МАРИЦА

Приближавали су се тихо, попут плиме, користећи зађевице у Византији, али и неспремност наше властеле да озбиљно схвати опасност...

Jедне тамне ноћи без месечине, у години 1352, омања барка бешумно се приближила пристаништу на азијској обали мореуза Дарданели. Чим је пристала, у њу се укрцало неколико десетина војника добро наоружаних стрелама и сабљама – хроника је забележила да их је било осамдесет. Под окриљем таме, брод ђеновљанских трговаца спремних да за звечеће златнике возе за свачији рачун пребацио је војнике на европску страну мореуза. Био је то турски одред који је водио принц Сулејман, син емира Орхана.

Војници су се хитро и тихо узверали уз стрму обалу ка ониском византијском утврђењу Цимпе. Неколико дана раније двојица рибара обавестила су их да је утврда слабо брањена. Неколико византијских војника није ни стигло да се прене из сна, а већ су лежали у крви, посечени сабљама.

Следећег јутра у тврђави је било чак 3000 турских ратника. Ипак, још нико те године – понајмање Византинци заузети непрекидним међусобним зађевицама и грађанским ратом две династије (Палеолога и Кантакузена) и навикнути на сталне упаде и изгреде турских плаћеника – није био свестан далекосежног значаја догађаја који ће утицати на историју и судбине многих генерација. Наиме, Турци Осмалније су од те ноћи почели трајно насељавање Балкана.

Сенка ратника

Две године касније нови догађај учинио је да намере Турака Османлија постану јасније. Првог марта 1354. године страшан земљотрес погодио је источно Средоземље. Чак су и дебеле цариградске зидине на појединим деловима биле оштећене, док су неки градови уз обалу Босфора потпуно разрушени. Највећу штету претрпело је стратешки важно место са утврђењем и луком, Галипоље у Дарданелима, око сат хода од тврђаве Цимпе. Земљотрес су пратили олуја и ледена киша.

Било је довољно да се над порушеним зидинама назру само сенке турских ратника, па да се преживели, узнемирени и смрзнути становници Галипоља у паници дају у бекство. Турци принца Сулејмана ушли су у аветињски пусто, порушено место. Закључили су да им је сам Алах помогао и показао пут. Сада нису држали тек једну утврду, него цео град и његову околину. Почело је масовније турско насељавање у Европи. Уз ратнике, стизале су и њихове породице, земља је дељена у тимар, на обраду насељеницима из Анадолије.
Овога пута турска најезда изазвала је знатно узнемирење међу грчким староседеоцима. Византијски цар Јован VI Кантакузин покушао је да новцем убеди своје дотадашње савезнике – Османлије – да се врате одакле су дошли. Међутим, њихов вођа, емир Орхан, није се удостојио ни да дође на састанак који му је предложио византијски цар. Касно је славољубиви Јован VI Кантакузин схватио да је дугогодишњим коришћењем османских војника у грађанском рату против својих непријатеља починио судбоносну грешку.
Скоро пола века пре описаног догађаја, Турци Османлије почели су да све озбиљније узнемиравају Византију, која се почетком 14. века претварала у сенку некадашње моћне државе. Иако је Михајло VIII Палеолог 1261. године успео да од Латина преотме Цариград и да формално поново васпостави Ромејско царство, ни он, још мање његови потомци ни издалека нису могли до обнове моћ коју је некада имао цар Византије. Још је током 11. века Византија морала да под притиском Турака Селџука напусти добар део Мале Азије, онај са најбогатијим пашњацима и најбројнијим становништвом. Попут спарушене коже, подручје царства у Азији се пред нападима исламских ратника стално смањивало и повлачило ка западу, према обалама Егејског и Црног мора.

