Dragan Lukić

Dragan Lukić



Dragan Lukić (30. novembar 1928 — 1. januar 2006) je bio dečji pisac.

Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama.

U jesen 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao futbaleri.

1954. završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine.

Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis "Zmaj". Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi.

Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu. Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, "Nebom grada".

Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima.

Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964-1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967-1993.

Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006.

wikipedija

MOJA PESMA

Nemam pticu, ali imam pesmu,
reči su joj ko perje šarene.
Nemam psa, ali imam pesmu
koja stalno trčkara uz mene.

Jastuku je uveče šapućem,
samo tiho da je krevet čuje,
pesmica me ko psetance greje
i ko dobra ptica uspavljuje.

---------------------------------------------

ŠOFER VELIKE KUĆE

Moj tata vozi tramvaj
što putuje sa jednog kraja grada na drugi kraj
po šinama koje okovane leže,
i, ponekad, trolejbus — veliki crveni pauk
koji je između bandera ispleo
čelične mreže.
Moja mama ne vozi ulicama
ni drumovima,
njena su kola bez točkova.
Moja mama vozi lift
kroz tunel između spratova.
Čas putuje glavom — gore,
čas nogama ide — dole.
Gore? Dole!
Dole? Gore! —
vodi mama razgovore.
Na sprat prvi,
pa na treći,
pa na peti,
onda opet
dole sleti
pa poleti
kao ptica
do poslednjih
stepenica
ispod krova,
pa iznova.
Pa iznova:
— Gore? Dole!
— Dole? Gore! —
vodi mama
razgovore.
Čas je mama iznad glava,
čas je mama ispod nogu,
čas lift pita:
— Možeš?
Čas lift kaže:
— Mogu.
Možeš?
Mogu.
Možeš?
Mogu.
I publiku
tako mnogu
mama prima
i deli je
spratovima.

-------------------------------------------

VRTEŠKA

Šalji, tata, telegram —
ja na poštu da ga dam.

Sad na pošti kod poštara
niko vrata ne otvara,
niti stoje brave, alke,
nit ih drže kvake, šarke,
niti piše: "Guraj", "Vuci".

Nit šta škripi, nit šta struže.
Sad na pošti kod poštara
ko vrteška sa vašara
vrata kruže.

Šalji, tata, telegram —
ja na poštu da ga dam.
Kad ga dam,
da se provozam.


--------------------------------------------

ULICE

Svake večeri ulice mnoge
otprate zadnji tramvaj do stana,
ispruže svoje umorne noge
duge od jednog do drugog dana.

Umiju ulice tamno lice,
za prelaz oboje svoje staze,
zakrpe kaput i nogavice
da sutra po njima ljudi gaze.

Zatvore kapije i okna snena,
utule bele svetiljke svoje,
što kao leptiri bez imena
čeličnim stubom probodeni stoje.

A onda ćute ulice mnoge,
ležeći gledaju zvezde jasne,
samo poneko šaptanje noge
podseti ulicu na goste kasne.

------------------------------------------------------

GRADSKI KONJ

Trolejbuse, trolejbuse,
ti si staro gradsko kljuse,
imaš svoju štalu ličnu,
jedeš slamu električnu,
putnici u tebi stoje,
rođak ti je konj iz Troje,
po gradu te kas lomata,
Odisej je tebi tata,
samo s ratom nemaš veze,
imaš radne obaveze.

----------------------------------------------------

POSLEDNJA STANICA

Kraj moje kuće, na uglu,
gde ljudi uvek stoje,
prijatelj stari, trolejbus,
odmara točkove svoje.

Obrazi rumeni se znoje.
Dahće prijatelj stari.
Debela okna mu drhte
ko dedi naočari.

Prijatelj lulu pali
— varnicu trolom kresne —
i tad u kola niko,
za minut, ući ne sme.

Poslednja stanica to je
odmah kraj kuće moje,
pa često gledam trolejbus
kad odmara točkove svoje.


----------------------------------------------------

ŠTA JE OTAC

Molim vas, recite,
otac šta je?
Da li je otac tata
ili — sudija za prekršaje?

