Igor Milanović o smrti supruge: I dalje sam kao zombi



Prvi put za medije nakon gubitka supruge poznati vaterpolista priča o najtežim trenucima u životu

Nisam očekivao da će se moj život ovako odvijati. Imao sam izuzetno srećan brak. Onda sam u prvoj polovini ove godine ostao sam sa dvoje dece kad je Nataša umrla od raka - priča o porodičnoj tragediji proslavljeni vaterpolista Igor Milanović.

- Gledam nekako da se ugasim, da ne pričam. U ovom trenutku ne mogu da kažem ništa sofisticirano, ništa smisleno. Da li sebe možete da zamislite u situaciji posle šest meseci kada vam umre stub svega? Tu je rupa, tu je rana. Nije zacelilo. Ostaneš sam sa dvoje dece. Jedva dolazim sebi. Još uvek ne znam gde sam. Jedva zaspim ili ne zaspim uopšte. Nije lako. Kad pogledam ćerke, razmišljam kada porastu, da li ću ih razumeti? Probudim se ujutru, ali se još uvek osećam kao zombi. Kao da ovo nije moj život - kaže nekadašnji najbolji svetski vaterpolista za najnoviji broj magazina „Puls”.



Dani sreće: Igor i Nataša

Utehu i beg od svega Igor nalazi u radu sa decom u Partizanu, kao i u svojim ćerkama Irini i Isidori.

- Rad sa decom u Partizanu me leči. Oni mi pomažu da se malo bolje osećam. Bežim u rad sa njima u bazenu. Deca su zaista zakon, i volim to vreme provedeno sa njima. I sa svojom decom, naravno.

Polako dolazim u realnost. Da, sada se suočavam sa realnošću - ispričao je Igor, prvi put govoreći o svojoj ličnoj tragediji.

Bivši sportista, sada i kandidat za selektora nacionalne reprezentacije, pričao je i o tome kako je pre braka sa Natašom živeo raskalašnim momačkim životom.



- Noćni život mi nije bio stran ni tokom igračke karijere, a tek kada sam prestao da igram, sa 29-30 godina, ponašao sam se možda i neadekvatno, neartikulisano. Tek završno sa bombardovanjem poželeo sam da živim smirenijim životom, našao sam ljubav svog života, oženio se i dobio dve divne ćerke...

Puls.

Звонко Милојевић




Лични подаци
Пуно име     Звонко Милојевић
Датум рођења     30. август 1971.
Место рођења     Јагодина, СР Србија, СФРЈ
Позиција     голман

Црвена звезда
Андерлехт
Локерен    



Звонко Милојевић (рођен 30. августа 1971. у Јагодини) је бивши српски фудбалски голман.


Каријера

За први тим Црвене звезде дебитовао са 17 година и то у реванш мечу УЕФА купа Келн-Црвена звезда (3:0). Остаће упамћен и по томе што је бранио у вероватно најзначајнијем мечу српског клупског фудбала, Црвена звезда - Коло Коло (3:0), за титулу клупског првака света 1991. године у Токију.


По одласку из Звезде имао је понуде из Андерлехта и Порта, али се због проблема са папирима и дозволама, одлучио да оде у Андерлехт. У Андерлехту је био од 1997. до 2003. када прелази у Локерен. Након 21 године играчке каријере, у јулу 2007. одлучио је да заврши каријеру. Током каријере, Звонко је чак четири пута оперисао колена.

15. новембра 2007. је доживео несрећу на ауто-путу код немачког града Ахена, док је са оцем фудбалера Гронингена Горана Ловреа путовао из Белгије ка Србији. Незгода се догодила када је на Милојевићев Ауди А8 налетео камион и гурнуо га на шлепер који се налазио испред. Ловреов отац је прошао са лакшим повредама, док је Милојевић задобио прелом базе лобање, крварење у мозгу, прелом доњих екстремитета и прелом кичме. Био је 12 дана у коми и неколико пута оперисан. Још увек се опоравља у нади да ће поново проходати.

Репрезентација

За репрезентацију СР Југославије је одиграо 10 утакмица. Дебитовао је 4. фебруара 1995. против Јужне Кореје (1:0) на Карлсберг купу у Хонг Конгу, а последњи пут на голу „плавих“ стајао је 7. фебруара 1997. против Хонг Конга (3:1), такође у Карлсберг купу.

Dve sudbine naše košarke



Slobodan Boban Janković



Haris Brkić

Naizgled nema puno sličosti između sudbine ove dvojice košarkaša. Igrali su za suprotne strane večitih. Živeli različite živote, stradali na različite načine, razlikovali se po temperamentu. Nisu bili slični ni kao igrači. Kad je jedan nesrećno okončao karijeru, drugi je započeo. Jedan je bio deo vesele i šarene slike osamdesetih, drugi je sijao u mraku devedesetih.

Slobodan Boban Janković i Haris Brkić dele današnji datum. Prvi je rođen  na današnji dan 1963. godine, drugi je na ovaj dan preminuo 2000.

Košarka i njihovi najbliži izgubili su obojicu.

Boban Janković umro je 2006. od posledica srčanog udara ne napunivši 43. godine. Poslednjih trinaest godina svog života proveo je nepokretan posle povrede na utakmici Panioniosa i Panatinaikosa 1993. Iznerviran time što mu je sudija svirao faul u napadu (peti na utakmici)  umesto postignutog koša  udario je glavom u konstrukciju koša. Ostao je nepokretan i ostatak života proveo u kolicima.



Haris Brkić ranjen je 12. decembra 2000. kod Hale Pionir. Preminuo je od posledica tog ranjavanja tri dana kasnije. Imao je svega dvadesetšest godina. Ubice su i danas nepoznate i na slobodi.



Naizgled nema puno sličosti između sudbine ove dvojice košarkaša. Igrali su za suprotne strane večitih. Živeli različite živote, stradali na različite načine, razlikovali se po temperamentu. Nisu bili slični ni kao igrači. Kad je jedan nesrećno okončao karijeru, drugi je započeo. Jedan je bio deo vesele i šarene slike osamdesetih, drugi je sijao u mraku devedesetih.

Ono oko čega će se poznavaoci košarke (ne smatram se takvom, samo ljubiteljem) složiti jeste da ni Boban Janković, ni Haris Brkić nisu spadali u vrhunske igrače, i onu prvu ligu koja je uvek imala mesto u reprezentaciji i pravila karijere za pamćenje po evropskim i NBA klubovima.

Ali imali su ono.. nešto.. srce...dušu, ljubav prema igri koju su igrali. Različitog temperamenta, različiti su bili i na terenu. Guza, stamen a impulsivan, često neracionalan, rešen da baci trojku s pola terena ako publika to od njega traži. Ta impulsivnost na terenu koštala ga je više nego ikog drugog. Haris, pouzdan, smiren, laganog, dugačkog koraka (znam neke koje je njegov dvokorak izluđivao, a neki  su ga obožavali), zapamćen kao veliki pobornik fair-play-a. Publika ih je jednostavno volela. Takve kakvi su bili..



