Paul Eluard

Lijepa i slična

Jedno lice pri kraju dana
Jedna kolijevka u mrtvu lišću dana
Jedan bokor gole kiše
Cijelo sunce prekrito
Svi izvori izvora na dnu vode
Sva ogledala razbitih ogledala
Jedno lice u ravnovjesju tišine
Jedan oblutak među drugim oblutcima
Za lišće pri posljednjem odsjaju dana
Jedno lice slično licima zaboravljenim.

Na moru

Gledam te a sunce raste
I brzo će nam prekriti dan
Probudi srce i početnu boju
Da bi raznijela sva zla noćna

Gledam te i sve je golo
Vani barke nemaju vode
Treba sve reći u malo riječi
More je hladno bez ljubavi

To je eto početak svijeta
Vali će uljuljati nebo
Ti se uljuljkuješ u plahtama
I san vučeš prema sebi

Probudi se da ti slijedim trag
Imam tijelo da te čekam i pratim
Od vrata zore do vrata sjene
Tijelo da te ljubim dok živim
Imam srce da snim izvan tvoga sna.

Nagost istine

Ja to dobro znam
Očaj nema krila,
Niti ljubav,
Nemaju lica,
Ne govore,
Ja se ne mičem,
Ja ih ne gledam,

Ja im ne govorim
Ali sam ipak
isto tako živ
kao moja ljubav
i moj očaj

Nedelja dana
1
Talasi reke
Beskrajnost neba
Vetar list i krilo
Pogled i reč
I ljubav moja prema tebi
Sve je u pokretu
2
Od jutros naiđe
Dobra vest
Da si me sanjala
3
Hteo bih da udružim našu usamljeničku ljubav
Sa mestima najnastanjenijim na svetu
Da bi za one koji se vole kao mi
Mogla načiniti mesta
Mnogobrojni su a tako ih je malo
4
Prebacujem svome srcu
Prebacujem svome telu
Al nikakvo zlo ne činim
Onoj koju obožavam
5
Bilo nas je dvoje i mi preživesmo
Jedan dan sunčane ljubavi
Naše sunce ljubili smo zajedno
I čitav život bio nam je vidljiv
A kad noć dođe ostasmo bez senke
Da glačamo zlato naše zajedničke krvi
Bilo nas je dvoje u srcu jedinog blaga
Čije blistanje neće nikad prestati
6
Magla spaja svoju svetlost
Sa zelenilom mraka
Ti spajaš svoju toplu put
Sa mojom strasnom žudnjom
7
Ti se pokrivaš ti sebe osvetljavaš
Ti si uspavljuješ i budiš
U toku vernih godišnjih doba
Ti gradiš jednu kuću
I tvoje je srce dozreva
Kao postelju i kao voće
I tvoje telo u njoj se skriva
I tvoji se snovi tamo produžuju
To je kuća nežnih dana
I poljubaca u noći

Naša godina

Voleću tvoju kuću
I svaki njen kamen
Voli moj dom ljubavi
A i ja ću voleti tvoj

Mi smo u našoj kući
Kuća je u našoj sobi
A naša kuća je u šumi
I mi koračamo kroz nju
Ja naslonjena na tvoje rame

Između dva drveta zrak
Lepši je od svih drveta
Između blistavih ruku
Svetliji je od svih nas
Imamo jedna usta samo
Na licu naše ljubavi
Da živimo i umremo
Da pevamo i opet se rađamo
U starom ljubavnom žaru

Januar je prvi poljubac
Dok svi su meseci lepi
Maj ukovrdžava meku glavicu
Paperje nekog lepog cveta
Odgovor dolazi iz bliza
Krila nalaze granu
A lišće uvek svoj oblik
Svaki cvet ima svoje sunce
Svako lice je u cvetu

Plemenita tišina jeseni
Spokojstvo je zaboravljene pesme
A zvono belog tihog snega
Oglašuje tajne Decembra
Ti mi daješ hrabrosti
Sa tobom godina je lepa
Moja su usta četiri vetra
Blagodet elemenata

Nisam sam

Zasuta
Plodovima lakim usnama
Kićena
Hiljadom raznovrsnih cvetova
Ponosna
U zagrljaju sunca
Srećna
Zbog jedne obične ptice
Očarana
Jednom kapi kiše
Lepša
Nego jutanje nebo
Verna

Govorim o jednom vrtu
Sanjam

Ali upravo volim

Odsutnost

Odlazim u naručje sjena,
Evo me podno sjena,
Sam.
Milosrđe je na višem i može tamo ostati,
Krepost stvara milostinju od njenih grudi,
A ljupkost se uhvatila u mrežu njenih vjeđa.
Ona je ljepša od kipova na stubištu,
Ona je tvrđa,
Ona je dolje s kamenjem i sa sjenama.
Ja sam joj se pridružio.

