Priče.....

Kako se cuva ljubav


Otac i dečak hodaju plažom.

U jednom trenutku dečak upita:

Tata kako se čuva ljubav?

...Otac ga pogleda i odgovori:

Zagrabi malo peska i stisni u šaku!

Dečak stisne šaku,i što je više stiskao,to je više peska curilo

iz nje.

Ali tata pesak mi beži!

Znam,ali sad potpuno otvori šaku!

Dečak ga posluša,ali u tom času dunu vetar i odnese sav pesak sa

dlana.

Ni ovako ne uspevam zadržati pesak!?!

Na to otac sa smeškom na licu reče:

Sada uzmi opet malo peska u ruku i drži dlan kao da je u obliku

kašike, dovoljno zatvoren da ga zaštitiš,a dovoljno otvoren da bude

slobodan.

Dečak učini kako mu je rečeno,i pesak mu ostade na dlanu, dovoljno

zaštićen od vetra, i slobodan,a da ne klizi kroz prste.

Eto, tako se čuva ljubav!

Eho



Jedan čovek i njegov sin su jednog dana išli šumom. Odjednom, dečak zape i osećajući bol kriknu: "Ahhh!" Iznenada, ču glas koji je dolazio s planine: "Ahhh!" Znatiželja ga obuze pa dreknu: "Ko si ti?" Ali, odgovor koji dobi beše: "Ko si ti?" Ovo ga naljuti, pa ponovo dreknu: "Kukavico!" Glas odgovori: "Kukavico!" Dečak pogleda oca i upita ga: "Tata, šta se ovo dešava?"

"Sine", reče otac, "obrati pažnju." Tada otac viknu: "Divim ti se!" Glas odgovori: "Divim ti se!" Otac ponovo uzviknu: "Predi-van si!" Glas reče: "Predivan si!" Dečak je stajao iznenađen, ali još uvek ne shvatajući šta se dešava.

Otac mu objasni: "Ljudi ovo zovu 'eho'. Ali, to je ustvari 'život'. Život ti uvek vraća ono što ti daješ. Život je ogledalo tvojih de-la. Želiš li više ljubavi, podaj više ljubavi. Želiš li više dobra, po-dari više dobra. Želiš li razumevanje i poštovanje, tada razumi i sam poštuj.

Ako želiš da ljudi budu strpljivi s tobom i da te respektuju, tada i ti budi strpljiv s ljudima i respektuj ih. Ovo pravilo odnosi se na svaki aspekat života. Život ti uvek vraća ono što daješ. Tok tvoga života nije slučajnost, on je ogledalo tvojih dela."

Žuti cvet

Verovatno ste culi za indisjku legendu o malom zutom cvetu koji se rascvetao u jednoj basti. On cveta samo jednu sezonu i tada uvene.
Kada je jedan posetilac usao u ovu bastu , citamo u prici, sa svih strana
slusao je samo zalbe. Mango je rekao da bi radije bio kokosova palma. Zasto? Zato sto je sve drvo palme korisno - plod, lisce, grane i deblo. Medjutim kokosova palma zavidela je mangu, zato sto se njegov plod za skupe novce izvozio iz Indije. Sve biljke su ljubomorne jedna na drugu, svaka od njih mislila je da je druga biljka dala veci doprinos i dobila vise.
Oko posetioca koji je slusao samo zalbe zaustavilo se na jednom malom zutom cvetu koji je radosno cvetao u svom uglu. Sagnuo se i upitao ga: "
Zasto se i ti ne zalis kao ostali?"
Cvet je odgovrio: " Posmatrao sam kokosovu palmu i zavideo joj na liscu koje se lelujalo na vetru. Pozeleo sam da donosim divne, socne plodove kao mango. Ali tada sam pomislio da ako je Bog zeleo da budem kao kokosova palma ili mango, On bi mogao to da ucini. Zeleo je da budem mali zuti cvet pa zato zelim da budem najbolji mali zuti cvet koji je ikad postojao.

У смарагдној води која је миловала њену дугу риђу косу лежала
је уснула водена вила. Тек тог часа младић се сетио старих
упозоравајућих прича о русалкама које живе у води испод локвања




Пре много, много година с леве и десне обале једне велике реке простирала се равница. Река је текла врло достојанствено, сјајна и бистра, сходно томе и спокојна. Тамо где су могли да се виде рукавци, постојале су и велике баре и мочваре. И мочвара је била лепа, уосталом као и остала природа, онда кад је човек живео у њој као да је њен саставни део, а не непријатељ и крвник. То су, дакле, била давна и сасвим другачија временаод данашњих.

Мочвара је чак изгледала врло весело. Њена вода била је прозирна и плавичаста, а на махове зелена. Ту и тамо на површини би крајем лета могли да се виде локвањи. Плутали су мирно, као зелени тањирићи на којима су, уместо послужења, светлуцали бели цветови и последњи зраци летњег сунца. Али, тамо где је било локвања, вода је била знатно загаситија. Светло је долазило одозго, а некакав мрак одоздо. Да ли је било нечега испод зелених тањирића и белих цветова? Легенда каже да јесте. Међутим, то нешто није било лако спазити. Чак ни кад је дувао ветар, а листови локвања се подизали попут женских сукања. Ништа се није примећивало.

Риђокосе немилосрднице

Старе приче говоре о томе да су локвањи у ствари крили русалке, водене виле. Оне би своје мало краљевство обично смештале управо испод кишобрана од локвања. Зато је било опасно чупати локвање. Могао је некога да повуче у то мокро зеленило. То, наравно, не би била биљка, већ девојка, русалка. Онда, спасавај се ко може. А нико није могао да се спасе.

