Dragan Lukić

MARAMA

Joca je jutros postao kauboj. On ima crvenu maramu vezanu preko usta. Ozbiljan je. Namrštio se. Možda će nekog presresti. Možda će izvršiti neki davno pripremljen napad? Možda će zaustaviti poštanska kola? Danas Joca izgleda strašan.
Ali... šta je to? Joca plače. Hvata se za lice rukama. Više nije strašan, već uplašen. O, pa to Jovicu boli zub. A mama, mama mu je vezala toplu maramu preko usta.

TROLEJBUS

Kad Joca vozi trolejbus, sedne na stolicu i onda prvo kaže:
- Kvrc, kvrc.
(To znači da je Joca ključem upalio motor trolejbusa.)
- Ššššššššššššššššššššš...
(To znači da šušti trola; jer trolejbus već putuje.)
Šuštanje Joca često prekida:
- Pšššt. Pšššt.
(To ne znamo šta znači. Da pitamo Jocu.)
- Joco, šta znači ono: pšššt... pšššt?
- To ja otvaram vrata da jedni putnici izađu, a da drugi uđu.

JASNINA KUHINJA

Svi već znaju da se Jasna najradije igra ispod tatinog pisaćeg stola. Ali niko još ne zna kako je tata jednom bio strašno ljut na Jasnu, i to zbog pisaćeg stola.
Kada je jednoga dana tata ušao u kuću. Jasna ga je odmah obasula novostima koje je pokupila ispod pisaćeg stola.
- Tata, ti si gladan, a ja sam ti skuvala ručak. Pođi sa mnom u kuhinju.
Tata je shvatio ozbiljno i pošao u kuhinju, ali je Jasna povikala:
- Ne tamo, tata. Ovde je kuhinja.
- Gde je tvoja kuhinja?
Ovde, ispod pisaćeg stola je moja kuhinja - odgovorila je Jasna što je lepše mogla i pokazala mali štednjak, mali sto, lončiće i šerpice, koje su virile ispod tatinog pisaćeg stola.
Tada se tata naljutio, naljutio se strašno, strašno, i počeo da se svađa:
- Zar se od moga pisaćeg stola pravi kuhinja? Zar moj pisaći sto da bude kuhinja? Da si ga bar pretvorila u spavaću sobu ili biblioteku, ili sobu za rad... Pisaći sto i kuhinja - to ne ide. Što nisi uzela stolicu i za nju kazala da je kuhinja, ili što nisi orman proglasila kuhinjom?
Tata se ljutio i ljutio, a onda je rekao:
- Napisaću priču o tvome ukusu.
I tata je seo za pisaći sto i počeo da da piše priču.
Ali nešto se desilo, i priča nije mogla da se dovrši. Jer, kad god tata piše priče, Jasna se podvuče pod pisaći sto i kao mačkica se sklupča na tatine noge. Tati je to prijatno i on onda piše najlepše priče. Ali ovoga puta Jasna je uvređeno sedela u drugom kraju sobe, mačkice ispod pisaćeg stola nije bilo i tata je pisao, brisao i cepao hartiju i nikako nije mogao da napiše tu priču.

JASNINA KUHINJA

Svi već znaju da se Jasna najradije igra ispod tatinog pisaćeg stola. Ali niko još ne zna kako je tata jednom bio strašno ljut na Jasnu, i to zbog pisaćeg stola.
Kada je jednoga dana tata ušao u kuću. Jasna ga je odmah obasula novostima koje je pokupila ispod pisaćeg stola.
- Tata, ti si gladan, a ja sam ti skuvala ručak. Pođi sa mnom u kuhinju.
Tata je shvatio ozbiljno i pošao u kuhinju, ali je Jasna povikala:
- Ne tamo, tata. Ovde je kuhinja.
- Gde je tvoja kuhinja?
Ovde, ispod pisaćeg stola je moja kuhinja - odgovorila je Jasna što je lepše mogla i pokazala mali štednjak, mali sto, lončiće i šerpice, koje su virile ispod tatinog pisaćeg stola.
Tada se tata naljutio, naljutio se strašno, strašno, i počeo da se svađa:
- Zar se od moga pisaćeg stola pravi kuhinja? Zar moj pisaći sto da bude kuhinja? Da si ga bar pretvorila u spavaću sobu ili biblioteku, ili sobu za rad... Pisaći sto i kuhinja - to ne ide. Što nisi uzela stolicu i za nju kazala da je kuhinja, ili što nisi orman proglasila kuhinjom?
Tata se ljutio i ljutio, a onda je rekao:
- Napisaću priču o tvome ukusu.
I tata je seo za pisaći sto i počeo da da piše priču.
Ali nešto se desilo, i priča nije mogla da se dovrši. Jer, kad god tata piše priče, Jasna se podvuče pod pisaći sto i kao mačkica se sklupča na tatine noge. Tati je to prijatno i on onda piše najlepše priče. Ali ovoga puta Jasna je uvređeno sedela u drugom kraju sobe, mačkice ispod pisaćeg stola nije bilo i tata je pisao, brisao i cepao hartiju i nikako nije mogao da napiše tu priču.

