Paul Eluard

Lijepa i slična

Jedno lice pri kraju dana
Jedna kolijevka u mrtvu lišću dana
Jedan bokor gole kiše
Cijelo sunce prekrito
Svi izvori izvora na dnu vode
Sva ogledala razbitih ogledala
Jedno lice u ravnovjesju tišine
Jedan oblutak među drugim oblutcima
Za lišće pri posljednjem odsjaju dana
Jedno lice slično licima zaboravljenim.

Jedna za sve

Najbolje znana ljubljena jedva je vidljiva
Ali njena se pratnja pojavljuje u haljinama otužnim
Da bi oduzela sve tijelu i ostavila sve srcu
Prva je i sama zatočena
Kao na dnu dana crnog, lažno sunce od munja
Kao u svježoj travi uporan potok
Najljepša ga sniva gdje vid je uzaludan
Bez koprene, bez tajni, ali prisan razlog
Sve snage mog života bez ijednog napora
Ali njene pratilice, ali njene slike gomilice
Česljaju se umiljato i brzaju trkom
Njene slobodne grudi miješaju ulicu s vječnim
I njene draži opravdavaju jedinu moguću ljubav.

Izroni

Izleće devojče iz kaplje vode
Mlada devojka usamljena
Usred svojih nagih haljina
Baš kao naga devojka
Iz dlanova ruke koji je mole
O pozdravljam te
Gorim usred usamljenog plamena
I sagorevam u onom koji je obasjava
O pojavi se moja mlada aveti
U tvojim rukama ostrvo neznano
Uobličiće se u tvoje telo
Nasmejana lepotice moja
I ostrvo i more se smanjuju
I čitav prostor samo je drhtaj
Za nas oboje horizont je jedan
Izroni i okruži moj vidokrug
Daj života svim našim snovima
Otvori svoje oči

Idealno telo

Pod nebom širom otvorenim more sklapa svoja krila
Ivicom tvoga osmeha jedna staza vodi od mene
Sanjalico sva od puti svetlosti sva od ognja
Uvećavaj moju radost zbriši prostranstva
Požuri da razviješ i moj san i moj vid.

Izmislio sam te

Veliku zahvalnost dugujem životu
Ne svome već svekolikom
Jer ti si žena sveukupna
I ništa te ne svodi na samu tebe
Spavaj detinjstvo moje zlatno poverenje moje
Na nosiljci u kojoj nam je samo jedno srce
Izbegavaj bedu sa licem čoveka
Bditi nad tobom znači sanjati da si ti
Biti ozbiljan
I ništa ne shvatati
A da mi se glava razumom osvetli
Bio bih samo čovek koji nije u pravu
Ja sam budućnost i ništa granica nema
A ti me uspavljuj jer nemam sna
Mi delimo nerazgovetnu masu
Plodova cveća plodova koje pokriva cveće
I sunca koje se upliće u noć
Kao da je noć
Bila zemlja boja
Kao da se zelenilo i jesen
Rađaju iz inja na granama
Kao da se živi koji se nazivaju
So zemlje ili svetlost noći
Ne mogu praviti da su ono što nisu
Ne mogu imati stomak skromniji
Grudi pristojne ljupke predusretljive
I ruke uporne na radu milovanja
Gde si to ti ja živim živeo sam živeću
Ja stvaram stvorio sam te pa i izmeniću te
A ipak za tebe sam samo dete bez smisla
Izmislio sam te ja

Istovetnosti

Ja vidim polja i mora istim danom obasjane
Nikakve razlike nema
Između peska koji drema
Sekire na ivici rane
Tela kao kite rascvetane
I vulkana zdravlja
Ja vidim ubitačnu i dobru
Gordost koja trza svoju sekiru
I telo koje s punim prezirom uživa svoju slavu
Ja vidim ubitačni i očajni pesak
Koji se vraća na svoje početno ležište
I zdravlje koje sanjari
Drhteći vulkan kao razgolićeno srce
Od pohlepnih ptica barke pozobane
I svetkovine bez sjaja bolove bez odjeka
Lica oči kao plen senke
Smeha kao raskršće
Polja more dosadu kruženja nema kule
Kule beskrajne
Vidim čitam zaboravljam
Otvorenu knjigu svojih zatvorenih prozora

Intima

Hoću samo da te volim
Oluja ispunja dolinu
Jedna riba rijeku
Stvorih te po mjeri svoje samoće
Čitav svijet da se sakrijemo
Dane i noći da bismo se razumjeli
Da ništa više ne vidim u tvojim očima
Osim onoga što mislim o tebi
I o jednom svijetu nalik na tvoj lik
I o danima i noćima upravljenim tvojim vjeđama.

