnu priĉu koja će se prepriĉavati i kada mene više ne bude. Nakon te druge dosjetke, koje se danas ni ne sjećam, brijaĉ je rekao: “Razumijem!” - i otišao. No kako je vrijeme prolazilo... Nakon te reĉenice koja je ostala nedovršena jasno je da me oni moji ĉitatelji koji drţe da ću napisati da sam se pokajao zbog svoje drskosti, da sam stalno razmišljao o tome koliko je brijaĉevo pitanje bilo na mjestu i da sam ga jedne noći ĉak i sanjao i probudio se s osjećajem krivnje u košmaru, još nisu upoznali. Osim jednom, na brijaĉa nikada nisam ni pomislio. A i to “jednom” kad sam na njega pomislio, zapravo sam mislio na nešto drugo. To što mi je palo na pamet bilo je nastavak neĉega o ĉemu sam razmišljao mnogo godina prije nego što sam ga upoznao. Na poĉetku se to ĉak nije ni moglo nazvati razmišljanjem; bio je to refren koji mi se od djetinjstva s vremena na vrijeme motao po glavi i koji se odjednom ponovno poĉeo ponavljati negdje u mojim ušima. Ne, nego u dubinama mojega uma, moje duše: “Moram biti ono što jesam, moram biti ono što jesam, moram biti ono što jesam...”
Sve što znamo i gledamo da li san u snu je samo?

Edgar Allan Poe, San u snu

U snu san

Primi poljub sad u čelo
Na rastanku hoću smelo
Da ti priznam, uzavrelo:
Istina je, nije zgran
Da mi dani behu san.
Kome prošlost prođe kad,
Pa neka je jad, nejad,
Ona prođe i njen sklad-
Bio rad, ne bio rad.
Svemu, svačem, svud si stran-
Sve je samo u snu san.

Gde je morski peščan žal
Bije val, tutnji val-
Na dlanu mi zrnca peska
Zlatna sjaja, bleska reska-
Malo ih je, skliznu, ginu,
Sva kroz prste, u dubinu.
U dubinu, u tuđinu.
Osipa se pesak plah,
Plačem: obuzo me strah,
Svako zrnce, sav taj prah-
Moći nemam ni nad kim
Da ih čvršće zadržim.
Zar nijednom zrncu spas
Od bezdani ispod nas?
Kom sam blizak, kom sam stran?
Zar je samo u snu san?

Edgar Alan Po

Zaista! Ja idem kroz dolinu senki.

…i gle izmedju tih tamnih draperija gde se zvuci pesme izgubiše izadje
jedna mračna i neodredjena senka, senka kakvu bi mesec, kada je nisko na
nebu, napravio od čoveka. Ali to je bila senka ni od čoveka ni od boga,
niti ma od koje poznate stvari. I drščući i za malo medju draperijama
sobe, ona se najzad zaustavi, u punom izgledu, na površini vrata od
bakra. Ali senka je bila bez oblika, neodredjena, i bila je senka niti
čoveka niti boga, ni boga grčkog, ni boga hadejskog, niti ma kog boga
egipatskog. I senka je stajala mirno na tučanim vratima, ispod luka i
svoda, i nije se kretala, niti je rekla ijednu reč, nego je tu zaista i
ostala. I vrata na kojima je senka stajala bila su, ako se dobro secam,
čelo nogu mladoga Zoilusa u pokrovu. Ali mi, nas sedmorica u društvu,
kada smo videli senku, kako je izashla izmedju draperija, nismo smeli da
je pravo posmatramo, nego smo oborili oči, i gledali smo stalno u
dubine abonosovog ogledala. I najzad ja, Ojnos, rekavshi tiho nekoliko
rechi, zapitah senku za njeno prebivalishte i za njeno ime. I senka
odgovori:”Ja sam Senka, i moje je prebivalište blizu katakombi
Ptolomejskih, a kod onih mračnih dolina Jelisijuma koje se graniče sa
gadnim kanalom Haronovim.” I onda mi, sedmorica skočismo sa nashih
sedišta u užasu, i stajasmo drshčući i tresući se, i prenerazeni, jer
zvuci u glasu senke ne behu zvuci ma koga jednog bica, nego mnozine
bica, i menjajuci se u svojim naglascima od slova do slova, padali su
tužno na naše uši, u dobro poznatim i dobro zapamćenim naglascima mnogih
hiljada naših umrlih prijatelja.