Tu jasnoća gubi svoju posljednju bitku.
Ako zaspim, to je zato da više ne sanjam.
Kakvo će tada biti oružje moje pobjede?
U mojim velikim otvorenim očima
sunce pravi pukotine.

O perivoji mojih očiju!
Plodovi su ovdje da bi predstavljali cvjetove,
Cvjetove u noći.
Prozor od lišća
Otvara se naglo sred njena lica.
Gdje da spustim usne, prirodo bez obala?

Žena je ljepša od svijeta u kome živim,
I zatvaram oči.
Odlazim u naručje sjena,
Evo me podno sjena,
I sjene me čekaju.

______________________

Pustolovina visi o vratu svog takmaca

Pustolovina visi o vratu svog takmaca
Ljubav koje se pogled ponovo nađe ili izgubi
Na trgovima očiju pustim ili napućenim.
Sve pustolovine lica ljudskoga
Krikovi bez odjeka znakovi smrti vreme zaboravljeno
Toliko lica lepih tako lepih
Da ih suze skrivaju
Toliko očiju tako sigurnih u svoju noć
Koliko ljubavnika umirući zajedno
Toliko poljubaca tajnih i toliko vode bez oblaka
Aveti ponikle iz odsutnosti večnih
Sve beše dostojno ljubavi
Blaga su zidovi i njihova sena je slepa
I ljubav je na svetu radi zaborava sveta.

Poslednji dah

Ptica jedna umire ustreljena
Na tvojim povijenim ramenima
Još lebdi zračak svetlosti
Godine manje vrede no jedan dan
I život manje nego ljubav

Ti vrediš još uvek poljubac
I ništa nije tako kao vreme
Kad se oseti šta nam ostaje
I sve je svetlo ispod belog plašta
Koji te otkriva i mene očekuje

Red i nered u ljubavi

Da bih počeo pomenuću elemente
Tvoj glas tvoje oči ruke usne

Na zemlji sam a zašto bih i bio
Da ti nisi na njoj takođe

U kupatilu sam koje se istovetilo
Sa morem slatke vode

U onom kupatilu koje je plamen ljubavi
Izdubio u našim očima

A to kupatilo koje je plamen ljubavi
U koje sam stupio
Vrelinom tvojih ruku
Ljupkošću tvojih usana

To prvo bilo je životno
Kao neka rascvetana livada

Naša ćutnja naše reči
Svetlost koja odlazi
Svetlost koja se na vraća

Smrt ljubav život

Vjerovao sam da bih mogao skršiti dubinu beskraja
Svojom patnjom posve golom bez dodira i odjeka
Pružio sam se u svojoj tamnici čistih vrata
Kao razuman mrtvac koji je znao umrijeti
Mrtvac okrunjen jedino svojim ništavilom
Pružio sam se na besmislenim valovima
Otrova što ga je upila ljubav praha
Samoća mi se činila življom od krvi

Htio sam razuditi život
Htio razdijeliti smrt spomoću smrti
Vratiti svoje srce praznini i prazninu životu
Izbrisati sve što nije ništa ni staklo ni para
Ni ništa ispred ni ništa iza potpunog ništa
Bijah uklonio led iz sklopljenih ruku
Bijah uklonio zimski kostur
Zavjeta življenja koje se poništava.

Stari zakon

Silan je to zakon ljudi
Od grožđa da prave vino
Od uglja da pale vatru
Od poljubaca da prave ljude

Težak je to zakon ljudi
Sačuvati sebe mimo
Svih ratova i svih beda
I u prkos opasnosti od smrti

Divan je to zakon ljudi
Praviti od vode svetlost
Pretvarati sne u stvarnost
A od neprijatelja braću

Zakon star a uvek nov
I da se usavršava stalno
Iz dubine srca deteta
Do najvišega uma

S tobom

Ulicu držim u ruci kao čašu
Punu opčinjujuće svetlosti
Punu lepršavih reči
I bezrazložnog smeha
Najlepši plod ove zemlje