NE BOJI SE JASNA

Stoji Jasna pokraj česme i pere ruke. Pere pet minuta, pere deset minuta, pere petnaest minuta. Onda se čuje mamin glas:
- Jasna, ne igraj se vodom.
Jasna ćuti i pere ruke.
- Jasna, ne igraj se vodom.
Jasna ćuti i pere ruke.
- Jasna, izdevetaću te!
U tom trenutku tata je osetio da je rat između mame i Jasne neizbežan, zato je zabrinuto pogledao u Jasnu.
Jasna se tati najpre osmehnula, a onda mu šapnula:
- Ne boj se, ne može me izdevetati, nema devet ruku.

JASNA JE ŽEDNA

Idu ulicom mama i tata i vode Jasnu. Jasna je bila žedna pa je rekla mami:
- Mama, hoću da pijem vode.
Mama joj je odgovorila:
- Ovo je ulica, ovde nema vode. Čekaj dok dođemo kući.
Jasna se začudila: kako nema vode?
Sad je tata odgovorio:
- Ovo je ulica, ovde nema česme pa nema ni vode.
- A kad peru ulice, kako onda ima vode? - upita opet Jasna.
Tati je trebalo da izbroji do pet dok je smislio šta na to da joj kaže.
- Vidiš kako bicikl juri ulicom i ne traži da pije vode.
Jasna se onda zamislila. Mislila je kako nekada i odrasli mogu da budu smešni.
I tata se zasmislio. Mislio je kako ponekad i mala deca mogu da budu pametna

LILIHIP

Kad je Biljanina i Jasnina mama na poslu, onda tetka Dana dođe i čuva Jasnu i Biljanu. Jednom je ona donela dva lilihipa i rekla Jasni:
- Jasna, hoćeš li dva lilihipa?
- Hoću - obradovala se Jasna.
- Eto, Jasna, daću ti dva lilihipa. Ali i ti meni nešto da daš.
Jasna se toliko obradovala lilihipu da je tetka Dani obećala sve što zaželi.
- Dobro, daj mi onda mamu, a ja ću tebi dva lilihipa.
Jasna je želela lilihip pa zato opet reče:
- Uzmi je - i brzo zgrabi dva lilihipa.
Kad je mama došla s posla, tetka Dana joj je rekla:
- Vi ste prodati. Ja sam vas kupila od Jasne i sad hajdete meni u stan.
Kad je to Jasna čula, uplašila se i vrisnula:
- Mama, mamice moja, ja ću da te vratim. Brzo mi daj novac da kupim još dva lilihipa.

TATA I JASNA ILI DVE PESME

Tata i Jasna mnogo vole mamu. Tata i Jasna se utrkuju da joj pokažu svoju ljubav. Tako su počeli i da pišu mami pesme. Prvo je Jasna napisala mamici pesmu:

Ja sam mami desna ruka,
ja sam mami srce, sve,
ja sam mami ona snaga
koja radost donese

Onda je tata uzeo Jasninu pesmu i čitao, čitao, mislio, mislio, pa je i on napisao pesmu mami:

Ja sam mami desna ruka,
ja sam mami srce, sve.
Jasna joj je - trista muka
i nevolje dve.

