Samo jednu godinu kasnije ovaj, ovako opisan čovek, koji je već voleo druge žene, među njima i Anais Nin, francusku spisateljicu i koautora mnogih njegovih erotskih priča, upoznao je Brendu Venus, lepu, mladu ženu koja je pokušavala da se probije u svetu filma. Dakle, Brenda Venus je u njegov  život ušla kada je on imao 84 godine i njihova ljubavna priča trajala je sve do Milerove smrti (1980).  Za to vreme, napisao joj je oko 1,500 pisama. Ta prepiska je delimično objavljena u knjizi “Draga, draga Brenda – ljubavna pisma Henrija Milera Brendi Venus” (Dear, Dear Brenda – The Love Letters of Henry Miller to Brenda Venus).

Poput mnogih mladih  glumica  na početku  karijere u Holivudu,  Brenda je  kao fotomodel pozirala naga,  i upravo te fotografije su ušle u život Henrija Milera pre nje same, u pismu  u kome mu je vratila drugo pismo, koje je on nekada davno napisao nekoj ženi, a ona našla u knjzi koju je kupila u antikvarnici.[You must be registered and logged in to see this image.]

Tvorac trilogije “Sexus” – “Plexus” – “Nexus”, “Rakove obratnice” (Tropic of Cancer) i “Jarčeve obratnice” (Tropic of Capricorn),  kao i mnogih drugih dela izrazito erotske sadržine,  ništa  manje strasno nije zvučao ni u prepisci sa svojim ženama, naročito Brendom .  Jednom prilikom zjavio je da se osećao kao pogođen gromom kada je prvi put zagrlio njeno mlado i snažno telo.  Bio je veoma bolestan, mnogo vremena je provodio u krevetu zbog artritisa i skleroze, ali, kako je izjavio njegov najbolji prijatelj Lorens Darel (Lawrence Durrell), misao o Brendi bila je u njemu sveprisutna. Govorio je da ga ona bukvalno održava u životu, da zahvaljujući njoj on živi svoje poslednje dane u bajkovitoj ljubavnoj euforiji. “Umesto da proživi svoje poslednje dane u društvu lekova, on ih je proveo u ljubavnoj ekstazi. Brenda Venus je odigrala najlepšu ulogu koju jedna glumica može da poželi: ulogu muze koja održava u životu jedan veliki duh na njegovom zalasku.”

Brenda Venus je glumica, model, balerina,  producent i reditelj baletskih predstava. Autor je dva bestselera – “Tajne zavođenja za muškarce” i “Tajne zavođenja za žene” (“Secrets of Seduction for Men” / “Secrets of Seduction for Women”), koji su prevedeni na 37 jezika. Nekoliko  godina je pisala kolumne za “Playboy”, “Cosmopolitan”, “Details” i “Esquire”. Slikana je i fotografisana od strane velikih umetnika, kao što su Džordž Harel (George Hurrell), Pompeo Pozar (Pompeo Posar), Ken Markus (Ken Marcus) i Geri Dobri (Gary Dobry).

Dana 10. novembra, na njen rođendan , u Moskvi, biće održana premijera  predstave “Venus” o njenom životu, a u izvođenju najvećih zvezda ruskog Boljšoj teatra (Большой театр). Premijer Rusije Vladimir Putin pozvao ju je da tim povodom bude njegova gošća.

Počeo je da pravi fenomenalne slike već kao desetogodišnjak, njegov talenat jednostavno nije mogao da ostane neprimećen. Oca je prevazišao jako brzo, ali ga je on podržavao, pronalazio mu modele i motivisao da razvija svoje talente. Već sa trinaest godina imao je prvu izložbu, a savremenici su govorili da Pikaso nikada nije crtao kao dete. Godine 1891. porodica se preselila u La Korunju, a posle smrti sedmogodišnje Pikasove sestre Končite odlaze u Barselonu. Sa samo 14 godina Pablo je uspeo da položi prijemni za upis u umetničku školu, ali nije bio rad da uči. U školi nije podnosio disciplinu, pa su ga često kažnjavali. Pikaso je tada zapisao: “Zatvarali su me u malu sobu sa belim zidovima i klupom na kojoj sam mogao da sedim. Bilo je sjajno, jer sam u miru mogao da slikam po zidovima”.