Mene otac stalno ispituje
i želi ovo i ono da čuje.
I kad sam u školu pošla,
i kad sam iz škole došla,
i zašto je ovo ovako,
i zašto je ono onako,
i zašto je ovo ovde —
zašto ono nije onde,
i kako sam smela ovo,
i kako sam smela ono,
i znam li ja da sam već velika,
i znam li ja da više nisam mala,
znam li ja šta je karakter tvrđi od čelika
i znam li ja pošto je šnala?
I zašto nisam mislila,
i kako nisam pazila,
i šta sam opet zgazila,
i kako, kako,
i zašto, zašto,
i smem li, smem li,
i znam li, znam li?
Pa zato pitam
otac šta je.
Da li je otac tata
ili — sudija za prekršaje?

---------------------------------------------------------

FIFI

Ovaj čas, ovaj čas
jedan pas
na uzici od svile,
sa noktima lila,
s mašnicom od tila
prolazi kraj nas.

Jedna žena stara
sa njim razgovara:

— Fifi, gledaj pravo,
— Fifi, digni rep.
— Fifi, pazi drvo.
— Fifi, nisi slep.
— Fifi, mašnu pazi.
— Fifi, lepo gazi.
— Fifi, to ne njuši.
— Fifi, gore uši.
— Fifi, ti znaš ko si.
— Fifi, ne prkosi.
— Fifi, jezik niže.
— Fifi, hodi bliže.
— Fifi, ne skakući.
— Fifi, sad ćeš kući.

Tako Fifi živi
na uzici od svile,
sa noktima lila,
sa mašnom od tila.
Tako žena stara
sa njim razgovara.
Tako ovaj čas
prođoše kraj nas.

------------------------------------------------

UOČI GODINE NOVE

Uoči Godine nove
kad tata platu primi,
u tramvaj obično sedne
i nešto šapuće zimi.

Tako obiđe varoš
i radnje po njoj rasute.
Iz jednog izloga čudnog
kupi mi cipele žute.

I tamo gde knjiga ima
uspori korak tata,
ozbiljno gleda po njima
i hvata se za vrata.

Unutra čika-prodavac
upita: — Šta biste hteli?
A tata njemu kaže:
— Moj dečak bajke želi!

I kada uveče kući
donesu tatu staze,
ja primim poklon i kažem:
— Hvala ti, Deda-Mraze!

---------------------------------------------------

DEČJE RUKE

Šta može stati u dečje ruke,
u dve lake orahove ljuske?
Mogu dve lepe rumene jabuke
ili dva bela pera od guske.

U dečje ruke šta može stati,
u dve bele kolevčice meke?
Tu mogu stati od trave vlati
i sedam srebrnih kapi iz reke.

Šta može stati u dečje šake,
u dve korpice od prstiju?
Četiri trešnje nežne i lake
tu mogu lepo da se skriju.

Na dečje dlanove šta može leći,
na krevetiće meke ko oblačak?
Tu može leći repić pseći
i jedan mali šareni mačak.

ZAšTO

Ne svlače se ptice,
u reci ribice,
u šumi lisice,
na livadi cvetići,
u kući pužići,
na grani vrapčići,
ni medvedi,
medojedi,
ni ovce u toru,
ni školjke u moru,
ni žabe u bari,
ni noćni čuvari -
zašto Joca da se svlači,
spavaćicu da oblači?

********

SMEHA DECI


I smeha,
smeha,
i smeha deci!

Smešan oblak nebom nek plovi,
učitelj nek priča smešne priče,
smešni neka su brci u čiče,
i nek su smešni dečji snovi.

I smeha,
smeha,
i smeha deci!

Vesela pesma nek decu budi,
i nek se veselo u krevet ode,
veselo samo - k'o žubor vode,
pa će porasti veseli ljudi.

Pa zato
smeha
i smeha deci!

**********

****

Moja je devojka košarkašica
A ja sam košarkaš loš
Izvadio sam srce
I ubacio ga u koš

ŠTA SVE IMA U JASTUKU

Šta sve ima u jastuku,
u jastuku na krevetu
kad se spava mom detetu?

Šta sve ima u jastuku?

Ne guraj u njega ruku,
već prisloni uvo svoje
i čuj kako snove kroje
bela pera od gusaka
u sobici punoj mraka.

