Alkohol igra glavnu ulogu u 50% svih hapšenja.

U starom Babilonu nevestin otac je snabdeo svog zeta sa toliko medovine (alkoholnim pićem koje se dobijalo fermentacijom meda), koliko je mogao da popije za mesec dana posle svadbe. Pošto je njihov kalendar bio lunaran, tj. bazirao se na mesečevim menama, period slobodne medovine su nazivali "medeni mesec".



Izraz "medeni mesec" mi i danas koristimo.

Manhattan koktel (viski i slatki vermut) je izumela majka Vinstona Čerčila.

Alkoholizam nije ništa drugo, nego stalna borba protiv mamurluka.



Ako moraš da piješ i da voziš, pij Pepsi.




Ne zaboravite: Jedina stvar koja može da otrezni pijanog čoveka je vreme!

Vino koje se koristi pri ispitivanju kvaliteta vina, u saveznoj državi Juta (SAD) se ne sme progutati.

Tokom 1600-tih godina, termometri su se punili sa brendijem umesto sa živom.

Metafobija je strah od alkohola.

Apsint, opasna muza slavnih umetnika


Apsint, nekada lek koji je lečio stomačne tegobe i depresiju, kasnije izuzetno jak liker koji se pravi od pelena, anisa, komorača i šećera je piće koje je postalo sinonim za životni stil slavnih umetnika poput Van Goga, Hemingveja, Edgara Alana Poa, Oskara Vajlda, Van Goga i mnogih drugih.

Kulturološki uticaj ovog pića karakteristične zelene boje naročito je primetan u kasnom XVIII i početkom XIX veka. Priče koje su o njemu kružile po Parizu tog doba učinile su ga toliko popularnim da se popodnevni odmor uz piće često nazivao i „Zeleni sat“, jer se apsint podrazumevao kao piće izbora, sve dok njegova prodaja nije zabranjena. Krajem XX veka ponovo ulazi u barove i postaje simbol dekadentnosti među piscima mlađe generacije okupljenim u boemskim centrima, poput San Franciska i Nju Orleansa.



"Zelena Muza" Albera Menjana (1895) (photo: Wikimedia Commons)

Apsint se pije na specifičan način. U visoku čašu ulije se malo apsinta, a zatim se na kašičicu na kojoj je šećer, lagano doliva hladna voda, koja kap-po-kap pada u čašu. Pravilo je da na svaku meru apsinta dolazi tri do pet mera vode. Svaka kap pretvara se u blještavobelu pahuljicu u zelenom piću. Šećer služi za ublažavanje gorčine pelena, a sama metoda pripremanja daje mu dodatnu čar. Bar New Orleans Old Apsinth House bio je čuven po velikoj fontani iz koje je stalno kapala hladna voda u čaše s apsintom.



"Uživalac apsinta" (1859) Eduara Manea (photo: Alamy)

Poznat da izaziva „prekide filma“, gubitak svesti, halucinacije i bizarno ponašanje, postao je mera snage onoga ko ga konzumira. Iako savremene analize pokazuju da specifičan proces destilacije u proizvodnji apsinta iz pelena zaista izvlači psihoaktivne supstance, još uvek je misterija da li je u pitanju snaga biljke, ili jednostavno ogroman procenat alkohola koji ovo piće sadrži.



"Čaša apsinta" Edgar Dega (photo: The Art Archive / Alamy)

Emil Zola, Oskar Vajld, Rembo, Mopasan, Bodler samo su neki od slavnih pisaca u čijim se delima opisuje dejstvo ovog pića na psihu čoveka i stanje te vrste pijanstva prikazuje uzvišenijom od onih koja se postižu drugim (manje pomodnim) pićima.

U „Cveću zla“ Boder ga naziva „otrovnom rekom“ koja „duši drhtavoj sve naličje njeno i sav užas odrazi“. Mopasan apsintom napija notara u svojoj priči „Čudna noć u Parizu“, koji pleše sa stolicom i potpuno gubi vezu sa stvarnošću. Hemingvej ga spominje u mnogim delima: kao utehu u „Sunce se ponovo rađa“, lek za hrabrost u „Smrt po podne“ i najboljeg prjatelja Roberta Džordana u „Za kim zvona zvone“. Svoju naklonost ovom piću pokazao je i osmislivši koktel „Smrt popodne“ čija se receptura nalazi u knjizi koktela poznatih ličnosti iz 1935. godine, a koji je do danas ostao zaštitni znak književnih promocija širom sveta.