Haris Brkić je bio igrač i  kapiten Partizana u vreme kada je zvanična politika ove zemlje prebrojavala krvna zrnca svima i svakome. Publika nije. I danas se peva o njemu, ili se bar pevalo dok sam išla na utakmice.

A kolika je bila popularnost Bobana Jankovića shvatila sam tek kada je doživeo ovacije na oproštaju Saše Đorđevića. Slika ovog gorostasa u kolicima oblivenog suzama dok mu stojeći aplaudira oko deset hiljada pravih ljubitelja i poštovalaca košarke, ovih i onih boja, bacila je u mom sećanju u zapećak i ovacije Rađi i Kukoču koje su pokazale da Beograd ipak jeste svet. Oni koji misle da se ljubav prema klubu dokazuje nasiljem i mržnjom nisu bili tamo ili ništa nisu shvatili.

Boban i Haris zaslužuju više. Od svojih klubova, od navijača, od države. Slobodan Janković zalužuje da Zvezda obeležava svake godine vrednost čoveka koji je bio veran klubu više od deset godina. Haris Brkić zaslužuje više od memorijalnog turnira mlađih kategorija. I zaslužuje da njegov ubica/ubice bude priveden pravdi i osuđen.

Suprotno onome nomen est omen, Slobodan je dobar deo života proveo vezan za invalidska kolica, a Harisa njegovo ime, tako lepog značenja (oprezan, čuvar), nije sačuvalo.

         Mir njihovih dušama.

B92

Boks je sport koji je bez obzira na modifikaciju pravila ipak zadržao osobine praiskonske borbe. Dva čovjeka u ringu koja će borbom prsa u prsa pokazati ko je bolji. Zašto su je onda nazvali «plemenita vještina»? Boks je više um nego snaga. Tačno je da se borba može završiti jednim udarcem ali i do njega valja doći. Valja «mozgati»

Kao dijete često sam se gledajući Muhamed Alija identifikovao sa najboljim bokserom svih vremena. Tada sam «zajedno s njim» rušio protivnike, pokazao svijetu ko je inteligentan bokser. I danas sam Aliju zahvalan za taj intimni preobražaj, za takvu mogućnost da me barem na tren dodirne slava. Uzvraćao sam mu navijanjem, ljubavlju koja nije bila omeđena sportskim granicama već sam išao i dalje, onim opšteljudskim.

Sa naših prostotra «naš Ali» pojavio se 1971. godine. Sjećam se i danas Evropskog prvenstva u boksu u Madridu. Bio sam osnovac, završavao prvi razred kada je Mate Parlov osvojio zlatnu evropsku medalju. Pratio sam ga i kasnije, njegove borbe i uživao u njima. On je poseban fenomen u boksu. Pričalo se da njegovi treninzi i nisu treninzi već jednostavno, samokažnjavanje.
Rano je naučio ono što svaki bokser mora da zna i prije prve borbe, znao je Mate da mora prvo da pobijedi sebe, pa onda druge. Nije se zaustavljao, ni jedan trofej nije dobio, svaki je zaslužio, izborio. Poslije zlata u Madridu slijedile su, godinu kasnije, Olimpijske igre u Minhenu. Već su ga uvrstili u favorite ali on nije vjerovao «papirima. Marljivo je trenirao i samo spartanski trening mu je donio zlatnu medalju.



Beograd je bio domaćin Evropskom prvenstvu 1973. Tu nas je Mate počastio novom zlatnom medaljom a godinu dana kasnije na Svjetskom prvenstvu u Havani novom zlatnom medaljom.

I tu je pokazao da je tehnika pobijedila snagu.

U amaterskom boksu Parlov je osvojio sve što se može osvojiti i logičan nastavak karijere je bio prelazak u profesionalce. Ali tada se suočio sa prvim porazom, i to van ringa. Ni kriv ni dužan prikovan je na stub srama. Profesionalni ring je njemu bio izazov, kao amater nije više imao šta da osvoji. A to neko nije mogao ili nije želio da razumije. Imao je reputaciju amaterskog šampiona i kao takav bio je zanimljiv i menadžerima i promotorima profesionalnih borbi.

Zvanično je bila zatražena zabrana njegovih borbi u Jugoslaviji. Maska zabrinutosti za njegovu sudbinu bila je oličenje licemjernosti pojedinih sportskih ali i političkih funkcionera. Bio je «zlatna koka» koji je nekome i kao amater donosio pare i to se nije smjelo izgubiti. Ali Mate Parlov je bio i ostao stabilan čovjek i tu je borbu, naravno, riješio u svoju korist.

Beograd 1976. godine i, opet, prvak Evrope. Domeniko Adinolfi je na kraju morao priznati da je Mate Parlov veći šampion od njega. Kruna sportske karijere desila se Mati Parlovu u Milanu 1978. kada je u devetoj rundi nokautirao Kuelja i ponio naslov svjetskog šampiona.

Za njega je ring bio sveto mjesto a ne, kao današnjim mnogim borcima, pozornica kabarea. Znao je čekati i udariti kada treba, znao je razmišljati u ringu. Desnom rukom je «folirao» a lijevom razbijao. Sve mu je u životu išlo od ruke ali nije uspio a, želio je, biti «običan čovjek».

Prvak Jugoslavije osam puta, dva puta prvak Evrope, svjetski i olimpijski šampion, dva puta osvajač «Zlatne rukavice», pet puta prvak Balkana,.

Kubanski amaterski bokseri su najjači na svijetu. Fidel Kastro je Matinu sliku držao pored slike Če Gevare. Valjda to nešto govori.

Šampion svih šampiona umro je 2008 godine. Smrt šampiona i nije došla iznenada. Očekivao je, tako bar pričaju njegovi prijatelji ali se nije žalio. Pas Šaro je bio uz njega do posljednjeg trenutka. I danas spominju Matine riječi «Dođi ovamo psino stara, nemoj biti mrcina». Šaro bi šapama zalomatao po zraku kao da je znao da mu je gazda šampion. Pozdrav gospodinu u ringu.

Eto, sve to tako dođe i prođe. I danas odjekuje skandiranje publike «Mate, Mate, navijamo za te». A, kao da je jučer bilo…



doznajemo.

Tiger Woods – za dobrim pastuvom prašina se diže!



Ok. Stara narodna iz našeg naslova donekle je korigovana, ali samo da bi naglasili očigledne Woodsove seksualne kvalitete čiju verodostojnost potvrđuju puna 4 meseca seks skandala, jedna brakorazvodna parnica i minimum 20 žena koje su se latile palice ovog 35-ogodišnjeg golfera.