Posle ovoga u kuči je nastala svađa.
Tata je tvrdio da je njegova pesma istinitija, a Jasna je tvrdila da je njena pesma lepša.

JOCA OPRAO BETON

Jutros je mama rekla Jovici da opere beton ispred kuće. Jovica nije imao vremena - otišao je da igra fudbal. Kada se u podne vratio s igrališta, mama mu je dala kantu da donese vode.
Jovica je otišao na česmu, napunio kantu i kada je došao na beton pred kućom, okliznuo se, pao i prosuo vodu. Mama čuje tresak i istrči iz kuće.
- Joco, šta radiš?
Jovica joj brzo reče:
- Ništa, mama, oprao sam ti beton.

SAVA GA DIRNULA

Dovela mama Jovicu na Savu da se kupa. Jovica je praskao.
- Neću da se kupam, neću da se kupam...
Mama je rekla:
- Dobro, onda ja sama idem da se kupam, a ti ostani na obali.
Jovica tada sedne na pesak pored reke i stane je čikati:
- Čik me dirni, Savo! Čik me dirni, Savo!
Reka ga nije dirala.Onda Jovica priđe bliže vodi:
- Čik me dirni, Savo...
A tada naiđe veliki brod. Bio je lep. Baš onakav kakav je Jovica crtao, samo pravi i veliki brod. Jovica se još više približi vodi, a jedan talas iskoči i okupa ga.

VOŽNJA PO GRADU

Danas Joca nema novaca za bioskop, fudbal ga ne zanima, pa šeta po gradu i gleda vozila. To ga ništa ne staje, a njega interesuje bicikl, auto, kamion i trolejbus. Prelazi Joca ulicu, gleda u zemlju i nađe - zavrtanj.
- Aha, nekome je ispao - reče Joca i sede na trotoar blizu prelaza.
Sedi Joca na ivici trotoara, čeka da se vlasnik vrati i razgovara sa zavrtnjem:
- Možda si ti spao sa točka nekog bicikliste, a? Ne brini se, biciklista će se vratiti, tebe uzeti... a mene... a mene će sigurno malo provozati po gradu... jer... jer ja sam te našao.
Joci se učini da je zavrtanj kazao: "Nisam ja spao sa bicikla", pa Joca prodži da govori:
- Možda si ti spao sa točka nekog automobila, nekog "kadilaka", ili ti je vlasnik neki taksi-šofer? A? O, ne brini se. Šofer će se vratiti, tebe uzeti... a mene... a mene će sigurno malo provozati po gradu, jer... jer... ja sam te našao.
Opet se Joci učini da zavrtanj reče: "Nisam ja zavrtanj sa točka taksi-šofera", pa Joca produži da govori:
- Možda si ti spao sa točka nekog velikog "džemsa", sa kamiona? A? Ne brini se. Vlasnik će se vratiti, tebe uzeti, a mene... mene će sigurno malo provozati po gradu, jer... jer ja sam te našao.
Opet se Joci učini da zavrtanj reče: "Nisam ja sa "džemsa", pa Joca nastavi da govori:
- Kako se ranije nisam setio! Ti si sigurno pao sa trole onog trolejbusa što je ispred mene pretrčao na prelazu. Ne brini se, ne brini se, prijatelju! Vratiće se šofer, tebe uzeti... a mene... a mene će sigurno malo provozati po gradu... jer... jer ja sam te našao.
I taman kad se Joci učinilo da je zavrtanj rekao: "Ne...", neko stvarno progovori iza njegovih leđa:
- Druže, da nisi našao jedan zavrtanj? Znaš, spao je sa moga trotineta...
Joca se ipak malo provozao po gradu - trotinetom.