Oskar Vajld, slavni pisac i jedan od uživalaca ovog neobičnog pića, jednom je napisao: „Prvi stadijum opijanja apsintom nije ništa posebno, u drugom vam se počinju priviđati čudovišne i okrutne stvari, ali ako izdržite, na kraju ćete doći do završnog stadijuma i tada ćete videti stvari koje želite videti - prekrasne, neopisive stvari".

Poznavaoci umetnosti tvrde da je inspiraciju za karakterističnu zelenu boju na svojim slikama Van Gog našao upravo u apsintu, a neki čak tvrde da ga je naklonost ovom piću neobične snage i dejstva i navela da sebi odseče uho.



"Mrtva priroda sa apsintom" - Van Gog (1887) (photo: Wikimedia Commons)

Zbog priča koje su ga pratile i zlosrećnih iskustava konzumenata, apsint je 1915. godine zabranjen u Francuskoj, Švajcarskoj, SAD i u većini evropskih država. Nikada nije zabranjen u Velikoj Britaniji i Španiji. Da li zaista u malim dozama izaziva psihozu, agresivnost i gubitak razuma, što je navođeno kao argument za zabranu ovog pića, ili su ga njegovi davni poštovaoci konzumirali u nerazumnim količinama, bolje je ne proveravati empirijski. Svoje mesto je našao u umetnosti, unoseći dašak razuzdanosti, provokacije i slobode u radove slavnih pisaca i slikara, što je sasvim dovoljno da uđe u istoriju.



"Žena u kafeu" Pikaso (photo: Corbis)


medias.

U selu Donje Radaljevo više rakije nego vode!

Meštani ističu da pojedini razmišljaju i da se odsele, jer im nedostaje jedan od osnovnih elemenata za život, a ugrožene su im i poljoprivredne kulture, pre svega malina, koju uzgaja većina njih



IVANJICA - Žitelji sela Donje Radaljevo u opštini Ivanjica poslednjih šest meseci imaju velike muke, jer je nezapamćena zimska suša ispraznila sve rezervoare za vodu, bunari i izvori su presušili, ali zato rakije ima u izobilju.
Meštani su s toga prinudeni da vodu za domaćinstvo i napajanje stoke doteruju cisternama i da je dovlače u bačvama i bocama. Predsednici opštine Ivanjica i obližnjeg Arilja su upoznati sa problemom, ali, kako ogorčeni seljaci kažu, još se nijedan funkcioner nije posvetio prevazilaženju ovih teškoća.
„Izgleda da smo stanovnici drugog reda u Srbiji, u 21. veku nemamo vode, dok je u nekim drugim mestima ima u izobilju. Pokušali smo da rešimo ovaj problem priključenjem na vodosistem Rzav, pošto se selo nalazi na razmedu dve opštine. Imamo utisak da se naša lokalna samouprava ne zanima mnogo za ovo, a budući da smo bliži Arilju spremni smo da putem peticije zatražimo da se pripojimo ovoj opštini, ako se problem uskoro ne reši“, izjavio je žitelj Milan Gavrilović.
On dodaje da je Donje Radaljevo žedno selo, u kome ima više rakije nego vode. Nedaće su se svalile i na pleća žena u ovom selu, koje pored svih obaveza u kući i poljskih radova, sudove i veš moraju prati ručno, što im znatno otežava svakodnevicu.
„Živimo teško, vodimo računa o svakoj kapi vode, ne bi li je bilo dovoljno za ceo dan“, jada se Milunka Gavrilović.
Meštani ističu da pojedini razmišljaju i da se odsele, jer im nedostaje jedan od osnovnih elemenata za život, a ugrožene su im i poljoprivredne kulture, pre svega malina, koju uzgaja većina njih.
U ivanjičkom JP „Komunalno“ kažu da je rešenje trebalo prvo da se potraži u matičnoj, umesto u susednoj opštini, dok direktor Milan Maslarević napominje da se to mora uraditi na legalan način, a ne onako kako žitelji Donjeg Radaljeva zahtevaju.

izvor:kurir-info.rs

*Odakle potiče ime Koktel?