Godišnjica

Ja proslavljam ono što je glavno tvoju prisutnost
Ništa nije prošlo život donosi novo lišće
Najmlađi potoci ističu iz sveže trave
I pošto mi volimo toplotu toplo je
Voće se koristi suncem boje sagorevaju
A zatim jesen se vatreno udvara devičanskoj zimi
Čovek ne sazreva on stari a njegova deca
Imaju vremena da ostare pre nego što on umre
I decu svoje dece on zasmejava
A ti prva i poslednja nisi ostarila
I da bi ozarila moju ljubav i moj život
Ti ćeš sačuvati tvoje srce lepe nage žene

Biti

Čelo kao izgubljena zastava,
Nosim te kada sam sam
Hladnim ulicama,
Crnim sobama,
I vičem u bolu.
Neću da ih pustim,
Tvoje jasne i teške ruke,
Rođene u zatvorenom ogledalu mojih.
Sve ostalo je dobro,
Sve ostalo je još beskorisnije
Od života.

Biti

Čelo kao izgubljena zastava,
Nosim te kada sam sam
Hladnim ulicama,
Crnim sobama,
I vičem u bolu.

Neću da ih pustim,
Tvoje jasne i teške ruke,
Rođene u zatvorenom ogledalu mojih.

Sve ostalo je dobro,
Sve ostalo je još beskorisnije
Od života.

Dobar dan tugo

Zbogom tugo
Dobar dan tugo

Vidim te u svim naborima neba
Vidim te u očima koje volim
Ti nisi baš sasvim bijedna
Jer i najsiromašnije usne odaju te
Onim svojim divnim osmjehom

Dobar dan tugo
Ljubavi ljupkih tijela
Snago ljubavi

Tvoja privlačnost izbija
Kao neka bestjelesna sveobuhvatnost
Dušo razočarana

Ti tugo
Ti lijepo lice

Godišnjica

Ja proslavljam ono što je glavno tvoju prisutnost
Ništa nije prošlo život donosi novo lišće
Najmlađi potoci ističu iz sveže trave

I pošto mi volimo toplotu toplo je
Voće se koristi suncem boje sagorevaju
A zatim jesen se vatreno udvara devičanskoj zimi

Čovek ne sazreva on stari a njegova deca
Imaju vremena da ostare pre nego što on umre
I decu svoje dece on zasmejava

A ti prva i poslednja nisi ostarila
I da bi ozarila moju ljubav i moj život
Ti ćeš sačuvati tvoje srce lepe nage žene

Izmislio sam te

Veliku zahvalnost dugujem životu
Ne svome već svekolikom
Jer ti si žena sveukupna
I ništa te ne svodi na samu tebe
Spavaj detinjstvo moje zlatno poverenje moje
Na nosiljci u kojoj nam je samo jedno srce
Izbegavaj bedu sa licem čoveka
Bditi nad tobom znači sanjati da si ti

Biti ozbiljan
I ništa ne shvatati
A da mi se glava razumom osvetli
Bio bih samo čovek koji nije u pravu
Ja sam budućnost i ništa granica nema
A ti me uspavljuj jer nemam sna
Mi delimo nerazgovetnu masu
Plodova cveća plodova koje pokriva cveće
I sunca koje se upliće u noć

Kao da je noć
Bila zemlja boja
Kao da se zelenilo i jesen
Rađaju iz inja na granama
Kao da se živi koji se nazivaju
So zemlje ili svetlost noći
Ne mogu praviti da su ono što nisu
Ne mogu imati stomak skromniji
Grudi pristojne ljupke predusretljive
I ruke uporne na radu milovanja
Gde si to ti ja živim živeo sam živeću
Ja stvaram stvorio sam te pa i izmeniću te
A ipak za tebe sam samo dete bez smisla