DOBRI MAJSTOR FRIZER

Joca nikako nije hteo da se šiša. Prošloga leta jedan frizer mu je ogrebao uvo, i Joca sada stalno misli da će mu svaki frizer odseći i levo i desno uvo. Ali od tada je Joci porasla duga kosa i tata hoće da se Joca podšiša. Uzeo tata Jocu za ruku i pošao od frizera do frizera, a Joca nijednome nije dozvolio da ga podšiša. Plakao je, mlatarao glavom i bežao sa stolice. I onda je tata uveo Jocu u radnju dobrog majstora frizera.
Dobri frizer je molio Jocu da mu dozvoli da ga podšiša. Pokušavao je da ga ubedi kako je to korisno i kako on ne skuplja dečije uši. Joca nije hteo da popusti. Tada je dobri majstor frizer otišao iza paravana da promisli, a kad se vratio, predložio je Joci da se igraju frizera.
Rekao je:
- Hajde, Joco, ti budi frizer, pa mene šišaj.
Joci se to učinilo vrlo zanimljivo pa kad je pravi dobri frizer seo na stolicu, Joca dohvati makaze i poče seći retku crnu kosu. A onda je frizer rekao:
- Joco, ali sad je red da ja malo budem frizer.
Joci se igra dopala pa je i on seo na stolicu za šišanje.
I tako je malo Joca šišao frizera, malo frizer Jocu, dok Joca nije bio potpuno i lepo podšišan, baš onako kako je želeo njegov otac.
A kad je tata izveo Jocu iz radnje, dobri frizer je skinuo s glave nevešto ošišanu vlasulju.

JOCA VOZI TROLEJBUS

Kod kuće Joca često vozi trolejbus. On prvo javi mami:
- Mama, ja ću sada da vozim trolejbus i da znaš da više nisam kod kuće.
Onda Joca pođe ukrug oko stola. Mama zaboravi da Joca nije kod kuće, pa vikne:
- Joco, donesi mami malo drva!
Joca, naravno, ne može da posluša mamu, jer nije kod kuće. Onda se mama opet zaboravi pa vikne:
- Joco, gotove su palačinke!
A Joca, baš nekakou to vreme prolazi trolejbusom pored svoje kuće i čuje mamu, pa saopšti putnicima:
- Kola su u kvaru. Pravac garaža.
Onda dotrči do mame i kaže:
- Za opravku trolejbusa tri palačinke.

ON JE BIO TAKAV

Joca je voleo da grudvama skida prolaznicima šešire. Napravi dvadesetak grudvi, sakrije se iza ograde i čeka. Propusti devojčice i žene sa maramama, dečake i ljude sa kačketima, a samo šešire obara.
Takav je bio.
Ljudi bi se sagli, dohvatili šešire i vikali:
- Koji je to razbojnik?
- Ne može čovek mirno da prođe ulicom!
- Treba ga kazniti!
Njemu je to bilo smešno, i one se smejao.
On je bio takav.
Jutros je prošao neki starac. Dečak je nanišanio i oborio mu šešir. Starac se gunđajući sagao da dohvati šešir, ali se okliznuo i pao. Starac je zajaukao. Joca se najednom trže i istrča pred starca, dohvati mu šešir i polako ga podiže.
Stari čovek mu reče:
- Ti si dobar dečak. Nisi kao onaj što mi je oborio šešir. Ti si baš dobar