Газија син газије

Кад је легендарни Ертогрул, отац Османов, на челу 444 коњаника и њихових породица из народа турских Огуза, од племена Каји, стигао са истока бежећи од Монгола, од тамошњег селџучког владара добио је нешто земље на граници с хришћанским царством. Било је то месташце на око двеста километара од Цариграда. Емир Осман је на почетку владао тек малом облашћу на источној граници некадашње провинције Витиније. Али, за разлику од бројних других „газија”, бораца за Мухамедову веру на ободима посусталог хришћанског царства, он је поред срчаности и одважности имао и посебан дар да уреди освојене земље. Чим би заузео један крај, земљу је равноправно делио на тимаре између својих ратника. Поред ратника, доводио је и учене људе – улеме, познаваоце исламског учења, као и дервише, који су му помагали да уреди државу. Следбеницима је наређивао да према свакоме буду праведни, да према поданицима поступају благо и да их не вређају, без обзира на то да ли се радило о раји, хришћанима. Тако је уместо већ неорганизованог Византијског царства, на његовим граничним пределима у Малој Азији наступала добро устројена османска држава.
Први Османов већи успех у борби догодио се јула 1302. године. У бици код Бафеума, близу града Никомедије, Византинци су потучени до ногу. Турци су постепено освојили целу област Витинију и, заобилазећи утврђене градове, стигли до обала Егејског мора. Касније су, један по један, након дуге, вишегодишње опсаде заузимани и градови у које се склањало околно становништво. Турци нису поседовали опсадно оружје, па су протеривали или претварали у робове околно становништво, тако да би град био одсечен од извора снабдевања и глађу присиљен на предају. Тако су пали Бруса (у 1326, години смрти емира Османа, након седам година опсаде), па Никеја (1329) а затим и важна поморска лука Никомедија (1337, после девет година опсаде).
Престоница Османлија пренесена је у Брусу. Османов син Орхан, сјајан ратник и организатор као и његов отац, поносно се називао „Султан, син султана газија, Гази, син газије, Господар хоризонта, Херој света”. Он је посебно допринео реформи османске војске. Уместо лаке коњице, турских газија, створио је и прву сталну војску која се у борбама борила пешке и која ће нешто касније добити име јаничари. Уз њих, створени су и коњички одреди спахија, као и акинџије, ударна лака коњица, и башибозук, нередовне трупе. Турци су тако имали прву професионалну и сталну војску у феудалној Европи у којој се она окупљала на позив владара само за један поход и на одређено време.
Док је емир Осман троструко увећао земље које је наследио, Орхан је своје земље увећао петоструко. „Увек шири своју земљу уз помоћ џихада (светог рата)”, био је његов завет синовима. Византијски цар је у првој половини 14. века изгубио готово све поседе у Малој Азији. На реду је била Европа.

У борби за Цариград

Чини се да нико није толико олакшао и омогућио даље ширење Турака Османлија колико сами Византинци, посебно већ помињани цар Јован VI Кантакузин. Када је 1341. години у смањеној и осиромашеној држави избио жесток грађански рат између поборника малолетног и легитимног цара Јована V Палеолога и некадашњег првог царског саветника и самопроглашеног цара Јована VI Кантакузина, обе сукобљене стране за помоћ су се обратиле суседним Турцима. Заслепљеност због међусобица била је толика да су у једној епизоди грађанског рата (1345. године) становници Цариграда клицањем и радошћу дочекали војску од 10.000 Турака коју је емир Орхан послао цариградској влади као помоћ у борби против супарника.
Турске помоћне трупе тако су годинама редовно учествовале у сукобима између византијских претендената на престо или у борбама Византинаца са суседима – Србима или Бугарима. Да би утврдио савез с Османлијама, Кантакузин је 1346. године своју кћерку Теодору дао за жену емиру Орхану. Први пут је једна византијска принцеза завршила у харему мухамеданског владара, што је и пет векова касније Његош помињао у „Горском вијенцу”: „Сан паклени окруни Османа, дарова му луну ка јабуку, злога госта Европи Оркана! Византија сада није друго но прћија (тј. мираз) младе Теодоре...”
Борећи се за рачун Грка, Турци су временом добро упознали Балкан, снагу и слабости разних хришћанских војски, начине борбе, утврђења и становништво, богатство земаља, географију и природу. У делу „Срби и Турци” Стојан Новаковић је нагласио несхватљиво слепило византијске политике тога доба: „Читаву половину 14. века с Турцима се из мале Азије водила опасна игра без рачуна, за љубав ситних сплетака и међусобица... Немоћ и страсно слепило политичког супарништва водили су Турцима руку и показивали им шта треба да раде.”
Прешавши у Европу, Турци су се ускоро сукобили са једним другим народом чији су владари у то доба такође гајили амбиције да освоје и замене слабо Византијско царство. Били су то Срби, чија се држава у претходне две генерације нагло проширила преузимајући византијска подручја и протежући се добрим делом Балкана, од Дунава на северу до Егејског и Јонског мора на југу.
Енергични краљ Урош II Милутин, савременик емира Османа (обојица владара били су дуговечни: Милутин је владао од 1282. до 1320. године, а Осман од 1281. до 1326), током једне деценије освојио је добар део Македоније, укључујући Прилеп и Скопље. Његов унук Стефан Душан продро је до Атине, заузео целу Тесалију, Епир и добар део Тракије, остављајући Византинцима само Солун. Душан се у Скопљу 1346. године крунисао за „цара Срба и Грка” не кријући тако да му је крајњи циљ био – Цариград. У средњовековним хроникама, повељама и записима забележени су и први сусрети и сукоби два освајачка народа – једног хришћанског и другог исламског – који су почетком 14. века са запада и са истока све више притискали некадашње моћно Царство Ромеја. Већ у време цара Душана било је јасно да се турска плима неће лако зауставити.