Sve je počelo burnom svađom krajem oktobra , kada je Woodsova supruga Elin Nordegren saznavši da je prevarena, nasrnula na Woodsa u slupanim kolima pred njihovom kućom. Nekoliko dana se spekulisalo o detaljima vezanim za udes, da bi se napokon ispostavilo da Elin ipak nije pokušavala spasiti Woodsa iz slupanih kola već ga skratiti za glavu. Iako su se trudili da povrate kontrolu nad bračnim problemima, što zbog dvoje zajedničke dece, što zbog javnosti, ali najviše visokih cifri koje su se provlačile po medijima, a bile bi cena razvoda, par je ipak odlučio da okonča agoniju. Elin će iz braka sa Woodsom izaći sa 300 miliona dolara u kešu, a Woods kao što smo rekli sa dvoje dece i vlikim troškovima vezanim za njegovu karijeru. Prema nekim istraživanjima Woods je zbog skandala izgubio skoro 12 milijardi dolara, a sponzori ga napuštaju svakodnevno.



Ipak, ozbiljan i uglađen mladić kakvog smo poznavali do oktobra 2009. nastavlja sa svojim novim stilom crnog pastuva, a umesto onih finih naslova, stranice svetskih tabloida sada svakodnevno ispunjavaju nova ženska imena i skandali u kojima je Woods glavni akter.



Na listi Tigerovih ljubavnica nalaze se devojke kao što su Rachel Uchitel, Jammie Grubs, Kalika Moquin, Jamie Jungers, Mindy Lawton, Cori Rist, Holly Sampson, Joslyn James.. ali daleko od toga da bi ovih osam imena zadovoljilo Tigerove seksualne apetite. Malo nakon Nove godine, procurila je i vest da je 2010.- u Woods dočekao u jednom Njujorškom hotelu u društvu nekoliko prostitutki s kojima je podelio 20- ak flaša vodke, šampanjca i energetskih pića.. Ubrzo nakon ovoga usledila je i vest o šestogodišnjoj vanbračnoj ćerki, koju Woods ima sa jednom od svojih ljubavnica Terezom Rogers, a priču o mogućem razvodu sigurno su upotpunile i slike polugolog Woodsa koje će se naći na naslovnoj strani februarskog izdanja Vanity fair. Da bi priča i slika bile upotpunjene i video snimkom, predstavnici Vivid Entertainment, producentske kuće koja se bavi porno industrijom, ponudila je svim devojkama koje imaju dokaz da su bile Tigerove ljubavnice milion dolara za snimke seksa sa čuvenim golferom, kao i potpisivanje ugovora za njihovu producentsku kuću.



Iako su mu sportske prognoze, nakon 13 osvojenih titula u golfu i besprekorne golferske karijere, predviđale da će 2010. dočekati kao najbolji i najplaćeniji golfer svih vremena, finansijska kriza u koju je zapao možda pomuti plan da ove godine zaradi svoju prvu milijardu.. Trenutno se govori o milijardama dolara štete koje je Woods svojim ispadima sam sebi naneo, ali svetska golf palica broj 1 kao da ne brine previše o tome. Jeste da smo u jednom tekstu vrdili da stres treba lečiti seksom, ali Tigre, ti ga pretera..



Kao što smo i počeli, tako ćemo i završiti – jednom korigovanom narodnom. Za Woodsa se i prema osvojenim titulama i prema broju žena definitivno može reći da ume da rukuje svojim palicama i štapovima. Ipak, treba na umu imati i onu staru – Ko se palice laća, od nje će i poginuti!

Muskimagazin

Nekad veliki sportista Ljubiša Avramelović čisti ulice u Zaječaru

   Kada ga stari Zaječarci vide na radnom mestu, prilaze mu, rukuju se, pa krenu da psuju i državu i vlast i sudbinu... Ljubiša Avramelović (56) je najveća je legenda boksa jugoistočne Srbije, a danas - čisti ulice.

   


   Na radnom mestu: Čisti ulice Zaječara od snega

   On je bokser, pravi. Od 1979. do 1985. godine četiri puta je u papir-muva kategoriji bio prvak Srbije, dva puta vicešampion Jugoslavije, bio je član reprezentacije SFRJ, prvi i jedini bokser koji je proglašen sportistom Timočke krajine, jedini sportista jugoistočne Srbije koji je dobio zlatnu plaketu SFRJ za unapređenje sporta ovog regiona.

   Ringovi širom Evrope, Rusije, tadašnje Jugoslavije orošeni su njegovim znojem, ugostili su ga najelitniji hoteli, devojke su čekale da se završi meč, pa su po autogram dolazile u svlačionicu, hiljade povika sa tribina bodrilo ga je godinama. Ali od medalja se ne živi, od slave još manje...

   Karijeru je završio sa 34 godine, 1990, a dve godine kasnije ostao bez posla.

   - Tada sam video šta je, u stvari, život. Moje klupske kolege, uprava, sve su to bili ljudi na položaju. Išao sam od jednog do drugog, tražio bilo kakav posao, oni prvo obećavali, pa posle počeli da beže od mene. E, mislio sam tada, što me ne dadoste u Radnički ili Partizan kad su me tražili, imao bih sad parče ‘leba - priča Ljubiša.

   Bez ikakvih prihoda, žena bez posla, dvoje male dece, moralo se u pečalbu. Otišao je u Beč, pa četiri godine radio na crno.

   

   Nekadašnji šampion Ljubiša

   - Zarađivao sam 3.500 maraka mesečno, slao kući da mi porodica preživi, a i da me ne pokradu. Prao sam sudove u jednoj kafani, tu sam se i grebao za hranu. Uporedo sam čistio jednu veliku zgradu, pa su me pustili da spavam u podrumu. Kupao sam se u bokserskom klubu, nisam ni onda mogao bez boksa, trenirao sam, teralo me nešto. Tako četiri godine - priča bez ustezanja.

   Doživeo je da mu lome nos, pucale su arkade, al’ ništa, kaže, nije zabolelo kao povratak kući.

   - Došao sam iz Austrije, pa sve žurim da vidim kuću, i decu, i ženu, i sve, da se okupam, da ponovo budem čovek. Kad - žena se preudala i izbacila me na ulicu. Bio je april, spavao sam tri dana pored Timoka, nisam hteo da se namećem prijateljima...

   Trener mu i brat i drug

   - U jeku slave, a i sada, mnogi uzimaju zasluge za moj uspeh. Hoću da se zna: jedini ko je za to zaslužan je moj trener Miodrag Nikolić Miško (64). Bio je, i sada je uz mene i noću i danju i dok smo brali cveće i kad su nas pekle koprive. Sada zajedno učimo ovu decu ne samo da boksuju nego da budu pošteni sportisti - kaže Ljubiša Avramelović.

   I opet je potražio stare klupske drugove, opet pitao za posao i opet ništa. Bez prebijene pare, bez doma i porodice, rešio da ode u rodno selo Podgorac pored Boljevca, pa se uselio u napuštenu kuću. Radio je sve sezonske poslove, kopao za nadnicu, sekao drva, brao kukuruz, a kad nakupi para, pravac Zaječar da vidi decu, da im nešto kupi, izvede na ručak.