TJA, KAKVE NEVOLJE

Jasna ima veliku lutku, veliku koliko i devojčica od godinu dana. I ta je lutka slučajno slomila nogu, i tu je lutku tata odneo u grad majstoru da je popravi. Po lutku je trebalo doći za tri dana.. Pošto je tata odneo lutku u ponedeljak, u četvrtak su on i Jasna pošli po nju.
Lutka je bila opravljena i vrlo, vrlo vesela. One suze od ponedeljka, kad je slomila nogu, već su usahle. Jasna je zagrlila lutku i pošla sa tatom ma ulicu. Najednom, kad su izašli na trotoar, tata je povukao Jasnu za ruku i vratio je u hodnik.
- Jasna, naša lutka je potpuno gola, bez odela, a mi je vodimo na ulicu. To nije lepo. Nije dozvoljeno da tako velike devojčice hodaju gole po ulicama... Smejaće nam se ljudi.
Sad se i Jasna uzbudila, pogledala lutku i uzviknula:
- Lutka je gola. Lutku treba pokriti.
I Jasna je počela rukama da krije lutku. Ali to nije bilo dovoljno. Onda se tata zamislio i predložio Jasni:
- Mogli bismo da svratimo u radnju gde se prodaju haljine, pa da kupimo jednu haljinicu za devojčicu od godinu dana, jer naša lutka je taman tolika.
Jasna je oduševljeno prihvatila tatin predlog. Ali tata je sada rekao:
- Prvo da prebrojimo novac.
I tata i Jasna su ispreturali džepove, ali nisu našli dovoljno novaca za haljinicu. Tata je priložio i novac koji je odvojio za novine i cigarete, a Jasna je priložila deseticu koju joj je mama dala za sladoled. Sve to nije bilo dovoljno ni za jednu suknjicu, suknjicu za lutku od godinu dana.
I tako su tata i Jasna stajali u hodniku i nisu smeli da izađu napolje, jer je njihova lutka bila gola, bez odela.
Onda je Jasna predložila:
- Tata, da je stavimo u tvoj šešir?
I stavili su lutku u šešir, ali šešir je pokrio samo noge do kolena, a ono važnije ostalo je i dalje golo. I šešir je vraćen na tatinu glavu.
Tata se onda vrlo ozbiljno zamislio i vrlo ozbiljno upitao Jasnu:
- Šta ti možeš da napraviš za lutku od moje velike maramice?
- Suknjicu, suknjicu, tata, - vrisnula je Jasna tako jako da je jedan prolaznik zavirio u hodnik. Ali maramica je već bila obavijena oko lutkinog struka, i tata i Jasna su pošli ulicama bez straha, jer je sad lutka imala lepu šarenu suknjicu.

ČETIRI DEVOJČICE

Ide mama ulicom i vodi četiri devojčice.
Mama kaže:
- Kupiću jednu tašnu.
Četiri devojčice kažu:
- I četiri tašnice. I četiri tašnice.
Mama kaže:
- Kupiću jedan veliki češalj.
Četiri devojčice kažu:
- I četiri češljića. I četiri češljića
Mama kaže:
- Kupiču jednu veliku maramu.
Četiri devojčice kažu:
- I četiri male marame. I četiri male marame.
Mama kaže:
- Kupiću jednu ribaću četku.
Četiri devojčice nisu ništa rekle.

ČETIRI MAME

Četiri mame izvele četiri dečaka u park. Četiri dečaka otišla da se igraju, a četiri mame sele na jednu klupu.
Prva mama reče:
- Moj dečak nikada neće da se bije.
Druga mama reče:
- A moj prstićem ne bi nikoga taknuo.
Treća mama reče:
- Moj dečak se nikada i ne svađa.
Četvrta mama reče:
- A moj sin je tako dobar da sve što ima drugome da.
Uto se u parku začu strašna vika.
Četiri mame skočiše.
A četiri dečaka se otimaju o jedan beli kamičak.

DEČACI, DEVOJČICE I ODRASLI

Devojčice iz naše ulice napisale su preko tarabe veliku tužbu:
"Svima koji nose pantalone. Molimo da nas više ne vučete za kike.
Devojčice"
Dečaci ispod toga odgovaraju:
"A mi vas molimo da ne budete tužibabe.
Dečaci"
Neko je na kraju presudio:
"A mi molimo i jedne i druge da se ne svađate nego da živite kao dobri drugovi i da idete ulicom bez vike.
Svi ljudi iz naše ulice
Svi ljudi iz našeg grada
Svi ljudi iz naše Republike."

PRIČA KOJU JE NAPRAVIO KONDUKTER

Dva dečaka ulaze u trolejbus. Veći dečak kaže:
- Molim dve karte po petnaest dinara.
- Zašto po petnaest? - upita kondukter.
- Zato što još nemamo po deset godina.
- Otkud ja znam da vi nemate po deset godina?
Jedan čiča reče:

- To je lako doznati, druže kondukteru. Pitaćemo ih nešto iz računa, nešto što se uči u četvrtom razredu, pa ako ne znaju, onda sigurno još nemaju po deset godina.
- O, molim vas, čikice, pa ja poznajem dečake koji u prvom razredu gimnazije ne znaju račune iz osnovne škole.
- Zaista, ne može se tako utvrditi - reče jedna žena. - Nego da vidimo da li su im izrasli kutnjaci, jer oni rastu oko desete godine.
- Izvinite. - reče druga žena - moja devojčica ima sedam godina i već su joj izrasli kutnjaci. Da samo znate što krcka njima! Ona strašno voli bademe...
- Molim vas, umeša se jedan doktor - kakvi kutnjaci, važni su mišići i kosti, a oni očvršćavaju oko desete godine. Neka se skinu časkom da ih pregledam!
- Valjda nećete ovde da ih skidate, kao da je ovo ambulanta!? - povika jedna baba. - Imaju oni po deset godina znam ja to. Za ovo su krivi roditelji. Pošalju decu u grad i nauče ih da kažu da imaju po pet godina. Posle ćare trideset dinara. Znam ja puno takvih slučajeva...
- Molim, to nije lepo od vas. Ova deca izgledaju poštena - upade u razgovor jedan čovek.
- A otkud vi znate da su poštena? - upita brzo kondukter.
- Znam, - nastavi odlučno onaj čovek - pristojno su obučena, ne guraju nikoga, ne traže da sednu kod prozora i - na kraju - učtivo su i tražili karte.
- Ispod mire sto đavola vire - zacijuka ona baba.
- Ala ste vi neka nadžak-baba - upade čika...
I dok su putnici i kondukter raspravljali, trolejbus je već stigao do stanice na kojoj je trebalo da siđu dečaci. Veći dečak pogleda u konduktera, pogleda putnike, stavi trideset dinara u džep, uze manjeg dečaka za ruku i oni izađoše iz kola.

NEIZVEDENA PRIREDBA

Skupili se na jednom drvetu gavrani. Danas je proba komada "Gavran i lisica".
Jedan gavran stoji na drvetu i drži parče sira. Drugi gavran stoji po drvetom i igra lisicu, on govori:
- Čula sam da si ti ptica koja najlepše peva. Hajde, zapevaj neku pesmu!
I sad onaj gavran na drvetu treba da ispusti sir, ali on pomisli: bolje je da ja pojedem ovo parče sira nego da ga pojede onaj dole. I gavran pojede parče sira.
Sad se upravnik pozorišta naljuti i dovede drugog gavrana da glumi. Ali i onaj drugi gavran pojede sir. Onda upravnik pozorišta dovede trećeg gavrana, pa četvrtog, pa desetog. I svi su pojeli po parče sira.
Kad upravnik vide da više nema sira, odloži probu i izjavi:
- Nezgodno je da ovaj komad prikazuju gavrani.

DOBROČINSTVO

Nekada je magarac živeo kao i sve životinje.
Niko ga nije ismevao. Smatrali su ga isto toliko pametnim koliko i konjam kravu ili kozu. Jednom je došao čovek i rekao:
- Ko hoće da mi pomogne da odnesem vreću žita do mlina?
Konj reče: - Slabe su mi sapi.
Krava reče: - Slaba su mi leđa.
Koza reče: - Slabe su mi noge.
I tako sve životinje.
Onda reče magarac:
- Jak sam i pomoćiću ti.
Pomogao tako magarac jednom čoveku, drugom, pa trećem. Ljudi se navadili na njega pa kad god im nešto zatreba, a oni - daj magarca.
Ali on više nije hteo da im pomaže. Sad su ljudi počeli da ga tuku motkama i da ga grde:
- Luda životinjo!
- Glupače.
Otada magarca stalno tuku, nazivaju ga glupim i gone na rad.
Ako neki put vidite magarca da stane i tvrdoglavo neće da krene, a čovek ga tuče, znajte da se setio prvog dobročinstva svog pradede.

PETAO I LISICA OD ČOKOLADE

Za praznik mama kupila petla i lisicu od čokolade i rekla:
- Jasnice, nemoj odmah da ih pojedeš, sad ima i kolača. Metni ih na sto, biće ti drugovi.
A tata je rekao:
- Tako ćeš lepo ukrasiti sobu.
Jasna je uzela petla i lisicu i metnula ih na sto. Sutradan je na stolu bila samo lisica.
Mama je upitala Jocu:
- Jasna, pa gde je tvoj petao?
Tata je rekao:
- Možda je otišao u grad da kukuriče.
A Jasna je rekla:
- Ja znam gde je. Petla je pojela lisica.
Mama je viknula.
- Lisicu treba ubiti.
Sutradan na stolu nije bilo ni lisice.
Mama je opet pitala:
- Jasna, pa gde je sada lisica?
Jasna je mirno rekla:
- Lisicu je sinoć ubio lovac i odneo.