Postoji mnogo teorija i legendi o imenu ovog prekrasnog pića neke su besmislene i izmišljene a neke su istinite, ipak jedna je najverovatnija a ona kaže ovo:

Koktel dolazi iz engleske reči a to je "petlov rep" koji je nastao zato što su se nekada održavale borbe petlova i onaj čiji petao izgubi plaćao bi piće a stavljao bi jedan dio repa na razno mešano piće na kraj čaše,pretpostavlja se da su to oni ukrasi koji se sada koriste na koktelima.

Pre nego što nazdravite sa Špancima, Rusima, saznajte nešto o njihovim običajima


Mnogi kažu da su kafane idealno mesto za upoznavanje kulture i mentaliteta jednog naroda. Pre nego što nazdravite sa Špancima, Francuzima, pročitajte nešto o njihovim običajima kada je reč o pijenju.

U Španiji, na primer, nikada ne treba da nazdravite čašom vode, jer Španci veruju da vas nakon toga očekuje sedam godina lošeg seksa. Možda ova kletva "ne radi", ali zašto rizikovati…

Kada dođete u situaciju da nazdravite sa Česima, gledajte osobu sa kojom nazdravljate u oči i nikako ne ukrštajte ruke.

Francuzi sve rade sa stilom, pa ni ispijanje alkohola nije izuzetak. U Francuskoj se piće uvek prvo sipa damama, ali samo do pola čaše i smatra se vuglarnim ukoliko žena sama sebi sipa piće.

U Italiji se uz obrok piju samo čaša vina ili vode, zato nikako ne tražite pivo, sok ili nešto drugo da "presečete" hranu.

Holanđani, recimo, imaju poseban ritual ispijanja viskija, koji podrazumeva da ruke držite iza leđa, a čašu uzimate isključivo ustima i na taj način "eksirate" piće.

Rusi važe za narod koji može da "podnese" dosta alkohola, ali u svakom slučaju, ono što je karakteristično za njih su duuuge, teatralne zdravice pre nakretanja čašice. Takođe, prazne flaše ili limenke se uvek stavljaju ispod stola, nikada ne stoje na njemu.

Kinezi dosta pažnje obraćaju na hijerarhiju, pa zato i ne čudi što, prilikom nazdravljanja, stariji za stolom drže čašu podignutu uvis više od mladih. Piće se ispija na iskap i čaša se odmah vraća na sto prazna, kao "dokaz" da u njoj ništa nije ostalo.

U Australiji je čašćenje u kafiću jedna vrsta nepisanog pravila. Očekuje se da svi prisutni "okrenu" po jednu turu u društvu u kome se nalaze. Odbijanje da se to uradi smatra se lošim manirima.

Izgleda da je u Švedskoj najveselije, jer se uz piće najčešće pevaju pesme koje govore upravo o alkoholu.

U Peruu važi "pravilo" da celo društvo pije iz jedne čaše ili flaše. Onaj ko uzme prvi gutljaj, trebalo bi da prosledi ekipi piće.

U Japanu nikako ne bi trebalo sami sebi da sipate piće, jer se to smatra nepristojnim. Umesto toga, pobrinite se da osoba sa kojom pijete uvek ima punu čašu ispred sebe, a ona će vam uzvratiti "uslugu". Takođe, Japanci, u znak poštovanja, okreću leđa društvu kada žele da popiju gutljaj pića.

U Moldaviji se tokom obroka brojne zdravice podrazumevaju - barem jedna pre svakog pića. Koliko su zdravice tamo dugačke, dokazuje i to što postoji zdravica koja se koristi da bi se izbegle duge zdravice, a glasi: "Hai devai", što znači "Pijmo".