   - Bivša žena ih je puštala da se vidimo, a kako nisam imao prevoz, kad ih obiđem leti, spavam na Kraljevici, zimi na železničkoj stanici i tako skoro pet godina. Onda sam našao posao na građevini, našao stan u gradu. Gazda zna ko sam, pa mi je od 1999. godine kirija nepromenjena: 100 kilograma šećera godišnje, pola u proleće za slatko i džem, pola u jesen da se doda vinu. Onda sam se pre dve godine obratio Ivanu Jokoviću, predsedniku Skupštine, pa me ubacio ovde, stalni posao, ne žalim se. Leti na plus 40 čistim, zimi na minus 27 skupljamo sneg. Mislim se, od onolke slave spadoh da budem metla, al’ šta ću. Fala bogu i na ovome...

   Ponosan je jer je bio pošten borac i nikad nije uzeo novac da preda meč.

   Već šest godina, volonterski, rame uz rame sa svojim nekadašnjim trenerom Miškom, trenira mlade boksere u klubu “Timok”. A želja mu je, kaže, da neko od njih nadmaši uspeh koji je on imao. Do sada to još niko nije uspeo.


blic

Umro bokserski šampion Emil Grifit



Autor: Beta

Bokserski velikan, bivši šampion u velter i srednjoj kategoriji, Amerikanac Emil Grifit umro je u 76. godini, preneli su elektronski mediji.



Grifit je u karijeri više puta osvajao titule u velter i srednjoj kategoriji, tokom 1960-ih i 1970-ih godina, a karijeru i njegov život su obeležile i dramatične i potresne stvari i van ringa.

On je ukupno imao 112 borbi, od čega je 85 pobeda (23 nokautom), 24 poraza, dva nerešena, dok je jedan meč neregistrovan.

Grifit je profesionalnu karijeru počeo krajem 1950-ih godina u Njujorku, a titulu je prvi put osvojio protiv Kubanca Denija "Kida" Pareta.

Kasnije je imao još dva meča sa istim protivnikom, a poslednji, treći, iz marta 1962. godine mu je totalno promenio život i karijeru pošto je udarcem ubio rivala u ringu.

Grifita, za koga se po okončanju karijere potvrdilo da je homoseksualac, navodno je razbesnelo što ga je Paret nazvao "marikon" (Maricon) - uvredljiv naziv za homoseksualca.

Grifit je u toj fatalnoj borbi zamalo bio nokautiran u šestoj rundi, a onda mu je trener rekao pred početak 12. runde da udara rivala dok ga sudija ne zaustavi.

On je to bukvalno shvatio i jednim udarcom je nokautirao Pareta koji je ostao naslonjen na konopce. Grifit je nastavio brutalno da ga udara još nekoliko sekundi, dok ih sudija nije razdvojio.

Kada je iste večeri saznao da se lekari u bolnici bore za život njegovog rivala, on ga je posetio u bolnici u kojoj je Kubanac medjutim umro.



Taj dogadjaj je razgnevio američku javnost koja je Grifitu, američkom crncu, slala uvredljive i preteće poruke. Zbog tog dogadjaja na američkoj televiziji skoro deset godina nije bilo boksa.

Bokserski istoričari se slažu da je taj dogadjaj promenio Grifita. Nakon tog meča sa Paretom je imao još skoro 80 borbi, ali zabeležio je tek 12 nokauta, iako je imao razoran udarac.

U srednjoj kategoriji, Grifit je imao mnogo značajnih borbi, klasičnu trilogiju sa bivšim šampionom Luisom Rodrigesom, zatim velikanom Dikom Tajgerom, kao i velikim Ninom Benvenutijem.

Boksovao je i s jednim od najvećih "srednjaša" svih vremena, Karlosom Monsonom. Po završetku karijere radio je kao trener, izmedju ostalih sa Vilfredom Benitesom, i prisustvovao je svim većim sportskim dogadjajima u svom kraju.

Oženio se 1971. godine, a 1992. je skoro pretučen na smrt kada je izlazio iz jednog gej-bara u Njujorku. U intervjuu za Sports ilustrejted (Sports ilustrated) je rekao da voli i muškarce i žene, ali da ne voli reči kojima se naziva ta sklonost.

- Ne znam šta sam, volim i muškarce i žene, ali ako me pitate koga više volim, više volim žene - rekao je tada Grifit.

Proglašavan je za borca godine u izboru časopisa Ring 1964, član je Medjunarodne bokserske kuće slavnih i Svetske kuće slavnih. Njegovi prijatelji i okruženje rekli su da je do kraja života patio zbog Pareta i imao noćne more.

Ljudi iz sveta boksa su putem društvenih mreža izrazili svoje saučešće povodom smrti tog velikana.

Dr.Love ::    Nekad veliki sportista Ljubiša Avramelović čisti ulice u Zaječaru

   Kada ga stari Zaječarci vide na radnom mestu, prilaze mu, rukuju se, pa krenu da psuju i državu i vlast i sudbinu... Ljubiša Avramelović (56) je najveća je legenda boksa jugoistočne Srbije, a danas - čisti ulice.

   


   Na radnom mestu: Čisti ulice Zaječara od snega

   On je bokser, pravi. Od 1979. do 1985. godine četiri puta je u papir-muva kategoriji bio prvak Srbije, dva puta vicešampion Jugoslavije, bio je član reprezentacije SFRJ, prvi i jedini bokser koji je proglašen sportistom Timočke krajine, jedini sportista jugoistočne Srbije koji je dobio zlatnu plaketu SFRJ za unapređenje sporta ovog regiona.

   Ringovi širom Evrope, Rusije, tadašnje Jugoslavije orošeni su njegovim znojem, ugostili su ga najelitniji hoteli, devojke su čekale da se završi meč, pa su po autogram dolazile u svlačionicu, hiljade povika sa tribina bodrilo ga je godinama. Ali od medalja se ne živi, od slave još manje...

   Karijeru je završio sa 34 godine, 1990, a dve godine kasnije ostao bez posla.

   - Tada sam video šta je, u stvari, život. Moje klupske kolege, uprava, sve su to bili ljudi na položaju. Išao sam od jednog do drugog, tražio bilo kakav posao, oni prvo obećavali, pa posle počeli da beže od mene. E, mislio sam tada, što me ne dadoste u Radnički ili Partizan kad su me tražili, imao bih sad parče ‘leba - priča Ljubiša.

   Bez ikakvih prihoda, žena bez posla, dvoje male dece, moralo se u pečalbu. Otišao je u Beč, pa četiri godine radio na crno.