Otac nije mogao da prihvati njegovu buntovnu prirodu, pa ga šalje u Madrid gde se Pablo upisao u najpoznatiju umetničku školu u državi, Kraljevsku akademiju San Fernando. Dobio je priliku da poseti čuveni muzej El Prado i da se divi radovima Velaskeza, Goje, El Greka...

"Umetnost je laž koja nam pomaže da spoznamo istinu", govorio je Pikaso, a kako ga je smrt jezivo plašila stalno je strahovao da neće završiti ono što je započeo, i često je umeo da kaže: "Za sutra ostavi samo ono što želiš ostaviti nedovršenim, ako umreš”.
Odlučio je da ode u Pariz, koji je tada bio umetnička prestonica Evrope. Godine 1900. našao se u gradu svetlosti gde se upoznao sa pesnikom i novinarem Maksom Džejkobom, koji mu postaje dobar prijatelj. Živeli su zajedno u iznajmljenom stanu, a Maks ga je učio francuski. Nisu imali novca, a biografi pišu kako su u to vreme mnoga Pablova remek-dela završila u peći kako bi se dva siromašna cimera zgrejala. Tada je već počeo njegov bizaran odnos prema ženama. Jedan njegov prijatelj silno je bio zaljubljen u izvesnu Germin, ali je bio impotentan i nije mogao da vodi ljubav sa njom. Pikasu je to bilo jako zanimljivo, pa je rešio da odmeni prijatelja, što ga je potpuno dotuklo, pa je sebi oduzeo život. Ta tragedija Pikasa je "oterala" u "plavu fazu", pa je jedno vreme crtao vrlo melanholične slike u tamnijim tonovima. Ubrzo posle toga bio je opčinjen jednom striptizetom, nacrtao je nekoliko njenih aktova, koji nikada nisu bili javno prikazani. U madridskom časopisu „Mlada umetnost“ objavljuju se njegovi radovi i tada slavni slikar prvi put sliku potpisuje kao Pikaso.

Za njegov uspon dosta je bila zaslužna bogata američka kolekcionarka, Gertruda Stajn, koja je bila oduševljena njegovim radom. Fascinirana Pikasovim delima finansirala ga je i organizovala veliki broj izložbi kako bi se tada mladi umetnik predstavio javnosti. Počeo je da se kreće u boemskim krugovima, zabavama za odabrane renomirane umetnike toga vremena i počinje da biva priznat i poznat. Već 1907. godine, u njegovim i delima Žorža Baka počinje da se prepoznaje novi pravac u modernom slikarstvu. Preovlađuju elementi kugle, kocke i valjka, pa je novi stil nazvan kubizam i imao je izuzetn uticaj na razvoj apstraktnog slikarstva. Pikasov opus je ogroman, prema nekim podacima naslikao je preko 13 hiljada slika, sto hiljada grafika, 34 hiljade ilustracija za knjige i izvajao preko 300 skulptura.

Njegov buran boemski i umetnički život pratio je još burniji ljubavni. Žene su uvek bile njegova najveća inspiracija. Svaka njegova ljubavnica ovekovečena je na platnu, ili obrunto - svaki njegov model završavao je u njegovom krevetu. Jedan Pikasov prijatelj šalio se i rekao da je slavni slikar menjao žene kao slikarske tehnike, jer se vrlo često događalo da je bio u paralelnim vezama. Imao je dve žene, četvoro dece (poslednje dete dobio je u sedmoj deceniji), mnogo ljubavnica, kratkih i dugih veza. Ipak, samo sedam žena bilo je važno u njegovom životu, njih je voleo najviše - model Fernanda Olivije, Eva Guel, balerina Olga Hohlova, Mari-Tereza Volter, slikarka i fotograf Dora Mar, mlada studentikinja umetnosti Fransoaz Žilo i Žaklin Roke...

Jedan od njegovih biografa, Patrik O Brajen, zabeležio je da su Pikasova osećanja prema ženama oscilirala od ekstremne nežnosti do snažne mržnje. Jedino što mu je bilo važno je da žena bude niža od njega, što je bilo teško jer je bio visok tek 163 centimetra.


Nevinost je izgubio u bordelu, a naviku da se zabavlja sa prostitutkama nasledio je od oca, kojem je odlazak u javnu kuću bio redovan nedeljni ritual. Pikaso je verovao da žene postoje da bi njega zadovoljile, a jedna od njegovih najslavnijih slika je "Les Demoiselles d’Avignon", na kojoj je pet golih prostitutki.