(mondo)

Kalvados ili “Jabučna voda života”

Kalvados je čuvena francuska rakija, iz regiona Normandije i Bretanje, po svom kvalitetu i renomeu, veoma slična konjaku.
Osnova je tradicionalnog pića „špilja Normandije“. Ovo je malo piće kalvadosa koje se konzumira između obroka u dugačkim čašama, ponekad sa jabučnim sokom u cilju ponovnog izazivanja apetita. Kalvados se može konzumirati kao aperitiv, u koktelima, kao dižestiv ili sa kafom.

Stara engleska uzrečica “An apple a day, doctor away” za proizvođače čuvenog francuskog kalvadosa bi verovatno glasila: “ A calvados a day, the best drinking way”. I zaista, možda će nekom manje upućunom u tajne pravog alkoholnog kvaliteta, ovo zvučati najmanje čudno ili “francuski” prepotentno, ali ovaj nadaleko čuveni francuski alkoholni simbol, spada nesumljivo u najsavršenija jaka alkoholna pića na svetu.

Medovina

Medovina je prvi alkoholni napitak koji je čovek koristio. Ona se oduvek vezivala uz pojmove plodnosti, snage, zdravlja i mudrosti. U vreme srednjeg veka bilo je puno ratova i sukoba, pa je puno muških potomaka predstavljalo svojevrsnu sigurnu budućnost svakoj porodici. Nekad je bilo rašireno verovanje da mladenci, ako svakodnevno konzumiraju medovinu, mogu očekivati muškog potomka. To verovanje i nije bilo daleko od istine. Nauka ukazuje na to da aciditet (pH) i slast medovine ima uticaja na aciditet ženskog organizma, a to može imati uticaj na pol budućeg potomka. Medovina je jedno od najstarijih alkoholnih pića koje su Sloveni otkrili. Med, kao osnovna sirovina, bio je lako dostupan u prirodi, koristio se za ishranu, a vremenom se dodavao raznim napicima i tako je nastala medovina. Medovina se dobija alkoholnom fermentacijom rastvora prirodnog meda, a postupak kojim se dobija isti je kao u proizvodnji vina. Prema nekim ispitivanjima, medovina sadrži oko 13 % v/v etanola, 5% ekstrakta i 0,17 % mineralnih soli. Može da se proizvodi kao alkoholno i kao bezalkoholno piće, prijatne je arome i ukusa. Medovina nije veštačko piće, naprotiv ona je prirodni proizvod sličan vinu, pošto se osnovni sastojci med, odnosno grožde, pod uticajem alkoholog vrenja, pretvaraju u etanol i CO2. Kao što kod vina, ukus i kvalitet zavise od sorte grožda i njegovih osobina, tako i kvalitet medovine zavisi od vrste meda, načina njegove proizvodnje i starosti. Medovina je piće za koje tvrde da popravlja krvnu sliku, okrepljuje organizam, poboljšava apetit, ali i usporava starenje.
Medovina je u to vreme bila narodno piće mnogih evropskih naroda. Najstarija pisana saznanja potiču još iz vremena starih Grka, Egipćana i Rimljana. Medovina se spominje u pisanju Platona, Homera, Plinija. Sloveni su prednjačili u proizvodnji i konzumiranju toga napitka, često nazivanog «piće kraljeva i Bogova». Vikinzi su medovinu davali svojim vojnicima, verujući da će im dati snagu za borbu.

Lekovitost medovine

Lekovitost medovine kao i meda poznata je od davnina, a tek u poslednje vreme je otkriveno da je to zbog njegovog antimikrobnog delovanja. Poznato je da med zaustavlja rast i razmnožavanje širokog spektra mikroorganizama. Medovina kao proizvod od meda, sigurno zadržava mnoge lekovite osobine meda. Dodajući medovini razne lekovite biljke i aromatične začine, to delovanje medovine na ljudsko zdravlje se pojačava.
Sadržaj etanola u medovini varira od 10-15 %v/v kod klasične medovine, pa sve do 18 %v/v kod posebnih vrsta. Medovina sa nižim sadržajem etanola konzumira se posle jela, a ona aromatičnija i jača pije se u malim količinama kao aperitiv i uglavnom pre jela. Medovinu je dobro konzumirati i leti i zimi. Leti se pije hladna, sa ledom i kriškom limuna, a zimi se može piti i topla zagrejana na 50-60 0C. Otkriveno je da medovina sadrži celokupan kompleks vitamina B, kao i neke druge esencijalne materije koje utiču na plodnost. Ali tu ne prestaju njeni “lekoviti” dometi. Medovina ima i antialergijska svojstva, mikropolen koji podiže imunitet, deluje i antikancerogeno, antibakterijski, a sve zato što je od meda.