    

   Nekadašnji šampion Ljubiša

   - Zarađivao sam 3.500 maraka mesečno, slao kući da mi porodica preživi, a i da me ne pokradu. Prao sam sudove u jednoj kafani, tu sam se i grebao za hranu. Uporedo sam čistio jednu veliku zgradu, pa su me pustili da spavam u podrumu. Kupao sam se u bokserskom klubu, nisam ni onda mogao bez boksa, trenirao sam, teralo me nešto. Tako četiri godine - priča bez ustezanja.

   Doživeo je da mu lome nos, pucale su arkade, al’ ništa, kaže, nije zabolelo kao povratak kući.

   - Došao sam iz Austrije, pa sve žurim da vidim kuću, i decu, i ženu, i sve, da se okupam, da ponovo budem čovek. Kad - žena se preudala i izbacila me na ulicu. Bio je april, spavao sam tri dana pored Timoka, nisam hteo da se namećem prijateljima...

   Trener mu i brat i drug

   - U jeku slave, a i sada, mnogi uzimaju zasluge za moj uspeh. Hoću da se zna: jedini ko je za to zaslužan je moj trener Miodrag Nikolić Miško (64). Bio je, i sada je uz mene i noću i danju i dok smo brali cveće i kad su nas pekle koprive. Sada zajedno učimo ovu decu ne samo da boksuju nego da budu pošteni sportisti - kaže Ljubiša Avramelović.

   I opet je potražio stare klupske drugove, opet pitao za posao i opet ništa. Bez prebijene pare, bez doma i porodice, rešio da ode u rodno selo Podgorac pored Boljevca, pa se uselio u napuštenu kuću. Radio je sve sezonske poslove, kopao za nadnicu, sekao drva, brao kukuruz, a kad nakupi para, pravac Zaječar da vidi decu, da im nešto kupi, izvede na ručak.

   - Bivša žena ih je puštala da se vidimo, a kako nisam imao prevoz, kad ih obiđem leti, spavam na Kraljevici, zimi na železničkoj stanici i tako skoro pet godina. Onda sam našao posao na građevini, našao stan u gradu. Gazda zna ko sam, pa mi je od 1999. godine kirija nepromenjena: 100 kilograma šećera godišnje, pola u proleće za slatko i džem, pola u jesen da se doda vinu. Onda sam se pre dve godine obratio Ivanu Jokoviću, predsedniku Skupštine, pa me ubacio ovde, stalni posao, ne žalim se. Leti na plus 40 čistim, zimi na minus 27 skupljamo sneg. Mislim se, od onolke slave spadoh da budem metla, al’ šta ću. Fala bogu i na ovome...

   Ponosan je jer je bio pošten borac i nikad nije uzeo novac da preda meč.

   Već šest godina, volonterski, rame uz rame sa svojim nekadašnjim trenerom Miškom, trenira mlade boksere u klubu “Timok”. A želja mu je, kaže, da neko od njih nadmaši uspeh koji je on imao. Do sada to još niko nije uspeo.


blic

Nije sramota čistiti ulice.
Divim se čovjeku.   

Život piše romane. Obično poštenima namijeni loše sudbine.
Tako i u ovom slučaju.

A sada je na društvu da se pokaže da ipak nije dotaklo dno, pa da čovjeku izađe u susret i nađe mu neki lakši posao. Možda nešto u vezi boksa? Tu je sigurno najbolji, a to bi ga vjerovatno i izuzetno usrećilo.



Da li u Srbiji postoji kakav oblik sportske penzije za "islužene sportaše"?  

Život (ni)je bajka – Fred Peri

Izgnanik i idol

Teniser koji je nominovan za najboljeg sportistu sveta i koji je za mnoge bio i ostao simbol „belog sporta”, u svojoj domovini nije bio posebno omiljen. Priznanje je dobio tek posle smrti



Fred Peri igrao je desnom rukom, udarci su mu bili oštri, gotovo neodbranjivi. Tokom karijere zabeležio je 106 pobeda i 12 poraza u singlu, a u parovima je imao 18 pobeda i četiri poraza.

Upravo je završen Vimbldon, najstariji i najugledniji teniski turnir na svetu, 123. po redu, treći po redu grend slem turnir u sezoni posle Otvorenog prvenstva u Australiji i Francuskoj. Trajao je od 22. juna do 6. jula. Nadmetali su se najbolji igrači „belog sporta”. Pobedio je švajcarski teniser Rodžer Federer. Ni posle sedam i po decenija pobednički trofej nije zablistao na tlu Velike Britanije, kolevke Vimbldona. Prvi i jedini koji je Ujedinjeno Kraljevstvo ustoličio među zemlje pobednice bio je Fred Peri. Pored njegovog spomenika na travi ispred sedišta „All England Club” u Vimbldonu, podignutog 1984. godine povodom pedesetogodišnjice njegove pobede na ovom takmičenju, prolaze svi takmičari, s poštovanjem ali, reklo bi se, i sa zazorom.
A kako i ne bi. Fred Peri je teniskim reketom obeležio prošli vek. Bio je trostruki osvajač Vimbldona, pet godina svetski teniser broj jedan. Po mnogima je bio i ostao simbol vrhunskog tenisa, neprikosnoveni idol, neprevaziđeni uzor. Ali, nije uvek bilo tako. Fred Peri dugo je bio zaboravljeni teniski heroj.


Nedostojno poreklo

Razloga za to bilo je više. Mnogi se usuđuju da kažu da vreme i društvene prilike nisu bile sazrele za jednog takvog sportistu. Rodio se pre tačno sto godina, 18. maja 1909, kao Frederik Džon Peri u radničkoj porodici u mestu Stokport u Velikoj Britaniji. Rano je počeo da se bavi sportom, ali prvo stonim tenisom. Prilika da izađe na travnate terene s velikim reketom u rukama ukazala mu se kada je navršio osamnaest godina, kada se njegov otac, izgradivši karijeru u levičarskim političkim krugovima, nakon Prvog svetskog rata preselio u kraj Londona gde su se širili prigradski teniski klubovi. Do tada sport rezervisan samo za bogate odjednom je postao pristupačan i porodicama poput Perijeve.