Njegova prva ljubav i duža veza bila je Fernanda Olivije (1881-1966). Ušla je u njegov studio kako bi se sklonila od kiše i ostala sedam godina. Žena vatrenocrvene kose, prelepog lica, bademastih očiju i izvajanog tela potpuno je opčinila Pikasa. Zarađivala je tako što je pozirala slikarima i bila je udata, ali to nije sprečilo ljubav sa slavnim slikarom. Zabranio joj je da pozira drugim slikarima, bila je samo njegova. Nacrtao je preko 60 njenih portreta za svega nekoliko meseci 1909. godine. Ulazak Fernande u njegov život označio je završetak njegove "plave faze" i ulazak u "ružičastu". Biografi su pisali da je fernanda bila izuzetno lenja žena, pa je Pikaso radio sve kućne poslove. I to je bilo samo tada, jer su kasnije sve žene koje su živele sa njim morale sve da rade same, nikada nije hteo da im pomogne. Međutim, Fernanda nije mogla da podnese njegovu posesivnost. Imala je i druge muškarce, želela je uvek nešto novo i drugačije, a kada je 1912. godine otišla sa jednim italijanskim slikarom,

Pikaso je imao aferu sa njenom prijateljicom Marsel Humber, koju je zvao Eva Gouel. Ubrzo se iz osvete rodila ljubav, ali Pikaso nije mogao da bude veran, vernost jednostavno nije bila njegov stil. Bio je sa drugim ženama, čak i kada je Eva pala u postelju. Godine 1915. umrla je od tuberkuloze ili kancera, Pikaso je bio uz nju kada je umirala, ali je istovremeno započeo vezu sa mladom Gabi Depardje. Evina smrt ga je jako pogodila, pa jedno vreme nije mogao da se skrasi ni sa jednom ženom, imao je mnogo ljubavnica i veza za jednu noć.

Odlučio je da otputuje u Rim i tamo se upoznao sa ruskom balerinom Olgom Hohlovom. Upoznao je dok je radio na baletu "Parade", bila je to ljubav na prvi pogled, venčali su se već sledeće godine u ruskoj pravoslavnoj crkvi u Parizu. Međutim, brak je bio buran, pun svađa, vike i prebacivanja. Ona je bila buržujka, želela je da napreduje na društvenoj lestvici, volela je formalne skupove, dok je Pikaso bio boem, voleo je drugačiji način života. Dobili su sina Pola čije je rođenje uticalo i na Pikasov rad, pa je počeo u svoje slike da ubacuje porodične motive, majke koje doje decu. Olga i Pablo bili su u braku 16 godina, ali je za to vreme Pikaso bio sa mnogo žena.


Od svih tih prolaznih avantura najviše je voleo Mari-Terezu Volter, koju je upoznao kada je bila 17-ogodišnjakinja, a on je imao 46. godina. Živela je u istoj ulici u kojoj su Olga i Pikaso imali stan i brzo je zapala za oko slavnom slikaru. Sve više vremena provodio je sa njom, a veza je bila tajna sve dok Olga nije saznala da je Mari trudna. Pikasu je rodila ćerku Maju, a on je ostao u formalnom braku sa Ogom kako ne bi morao da joj daje novac. Međutim, ni mlada žena ni novo dete nisu dugo držali Pikasovu pažnju. Ubrzo se zaljubio u Doru Mar 1936. samo godinu dana pošto se Maja rodila. Mari-Tereza je završila tragično, obesila se četiri godine posle smrti velikog slikara, a Majin sin Olivije napisao je knjigu o svom dedi 2004. godine.

Dora Mar (Teodora Marković), Jugoslovenka, tačnije poreklom Hrvatica, potpuno je zaludela Pikasa. Umetnica koja se bavila fotografijom postala je njegova životna saputnica sve do aprila 1944. godine kada se Pikaso po ko zna koji put ponovo zaljubio. Nova žena zvala se Fransoaz Žilo i nju je često nazivao "ličnom muzom". Udvarao joj se mesecima i ona mu je na kraju dala svoju nevinost.