Милутин са тастом

У српским повељама, као и у биографији краља Милутина, приповеда се једна од првих епизода у сукобима Срба и Турака, који су били насељеници у Византији и добрим делом прешли у хришћанство, те су их називали „Туркопули”. Сукоб је повезан са историјом знамените „Велике каталонске компаније”, дружине од неколико хиљада шпанских најамника који су прво ратовали у служби византијског цара, да би се након 1305. године одметнули и харали за свој рачун по Балканском полуострву. Њима се придружило и неколико хиљада Турака.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Краљ Милутин први је на границама своје државе осетио
опасност од најезде с истока

Ова чудновата дружина је од 1305. до 1309. године упадала на Свету гору где је безуспешно опседала и српски манастир Хиландар. У животопису архиепископа Данила II (у то време игумана Хиландара) приповеда се како „безбожни народи, Фрузи, Турци, Јаси, Татари, Моговари и Каталанци... многе свете храмове спалише огњем, собрано њихово благо разграбише, робље одведоше...”
Разделивши се затим у више група, Каталанци и Турци отишли су на разне стране. Једна група од више хиљада Туркопула (византијски хроничар наводи да је било хиљаду коњаника и петсто пешака), под вођством неког Мелекила (или Мелика) ступила је у службу српског краља Милутина и населила се у Србији. Краљ их је разоружао и одузео им коње, дао им земљу под обавезом да се у случају рата одазову на његов позив. Мелик је примио хришћанство. Како каже С. Новаковић, „најамни војници од врсте какви су били ови Турци, без куће и кућишта, у оно време су били много цењени у источним државама. Та врста војске замењивала је у оно време данашњу редовну војску...”
Међутим, после неколико година (вероватно 1311. године) Мелик и његови Турци побунили су се против српског краља. Милутин је побуну брзо и сурово угушио. „И отпочевши против њега (краља Милутина) сплетку, са друговима својим, би ухваћен (Мелик) и сконча злом смрћу.” Милутин је након тога (1312. године) послао помоћ од 2000 војника свом тасту, византијском цару Андронику II који је имао сличне тешкоће с другим делом турских банди које је у Тракији предводио вођа по имену Халил. Византинци и Срби су, удружени, поразили и потпуно уништили Халилове Турке. У повељи Хиландару краљ Милутин је овако описао ту победу: „И тамо их кроз нас грешнике, сила Божја порази, предавши једне смрти, осудивши друге у заточење, а неке, и не мало њих, предадосмо у ропство земљи српској.”
Занимљиво је да је у време краља Милутина српска војска на позив византијског цара Андроника II ишла у рат и на другу страну Босфорског пролаза, чак у Малу Азију. Након победе над Халилом, краљ Милутин је на молбе свог таста (Андроник II био је отац српске краљице Симониде) решио да своје ратнике окуша и против анадолских Турака. Тако је 1313. године велики војвода Новак, по надимку Гребострек, предводио српски одред који је заједно с византијским јединицама напао Турке. Није сигурно да ли се радило о Османлијама, који су у то време, како смо већ поменули, опседали Брусу, или су (вероватније) у питању били Турци који су припадали малоазијском емирату Ејдин.
У повељи краља Милутина приповеда се како је српска војска „прешла Црно море”, ушла „у саму ту Анатолију”, у државу „безбожних Персијанаца” (то јест Турака) и како се „отворио велики рат, не једанпут или двапут него много пута”. Срби су били успешни у овим борбама, иако није забележена већа битка. Они су изгледа растерали Турке и Византији повратили нека мања места. Успеси су били привремени. Ратовање Милутинове војске није трајало више од једног лета, пошто се радило о феудалној војсци која се на крају ратне сезоне разилазила кућама. Турци су се поново вратили у иста насеља чим се српска војска вратила у своју земљу.