U jastuku na krevetu
uspavanke mom detetu
peva mali hor gusaka
i još hor od sto lutaka,
i još hor od sto vojnika,
i još mnogo dobrih čika
priče priča u jastuku
u kom zvona tiho tuku.

U jastuku more ima
i brod jedan koji plovi,
u jastuku lovac živi
koji dečji umor lovi,
u jastuku frula svira,
svako može da je čuje,
sa njim može da putuje
svako dete,
u jastuku ptica ima,
na njoj deca kroz noć lete.

Šta sve ima u jastuku,
u jastuku na krevetu
kad se spava mom detetu?

Lezi, igro, sa detetom
pa ćeš čuti nad krevetom
pesmu tihu, frulu tanku.
U jastuku ptica peva
o tom kako dete zeva
kad joj čuje uspavanku.

Jasna i profesor matematike

Kazali Jasni da je njen mali pas teži od nje. I Jasna je pošla da to proveri. Uzela je malog psa u naručje i izišla na ulicu. Gde će to Jasna da proveri? Ona ide pravo ka uličnoj vagi, jer za druge ne zna.
Čika koji je merio prolaznike podsmešljivo upita Jasnu:
- Koga ti želiš da izmeriš, sebe ili malog psa?
- I malog psa i malu Jasnu - odgovorila je Jasna.
Sad se čika uozbiljio i ponovo upitao:
- A kako ćemo izmeriti tvog malog psa?
- Obično, kao i sve druge - govorila je Jasna ubedljivo kao da je već deset puta merila svog malog psa.
Ali kad su počeli da mere malog psa, videli su da je to teško. Jasna stavi psa na vagu i drži ga za rep. Čika jednom rukom pomera teg, a drugom drži psa za uši. A kad čika namesti teg, onda vikne:
- Jedan, dva, tri - puštaj!
I, kad oni puste rep i uši, mali pas skoči sa vage neizmeren. I to se tako ponavljalo jedanput, dvaput, triput - nisam mogao da izbrojim koliko puta. Okupilo se oko njih već mnogo sveta. Odjednom iz gužve izađe čovek, izvadi olovku i hartiju i reče:
- Ja sam profesor matematike. Ja ću izmeriti malog psa i malu Jasnu.
- Vi!?... - čudila se Jasna.
- Ja - reče profesor matematike. - Prvo neka Jasna stane na vagu sa malim psom u naručju.
Jasna je stala na vagu sa malim psom u naručju, a profesor je rekao i odmah zabeležio:
- Jasna i mali pas teški su dvedeset pet kilograma. Dobro. Sada neka stane na vagu samo Jasna.
Jasna je pustila psa i stala na vagu, a profesor matematike je rekao i odmah zapisao:
- Mala Jasna bez malog psa teška je 21 kilogram.
Onda je profesor zamolio svet, Jasnu i malog psa za tišinu i počeo da računa:
- Sada ćemo oduzeti dvadeset i jedan kilogram od dvadeset i pet kilograma... Jedan i četiri su pet. Pišem četiri. Dva do dva - nula. Znači, mali pas je težak četiri kilograma. I još nešto - dodao je profesor matematike:
- Jasna je teža od ovog malog psa pet puta i - malo više.

Dobročinstvo

Nekada je magarac živeo kao i sve životinje.
Niko ga nije ismevao. Smatrali su ga isto toliko pametnim koliko i konjam kravu ili kozu. Jednom je došao čovek i rekao:
- Ko hoće da mi pomogne da odnesem vreću žita do mlina?
Konj reče: - Slabe su mi sapi.
Krava reče: - Slaba su mi leđa.
Koza reče: - Slabe su mi noge.
I tako sve životinje.
Onda reče magarac:
- Jak sam i pomoćiću ti.
Pomogao tako magarac jednom čoveku, drugom, pa trećem. Ljudi se navadili na njega pa kad god im nešto zatreba, a oni - daj magarca.
Ali on više nije hteo da im pomaže. Sad su ljudi počeli da ga tuku motkama i da ga grde:
- Luda životinjo!
- Glupače.
Otada magarca stalno tuku, nazivaju ga glupim i gone na rad.
Ako neki put vidite magarca da stane i tvrdoglavo neće da krene, a čovek ga tuče, znajte da se setio prvog dobročinstva svog pradede.