Јер, русалке нису биле баш пријатељски расположене према људима, посебно не према девојкама. Давиле су их, уколико би баш биле љуте, смејале им се тако гласно да би јадне девојке с копна онемеле. Ако је неко имао несрећу да види водене виле како играју, истога часа би и сам добио неку врсту напада играња. И то играња до последњег даха – до смрти. Легенда говори о томе да ове риђокосе лепотице никада ништа нису носиле на себи, већ само нешто воденог биља. У сваком случају, крајње оскудно.

И тако, у та давна времена кад су у зеленој помрчини на дну језера, река и мочвара живеле русалке, људи су водили рачуна да не зађу међу локвање. Улазили би опрезно у чамце, веслали с поштовањем. Водили су рачуна да не наруше лепоту крајолика, укључујући и водене цветове. Ловили су рибу и брже-боље је односили кући, хитро клизећи по воденој површини.





У једном од села надомак језера и мочвара у равници поред велике реке живела је и млада удовица. С њом је, поред тек рођеног сина, живео и њен млађи брат. На њега је пала тешка обавеза да води рачуна о сестри и њеном детету. А био је само сиромашни рибар! Истини за вољу, рибарење му није било мрско. Обожавао је да време проводи у чамцу, гледајући птице, слушајући њихов пој, зујање инсеката и сатима пиљећи у мирну површину воде. Толико је волео природу да није осећао никакав страх ни дању ни ноћу. Напротив, био је убеђен да је проникао у све њене тајне. Зато му ни на крај памети није била легенда коју су други сељани препричавали о немилосрдним риђокосим воденим вилама.

Златни ковчег

И тако, једног летњег дана – а вероватно је то било за време зелене недеље кад се русалке иначе појављују и на копну – младић се толико занео пецајући да је заборавио које је доба. Већ сатима је гледао у осунчану водену површину.

Све му је светлуцало пред очима. Одједном је схватио да више ништа не чује: ни инсекте, ни дивље патке, ни шуштање трске. Учинило му се да је све необично тихо и потпуно зелено. Чак ни чамац није правио никакав шум. Ни весла! Приметио је да се његова барка уплела у зелено лишће и беле цветове локвања. Тренутак касније пред њим се кристално јасно отворио свет водених вила.

Непогрешиво је осетио да се нашао тамо где не би требало да буде и да ће чаробни тренутак донети више невоља него што може и да замисли. Међутим, било је прекасно. И заиста, испред себе, у води, најпре је угледао велики ковчег препун златника.

Поред њега, у смарагдној води која је миловала њену дугу риђу косу, лежала је уснула водена вила. Ех, тек тог часа младић се сетио старих упозоравајућих прича о русалкама које живе у води испод локвања!



Сетио се и приче о томе да је врло опасно пробудити водену вилу. Ко је прене из дремежа, можда неће успети да сачува живу главу! Па ипак, девојка која је лежала пред њим у свој својој лепоти није деловала нимало опасно. Напротив, као да се смешила у сну. После неколико тренутака, видео је како са свих страна долазе нове водене виле. Све су се смешиле и љубопитљиво га гледале. Смејале су се и кикотале се, позивајући га да изабере један од два понуђена поклона – ковчег са златом или уснулу девојку.

Ковчег ће га учинити богатим, а девојка срећним у љубави. Младић није дуго оклевао. Помислио је на сестру, на сиромаштво у коме је живела, на дете које није упознало оца. Помислио је како је свет иначе препун лепих жена и да ће му – ако не ова – свакако припасти нека друга лепотица. Пружио је руку према ковчегу и вилама прећутно ставио до знања за какав се живот одлучио.

И било је како је изабрао. Од тог дана живот рибарове породице потпуно се променио. Златницима у ковчегу није се видео крај. Чим би потрошили и онај последњи, ковчег би се сместа, на тајанствен начин, напунио до врха. Удовица је најзад могла да одахне. Била је спокојна и задовољна. Подизала је сина у изобиљу и богатству.

За разлику од ње, брат никако није могао да се смири. Више није уживао у природи. Напротив. Ни у богатству није налазио никакво задовољство. Његова главна мисао била је само једна – сећање на уснулу насмејану девојку. Зато је сваког дана одлазио својим старим
чамцем и пловио по мочвари. Тражио је локвање у свако доба године, премда је знао да их може наћи само у лето. После извесног времена, престао је да говори и да једе. Једнога дана није се вратио кући.

Следећег дана нашли су га у чамцу окованог лишћем локвања, заувек уснулог, с тајанственим осмехом на уснама.

Из рода нимфи

Осећајући да је она на неки начин крива за братовљеву несрећу, а да све има везе с локвањима, сестра је из милоште свог јединца почела да зове „Локвањчићу мој”. То је подсећало на догађај који је променио судбину њене породице.

  Али, шта је било с воденим вилама? Русалке нису заборавиле да најстрашније казне рибаров несрећни избор. Проклеле су његову породицу. Наиме, сваки прворођени наследник био је осуђен на страшну казну да не може да препозна праву љубав онда кад је сретне. Другачије речено, да проживи живот не сазнавши шта је права срећа.

  У међувремену, мочвара је пресушила. Шта се после збило с русалкама, више нико и не препричава. Да ли су током зелених недеља побегле и скочиле у неки рукавац велике реке? Вероватно. Мада их је заиста тешко замислити како данас играју под водом у мутним и загађеним рекама. Ретко их ко и помиње. Као по неком договору, нико не прича о воденим вилама које се крију испод локвања. А локвањи, нимало случајно, припадају баш роду нимфи (Nymphaea)!



Ко зна колико је оних који су, забасавши међу локвање, доживели страшну казну да не препознају праву љубав. Таквих берача, нажалост, има много. Свакако познајете бар једног. Они ћутке подносе свој живот који никада није достигао праву срећу. И сад неко нека каже да у легендама нема истине!

  Међутим, шта је било с оним другим берачима локвања који су, уместо земаљског блага, изабрали љубав русалки? Где су они сада? Нигде се не чују! Срећни и задовољни, остали су изгледа без иједне речи!Ћуте и уживају. Препознају се само по томе што кажу да је локвањ њихов најомиљенији цвет.