Fred je brzo napredovao i potpuno ovladao tehnikom. Igrao je lako, bio izuzetno brz i okretan, a njegovi snažni udarci suparnike su vodili u poraze. Kažu da mu je forhend bio neodbranjiv, a bekhend jedina slabost. Uspesi u Britaniji nizali su se jedan za drugim. A onda su došli i važni grend slem turniri i pobede: Otvoreno prvenstvo u Americi 1933. godine, a potom 1935. i 1936, zatim Otvoreno prvenstvo Australije, francuski Rolan Garos 1935. i tri najvažnije titule sa Vimbldona 1934, 1935. i 1936. godine. Tako je sredinom tridesetih godina prošlog veka ime Freda Perija postalo sinonim za vrhunski tenis a britanski travnati tereni najcenjeniji.
Ipak, na Ostrvu njegovi uspesi kao da nisu imali dovoljno sjaja, jer on nije bio dostojnog porekla, pa nije bio ni dovoljno slavan i ni poštovan.
Mnogi su smatrali da Peri „nije jedan od njih”, mada su pripadnici srednje klase polako zauzimali mesta vodećih britanskih teniskih igrača, upravnika i zvaničnika. Fred Peri je smatrao da svojim umećem prevazilazi sve te „mane”. Između dva rata stekao je pregršt neprijatelja u teniskim krugovima, zahvaljujući odluci da ne dozvoli ljudima da mu određuju šta da radi i kako to da radi.
Tokom tridesetih godina pojam pravog tenisera bio je uglađeni gospodin Džek Kraford, poznat po svojim prefinjenom ponašanju. Nasuprot njega bio je Fred Peri, nemilosrdan, nepopustljiv i sav okrenut igri i pobedi.
U to vreme nastaje i udruženje igrača na travi i promovišu se amaterski principi, igra radi zadovoljstva, a ne zarade. Kako je oličenje tradicionalnog džentlmena i amatera bio Kraford, Peri je vrlo brzo došao u sukob s udruženjem i krajem 1936. godine napušta Britaniju, odlazi u Sjedinjene Američke Države, gde učestvuje na turnirima profesionalaca. To mu donosi veliku zaradu, ali ga zauvek udaljuje iz sveta nematerijalnog tenisa, Vimbldona i Dejvis kupa. Tako je početkom 1937. godine Peri konačno izgnan iz domovine. Kraj tridesetih godina prošlog veka Velika Britanija dočekala je bez šampiona.


Povratak u legendu



Ovako su bili odeveni gospodari travnatih teniskih terena tridesetih godina prošlog veka.


Muk koji je zavladao na teniskim terenima posle Perijevog odlaska mnogi su pokušali da prikriju raznim klevetničkim ili zluradim napisima po novinama. Navodilo se da je i kao igrač i kao čovek bio protivrečna ličnost, sebičan i isključiv. Pominjale su se njegove burne ljubavne veze i kratki neuspešni brakovi s britanskim i američkim zvezdama velikog ekrana, sumnjalo se i da ponekad namerno gubi mečeve i da publici pokaže kako mu je igra ispod časti.
Nakon Drugog svetskog rata Peri je započeo novi život u Sjedinjenim Američkim Državama. Okrenuo se trenerskoj karijeri i komentatorskom poslu. Skoro istovremeno kada je uplovio u (mirne) bračne vode s Barbarom Ris pokrenuo je i ozbiljan posao proizvodnje sportske opreme, kuću „Fred PerrÚ” sa zaštitnim znakom Vimbldona – lovorovim vencem. Za veliko tenisko nadmetanje 1952. godine ponuđene su bele majice, napred donekle na kopčanje i znojnice. Tako je bilo sve do kraja pedesetih godina kada su u postrojenjima kuće „Fred PerrÚ ” pored belih teniskih majica, počeli da se proizvode razni sportski odevni predmeti i obuća za sve uzraste. Ipak, sve do 1968. godine , kad počinje era profesionalizma u tenisu i kad se njegov odnos sa „udruženjem” delimično se izgladio, Peri ne napušta Ameriku. U Međunarodnu kuću slavnih uveden je 1975. godine, a 1984. Britanci mu podižu spomenik uz teniske terene Vimbldon, u čast pedeset godina osvajanja titule.
Desetak godina kasnije, 12. februara 1995. godine, Fred Peri će zauvek sklopiti oči, ali njegov trag ostaće na teniskim terenima. Vimbldona. Tokom poslednje četvrtine proteklog veka Peri je bio jedini teniser koji je kandidovan za najboljeg sportistu sveta, a u anketi sprovedenoj 2000. godine u Velikoj Britaniji proglašen je za najboljeg sportistu 20. veka. Čast i priznanje stigli su posmrtno. I Fred Peri je postao legenda.
Kuća „Fred Perry” stala je iza Endija Mareja, dvadesetdvogodišnjeg Škota koji je na Vimbldonu zastupao boje Ujedinjenog Kraljevstva. On je još pre početka velikog nadmetanja na ovogodišnjem Vimbldonu obeležen kao poslednja nada teniske javnosti, medija i navijača da će da se rađa novi Fred Peri.

Buntovni Agasi



Andre Agasi (rođen 1970. godine) koga je njujorški sportski časopis „Tenis” proglasio jednim od dvanaest najboljih igrača svih vremena, bio je prvi teniser koji je 1986. godine prekršio pravila kako treba da izgleda igrač na terenu. Imao je samo šesnaest godina kada se drznuo da se dugokos, s minđušom u uvu, umesto u uobičajenoj beloj, pojavi u majici u boji. Bio je to kraj odevnim pravilima u tenisu na svim terenima, izuzev na Vimbldonu.
Pričalo se da Andre Agasi zbog obaveze poštovanja obeležja „belog sporta” nije nastupio na prestižnom turniru 1988. i 1990. godine. Teniser glasine nije ni opovrgavao niti potvrđivao, sve doskora kada je priznao da je razlog bila povreda koja ga je tih godina pratila.

Misdongard postao pravoslavac i promenio ime u Đorđe!



Nekadašnji napadač Crvene zvezde, Misdongard Betolingar, postao je pravoslavac, a ime je promenio u Đorđe! Ofanzivac iz Čada bio je Katolik, ali je prema rečima fudbalskog menadžera i kuma na krštenju u crkvi Vaznesenja Gospodnjeg u Čačku, Gorana Milovanovića, želeo da se krsti u pravoslavnoj crkvi.

O ovom zanimljivom činu igrača iz Čada je govorio njegov novopečeni kum.

- On trenutno igra u Borcu, živi u Čačku, a moj je klijent već sedam godina. Pre 10-15 dana izrazio je želju da se krsti kod nas. Odveo sam ga u crkvu, a pošto je do sada bio katolik, sveštena lica su mu objasnila da će prilikom krštenja morati da promeni veru - počinje priču Milovanović.
Otkud ideja da promeni veru i ime?

- On je to želeo iz više razloga. Jedan od njih bila je i podrška Srbiji nakon katastrofalnih poplava. Pitao je da mu budem kum, a kumstvo se ne odbija.

Milovanović kaže da mu je ovo 26. kumstvo, ali jedno od najlepših.

- Prihvatio sam da mu budem kum sa zadovoljstvom. To je moj najveći transfer. Milovanović kaže da se internacionalac Čada ovde oseća lepo i želi da ostane u Srbiji. - On se oseća kao Srbin. Dete mu je rođeno ovde, želi da ostane da živi u Srbiji i ukoliko ga dalja karijera navede da napusti granice naše države. To je i moj lični uspeh. Reč je o veoma inteligentnom fudbaleru, koji je od dolaska u Srbiju odlično naučio da govori srpski i engelski - ističe Milovanović.