Prolaznici kao da su od slame
Ptice plava odsutnost
A devojka mršava i bleda
I stalno nešto zabrinuta
Neće izostati da se pojavi

Ta starinski sitna devojka
Potvrđuje moje snove
Povinjava se mojim željama
I odbljeskuje detinjstvom
Na zlatnim talasima ulice

Tvoja narandžasta kosa u praznini sveta

Tvoja narandžasta kosa u praznini sveta,
U praznini teških stakala tišine
I od sene gde moje gole ruke traže sva tvoja lica,
Oblik tvoga srca je varljiv
I tvoja ljubav nalik mojoj izgubljenoj želji
O uzdasi od ambre, sanje i pogledi.
Ali ti nisi vazda bila uza me. Moje sećanje
Još uvek u tami jer vide gde dolaziš
I odlaziš. Vreme se služi rečima kao ljubav.

Volim te

Volim te za sve žene koje nisam upoznao
Volim te za sva vremena u kojima nisam živio
Zbog mirisa velike pučine i mirisa topla kruha
Zbog snijega što se topi i prvih cvjetova
Zbog čednih životinja kojih se čovjek ne plaši
Volim te zbog voljenja
Volim te zbog svih žena koje ne volim

Jedino u tebi ja se dobro vidim
Bez tebe ne vidim ništa nego široku pustoš
Između nekad i danas
Postojale su sve te smrti što sam ih
ostavio za plotom
Nisam mogao probiti zid svog ogledala
Morao sam učiti život slovo po slovo
Kako se zaboravlja

Volim te zbog tvoje mudrosti koja nije moja
Zbog zdravlja
Volim te unatoč svim obmanama
Zbog tog besmrtna srca što ga ne zadržavam
Ti misliš da si sumnja a nisi nego razum
Ti si veliko sunce što mi na glavu sjeda
Kad sam siguran u sebe sama.

Večna pesma

Očima prstiju proučavam osmehe
I zoru i uspavane trave
One se bude na pojavu životinja
I grudi koje nemaju više gladi
Ni više stida

I ženu koja postaje saučesnik
Ljubavi mlake i ljubavi plahe
Ženu obazrivu prema životu
U oluji jecaja
Ili zelenom ostrvu tišine

Očima prstiju ispitujem osmehe
I prenosim ih dalje
Pa kakva su to bića umiljata
Koja govore shodno mome odmoru
I osmehuju se na rosu

Blago je sunce kao krtica
Kovrdža na niskom čelu
Duga i nepomična noć je napukla
I lepa maska razbijena
Lanac prekinut

Listak na grani savio se
A osmeh nastavio put
Oči moje prsti moji
I naša mladost nežno i blago
Rađaju novu zoru na zemlji

Zbog ljubavi

Razmrsio sam sobu gdje spavam, gdje snivam
Razmrsio sam polje i grad gdje život provodim,
Gdje svjetlo se skuplja u mojim odsutnim očima,
Gdje sunce izlazi, gdje snivajuć bdim.

Svijet male sreće, bez površine i bez dna,
S odmah zaboravljenim čarima,
Rođenje i smrt zamršava njihove dodire
U neba i zemlje pomiješanim naborima.

Ništa ne odijelih, već udvostručih srce svoje.
Da bi se voljelo, sve stvorih:nestvarno i što je java;
Dadoh joj njen razum, njen oblik, njenu toplinu
I besmrtnu ulogu-njoj koja me obasjava.

Zaljubljena

Ona stoji na mojim očnim kapcima
I njene kose zamršene su u mojima,
Njeno telo ima oblik mojih ruku,
Ona je boje mojih očiju,
Ona se utapa u moju senku
Kao kamen u nebo.

Ona ima uvek otvorene oči
I ne dopusta mi da spavam.
Njeni snovi pri punoj svetlosti
Mogu sunce da ispare,
Zbog njih se smejem, plačem i smejem,
Govorim, a ništa ne kazujem.

Zora

Za sunce koje šeta po vasioni
Siguran sam kao i za tebe
Sunce našu zemlju rađa

Jedan osmeh iznad noći
Na licu otkrivenom uspavane žene
Koja sanja zoru

Velika je to tajna zadovoljstva
čudne borbe tih izmaglina
Koje nam skrivaju nebo i zemlju

Ona nas ostavlja jedne drugima
Jedne drugima za svagda
O ti koju danima otimam od zaborava

O ti kojoj sam želeo da bude srećna