Pikaso je bukvalno uništavao žene sa kojima je bio u vezi. Sve su ili obolele od psihičkih bolesti, ili su same sebi oduzele život. Kada je upoznao Doru Mar, odnosno kada mu je dosadila Mari-Tereza, Pikaso je organizovao da se njih dve sretnu u njegovom studiju. Govorio je da njihovu vrisku i tuču pamti kao jedan od najlepših trenutaka u svom životu. Njihov sukob zabeležio je i na platnu slikom "Birds in Cage", na kojoj se crna golubica, Dora, tuče sa belom, Mari Terez, i pobeđuje - crna.


Zanimljivo je da ga nijedna žena, osim Fransoaz, nije napustila, uvek je on bio taj koji odlazi. Imao je 62 godine kada se zaljubio u Fransoaz Gilo, ona je bila mlađa od njega skoro 40 godina, ali mu je rodila dvoje dece, sina Kloda (rođenog 1947. godine) i ćerku Palomu (1949.). Ćerki je dao ime po golubici koju je nacrtao kao podršku mirovnom pokretu u Drugom svetskom ratu. Međutim, ni ova veza nije bila konačna. Ljuta i frustrirana zbog Pikasovih stalnih prevara, Fransoaz ga je naustila 1953. godine.

Iza nje je ostala knjiga "Život sa Pikasom" koja je bila bestseler i objavljena je 11 godina posle njihovog rastanka. Toliko je razbesnela slavnog slikara da sa Fransoaz nije progovorio ni reč do svoje smrti. Nikada se više nije sreo ni sa njom ni sa njihovo dvoje dece

Pablo je bio najveća ljubav mog života, ali otišla sam pre nego što me je uništio”, napisala je Fransoaz, jedna od Pikasovih sedam velikih ljubavi. “Čovek mora nešto da preduzme da zaštiti sebe. Ja jesam. Ostale nisu. Pogledajte šta im se dogodilo - držale su se moćnog minotaura i platile su žestoku cenu”.

Biografi tvrde da je Pikaso bio opsednut ženama, zavođenjem i seksom. Izuzetno potentan, svakoj ženi koja mu se dopadala poklanjao bi zlatnu figuricu muškarca koja je značila da je želi u svom krevetu. Međutim, bile su pored njega samo dokle su ga inspirisale. Posle toga ih je odbacivao i sa neverovatnom lakoćom nalazio novu muzu. Fransoaz je napisala da je Pikaso bio lojalan, velikodušan, posvećen, ali samo dok mu je odgovaralo. Tada bi se neverovatno brzo transformisao u brutalnog i okrutnog čoveka.

"Bilo je divno biti sa njim, bio je divan, kao vatromet. Neverovatno kreativan, inteligentan i zavodljiv. Kada je bio raspoložen da šarmira i kamenje bi igralo u ritmu koji je on davao. Ali, bio je i veoma okrutan, sadista, bez milosti. Sve je moralo da bude onako kako je hteo. Vi ste bili tu samo zbog njega, on nikada nije bio tu zbog vas. Pablo je mislio da je bog, ali nije bio bog i to mu je smetalo”, opisivala je Fransoaz Pikasa u svojoj knjizi.

Iza jednog od najpoznatijih secesijskih umjetničkih djela Gustava Klimta „Poljubac“ krije se priča o ljubavi slikara i njegove muze, mlade modne dizajnerke Emilie Flöge. Dvije figure priljubljene jedna uz drugu u nježnom zagrljaju, prikriveni cvijećem na zlatnoj podlozi zauvijek su ostali ovjekovječeni na slikarevom platnu.

Veza umjetničkog para u to vrijeme bila je izrazito neobična i van tadašnjih okvira zato što su bili nezavisni i odlučili su se za vezu bez djece, živeći ispunjenim boemskim životom. Emilie, uspješna poslovna žena i dizajnerka, iako je ostala nepriznata u istoriji mode, ostavila je duboki trag u srcu umjetnika.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Njene avangardne kreacije koje je kreirala uz pomoć sestara, bile su presedan u to vrijeme, jer su svojom inovacijom u krojevima, dezenima i bojama odskakale od tadašnjih modnih okvira.

Atraktivna i unikatna odjeća bila je suprotna onome što je moglo da se nađe u modnim magazinima koji su vrvjeli od konfekcijske odjeće. Uticaj koji je Klimt ostavio na Emilie mogao se vidjeti i pri ulasku u modni salon koji je bio opremljen neobičnim namještajem i ukrasnim dodacima, izrazito nesvakidašnjim za to vrijeme.