LEKARSKI PREGLED

Jasna je ozebla, počela je da kašlje. Zato je mama odvela Jasnu lekaru. Ali Jasna nikako nije htela da dozvoli lekaru da je pregleda. Lekar je upitao Jasnu:
- Jasna, šta te boli?
- Ništa - rekla je neprijateljski Jasna.
- Da te ne boli koleno?
- Ne.
- Možda prstić na ruci?
- Ne, ni prstić.
- A da li te boli... a da li te boli... - počeo je lekar da pogađa - da li te boli mašnica u kosi?
Jasna se nasmejala i rekla:
- Boli me.
- Onda da je pregledamo - predložio je čika doktor i pregledao Jasninu plavu mašnu, kosu, čelo, oči, nos i grlo.
Onda je lekar opet počeo da pogađa:
- Boli li Jasnu... boli li Jasnu... mali satić na ruci?
- Boli - rekla je Jasna.
Onda je lekar uzeo Jasnu za ruku, tamo gde je stajao satić, i izmerio joj puls.
I opet je lekar pogađao:
- Boli li Jasnu... boli li Jasnu... bluzica?
- Boli.
Onda je čika doktor raskopčao bluzicu i pregledao Jasnu slušalicama. A na kraju je napisao recept: Jasnina mašnica, satić i bluza su ozebli. Ne treba da izlaze iz kuće tri dana. Treba da piju svaki dan sirup. Po jednu veliku kašiku posle jela.

JASNA I PROFESOR MATEMATIKE

Kazali Jasni da je njen mali pas teži od nje. I Jasna je pošla da to proveri. Uzela je malog psa u naručje i izišla na ulicu. Gde će to Jasna da proveri? Ona ide pravo ka uličnoj vagi, jer za druge ne zna.
Čika koji je merio prolaznike podsmešljivo upita Jasnu:
- Koga ti želiš da izmeriš, sebe ili malog psa?
- I malog psa i malu Jasnu - odgovorila je Jasna.
Sad se čika uozbiljio i ponovo upitao:
- A kako ćemo izmeriti tvog malog psa?
- Obično, kao i sve druge - govorila je Jasna ubedljivo kao da je već deset puta merila svog malog psa.
Ali kad su počeli da mere malog psa, videli su da je to teško. Jasna stavi psa na vagu i drži ga za rep. Čika jednom rukom pomera teg, a drugom drži psa za uši. A kad čika namesti teg, onda vikne:
- Jedan, dva, tri - puštaj!
I, kad oni puste rep i uši, mali pas skoči sa vage neizmeren. I to se tako ponavljalo jedanput, dvaput, triput - nisam mogao da izbrojim koliko puta. Okupilo se oko njih već mnogo sveta. Odjednom iz gužve izađe čovek, izvadi olovku i hartiju i reče:
- Ja sam profesor matematike. Ja ću izmeriti malog psa i malu Jasnu.
- Vi!?... - čudila se Jasna.
- Ja - reče profesor matematike. - Prvo neka Jasna stane na vagu sa malim psom u naručju.
Jasna je stala na vagu sa malim psom u naručju, a profesor je rekao i odmah zabeležio:
- Jasna i mali pas teški su dvedeset pet kilograma. Dobro. Sada neka stane na vagu samo Jasna.
Jasna je pustila psa i stala na vagu, a profesor matematike je rekao i odmah zapisao:
- Mala Jasna bez malog psa teška je 21 kilogram.
Onda je profesor zamolio svet, Jasnu i malog psa za tišinu i počeo da računa:
- Sada ćemo oduzeti dvadeset i jedan kilogram od dvadeset i pet kilograma... Jedan i četiri su pet. Pišem četiri. Dva do dva - nula. Znači, mali pas je težak četiri kilograma. I još nešto - dodao je profesor matematike:
- Jasna je teža od ovog malog psa pet puta i - malo više.