Krštenje fudbalera iz Čada možete pogledati Ovde



sportal.rs

Dragan Mance - Godine prolaze, legenda živi

Na današnji dan, 03. septembra, svaki navijač Partizana sa tugom se seti Dragana Mancea koji je tačno pre 29 godina završio svoj mladi život u 23. godini.


Te davne 1985. godine, na putu Beograd – Novi Sad, fudbaler Partizana Dragan Mance, poginuo je u saobraćajnoj nesreći u svojoj 23. godini života.

Prvi za pogibiju je saznao tadašnji trener crno-belih Nenad Bjeković, koji je odmah prekinuo trening.

„Momci, maločas je poginuo naš Dragan. Trening je završen.“ sa suzama je izustio Bjeković na šta se Manceov najbolji prijatelj Vladimir Vermezović srušio na teren.

Platali su crno-beli, plakala je cela SFRJ, 30.000 ljiudi na sahrani došlo je da poslednji put oda poštu sjajnom fudbaleru Partizana.

Septembar je mesec koji je obeležio Draganov život.

Rođen je 26., u Partizan je prešao 15., a prvog, samo dva dana pre smrti, postigao je poslednji pogodak u dresu svog Partizana.

Za Partizan je odigrao 279 utakmica, postigao je 174 golova. Igrao je 4 puta za A, 7 puta za mladu i 2 puta za Olimpijsku reprezentaciju Jugoslavije i njegov duh i dalje lebdi nad Humskom i stadionom za koji odavno postoji inicijativa da se preimenuje u stadion „Dragan Mance“.

Fudbalska javnost će ga pamtiti kao neustrašivog napadača koji je bio strah i trepet pred protivničkim golom, a navijači po karakterističnom radovanju pogodaka kada se na kolenima klizao po travi.

Sat vremena vredi izdvojiti i pogledati dokumentarni film o crno-beloj legendi...



sportske

Nataša Kovačević


Sedmi dan prošlogodišnjeg septembra bio je jedan od najtežih u bližoj istoriji srpskog sporta i to ne zbog nekog teškog poraza, debakla ili kakve suspenzije. To jutro donelo nam je stravičnu vest o saobraćajnoj nesreći košarkašica Đera i povredama dveju srpskih igračica.

Do ranog popodneva čekali smo potvrdu o stanju Milice Ivanović i Nataše Kovačević, koja je, nažalost bila stravična – Kovačevićeva je bila teško povređena i prilikom operacije lekari su morali da joj amputiraju deo leve noge.

Mlada srpska košarkašica Nataša Kovačević rekla je danas da se seća saobraćajne nesreće u Mađarskoj, ali da nema traume, iako je tom prilikom teško povređena.

- Bez obzira na sve, imam neverovatnu podršku porodice i prijatelja i to me tera da razmišljam pozitivno. Moram da prihvatim da se nesreća dogodila i krenem dalje. Sećam se svakog detalja, ali nemam traume - rekla je Kovačevićeva za sajt Međunarodne košarkaške federacije (FIBA).

Bivša reprezentativka Srbije povređena je 7. septembra, kada je autobus sa košarkašicama Đera sleteo s puta i tom prilikom poginuli su trener Akoš Fuzi i tim menadžer Peter Tapodi, a u nesreći je lakše povređena još jedna srpska košarkašica, Milica Ivanović.

Lekari su morali Kovačevićevoj da amputiraju levu nogu do kolena. Ona se više od mesec dana nalazi se na Vojno-medicinskoj akademiji u Beogradu, gde je nastavila oporavak.

- Košarka će mi mnogo nedostajati, ali moram da prihvatim trenutnu situaciju i sada razmišljam o budućnosti. Osećam se dobro, najgore je prošlo i predstoji mi period oporavka. Imam dnevni raspored, ujutru idem na terapije, a posle na fitnes treninge - rekla je 19. godišnja košarkašica.

Kovačevićeva je prošla sve reprezentativne selekcije, a ovog leta učestvovala je na Evropskom prvenstvu mladih u Turskoj, kao i prvenstvu sveta za juniorke u Litvaniji. Pre Đera igrala je za Partizan, Voždovac i Crvenu zvezdu.

blic.

Mlada srpska košarkašica nije dozvolila da joj hendikep poremeti volju za životom, pa se pre nekoliko nedelja vratila na parket. Postala je inspiracija mnogima i velikom željom, za samo godinu dana, vratila se na put kojim je krenula pre nesreće.

Zbog života PROKLETOG fudbalskog 'cara' PLAKAĆETE I SMEJATI SE U ISTO VREME!

Ovo je neverovatna, zaboravljena priča o kralju brazilskog fudbala, Peleu 40-ih godina prošlog veka, beskrajno talentovanom, neponovljivom, ekscentričnom, omiljenom, ali i nezgodne naravi, nikada shvaćenom, previše ambiociznom i sasvim "ludom".


Nikada nije, niti će postojati čovek  kakav je bio Heleno. To zna ceo Brazil. Obožavan i osporavan u isto vreme, vatren, srčan i pun suprotnosti, Heleno se upisao u istoriju fudbala kao jedan od najkontroverznijih napadača ikada. Boem,  genije, advokat, golgeter, kavgadžija, zavodnik bez premca...  takav je bio De Freitas ili "prokleti princ", kako su ga u domovini zvali.

Helena je još kao tinejdžera na plaži Ria de Žaneira otkrio skaut Botefaga kako vešto žonglira pomorandžama, ali ne rukama, već nogama. Do sedamnaeste godine već je "zaradio" mesto u klubu, do dvadesetdruge je bio njihov najbolji igrač, a u dvadesetsedmoj najveća zvezda na kontinentu. Kao "keca u rukavu" imao je nepogrešivu veštinu, eleganciju pokreta i maestralnu preciznost  u pogocima – bilo glavom, nogama ili grudima. Upravo je udarac grudima bio njegov najveći adut koji je dokazivao koliku je kontrolu Heleno imao nad svojim telom, i zbog čega je konstantno punio stranice štampe, ali i srca navijača. Voleli su navijači i klub njega, ali i on je voleo njih... nemerljivo i do kraja odano, "častivši" ih sa 209 golova u 265 nastupa! Heleno je čak imao i ritual sa fanovima Botefaga, oni bi svom omiljenom "sinu" pevali serenade i karnevalske pesme, dok bi on na terenu plesao sambu ili trčao duž tribina imitirajući kojekoga.

Brazilac je, sa izraženim takmičarskim duhom i stalnom željom za dokazivanjem, uvek bio žedan uspeha, kako na terenu, tako i van njega. On život nije posvetio samo fudbalu, bio je i licencirani advokat, neverovatno elokventan i u stanju da utiša celu prostoriju kada progovori. Pametan, popularan, bogat, ali i neverovatno harizmatičan i zgodan, sa licem filmske zvezde, bio je magnet za lepe žene i prolazne avanture. Ženama je prilazio kao i lopti, opušteno i smelo, i nikada nije prošao bez "ulova". Dok je danju gospodario terenom,  noću bi njegov reon postajali klubovi i barovi. Žene, kockanje, piće...  sve je bilo Helenu na dohvat ruke. Posebno piće. Posebno kocka. A posebno, posebno žene!