Prostor koji je bio opremljen crno bijelim kockastim stolovima, podesivim ogledalima, samo su djelić enterijera u koji su dolazile brojne klijentkinje u potrazi za savršenom modnom kombinacijom.

Gustav Klimt je jednom prilikom rekao da je u umetnosti sve erotika. On sam imao je uzbudljiv ljubavni život. Smatra se da je imao i brojne ljubavnice, i četrnaestoro vanbračne dece. Veliki slikar je portretisao isključivo žene – na njegovim platnima one su moćne, dominatne, fatalne, senzualne.

Emille Floge and Klimt

Gustav Klimt je umetnosti doneo novu estetiku, i novu psihologiju. Motivi na njegovim platnima su primarni nagoni – seksualnost, regeneracija, ljubav i smrt. Odlike su i smele kompozicije, eksplicitne erotske poze, slikanje ljubavnih parova, kompleksni simboli… Sve to nije bilo opšte prihvaćeno u vreme slikarevog života – najčešća reakcija na Klimtov rad bila je osuda i zgražavanje. Osuđivali su ga i sami umetnici, i konzumenti umetnosti – sve novine koje je Klimt doneo svetu umetnosti bilo je teško svariti u tadašnjem puritanskom vremenu. Pored nagosti kritikovani su i izrazi lica žena na njegovim slikama, naturalistički stil i pristup, čulnost dočarana na platnu.

Šagalova vera u simboličku umetnost glavna je distinktivna linija između njega i onih kolega koji su, jureći za ambicioznim eksperimentalnim formama često bivali zaglavljeni u apstrakciji; taj poetični, simbolički stil nije se rastvarao ni u idejama fovizma i kubizma koje je usvajao. Međutim, još 1908. kada je nastala "Smrt" ("Mrtvi čovek"), za koju se govorilo da puca od ekspresionizma i simbolizma, Šagal se jasno izolovao od pokušaja kritike da ga smesti u bilo koji umetnički okvir. Govorio je da njegovoj slikarskoj viziji možda najbolje pristaje ime "psihizam", budući da "slika može da govori jedino kroz osećaj i poetiku kao njen krajnji produkt". Njegov odnos prema kreativnom procesu i poimanju koncepta umetnosti same po sebi nekako se, pre Bele, čini taman toliko nepotpunim da u njegovom srcu nikne esencijalna "The Inspirer", centar oko kojeg će od tog trenutka sporadično orbitirati svi drugi motivi.

Belu je upoznao 1909. godine. Od trenutka kada su se neraskidivo vezali jedno za drugo, Šagal i Bela delili su taj specifičan pogled na svet. Bela je bila vrlo talentovana spisateljica, a njen opis prvog susreta sa Šagalom bio je, govori Danijel Džejmison, jedan od autora "The Flying Lovers", kao da se Markova vizuelnost pretočila u reči: "Kada biste uhvatili pogled njegovih svetlucavih očiju, bile su toliko plave kao da su pale pravo s neba. Bile su to čudne oči... Duge, bademaste... I, činilo se, kao da je svako oko plovilo za sebe, poput malog čamca."

Bela je brzo postala Markova muza, te je njegova platna posećivala sve dok je bio živ i sposoban da slika: "Njena tišina je moja, kao i njene oči."

"U životu postoji jedna boja, kao na umetnikovoj paleti, koja nosi značenje života i umetnosti; boja ljubavi", govorio je.

Često je prikazivao sebe i Belu kako lete zajedno, sa vrlo snažnom simbolikom, kao da su njihove ljubav i radost posedovale takvu fizičku snagu, da su se kosile i sa zakonom gravitacije. Na "Rođendanu", oni se uzdižu ka plafonu, lebdeći u prostoru poput dva ekstatična balona, začuđena i iznenađena. U "Nad gradom" lete iznad beloruskog Vitebska, onako kako je moguće leteti jedino u snovima, sjedinjeni u privilegiji da dele to lebdeće sanjarenje. I, istina, nema mnogo živopisnijih slikarskih evokacija koje ilustruju kakav je osećaj biti zaljubljen. Ozbiljno zaljubljen. "Kao da zna sve o mom detinjstvu, sadašnjosti, mojoj budućnosti, kao da vidi moju samu srž; kao da je oduvek pazila na mene, bila tu negde pored", napisao je u autobiografiji Moj život.