Izmislio sam te ja

Nisam sam

Zasuta
Plodovima lakim usnama
Kićena
Hiljadom raznovrsnih cvetova
Ponosna
U zagrljaju sunca
Srećna
Zbog jedne obične ptice
Očarana
Jednom kapi kiše
Lepša
Nego jutanje nebo
Verna

Govorim o jednom vrtu
Sanjam

Ali upravo volim

Pustolovina visi o vratu svog takmaca

Pustolovina visi o vratu svog takmaca
Ljubav koje se pogled ponovo nađe ili izgubi
Na trgovima očiju pustim ili napućenim.
Sve pustolovine lica ljudskoga
Krikovi bez odjeka znakovi smrti vreme zaboravljeno
Toliko lica lepih tako lepih
Da ih suze skrivaju
Toliko očiju tako sigurnih u svoju noć
Koliko ljubavnika umirući zajedno
Toliko poljubaca tajnih i toliko vode bez oblaka
Aveti ponikle iz odsutnosti večnih
Sve beše dostojno ljubavi
Blaga su zidovi i njihova sena je slepa
I ljubav je na svetu radi zaborava sveta.

Poslednji dah

Ptica jedna umire ustreljena
Na tvojim povijenim ramenima
Još lebdi zračak svetlosti
Godine manje vrede no jedan dan
I život manje nego ljubav

Ti vrediš još uvek poljubac
I ništa nije tako kao vreme
Kad se oseti šta nam ostaje
I sve je svetlo ispod belog plašta
Koji te otkriva i mene očekuje

Smrt ljubav život

Vjerovao sam da bih mogao skršiti dubinu beskraja
Svojom patnjom posve golom bez dodira i odjeka
Pružio sam se u svojoj tamnici čistih vrata
Kao razuman mrtvac koji je znao umrijeti
Mrtvac okrunjen jedino svojim ništavilom
Pružio sam se na besmislenim valovima
Otrova što ga je upila ljubav praha
Samoća mi se činila življom od krvi

Htio sam razuditi život
Htio razdijeliti smrt spomoću smrti
Vratiti svoje srce praznini i prazninu životu
Izbrisati sve što nije ništa ni staklo ni para
Ni ništa ispred ni ništa iza potpunog ništa
Bijah uklonio led iz sklopljenih ruku
Bijah uklonio zimski kostur
Zavjeta življenja koje se poništava.

S tobom

Ulicu držim u ruci kao čašu
Punu opčinjujuće svetlosti
Punu lepršavih reči
I bezrazložnog smeha
Najlepši plod ove zemlje

Prolaznici kao da su od slame
Ptice plava odsutnost
A devojka mršava i bleda
I stalno nešto zabrinuta
Neće izostati da se pojavi

Ta starinski sitna devojka
Potvrđuje moje snove
Povinjava se mojim željama
I odbljeskuje detinjstvom
Na zlatnim talasima ulice

Paul Eluard rođen je 1895. a umro 1952. Bio je vojnik u 1 svjetskom ratu a 1917. objavljuje plaketu proturatnih stihova Dužnost! i nemir. Poslije rata ističe se u pokretu nadrealista (s Bretonom objavljuje 1930. Bezgrešno začeće i Usporiti rad). Mnogo putuje i često odžava konferanse o francuskoj poeziji. Za vrijeme građanskog rata u Španiji aktivno podupire antifašističke snage a u vremenu njemačke okupacije Francuske postaje najvažniji pjesnik pokreta otpora (Poezija i istina; Na njemačkom sastanku). Od 1942. član je Komunističke partije. Intiman u svojim pjesmama, jasan i čovječan, Eluard fluidnim jezikom pjeva o ljubavi i ljepoti, o bratstvu među Ijudima a iznad svega uznosi slobodu. Napisao je uvodnu pjesmu za francusko izdanje Jame I. G. Kovačića. Važnije zbirke: Umrijeti od neumiranja, Prijestolnica bola; Ljubav, Poezija; Javna ruža; Moći sve reći; Političke pjesme; Feniks.