Priča o jednoj neobičnoj žabi

Bila jednom jedna grupa žaba. Okupile su se da bi se takmičile u penjanju.
Cilj je bio popeti se na vrh jednog tornja.Velika masa se okupila ispod tornja da gleda takmičenje i da navija kao i svake godine uostalom.Utrka je počela.

Iskreno rečeno, niko iz publike nije vjerovao da se ijedna žaba može popeti na vrh tornja, Jer se to nikad prije nije ni desilo.Mogle su se čuti riječi poput:”Previše je teško!” ili “Nikad se niko neće popeti na vrh.”
I zaista, malo po malo, žabe su počele da odustaju. Jedna po jedna.
Napredovale su samo one što su bile najspremnije. Masa je već počela da viče: “Previše je teško, nikada to nećete uspjeti!”

Žabe su sve više odustajale, a publika je bila sve glasnija:”Nemoguće je popeti se na vrh! To nikad nikome nije uspjelo!”. Ipak ostalo je par najupornijih žaba. One su se samouvjereno penjale ka vrhu tornja. No publika je izgleda imala uticaja na njih, i nastavila je da im dobacuje sa zemlje, tako da su na kraju odustale sve žabe osim jedne koja je sigurno grabila ka vrhu. Publika je i dalje bila neumoljiva u svojim poklicima,
“Odustani, niko to nije uradio, pa nećeš ni ti. Šta glumiš?! Šta si sebi umislila?!”

No žaba se je i dalje penjala. Publika je vikala, a žaba se penjala. I na kraju, žaba se popela na vrh! Prvi put ikad da je to nekome uspjelo. Prvi put je nemoguće postalo moguće. I naravno poslije toga svi su htjeli da se slikaju sa tom žabom. Svi su htjeli da je vide i upoznaju. Svi su htjeli da znaju kako joj je to uspjelo. Niko nije mogao da vjeruje.

Žaba je bila gluva.

Zasto brinuti?

U zivotu treba brinuti samo o dve stvari :
Jesi li zdrav ili si bolestan.

Ako si zdrav,
tada nemas o cemu brinuti.

Ali ako si bolestan,

samo o dvema stvarima trebas brinuti:

Hoces li ozdraviti
ili ces umreti.

Ako ces ozdraviti,
tada nemas o cemu brinuti.

Ali ako umres
samo o dvema stvarima trebas brinuti:

Ides li u raj ili ides u pakao.

Ako ides u raj
tada nemas o cemu brinuti.

Ali ako ides u pakao,
bit ces toliko zaposlen pozdravljajuci se sa svojim prijateljima
tako da neces imati vremena za brigu!
Zato, zasto brinuti?
Budi sretan
Nemoj plakati kad sunce zadje na kraju dana, jer od suza neces moci uzivati u lepoti zvezda.

Ovo je prica o dvojici drugara koji su se setali zajedno po pustinji.

Odjednom uz put su poceli da se raspravljaju, i jedan je udario drugog.

Udareni se osjetio povrijedjen, ali bez rijeci napisao je ovo na pijesku...

"Danas sam dobio udarac od mog najboljeg druga"

Produzili su tako sve dok nisu nasli jednu oazu gdje su odlucili da se okupaju.

Onaj sto je dobio udarac zamalo sto se nije udavio kupajuci se, ali zivot

mu je spasio onaj drugi. Kad je dosao sebi taj sto se zamalo nije udavio,

izgravirao je na jednom kamenu:

"Danas mi je najbolji drug spasio zivot"

Drugar koji je udario svog najboljeg prijatelja pitao ga je:

"Kad sam te udario ti si napisao na pijesku, a sad graviras na kamen, zasto?"

Drugar mu je odgovorio:

"Kad neko napravi lose, to treba da zapisemo na pijesku da bi vjetrovi

izbrisali, ali kad neko uradi dobro, to treba da izgraviramo na kamenu

da nista ne moze da ga izbrise!"

Oproštajno pismo Gabrijela Garsije Markesa


Spavao bih manje, a sanjao više

Kada bih imao jedan komadic života, dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadic života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.

Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, vec po onome što znače.

Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.

Kad bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo telo, već i dušu.

Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.

Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica…

Bože moj, kad bih imao jedan komadić života…

Ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.

Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete. Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošcu, već sa zaboravom. Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi…

Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.

Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatio zauvek. Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.

Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem…

Trazio sam . . .


Tražio sam Snagu . . . I Bog mi je dao Poteškoće koje su me osnažile.
Tražio sam Mudrost . . . I Bog mi je dao Probleme koje je trebalo rešiti.
Tražio sam Bogatstvo . . . I Bog mi je dao Mozak i Telo da mogu raditi.
Tražio sam Hrabrost . . . I Bog mi je dao Prepreke koje je trebalo svladati.
Tražio sam Ljubav . . . I Bog mi je dao Ljude kojima je trebalo pomoći.
Tražio sam Usluge . . . I Bog mi je dao Prilike.

“Nisam dobio ništa od onog što sam tražio...... ali dobio sam sve što mi je trebalo."
Živi život bez straha i suoči se sa preprekama i znaj da ih sve možeš savladati.

Dva monaha peru u vodi svoje zdjelice, kad primijete škorpiona koji se utapa. Jedan od njih ga izvuče na suho, ali škorpion ga prilikom spašavanja ubode.

Monah mirno nastavi prati svoju zdjelu, no nakon nekoliko minuta isti škorpion ponovno upadne u vodu. Monah ga opet spasi. Škorpion ga i prilikom ovog spašavanja ubode.
- Pa, zašto ga nastavljaš spašavati iako znaš kako je u škorpionovoj naravi ubadati? - drugi monah upita prvog.
- Zato što je u mojoj naravi spašavati, mirno odgovori prvi i nastavi prati svoju zdjelicu od hrane.