Варка из грмља

И док су се сукоби Турака и Срба у доба краља Милутина догађали далеко од српских земаља – чак у Малој Азији – већ у време цара Душана турско присуство на Балкану било је приметније и још опасније. Поједине византијске хронике описују како су трупе Турака Селџука, које је из Мале Азије довео цар Јован VI Кантакузин да би се супротставио освајањима српског цара Душана 1343. године „жестоко опустошиле крајеве потчињене Трибалима (тако су Византинци називали Србе) одвлачећи људе и стоку са поља и куће палећи и многима без борбе стављајући ратни оков”. Иако формални савезници византијског цара, Турци су често ратовали за свој рачун, па су пустошили и пљачкали не само по областима непријатеља, него и на самом византијском подручју.
Трупе цара Душана у два маха су се сукобиле с турским јединицама и у оба случаја биле су поражене. Прва права битка на простору Балканског полуострва одиграла се маја 1344. године код места Стефанијане, на путу између градова Сера и Солуна. Тих дана, Душан је добио обавештење да су латински бродови попалили лађе којима је одред од 3100 Турака Селџука намеравао да се пребаци с Балкана у Малу Азију. Био је то турски одред који је на Балкан стигао на позив цара Јована VI Кантакузина. Душан је наложио војсковођи Прељубу (кога византијска хроника назива „храбрим, срчаним и искусним” војводом) да нападну и униште турску војску. Сукоб се завршио победом Турака који су применили једну ратну варку.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Угледавши непријатеља, Турци су се повукли у околна брда обрасла грмљем, а Срби су оставили коње и пешице кренули за њима, тешко се крећући узбрдо под теретом оружја и оклопа. Претварајући се да се повлаче, Турци су их заобишли и кренули ка остављеним коњима, до којих су брзо стигли „будући без оклопа и лаки”. Узјахавши коње, устремили су се на Прељубове војнике. „Већина (српских војника) паде убијена од Персијанаца (тј. Турака) а не мало их је заробљено; остали се једва спасоше, растуривши се пешке по брду...” Иако српски губици у овом окршају нису били тако велики, радило се о првом поразу српских коњаника у сукобу с Турцима. Хроничар наводи да се Душан након овог пораза привремено повукао.

Капетан хришћанства

Други сукоб српске и турске (овај пут османлијске) војске одиграо се октобра 1352, исте године када су Турци заузели тврђаву Цимпе. До борбе је дошло на реци Марици, код града Димотике. И једна и друга војска ратовале су за туђи рачун, односно за сукобљене стране у византијском грађанском рату: цар Душан је одред од 7000 коњаника под командом казнаца Бориловића упутио у помоћ свом савезнику, петнаестогодишњем цару Јовану В Палеологу. С друге стране, супарник младог Палеолога Јован VI Кантакузин добио је помоћ од свог зета, емира Орхана – 10.000 добро опремљених ратника које је водио предузимљиви и опасни Орханов син Сулејман. Тако је борба Срба и Турака требало да реши питање ко ће владати у Цариграду.
Срби, којима су се придружили и бугарски одреди, кретали су се уз Марицу ка тврђави Емфитион, недалеко од Димотике. Неочекивано су наишли на бројну османлијску војску. „Мизи (тј. Бугари) се одмах дадоше у бекство, не сачекавши да се сукобе са непријатељем и склоне се у Димотику... А Трибали (Срби) са друге стране остадоше, напавши са присутним Ромејима надируће варваре. За кратко се супротстављујући бројнијима и јачима, потпуно су побеђени.” Српска војска наводно је имала коње знатно уморније и спорије од турских. Борили су се против бројчано надмоћнијег непријатеља на терену који нису познавали. У овој првој бици на реци Марици један део српске војске је изгинуо, други део је заробљен, а казнац Бориловић се с остатком војске спасао бекством.