Neizvedena priredba

Skupili se na jednom drvetu gavrani. Danas je proba komada "Gavran i lisica".
Jedan gavran stoji na drvetu i drži parče sira. Drugi gavran stoji po drvetom i igra lisicu, on govori:
- Čula sam da si ti ptica koja najlepše peva. Hajde, zapevaj neku pesmu!
I sad onaj gavran na drvetu treba da ispusti sir, ali on pomisli: bolje je da ja pojedem ovo parče sira nego da ga pojede onaj dole. I gavran pojede parče sira.
Sad se upravnik pozorišta naljuti i dovede drugog gavrana da glumi. Ali i onaj drugi gavran pojede sir. Onda upravnik pozorišta dovede trećeg gavrana, pa četvrtog, pa desetog. I svi su pojeli po parče sira.
Kad upravnik vide da više nema sira, odloži probu i izjavi:
- Nezgodno je da ovaj komad prikazuju gavrani.

Priča koju je napravio kondukter

Dva dečaka ulaze u trolejbus. Veći dečak kaže:
- Molim dve karte po petnaest dinara.
- Zašto po petnaest? - upita kondukter.
- Zato što još nemamo po deset godina.
- Otkud ja znam da vi nemate po deset godina?
Jedan čiča reče:

- To je lako doznati, druže kondukteru. Pitaćemo ih nešto iz računa, nešto što se uči u četvrtom razredu, pa ako ne znaju, onda sigurno još nemaju po deset godina.
- O, molim vas, čikice, pa ja poznajem dečake koji u prvom razredu gimnazije ne znaju račune iz osnovne škole.
- Zaista, ne može se tako utvrditi - reče jedna žena. - Nego da vidimo da li su im izrasli kutnjaci, jer oni rastu oko desete godine.
- Izvinite. - reče druga žena - moja devojčica ima sedam godina i već su joj izrasli kutnjaci. Da samo znate što krcka njima! Ona strašno voli bademe...
- Molim vas, umeša se jedan doktor - kakvi kutnjaci, važni su mišići i kosti, a oni očvršćavaju oko desete godine. Neka se skinu časkom da ih pregledam!
- Valjda nećete ovde da ih skidate, kao da je ovo ambulanta!? - povika jedna baba. - Imaju oni po deset godina znam ja to. Za ovo su krivi roditelji. Pošalju decu u grad i nauče ih da kažu da imaju po pet godina. Posle ćare trideset dinara. Znam ja puno takvih slučajeva...
- Molim, to nije lepo od vas. Ova deca izgledaju poštena - upade u razgovor jedan čovek.
- A otkud vi znate da su poštena? - upita brzo kondukter.
- Znam, - nastavi odlučno onaj čovek - pristojno su obučena, ne guraju nikoga, ne traže da sednu kod prozora i - na kraju - učtivo su i tražili karte.
- Ispod mire sto đavola vire - zacijuka ona baba.
- Ala ste vi neka nadžak-baba - upade čika...
I dok su putnici i kondukter raspravljali, trolejbus je već stigao do stanice na kojoj je trebalo da siđu dečaci. Veći dečak pogleda u konduktera, pogleda putnike, stavi trideset dinara u džep, uze manjeg dečaka za ruku i oni izađoše iz kola.

Molim vas, recite
otac šta je.
Da li je otac tata
ili - sudija za prekršaje?

Mene otac stalno ispituje
i želi ovo i ono da čuje.
I kad sam u školu pošla
i kad sam iz škole došla,
i zašto je ovo ovako
i zašto je ono onako,
i zašto je ovo ovde -
zašto ono nije onde,
i kako sam smela ovo
i kako sam smela ono,
i znam li ja da sam već velika
i znam li ja da nisam više mala,
znam li ja šta je "karakter tvrđi od čelika"
i znam li ja pošto je šnala?

I zašto nisam mislila
i kako nisam pazila,
i šta sam opet zgazila
i kako, kako
i zašto, zašto
i smem li, i smem li,
i znam li, i znam li?
Pa zato pitam
otac šta je.
Da li je otac tata
ili - sudija za prekršaje.

Svakoga dana kad s posla dođe
moj tata meni kosu čupne,
moj tata mene šakom lupne
i kaže: - Jak si kao gvožđe.