Šagalova priča jedinstvena je u mnogo aspekata, pogotovo u kontekstu činjenice da je sa Belom okusio dobar deo istorije dvadesetog veka iz prve ruke. Godine 1911. ostavio je Belu u Rusiji i zaputio se u Pariz, tada centar modernističkog prevrata koji se odvijao u zapadnjačkoj umetnosti. Sa sobom je doneo nešto revolucionarno: "Pod njegovim uticajem, metafora je doživela trijumfalni debi u modernom slikarstvu", rekao je kasnije Andre Breton koji Šagala smatra ocem nadrealizma. U Parizu je postao prominentna figura unutar tzv. Ecole de Paris.

Mark se 1914. vratio u Vitebsk da se oženi Belom, međutim, ostali su zatočeni u Rusiji usled eksplozije Prvog svetskog rata. Preselili su se u Sankt Peterburg, postavši nehotice neposredni posmatrači Ruske revolucije. Na jedan kratki, plahoviti trenutak, avangarda se transformisala u novi establišment ruske umetnosti što tle čini veoma pogodnim za Šagalovo stasanje; pozivaju ga da bude commissar vizuelnih umetnosti. Bela ga je razumno savetovala da odbije, ali on prihvata ponudu da osnuje umetničku školu u Vitebsku. Međutim, zvaničan stav šta je umesna proletarijatska umetnost osnažio je i postao rigidan, što Marka primorava da u školi da ostavku i suoči se sa činjenicom da u Rusiji on, ili bar njegov rad, nije dobrodošao. "Moramo li svi da slikamo istovetno?", zapomaže, suočen sa surovošću totalitarizma.

Sa Belom i njihovom petogodišnjom ćerkom Idom 1922. godine napustio je Rusiju odlučan da se više nikada ne vrati; upravo kroz nomadski život težio je da reafirmiše ideju o sebi kao arhetipskom "wandering Jew". Tokom dvadesetih i tridesetih izdaleka su posmatrali kako jevrejska domovina u kojoj su odrasli biva sistematski uništavana prvo sa komunistima, a onda i nacistima. Bela je, kao svaka primerna supruga, dugo zapostavljala svoje pisanje kako bi Marku pružila bezrezervnu podršku u onome što radi, ali je tokom poslednjih nekoliko godina izgnanstva u Njujorku prionula na pisanje jidiš memoara Burning Lights o svom detinjstvu u Vitebsku. Umrla je 1944. godine od infekcije grla koja bi se danas lako izlečila antibioticima.

Nakon što je preminula, Šagal je svesku koja joj je pripadala još dvadeset godina nakon njene smrti oslikavao, ilustrovao njene reči sa papira, popunjavao svaku belu prazninu živopisnim i dirljivim portretima nje same i njih dvoje zajedno. Na jednom od crteža, Bela je naslikana u haljini sa činijom voća u rukama, dok se na stranicama koje slede pojavljuje sa tamnim kolutovima ispod očiju, što se često tumači kao aluzija na njenu bolest. Šagal tako, u toj svesci, mastilom crta njihov dan venčanja. U možda najdirljivijem prikazu Šagal, tužnog lica i melanholičnog izraza, u nekoj vrsti kontemplacije, sedi za štafelajem na kojem stoji slika njega i Bele, sa jednom rukom ispruženom ka platnu, a drugom prislonjenom na grudi, preko srca.

U svojoj analizi pojma "muza", dr Nil Lundgren govori upravo o neiscrpnosti inspiracije koju je za Šagala otelovljavala Bela: "Čak i nakon smrti, ona ostaje nepresušno nadahnuće. On platnu pristupa kao astralnom susretu sa svojom voljenom. Na slici 'Anniversary Canvas' on ponovo prikazuje sebe pred platnom punim crvenog i zlatnog cveća, nad kojim se, na godišnjicu njene smrti, Belin duh nadvija da ga pozdravi. Gospode, kakva li je to ljubav bila! Čak i nakon Beline fizičke smrti!"