Profesor započe čas tako što uze u ruku čašu punu vode. Podiže je u vis tako da svi mogu da je vide i upita:
- Šta mislite, koliko je teška ova čaša?
- 50 gr,…100 gr, … 125 gr… – nagađali su studenti.
- Istina je ustvari da ni ja sam ne znam. I dok je ne izvagamo, ne možemo biti sigurni. – rekao je profesor. Ali ja sam htio da vas pitam nešto drugo. Šta će se desiti ako držim ovako podignutu čašu, recimo, nekoliko minuta?
- Ništa! – odgovoriše studenti.
- Dobro. A šta će se desiti ako držim ovako podignutu čašu cijeli jedan sat? – ponovo zapita profesor.
- Počeće da vas boli ruka – brzo odgovori jedan student.
- Tačno. A sada, šta će se desiti ako je držim ovako cijeli jedan dan?
- Ruka će početi da vas jako boli, a od takvog napora moguće je da će vam se ukočiti mišići, pa čak i da će vam se ruka paralizovati. I vrlo je vjerovatno da ćete osjetiti potrebu da hitno odete kod ljekara.
- Vrlo dobro. – nastavio je smireno profesor. – A dok se sve to dešava, šta mislite da li se je promijenila težina čaše?
- Ne! – odgovoriše svi u glas.
- Pa šta je onda uzrok boli u ruci i grčenju mišića?!
Studenti se nađoše zbunjeni, situacija im je već ličila na zagonetku i svi zdušno počeše da traže odgovor.
- Šta ja treba da uradim, da bih se oslobodio bola i tereta u ovoj situaciji? – nastavi profesor.
- PUSTITE ČAŠU! – čuo se odjednom odgovor iz amfiteatra.
- Daaaa, to je to. To je odgovor. Pustite čašu! – poskočio je profesor. –
To isto se dešava i sa vašim problemima u životu i sa vašim teškim mislima. Misliti o njima nekoliko minuta je normalna stvar, i u tome nema ništa neispravno ili pogrešno. Ali ako ih zadržavate u vašem umu neko duže vrijeme, osjetićete BOL. A ako to radite jako dugo, previše dugo – osjetićete se paralizovano, tj. nećete biti u stanju da radite bilo šta drugo. Vrlo je važno je da razmišljate o određenim događajima ili doživljajima u vašim životima i da izvodite zaključke iz njih, no još je važnije znati kako osloboditi um od tih problema na kraju svakog
dana…da ih “pustite da padnu” prije nego što utonete u san. Tako ćete sebi uštediti veliki stres i napor i svako jutro ćete se buditi svježi, vedri i odmorni. Osjećaćete se ispunjeni novom snagom i lakoćom da prevazilazite sve životne izazove, bez obzira u kakvoj se situaciji nasli.

ПРОКЛЕТСТВО

Напољу је беснела олуја. Пољски пут се једва видео од зарасле траве. Два путника, шћућурена у својим дугим јакнама, тешким корацима су журили напред. Један од њих је тешко дисао. Сваки пут је махао руком преда се као да се брани од нечијег присуства. Неколико пута дубоко је уздахнуо као да је желео да се отараси тешких мисли које су га притискале. По њему се видело да га нешто дубоко тишти. Сама његова појава је била живописна. Дубоке боре су попут бразди шарале уморно чело. Бледи образи давали су му чудан израз лица. Плаве очи су скривале немир и нерасположење. Освртао се неколико пута иза себе и журним корацима је грабио даље путем.

Његов сапутник га је гледао с неверицом. Био је млађи и гипкији. На себи је имао стару дугу јакну, изношене панталоне и гумене чизме.
И он је био забринут.Неколико пута се освртао и гледао село које је остало негде у даљини.Оставили су за собом сузе , плач и бол.Тај призор би и најсуровијег човека дирнуо.Уплакане очи младе мајке, коју су оставили на гробљу, никако нису ишчезавале из њиховог сећања. Сиромаштво и беда биле су присутне свуда.

-Ето, све је готово-, проговорио је старији човек под утиском догађаја, -шта све човек дочека да види у свом животу...-
Млађи човек је само слегнуо раменима. Није знао шта да каже у овом тренутку. Било му је тешко. У њему се срушио један свет о коме је сањао. Престао је да сања баш у тренутку када је видео уплакану младу жену како се бори са сузама над мртвим сином. Требао је то да буде његов син, помислио је и уздрхтао је од језе која се ширила телом.Његов син... Речи су у његовој души одјекивале попут вапаја.Син... Нешто му је застало у грлу, као да се загрцнуо и наједном се закашљао.

Ова сахрана и овај пут у њему су будиле успомене са којима није био још спреман да се суочи. Али мисли су навирале попут бујице. Гледао је свог друга који је уморно грабио за корак испред њега.
-Ето ,тако ти је то у животу-, проговорио је млађи човек као да убеђује себе у нешто. Прсти су му се грчевито стегли у песнице. Пожелео је да време стане и да се врати у прошлост.

Сећања су следила попут филма.Свака слика је била успомена која га је попут ножа пробадала.Бол је био несношљив.А ту, у сећању, биле су очи младе жене, крупне, боје зреле купине. Као деца, расли су у истој улици. Њихове куће делиле су само црква и школа. Дружили су се заједно, играли су се. Гледао је како расте и бива све лепша. Њене
тешке плетенице је неизмерно волео. Некада их је у шали вукао и крао у шљивику понеки несташни пољубац. Она се љутила, али је знала да се на исти брзи начин одљути и прашта. Волео је Анкицу.