Proizvodnja medovine

Kod proizvodnje medovine uvek je prisutna dilema, da li medovinu proizvoditi po starim (tradicionalnim) receptima, ili koristiti savremene metode koje se koriste u proizvodnji vina. Nekad se medovina proizvodila tradicionalnim postupkom, a tako dobijena bila je lako kvarljiva, te se nije mogla dugo čuvati. Pasterovim otkrićem kvaščevih gljivica, i pravilnim provođenjem postupka fermentacije medovina dobija na kvaliteti. Današnja tehnologija omogućava proizvodnju stabilne i kvalitetne medovine, koja objedinjuje tradicionalni i savremeni postupak proizvodnje.
Po tradicionalnoj recepturi može se proizvesti dobra medovina, ali samo dobri znalci će u tome i uspeti. Obično se dogodi zastoj u fermentaciji, oksidacija, gorčina, gljivice, bakterije i niz drugih problema. Enološki postupci i preparati koji se koriste u savremenoj proizvodnji nisu štetni za zdravlje i osiguravaju daleko bolji proizvod u odnosu na tradicionalni način proizvodnje. Klasična medovina je prirodni napitak zlatne boje, opojnog i slatkastog ukusa. U njenoj pripremi ne koriste se nikakvi dodaci koji bi uticali na aromu i miris medovine. Pored klasične medovine u svetu se proizvode i druge vrste medovine, a pored klasičnih sastojaka (med, voda, vinski kvasac) dodaju se i razne aromatične biljke, začini, sokovi, voće, grožđe i td.

Čovek se prvi put napio pre 10.000 godina

Američki naučnici tvrde da je čovek razvio sposobnost da pije alkohol pre 10 miliona godina, kada je počeo da jede gnjilo voće.


Čovek se prvi put napio pre 10.000 godina

Ispijanje alkohola je možda jedna od poslednjih velikih misterija čovečanstva koju je tim istraživača pokušao da razreši. Zaista, zašto je čovek počeo da pije alkohol?

"Svi aspekti modernog načina života, od bola u leđima do preteranog konzumiranja šećera, rezultat su istorije ljudske evolucije", naveo je paleontogenetičar Metju Karigen, vođa istraživanja i profesor na koledžu Santa Fe, na Floridi.

"Pokušali smo da saznamo više o odnosu čoveka i etanola, psihotrop supstance koja se nalazi u svim alkoholnim pićima", rekao je on, prenela je američka televizija NBC.

Kako bi ustanovili kada je čovek stekao sposobnost da probavlja alkohol, naučnici su izvršili modelizaciju enzima ADH4, jednog od sastojaka u probavnom traktu koji omogućuje metabolizaciju etanola.

Oni su otkrili da je enzim naglo mutirao kada su naši preci promenili način života, tj. kada su sa drveća sišli na zemlju.

Prilikom teških vremena, kada je hrana bila oskudna, stekli su običaj da jedu prezrelo voće u kojima je fermentacijom došlo do proizvodnje alkohola.

"Mislimo da je etanol jednostavno bio njihov ''prinudni'' izbor", ističe Karigen.

"Da su naši preci mogli da biraju između trulog i zdravog voća, svakako bi izabrali ovo drugo", dodao je on.

Jedan od interesantnih zaključaka studije odnosi se na zavisnost od alkohola: ako alkoholičare privlači piće to je možda s toga što je metabolizacija etanola nekada davno predstavljala korisnu stvar za preživljavanje.

Sve u svemu, ispada da je ispijanje alkohola rezultat davnašnjeg sakupljanja gnjilog voća u nedostatku bolje hrane.

press