Slika pod nazivom „Olympia“ iz 1863. autora Édouarda Maneta, francuskog slikara i grafičara te jedna od prvih osoba moderne umjetnosti, kada je prvi put izložena u Salonu u Parizu dvije godine kasnije, izazvala je skandal. Manet je naslikao svoju muzu Victorine Meurent, umjetnicu i popularnu manekenku tadašnjice, kao prostitutku sa sluškinjom. Victorine se pojavila u još nekoliko Manetovih slika uključujući i njegovo poznato remek djelo „Le Déjeuner sur l’Herbe“ („Piknik“), gdje je također prikazana gola u prirodi.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sa svojom kratkom razbarušenom kosom i znatiželjnim očima istaknutim crnim tušem društveno popularna američka nasljednica, glumica i manekenka Edie Sedgwick postala je jedna od najpoznatijih superzvijezda Andyja Warhola, vodeće ličnosti pop arta. Bila je njegova inspiracija za mnoge filmove, u kojima je naravno ona bila glavna zvijezda. Neki od njihovih zajedničkih ostvarenja su filmovi iz 1965. „Poor Little Rich Girl“ i „Afternoon“.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Posljednja muza poznatog francuskog umjetnika Henrija Matissea bila je Lydia Delectorskaja, koja je za vrijeme Ruske revolucije pobjegla iz Sibira. Nekoliko je godina siromašna preživljavala po većim francuskim gradovima, a 1932. godine našla je posao kod Matissea. Trebala je brinuti o Matisseovoj bolesnoj supruzi Amélie, no ubrzo je počela pozirati Matisseu i asistirati mu u umjetničkom stvaranju. Lydia je imala zlatnu kosu, plave oči i aristokratski bijelu put i kao takva iznimno se razlikovala od dotadašnjih južnjačkih ljepotica koje su bile Matisseove muze. Matisse ju je nazvao „ledenom princezom“. Iako je postojala velika razlika u godinama, njihova povezanost zasmetala je Matisseovoj supruzi koja ga je na kraju i ostavila. Sve se to poklopilo s prodiranjem Nijemaca u Pariz, pa su Matisse i Lydia zajedno preživljavali u ratom zahvaćenoj Francuskoj. Ona je zaslužna za njegova posljednja umjetnička djela, a s njim je ostala sve do njegove smrti.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Godinu dana nakon tog prvog susreta Buonaroti piše De Kavalijeriju: „Pre ću zaboraviti jelo koje me održava u životu, hraneći samo moje nesrećno telo, nego što ću zaboraviti ime onoga koji hrani telo i dušu, ispunjavajući jedno i drugo takvom slašću da ne osećam ni tugu ni strah od smrti dokle god me pamćenje bude služilo.“ (prevod soneta Petar Vujičić).Ova tenzija obeležila je čitav život Mikelanđela kao čoveka i umetnika. S jedne strane, kako naučnik Hauard Hibard kaže, njegova umetnost je bila „najličnija u celoj renesansi i pokazuje fizičku strast prema muškom telu do neverovatnog stepena“; s druge, Mikelanđelo je bio „samokritičan, opsesivni asketa koji se poslednjih dvadeset godina potpuno okrenuo Bogu“.

Njegove emocije bile su prejake i previše na površini za tadašnje društvene okvire. Neposredno pre nego što će upoznati Tomaza, sebe je opisao kao starog, umornog, melanholičnog i ludog.

Iako nema podataka o Mikelanđelovim seksualnim aktivnostima - ako ih je uopšte bilo, ni s De Kavalijerijem niti s bilo kim drugim, njegova strast prema mladiću nije prošla neprimećeno. Glasine su počele da se šire, a umetnik je uzalud pokušavao da ih utihne: „Avaj, kako će čestitu želju koja pali moje srce iznutra moći da prepoznaju oni koji u drugima uvek vide sebe?“, jadao se on.

Ljubavni žar vremenom se ohladio i prerastao u temperamentno, ali blisko prijateljstvo. Tomazo se oženio i dobio troje dece, ali je 18. februara 1564, kad je Mikelanđelo umirao (malo pre svog 89. rođendana), bio uz njegovu postelju.

Umetnikova napeta kombinacija fizičkog i duhovnog koju nalazimo u „Snu“ - i mnogim drugim poznim delima - pred kraj života bila je transformisana u skoro mističnu pobožnost. „Strastvena fantazija koja mi je umetnost za idola i monarha dala“, pisao je u sonetu, „natovarena je grehom, to sada znam“.