Godišnjica

Ja proslavljam ono što je glavno tvoju prisutnost
Ništa nije prošlo život donosi novo lišće
Najmlađi potoci ističu iz sveže trave

I pošto mi volimo toplotu toplo je
Voće se koristi suncem boje sagorevaju
A zatim jesen se vatreno udvara devičanskoj zimi

Čovek ne sazreva on stari a njegova deca
Imaju vremena da ostare pre nego što on umre
I decu svoje dece on zasmejava

A ti prva i poslednja nisi ostarila
I da bi ozarila moju ljubav i moj život
Ti ćeš sačuvati tvoje srce lepe nage žene

Intima

Hoću samo da te volim
Oluja ispunja dolinu
Jedna riba rijeku

Stvorih te po mjeri svoje samoće
Čitav svijet da se sakrijemo
Dane i noći da bismo se razumjeli

Da ništa više ne vidim u tvojim očima
Osim onoga što mislim o tebi
I o jednom svijetu nalik na tvoj lik

I o danima i noćima upravljenim tvojim vjeđama.

Istovetnosti

Ja vidim polja i mora istim danom obasjane
Nikakve razlike nema
Između peska koji drema
Sekire na ivici rane
Tela kao kite rascvetane
I vulkana zdravlja

Ja vidim ubitačnu i dobru
Gordost koja trza svoju sekiru
I telo koje s punim prezirom uživa svoju slavu
Ja vidim ubitačni i očajni pesak
Koji se vraća na svoje početno ležište
I zdravlje koje sanjari
Drhteći vulkan kao razgolićeno srce

Od pohlepnih ptica barke pozobane
I svetkovine bez sjaja bolove bez odjeka
Lica oči kao plen senke
Smeha kao raskršće
Polja more dosadu kruženja nema kule
Kule beskrajne

Vidim čitam zaboravljam
Otvorenu knjigu svojih zatvorenih prozora

Izmislio sam te

Veliku zahvalnost dugujem životu
Ne svome već svekolikom
Jer ti si žena sveukupna
I ništa te ne svodi na samu tebe
Spavaj detinjstvo moje zlatno poverenje moje
Na nosiljci u kojoj nam je samo jedno srce
Izbegavaj bedu sa licem čoveka
Bditi nad tobom znači sanjati da si ti

Biti ozbiljan
I ništa ne shvatati
A da mi se glava razumom osvetli
Bio bih samo čovek koji nije u pravu
Ja sam budućnost i ništa granica nema
A ti me uspavljuj jer nemam sna
Mi delimo nerazgovetnu masu
Plodova cveća plodova koje pokriva cveće
I sunca koje se upliće u noć

Kao da je noć
Bila zemlja boja
Kao da se zelenilo i jesen
Rađaju iz inja na granama
Kao da se živi koji se nazivaju
So zemlje ili svetlost noći
Ne mogu praviti da su ono što nisu
Ne mogu imati stomak skromniji
Grudi pristojne ljupke predusretljive
I ruke uporne na radu milovanja
Gde si to ti ja živim živeo sam živeću
Ja stvaram stvorio sam te pa i izmeniću te
A ipak za tebe sam samo dete bez smisla

Izmislio sam te ja

Izroni

Izleće devojče iz kaplje vode
Mlada devojka usamljena
Usred svojih nagih haljina
Baš kao naga devojka
Iz dlanova ruke koji je mole
O pozdravljam te

Gorim usred usamljenog plamena
I sagorevam u onom koji je obasjava
O pojavi se moja mlada aveti
U tvojim rukama ostrvo neznano
Uobličiće se u tvoje telo
Nasmejana lepotice moja

I ostrvo i more se smanjuju
I čitav prostor samo je drhtaj
Za nas oboje horizont je jedan
Izroni i okruži moj vidokrug
Daj života svim našim snovima
Otvori svoje oči

Jedna za sve

Najbolje znana ljubljena jedva je vidljiva
Ali njena se pratnja pojavljuje u haljinama otužnim
Da bi oduzela sve tijelu i ostavila sve srcu

Prva je i sama zatočena
Kao na dnu dana crnog, lažno sunce od munja
Kao u svježoj travi uporan potok

Najljepša ga sniva gdje vid je uzaludan
Bez koprene, bez tajni, ali prisan razlog
Sve snage mog života bez ijednog napora

Ali njene pratilice, ali njene slike gomilice
Česljaju se umiljato i brzaju trkom
Njene slobodne grudi miješaju ulicu s vječnim

I njene draži opravdavaju jedinu moguću ljubav.