Волели су је сви дечаци, младићи. Имали су своје тајно место где су уговарали састанке. Гледали су се дуго и смешкали се ситницама уживајући у младости као да је цео свет њихов. Није пролазио дан да се нису виђали. Пријатељство је прерасло у нежност, а касније у љубав.
Анкицу нису хтели да удају за њега.Био је сиромашан,из неугледне породице која је једва саставила крај с крајем.
Једнога дана Анкицу су удали против њене воље. Удали су је за богаташког сина, човека који је био много старији од ње. Приче су се ређале о прошлости његове породице, о њиховом стеченом богатству као и то да их прати проклетство. Али Анкицин тата је желео баш богаташког сина за зета. Снови младе девојке распрхнули су се попут мехурића сапунице. Није помогао ни плач, ни туга у девојачким очима. Очева воља је била пресудна. Сломљеног срца и оборене главе, Анкица никога више није могла да гледа од срамоте.Ни лепе хаљине, ни ниска од бисера, ни попрсје од дуката нису могли измамити радост на младом лицу. Бивала је све блеђа и тужнија. Њени родитељи су то оправдавали дететом које је било на путу.

Али млади човек је знао разлог њене несреће. Гледала га је кришом док је пролазио улицом. Поглед јој је био дуг и сетан. Изронио би против њене воље дубок и неизбежан уздах . Срце би као лудо почело да удара у грудима, гушила се од потискиваних осећања, али осим снова није могла ништа више очекивати. Њен живот је постао суров, пун пребацивања. Ћутке је трпела мужа и клела.

Порођај је био веома тежак. Није се радовала детету као што то чине друге мајке. Напротив... Гледајући како расте схватила је да син све више ликом подсећа на оца. Али ипак мајчино срце је дрхтало над његовом срећом јер се дете родило са урођеном срчаном маном.
-Ти ниси способна да родиш ни здраво дете! Не знам зашто си се удала за мен嬬!- млада жена је свакодневно слушала иста пребацивања. Бледо је гледала у мужа као да га види по први пут. Хтела је по стотину пута да му каже да је њен отац крив за њену удају и проклети новац којим ју је муж купио, али је из неког разлога ћутала.Ћутала је годинама...
-Боље да сам оженио неку другу, а не тебе сиромашну бедницу која ужива у мом зноју и једе мој хлеб-, викао је супруг на њу као да пред њим стоји безначајно створење. Унео јој се у лице и свом силином је ошамарио. Од јаког ударца млада жена се занела и затетурала уназад. Оптужујућим погледом га је гледала, а речи су након много година ћутања почеле да излазе из њених уста.
-Удао ме је за тебе на силу мој проклети отац, нисам ја тебе хтела! Никад се не бих удала за тебе, маторца који је богатство добио у наслеђе од убице, деде! То ти мени реци, како је стекао богатство?! Живог је човека сахранио да би се докопао новца, да би се ти прсио ту предамном. Оставио је удову са троје деце саму и незаштићену. Клела је целу твоју породицу и још ме питаш зашто имамо таквог сина? Чула сам како људи причају...
-Његово се лице смркло попут оних облака који наговештавају страшну олују и град. Пренеражен поглед се зауставио на пушци окаченој о зид. Нежно дете, које је чуло свађу и вику родитеља, дотрчало је мајци да је заштити. Прасак је одјекнуо простором и мало тело се ко биљчица скљокало у локви крви. Отац је убио сина...
Проклетство се испунило. Два путника су се немо погледала у истом
трену као да су слутила да мисле о истом догађају. Старији је погледао замишљено млађег, мало је застао да би га потом потапшао по рамену.
-Има једна легенда коју сам давно чуо. Човек је убио друга из користољубља.Бежећи од правде на путу је срео човека у црном. Путем су се запричали, а онда се кроз причу зачео разговор о испаштању греха.Убица је потанко испричао све о учињеном злочину. Наједном се почео бојати последица учињеног греха. Као да му је читао мисли, човек у црном се хладно насмешио и проговорио равнодушним гласом:
-Узми онај камен са земље. Баци га колико можеш даље!-
Како му је речено тако је убица и учинио. Узео је оближњи камен са земље и бацио га је што је више могао даље од себе. Човек у црном се гласно насмејао.
-Сада када си то учинио, изброј преко колико је њива прелетео твој камен.-Овај га је ћутке послушао и учинио је оно што је од њега затражено. Избројао је три њиве.
-Ето, видиш, човече! Нећеш ти испаштати за свој грех, већ ће неко од твојих потомака из треће генерације.--Ако-, одговорио је срећно убица, -нека испашта неко други ,само да то не будем ја!-Окренуо се да види реакцију човека у црном, али овог више није било. Убица је срећно продужио даље.
-Немој да будеш тужан! Тако је требало да буде... Проклетство је платио Анкицин син...- прошапутао је старији човек. Хтео је у овом тешком тренутку да охрабри пријатеља. Знао је кроз који пакао пролази. Знао је да ништа више не могу учинити за младу жену. Дуг је био измирен.
-Иди кући и не размишљај о овом. Кући те чека дете и жена. Боље помисли на њих. Прошлост се не може вратити. Крваве руке се не могу опрати...-Два пријатеља су журним корацима кренули даље свако својој кући.

DVA ANĐELA
Dva putujuća anđela zaustaviše se kod familije bogatog zemljoposjednika, kako bi tamo prenoćili. Familija bogataša ponijela se prilično bahato i bezobrazno, i nije udovoljila njihovoj želji da prespavaju u sobi za goste. Umjesto u sobu za goste smjestili su ih u malu, tamnu sobu u hladnom podrumu.
Kad su raspremali krevete, stariji anđeo je ugledao rupu u zidu i popravio je. Kada je to vidio, mladi anđeo ga je upitao zašto je popravio rupu u zidu. Stariji anđeo je odgovorio:

” Stvari nisu uvijek onakve kako na prvi pogled izgledaju.”