"Beše to deva najređe lepote i toliko lepa koliko i radosna. I proklet beše čas kada ugleda, zavole i udade se za slikara. On, strastan, studiozan, asketa, već imade u svojoj umetnosti mladu: beše to deva najređe lepote i prepuna radosti: lepršava i nasmejana, i sklona šali kao mlado lane; volela je i negovala sva bića, a mrzela jedino umetnost koja joj beše suparnica: i plašila se jedino palete i četkica, kao i ostalih dosadnih sprava koje su je lišavale ljubljenog lica. Užasna stvar za nju beše kad ču slikareve reči da želi, čak i svoje mlade neveste, da napravi portret. Ali pošto poslušna i skromna beše, mnogo nedelja je sedela krotko u mračnoj, visokoj kuli dvorca, gde je na bledo platno svetlost padala jedino sa vrha tavanice. A on, slikar, ushiti se svojim radom, koji se nastavljaše iz časa u čas, iz dana u dan. Beše to strastan, neobuzdan i sumoran čovek, izgubljen u svojim sanjarenjima; zbog toga ne bi ni video da svetlost tako jezovito pada u usamljenu kulu, oduzimajući zdravlje i dušu njegovoj nevesti, koja je venula, naočigled svih, sem njega. I ona nastavi da se smeši, ne žaleći se, jer je videla da slikar (koji beše slavan) žarko i jarko uživa u svom poslu, i radi dan i noć želeći da naslika onu koja ga je toliko volela, ali koja je svakim danom sve više i više slabila i postajala potištenija. I, zaista, oni koji su videli portret govorahu tihim rečima o sličnosti, kao o velikom čudu, i kao ne manjoj potvrdi slikareve snage od njegove duboke ljubavi prema onoj koju je tako nenadmašno dobro slikao. No konačno, kako se crtanje približavalo kraju, niko ne beše puštan u kulu; slikar u zanosu posla postade neobuzdan, i retko skretaše pogled sa platna, čak i da bi pogledao lik svoje žene. I ne bi ni video da boje koje je nanosio na platno behu skinute sa obraza one koja je sedela pored njega. I pošto mnoge nedelje prođoše i ostade tek jedan potez po ustima da se učini i tek jedna nijansa na oku, duša dame ponovo zatreperi kao plamen u čašici lampe. A onda, učinjen je potez četkicom, i onda, boja je naneta; i u prvom trenu slikar, zanet, stajaše pred delom koje je ******, a u sledećem, još uvek gledajući, zadrhta i preblede, uplaši se i glasno kriknu: "Ovo je zaista Život sam!" A onda se iznenada okrenu ne bi li pogledao svoju voljenu: — Ona beše mrtva."

Skocit cemo u dubinu i zaglaviti
Razum nas žestoko odvraca od ruba ponora i baš zato mu se neodoljivo primicemo. Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao što je strast onoga koji, strepeci na rubu ponora, snatri tako o vratolomnom skoku. Prepustimo li se i na tren razmišljanju, neminovno smo propali, jer premišljanje nas tera da se obuzdamo, a upravo zato, kažem ne možemo razmišljati. Ako u blizini nema prijateljske ruke da nas zadrži, ili ako ne uspemo u nenadanom pokušaju da se bacimo nauznak na zemlju, skocit cemo u dubinu i zaglaviti.

Djavo perverznosti, A. E. Po

Reci
Prelepa reko! dok tvoj pramen
kristalno čist treperi,
ti žarke si lepote znamen
- srce neskrito ljupko -
smelih draži klupko
u starog Alberta kćeri;
Kad ona tvom se valu smeši -
što trepti kroz odsjaje -
tad od svih potoka lepši
njen poklonik postaje;
jer, kao tvoj val, on sred srca
lik čuva njen duboko -
i drhti dok se nad njim zrca
duše joj željno oko.

Sam
Od detinjstva ja ne beh kao
drugi – ja gledati nisam znao
kao drugi – duša nije htela
strasti iz skupnog primati vrela.
Iz istog vrutka nisam jad
pio – u istom tonu mlad
budio nisam srca plam -
I sve sto voleh – voleh sam.
Tad se – u detinjstvu – u zori,
burnog života moga stvori
u bezdanu dobra ili zla,
tajna što još me mami sva;
u bujici sto se pjeni,
u crvenoj gorskoj steni,
u suncu što kupa svojom
jesenjom me zlatnom bojom.
U munji što nebo prene,
i proleti pokraj mene;
u oluji, groma rici,
u oblaku što po slici
za me (nasred neba plavog)
liči na demona pravog.