De Freitas je bio vruće glave,  agresivan, slabih živaca... Od sebe je uvek očekivao uspeh, ali i od drugih. Stalan pritisak i jurnjava za pobedama, kao i pokušaj da kontroliše ono što nije u njegovoj moći, koštali su ga stalnih borbi, sa upravom, saigračima, rivalima na terenu,  trenerima i na kraju krajeva sa samim sobom. Njegov opušten stav, previše flertovanja i razdražljiv karakter doneli su mu nadimak "Gilda" po hirovitoj i fatalnoj ženi u tada popularnom filmu Rite Hejvort.

Tokom njegovog boravka u Botefagu četiri puta se klub nadmetao za titulu karioka, brazilskog nacionalnog šampionata. U finalu Kupa Amerike Brazil se 1945. i 1946. takmičio sa Argentinom i neslavno izgubio. U oba slučaja, kao i u gotovo svim ostalim turnirima, Heleno je bio najbolji strelac. Ali šta vredi davati golove, ako ne osvajaš trofeje? Najveći san Helena... da osvoji Svetsko prvenstvo, ili bar učestvuje na najprestižnijem planetarnom takmičenju. Sudbina mu nije bila naklonjena, bar što se toga tiče: 1938. bio je previše mlad, do 1940-ih svi kupovi bili su otkazani  usled Drugog svetskog ratat i posledica istog, a 1950-ih... pa, jednostavno, za njega više nije bilo mesta.

Ne postoji ništa na svetu što može da učini čoveka nemoćnim i iskvarenim više od lumpovanja, previše novca i pića zajedno, a Heleno je bio živi dokaz toga. Našao se u raljama bančenja, a alkohol i žene polako su počeli da uzimaju svoj danak. Na njegovu formu i telo odrazili su se dugi dani i još duže noći, a iako nepotvrđeno, gotovo je sigurno da je Helena u stvari "uništio" sifilis, koji je pokupio negde usput, srozavajući njegov um i snagu. On je izbegavao posetu lekaru, zbog sramote, tražeći spas u gomili lekova, koji su polako totalno otupeli njegov duh.

Što je više tonuo u beznađe, to je bio eksplozivniji i dramatičniji, a njegov voljeni Botefago je postajao sve sigurniji da je vreme za rastanak. Jednog dana Karlito Roča, novopečeni  predsednik brazilskog prvoligaša i "krivac" za proboj Helena u svet fudbala, nenadano je sreo svog pulena na plaži Kopakabana i nije video igrača kog je on poznavao, i oči su mu se napunile suzama. Heleno je pitao šta nije u redu, a menadžer se lažno osmehnuo i zagrlio čoveka koji je nekad bio Heleno de Freitas.

Pola Rudolf Valentino, pola besni pas


"Prokletog princa" voleli su mnogi, navijači, "obični ljudi", ali i umetnici, sportisti, političari, književnici... Ostaće upamćeno njegovo prijateljstvo sa čuvenim piscem Gabrijelom Garsija Markesom, ali i urugvajskim pesnikom i novinarem Eduardom Galeanom.

– Heleno...  Pa, on je očigledno imao romske krvi. Sa licem Rudolfa Valentina i temprementom besnog psa, bio je neprikosnoven na fudbalskom terenu.  Jedne noći u kazinu, on je izgubio sav svoj novac. Neke druge noći, ko zna gde i kad, on je izgubio želju da živi – napisao je jednom prlikom Galeano .

Roča je poslao Helena u Buenos Aires, u redove kluba Boka Juniors, u nadi da da će se tamo popraviti, osvestiti i pronaći spas. Ali, Argentina... Argentina je bila njegov kraj. Fizičko stanje maestralnog golgetera se popravilo, ali je mentalno bio potpuno uništen. Razuzdanost, neprestani izlasci, neizlečeni sifiilis, i žene nastavile su da ga „troše“ malo po malo.

Vratio se u domovinu i zaigrao u dresu Vaska, sa kojim dolazi i do titule, ali toliko je prazan iznutra, da mu ni trofeji više ništa ne znače. Novi izazov je potražio u kolumbijskom Atletiko Junioru, a na kraju i u brazilskoj Americi za koju je odigrao samo jedan meč, prvi i poslednji put na "Marakani".

Gotovo filmska, priča o "princu Ria" nažalost nema srećan kraj. Svu slavu i draž lepote i uspeha odnela je nesmotrenost i bahatost i konačno 1953. spustila se zavesa na Helenovu karijeru. Ne dobrovoljno, ne jer nije više imao šta da pokaže,  već je njegov um bio potpuno srušen, nesposoban da razlikuje javu od fikcije, pun halicunacije i nebuloza. Sin i žena, do srži razočarani i ogorčeni, napustili su ga i smestili u psihijatrijsku ustanovu, gde je Heleno iz dana u dan kopnio.

Za vreme legendarnog finala Brazila i Švedske u svetskom kupu 1958, Heleno je sedeo sam u svojoj sobi u sanatorijumu, i očajan gledao prenos i trijumf svoje otadžbine. Usta je prepunio cigaretama i sve ih zapalio odjednom. Nije uspeo da sebi oduzme život. Zatim je danima potpuno rastrojen jeo novinske članke o svojim uspesima, koje su medicinske sestre nalepile na zidove njegove sobice. Godinu dana kasnije jednom za svagda okončalo se prokletstvo i agonija jednog od najlegendarnijih sinova Brazila.



2011. godine snimljen je i biografski film ovog neobičnog fudbalera "Heleno" (FOTO: Wikipedia)


dnevno.rs

KAKVA TUGA Atletičarka ostala paralizovana posle pada pored strunjače

Atletska federacija Austrije saopštila je da je njihova takmičarka u skoku s motkom Kira Grunberg ostala delimično paralizovana od posledica teškog pada pored strunjače.


Kako je navedeno, 21-godišnja atletičarka hitno je operisana posle teškog pada tokom treninga u četvrtak i preloma kičme.


"Pacijentkinja je morala da se podvrgne hitnoj operaciji kako bi joj se sanirala kičma i kako bi se izbegla dalja oštećenja", kaze se u saopštenju nacionalne atletske federacije Austrije.


Prognoze oporavka nesrećne atletičarke, koja je za sada nepokretna od struka na dole, biće poznate nakon dodatnih lekarskih pregleda na Univerzitetskoj klinici u Insbruku kroz dve nedelje.


Grunberg je vodeća austrijska takmičarka u skoku s motkom i drži nacionalni rekord skokom od 4,45 metara.


Blic.