Sljedeće noći su anđeli došli u vrlo siromašnu kuću. Tu su ih dočekali ljubazan domaćin i njegova žena, koji su s njima podijelili svoju večeru i nakon toga ih pozvali da prespavaju u njihovom krevetu i da se dobro odmore. Kada se sunce probudilo sljedećeg jutra, anđeli su zatekli domaćina i njegovu ženu u suzama.
Njihova jedina krava, čije mlijeko je bilo njihov jedini izvor prihoda, ležala je na njivi mrtva. Mlađi anđeo je bio istinski bijesan i pitao starijeg, kako je mogao to dopustiti.
“Prvi domaćin je imao sve, a ti si mu ipak pomogao i popravio rupu u njegovom zidu. Drugi domaćin ima vrlo malo, a ipak nas je ljubazno primio, nahranio i čak dopustio da prespavamo u njegovom krevetu, a ti si dopustio da njegova jedina krava ugine.”
Drugi anđeo je opet odgovorio:

” Stvari nisu uvijek onakve kako na prvi pogled izgledaju.” i doda:

“Kada smo bili u hladnom podrumu, primijetio sam da je u onoj rupi u zidu bilo zlato. Pošto je domaćin bio vrlo pohlepan i nije bio voljan
podijeliti svoje bogatstvo, ja sam popravio rupu tako da nikad više ne pronađe to zlato. Prošle noći, kada smo spavali u domaćinovom krevetu, anđeo smrti je došao po njegovu ženu. Dao sam mu kravu umjesto nje”.

“Stvari nisu uvijek onakve kako na prvi pogled izgledaju.”

Ponekad se dogodi upravo to: kada se stvari ne odvijaju kao što bi trebale. Jedino je potrebno vjerovati da je svaki takav događaj prednost koju možeš iskoristiti.

Draguljar je sedeo za stolom i kroz izlog svoje otmene trgovine promatrao prolaznike.
Neka se devojcica priblizila trgovini i prislonila nosic na izlog. Kao
nebo plave oci radosno zasjase kad ugleda jedan od izlozenih predmeta.

Usla je odlucno i prstom pokazala ogrlicu od modrog tirkiza.
"To je za moju sestru. Mozete li mi je zapakirati kao dar?"
Trgovac s nevericom pogleda devojcicu i upita: "Koliko novcac imas?"

Ona se podize na prste, stavi na stol limenu kutijicu, otvori je i
isprazni. Bilo je onde nekoliko manjih novcanica, saka sitnisa, nekoliko
skoljki i figurica.

"Hoce li biti dovoljno?" upita ponosno.
"Zelela bih starijoj sestri kupiti dar. Otkada nemamo mame, ona obavlja
sve poslove i nema ni trenutka vremena za sebe. Danas joj je rodjendan.
Uverena sam da ce je dar veoma obradovati. Njene su oci iste boje kao
taj dragi kamen."

Trgovac je otisao u malu prostoriju i u zlatnocrven papir zapakirao kutijicu.
"Uzmi i pazljivo ponesi", rece devojcici.
Ona uze paketic kao pobednicki pehar i ponosno izadje iz trgovine.

Sat vremena kasnije u trgovinu ude prekrasna devojka s kosom boje meda i
divnim modrim ocima. Stavi na stol kutijicu koju je trgovac pazljivo
zapakirao i upita:
"Ova je ogrlica kupljena u vasoj trgovini?"
"Da, gospodjice."
"Koliko je kostala?"
"U mojoj trgovini cene su stvar poverenja, ticu se samo mene i mojih kupaca."
"Moja sestra je imala nesto sitnisa, sigurno nije mogla platiti ovako vrijednu ogrlicu!"

Trgovac zatvori kutiju, slozi omot i vrati je devojci.
"Vasa je sestra platila najvisu cenu: dala je sve sto je imala".

Pet stvari u zivotu koje se ne mogu vratiti

Devojka je cekala avion u cekaonici jednog velikog aerodroma. Posto je trebala dugo cekati, odlucila je kupiti knjigu kako bi joj vrijeme brze proslo. Uz knjigu kupila je i paketic keksa.

Sjela je u VIP cekaonicu kako je nitko ne bi uznemiravao. Kraj nje je bila stolica sa keksom, a sa druge jedan gospodin koji je citao novine. Kad je ona pocela uzimati kekse i gospodin je uzeo jedan. Ona se sokirala, ali nista nije rekla i nastavila je citati knjigu. U sebi je pomislila: ma gledaj ti ovo, da
samo imam malo vise hrabrosti, do sada bih ga vec udarila... Svaki put kad je ona uzimala jedan keks, covjek pored nje, ne obazirajuci se ni na sta, uzimao je isto tako jedan. Nastavili su tako dok nije ostao samo jedan u paketu i djevojka pomisli: bas me zanima sta ce sada napraviti!!!

Covjek uzme posljednji i podijeli ga na dvoje!

Ovo je zaista previse, pomisli djevojka, sokirana uzme svoje stvari, knjigu, torbu i ode prema izlazu iz cekaonice. Kada se osjecala malo bolje, nakon sto ju je prosla ljutnja, sjela je na mjesto gdje nije bilo nikoga da bi izbjegla neke druge neugodne dogadjaje. Zatvori knjigu i otvori torbu da je ubaci u nju. U tom trenutku ugleda paketic keksa jos uvijek netaknut.

Postidje se kao kradljivac i tek tada shvati da je keks, isti kao njen, bio od gospodina koji je sjedio pored nje, ali koji je, bez sokiranja, nervoze ili prepotencije, podijelio i svoj posljednji komad sa njom, totalno suprotno od nje, kojoj su bili povrijedjeni ponos i osjecaji.

ZAKLJUCAK: Koliko puta u nasem zivotu cemo ili smo pojeli tudji keks, a da to nikad necemo ili nismo ni saznali?

Prije nego sto se dodje do brzopletog zakljucka i prije nego sto se pocne misliti lose, GLEDAJ sa paznjom detalje, vrlo cesto situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!!

U zivotu postoji 5 stvari koje se ne mogu vratiti:
- Kamen kada je bacen;
- Rijec nakon sto je recena;
- Mogucnost nakon sto je izgubljena;
- Vrijeme kada je proslo;
- Ljubav za koju se NE BORI.