Svakoga dana kad pere ruke
on nasapuni sestri lice,
i prska vodom kanarince,
i s našom mačkom igra žmurke.

Svakoga dana kad za sto sedne
moj tata brata za nosić dirne,
moj tata bratu na uvo svirne
i vadi neke bombone medne.

A posle ručka, svakoga dana,
kapetan tata i mi mornari
uzmemo samo najpreče stvari,
sednemo žurno na kauč stari
i isplovimo iz našeg stana.

Ovaj čas, ovaj čas
jedan pas,
na uzici od svile,
sa noktima od lila,
s mašnicom od tila
prolazi kraj nas.

Jedna žena stara
sa njim razgovara:

- Fifi, gledaj pravo,
Fifi, digni rep.
Fifi, pazi drvo.
Fifi, nisi slep.
Fifi, mašnu pazi.
Fifi, lepo gazi.
Fifi, to ne njuši.
Fifi, gore uši.
Fifi, ti znaš ko si.
Fifi, ne prkosi.
Fifi, jezik niže.
Fifi, hodi bliže.
Fifi, ne skakući.
Fifi, sad ćeš kući!

Tako Fifi živi
na uzici od svile,
sa noktima lila,
sa mašnom od tila,
Tako žena stara,
sa njim razgovara.
Tako ovaj čas
prođoše kraj nas.

O, učitelju,
vrati mi klikere.

Tri kamenca
od kamena
iz plamena
lavine,
s ramena mermer-planine,
trideset dana glačana
od tri majstora Bračana;
i tri staklenca
obla,
k'o tri kolenca
na prstu,
k'o tri biserna zrna,
k'o oči srna;
I tri siva olovca,
iz džepa tvoga osnovca,
od tri majstora livena,
u vodi srebrnoj mivena.

Kad tri kamenca skakuću,
kad tri staklenca šapuću,
kad tri olovca zazvone,
sve na svetu potone.

O, učitelju,
vrati mi klikere.
U svakome
po jedan dečak živi
i nisu oni krivi
što danas ne znam.

I smeha.
smeha,
i smeha deci!

Smešan oblak nebom nek plovi,
učitelj nek priča smešne priče,
smešni neka su brci u čiče,
i nek su smešni dečji snovi.

I smeha.
smeha,
i smeha deci!

Vesela pesma neku decu budi,
i nek se veselo u krevet ode,
veselo samo - ko žubor vode,
pa će porasti veseli ljudi.

Pa zato,
smeha,
i smeha deci!

Šalji, tata, telegram -
ja na poštu da ga dam.

Sad na pošti kod poštara
niko vrata ne otvara,
niti stoje brave, alke,
nit' ih drže kvake, šarke,
niti piše: "Guraj", "Vuci".

Nit' šta škripi nit' šta struže.
Sad na pošti kod poštara
ko vrteška sa vašara
vrata kruže.

Šalji, tata, telegram -
ja na poštu da ga dam.
Kad ga dam,
da se provozam.

Automobili po gradu lete
kao da jure jedni druge,
kao da se igraju "šuge".
A onaj, parkirani kraj trotoara,
iskočio je iz igre
pa se odmara.

Igra traje danju i noću
i godinama je duga, -
ali se ne zna ko koga juri
i niko ne zna ko je "šuga".

Saobraćajci kažu: - To je dobro,
a šoferi: - To je prava sreća,
jer ako automobil automobil "ošuga"
to bi bila saobraćajna nesreća.

Benzinske stanice su pivnice
za automobilski svet.
Tu svraća "mercedes", "ševrolet"
i "zastava",
jugoslovenske marka.

Svako popije bokal-dva
kao Šarac Kraljevića Marka.
Ove gostionice
nemaju stolove
ni stolice,
niti kelneri nose
bluze bele boje.
Automobili su sami
stolovi i stolice
koje idu
i koje stoje.
Kada kod benzinske stanice,
velike automobilske kafane,
deset automobila stane
jedan drugom iza leđa,
kad se deset automobila
poređa u jednu štraftu,
to liči na karavan slonova
koji surlama piju
benzin, ulje i naftu.

Benzinske stanice su pivnice
za automobilski svet.
Kad ožedne, svrate "mercedes" i "ševrolet".
Tu se "fića" tetura od pića.