Nisam kao ti

Ja nisam kao ti. I reći ću ti sve u lice. Ja ne gledam u pod kada pričam sa nekim. Nikada nisam želeo da hodam u tvojim cipelama, iako si ti to hteo, još od onog dana kada sam celo popodne proveo u hodniku učeći da ih vezujem, dok su drugi trčali na ulici, bosi.

Ja nisam kao ti. Premda bi ti voleo da jesam. Uredne kose, svaki obrok tačno u minut, svakoga dana, svake godine. Ja nisam kao ti. Nikada nisam voleo stvari koje ti voliš… Ali uvek sam poštovao tvoje želje. A onda opet, da li bi išta bilo drugačije da sam i rekao nešto? Da li bi išta bilo drugačije da je majka rekla nešto?

Ja nisam kao ti! Ali trudio sam se da budem, Bog mi je svedok! Pokušao sam da zadovoljim svaku tvoju želju, ali to nikada nije bilo dovoljno, zar ne? Uvek je moglo malo bolje, i uvek je to rečeno sa pogledom koji nije gledao u oči, iskreno, već negde iznad, prema horizontu.

Ja nisam kao ti, i ne želim da budem, nikada! Kada postanem otac, imaću tu čast da pogledam svoje dete u oči, i pričam sa njim, a ne da samo nemo prođem kao da ne postoji.

Ja nisam kao ti, proklet bio, znaš da te volim. A nikada me nisi zagrlio kada mi je to najviše trebalo! Uvek sam kroz nedaće gazio sam! I postao to što sam! Sam! Neki kažu da sam dobar, neki ne govore ništa, oni su verovatno obukli odela svojih roditelja…

Ja nisam kao ti. I nešto znam, a to je da dok moje dete bude odrastalo, kada se okrene preko ramena, ja ću biti tu! Moći će po ceo dan da trči po ulici boso, razbarušene kose.

Ja nisam kao ti oče. Ja ću uvek imati svoje zvezde kojima ću težiti kroz svoje, neutabane puteve. Pa čak i ako pokleknem na nekom od njih nikada mi neće biti krivo, jer ću biti bogatiji za pesmu, šapat na uhu, zagrljaj, pogled. Biću bogatiji za uspomenu. Za jednu ružu više na mom grobu, kada odem… Za jednu suzu više u njihovom oku…

Jer ja nisam kao ti…



Nenad Kalabić

Narcis

Narcis - lepi mladic koji je isao da posmatra sopstvenu lepotu koja se ogledala u jednom jezeru. Toliko je bio opcinjen samim sobom da je jednog dana pao u jezero i utopio se. Na mestu gde je pao nikao je jedan cvet, koji su nazvali narcis...
Kada je Narcis umro dosle su sumske nimfe i zatekle dotle slatkovodno jezero pretvoreno u krcag slanih suza.
- Zasto places? - upitase sumske nimfe.
- Placem za Narcisom. - rece jezero.
- Ah, nimalo nas ne cudi sto places zbog Narcisa - nastavise one. I pored toga sto smo sve mi stalno trcale za njim po sumi, ti si bilo jedino koje je imalo priliku da izbliza posmatra njegovu lepotu.
- Pa zar je Narcis bio lep? - upita jezero.
- A ko bi to osim tebe mogao bolje da zna? - odgovorise iznenadjene nimfe. Na kraju krajeva, on se svakog dana sa tvojih obala naginjao nad tebe.
Jezero je za trenutak zacutalo. Najzad rece:
- Ja placem za Narcisom, ali nikad nisam primjetilo da je Narcis bio lep. Oplakujem Narcisa zato sto sam, uvek kada bi se on naginjao nad mene, moglo u dnu njegovih ociju da vidim odraz moje sopstvene lepote...

Net

Starac i dječak


Ima jedna priča o desetogodišnjem pametnjakoviću koji je došao narugati se mudrom sijedom starcu.Dječak je u šaci držao ptića.

Licu, išaranom borama mudrosti i okrunjenom sjedinom, postavio je dječak svoje izazovno pitanje:

;Djede, je li ovaj ptić u mojoj ruci mrtav ili živ? Odgovori, ako si tako pametan.

Siguran da je ptić živ, starac je shvatio zamku:

Ako kaže da je živ, bezosjećajni dječak zdrobit će ptića prije nego otvori šaku.

Ako kaže da je ptičica mrtva, dječak će je pustiti da odleti u slobodu i narugati mu se.

Gledajući ga prodorno u hladne oči, sijedi starac je blago odgovorio:

"Sinko, onako je kako ti hoćeš da bude."

Žena Htabaj
(Maja mit – I Maje smatraju Indijancima…

Živele su u jednom mestu dve žene. Jednoj su komšije nadenuli ime Hkeban, što bi bilo kao – grešnica, a drugu su zvali Uc-kolel, što bi značilo nešto kao – dobra žena.
Hkeban je bila prelepa, ali se neumorno prepuštala ljubavnim gresima. Zbog toga su je prezirali pošteni lokalni ljudi i bežali od nje kao od smrdljivice. Mnogo su puta nameravali da je proteraju iz mesta, mada su ipak više voleli da je imaju „pri ruci“ da bi mogli da je preziru.
Uc-kolel je osim što je bila prelepa, bila vrla, poštena i skromna i zbog toga je uživala poštovanje čitavog susedstva.
Uprkos mnogobrojnim ljubavnim gresima, Hkeban je bila veoma sažaljiva i pomagala je prosjacima koji su dolazili kod nje u potrazi za milostinjom, lečila je bolesne i napuštene, štitila je životinje; bila je čednog srca i smireno je podnosila nepravdu kojom su je obasipali susedi.
Iako telesno podarena, Uc-kolel je bila strogog i nesavitljivog karaktera. Prezirala je skromne jer ih je smatrala manje vrednim od sebe i nije lečila bolesne jer ih se gadila. Život
joj je bio nesavitljiv kao jako stablo, ali joj je srce patilo kao koža zmije.
Jednog dana komšije nisu videle da je Hkeban izašla iz svoje kuće, nisu je videli ni sledećeg dana, ni sledećeg, a ni narednog… Shvatili su da je Hkeban umrla napuštena; samo su joj njene životinje čuvale telo, ližući joj šake i terajući muve. Parfem koji je namirisao čitavo mesto širio se iz njenog nepomičnog tela. Kada je vest stigla do ušiju Uc-kolele, ona se prezrivo nasmejala:
- Nemoguće da leš jedne velike grešnice može da oslobađa bilo kakav parfem – uzviknula je. – Sigurno bi smrdeo na trulo meso.
Međutim, kako je bila radoznala, htela je da se sama uveri. Otišla je na lice mesta i osetivši aromu parfema rekla je otežući:
- Mora biti delo đavola da bi se prevario svet, – dodavši – ako leš ove loše žene miriše tako opojno, moj će leš mirisati još bolje.
Na sahranu Hkebane otišli su samo siromašni koje je ona pomagala i bolesni koje je izlečila, ali svuda kuda je prolazila pogrebna povorka širio se opojni miris parfema, a sledećeg dana njen je grob osvanuo prekriven šumskim cvećem koje je izraslo tokom noći.

Ubrzo nakon toga umrla je Uc-kolel; umrla je kao devica i sigurno se njenoj duši nebo odmah otvorilo. Ali, kakvo iznenađenje! Protivno onome što je ona sama, a i ostali očekivali, njen je leš počeo da širi nepodnošljiv smrad, kao smrad trulog mesa. Komšije su to pripisale činu zlog đavola i došli su na njenu sahranu u velikom broju, noseći bukete cveća da bi joj ukrasili grob. Cveće je već sledećeg jutra uvenulo, a komšije su komentarisale da se i to dogodilo po volji prokletog satane.
Vreme je prolazilo, a poznato je da se nakon smrti Hkebana pretvorila u sladak cvet, jednostavan i mirišljav, nazvan htabentun. Sok ovog cvetića opijao je slatko kao što je za života opijala ljubav Hkebane. Nasuprot tome, Uc-kolel se posle smrti pretvorila u cvet cakam, što cveta na jednom nakostrešenom kaktusu punom bodlji. Cvet tog kaktusa je lep, ali bez mirisa, naime – miriše neprijatno, a na kaktus je lako ubosti se.
Ova lažna žena, pretvorena u cvet cakam, počela je da razmišlja, zavidna, o izuzetnom slučaju Hkebane, dok nije zaključila da se Hkebani nakon smrti dogodilo sve to što joj se dogodilo sigurno zato jer su njeni gresi bili ljubavne prirode. Onda je odlučila da je imitira prepuštajući se ljubavi takođe. Nije joj bilo ni na kraj pameti da sve što se dogodilo kako se već dogodilo bilo zbog Hkebaninog srca, koje se predavalo ljubavi zbog plemenitog i prirodnog impulsa.
Prizvavši u pomoć zle duhove Uc-kolel je postigla dozvolu iz pakla da može da se vrati u život svaki put kada bi to zaželela, pretvorena ponovo u prelepu ženu, da bi zavela muškarce, ali sa zlobnom ljubavlju jer je tvrdoća njenog srca drugačiju ljubav nije dopuštala.
Dakle dobro, nek znaju oni koji hoće da znaju, da je žena po imenu Htabaj, ona koja proizilazi iz cakama, cveta bodljikavog i krutog kaktusa, ta koja se, kada vidi da neki muškarac prilazi, vrati u život i zaskoči ga u hladovini granja češljajući svoju dugu kosu parčetom kaktusa nakostrešenih bodlji. Ona sledi muškarce sve dok joj ne uspe da ih privuče, osvoji i da ih na kraju ubije u žaru paklene ljubavi.

Vrana



Jedan stariji čovjek sjedio u dvorištu sa svojim sinom koji upravo bijaše
završio studije. Iznenada vrana sleti na zid.

Otac upita: "Što je ovo?

Sin odgovori : "Vrana".


Nakon izvjesnog vremena otac ponovo upita: "Što je ono?"

Sin odgovori: "To je vrana".

Prođe nekoliko minuta, a otac ponovo upita: "Što je ono?"

Sin odgovori: "Pa jesam li ti već rekao da je vrana!?"

Ne prođe dugo a otac opet upita: "Što je ono?"

Na sinovljevom licu mogla se vidjeti usplahirenost: "Oče, to je vrana, vrana!"

Poslije nekoliko minuta otac ponovno pita "Što je ono?"

Ovaj put sin odgovori grubim tonom: "Oče, non- stop pitaš iako ti stalno odgovaram da je to vrana. Zar nisi u stanju razumjeti?"

Otac ustade i ode u sobu.
Ubrzo se vrati noseći svoj dnevnik.
Otvori stranicu, reče sinu da pročita ono što je na toj stranici zapisano.

Sin pročita: - Danas je moj maleni sin sjedio sa mnom u dvorištu kad doletje vrana na naš zid.
Moj sin me je dvadeset i pet puta upitao: "Što je ono?"
Dvadeset i pet puta ja mu odgovorih da je to vrana.
Ono što osjećah bila je ljubav prema mom malenom sinu.

Tada otac objasni razliku između očeva i sinovljeva stava...
Kad si bio mali postavio si mi ovo pitanje dvadeset i pet puta i niti jednom nisam bio iznerviran pitanjima već ti uporno odgovarah. A kad sam ja tebi danas postavio isto pitanje ponavljajući ga samo pet puta, ti si se iznervirao, ljutio i bio nestrpljiv sa mnom.

(Mudre priče)