Окршаји код Стефанијане и код Димотике, иако мањих размера, показали су српском цару да се суочава с много озбиљнијим и тежим супарником него што су били Византинци. Душан је покушао да на разне начине одагна турску опасност од својих земаља. Тако је забележено да је (око 1351) чак замислио да склопи савез са емиром Орханом. У том циљу, упутио је посланство на двор турског султана, нудећи своју кћерку за једног од Орханових синова. Пример Јована VI Кантакузина, који се ородио с Орханом, као да је био заразан за балканске владаре.
Емир Орхан прихватио је могућност овог савеза, па је турско изасланство упућено на Душанов двор. Међутим, посланике, које су пратили и Срби, напали су византински војници. Неки су убијени, а остали заробљени. Изгред је утицао да се привремено покваре односи између Турака и византијског цара Кантакузина, али је и прекинута тек успостављена веза између српског цара и османлијског емира. Неколико година касније, све више схватајући колико је озбиљна турска опасност, цар Душан је покушао да створи шири европски савез за борбу против Османлија.
У години када су Османлије освојиле Галипоље и трајно се населиле у Европи (1354), Душан је посебно посланство послао на папски двор у Авињону (у то време папа није столовао у Риму). Главни предлог цара Душана папи Инокентију VI био је да црквени поглавар подржи борбу против „неверника” и да српског цара именује „капетаном” (то јест предводником) целокупне хришћанске војске у тој борби. Заузврат, обећавао је да ће и он и цео његов народ прихватити католичку цркву. Иако су контакти између српског цара и папе настављени и током 1355. године, предлог цара Душана није донео резултате. Наиме, цар је крајем те године преминуо (децембра 1355. године). После Душанове смрти више није било снажне силе на Балкану која би могла да заустави Османлије.
Орханов наследник, султан Мурат I, већ је 1361. године заузео Чорлу (Цурулон,) место пред Цариградом. Наредних година Турци су заузели и већи део Тракије с Димотиком. У борбама с Турцима погинула су два сина бугарског цара Јована Александра. Адријанопољ (Једрене) пао је око 1368. године. Према повести турске хронике, Једрене је освојио Лала Шахин, који је у крвавој бици испод зидина поразио заповедника града. Наводно су у току ноћи преостали браниоци града побегли, док су ујутро житељи Турцима својевољно отворили капије. Султан Мурат I пренео је нешто касније престоницу из Мале Азије у Једрене, што је био сигуран знак да стреми ка новим освајањима у Европи.
Решени да од Турака преотму Једрене, краљ Вукашин и деспот Угљеша кренули су у одсудну битку. У септембру 1371. године велика српска војска спустила се у долину Марице...

Битка на Марици

МУТНА И КРВАВА

Након олује, кад нико не очекује напад, турска војска се неопажено привукла и српски логор окружила са свих страна

Крајем 1355. године, у децембру, преминуо је цар Стефан Душан. Сан о јединственом царству „Србаља и Ромеја” није трајао ни једну деценију. Врло брзо се показало да до тада највећа држава Балкана – Србија – више није била и најопаснија претња Византији. Под управом нејаког Душановог наследника Србија је сама од себе почела да се раздваја на саставне делове. Византијски хроничар и бивши цар Јован Кантакузин записао је:
„У исто време умро је и краљ, владар Трибала (то јест цар Душан) и не мали метеж се распламса међу Трибалима (то јест Србима). Наиме и Симеон (Немањић), краљев брат... тежио је за читавом влашћу над Трибалима... и краљев син Урош заратио је на стрица... И најмоћнији од великаша код њих (Срба) оне слабије уклонише са власти и сваки себи потчињавајући оближње градове, једни су у борби Краљу (Урошу) помагали... а други су помагали стрицу Симеону...”

[You must be registered and logged in to see this image.]

У то доба у патуљастој Византији, држави с „великом главом” (Цариградом) и са све мањим „телом”, на власти се већ петнаест година, уз прекиде, налазио Јован V Палеолог. У суседној Бугарској Душанов шурак (брат Душанове жене Јелене) цар Јован Александар Асен владао је такође већ дуже од две деценије (од 1331. године) али над све слабијом и поделама растројеном земљом. Већ око 1356. године његов син Јован Страцимир постао је практично независан владар уз пределе на Дунаву као „видински цар”. Влашка и Добруџа, некада делови Бугарског царства, такође су се осамосталиле.
Насупрот слабим и разједињеним хришћанским државама, емир Орхан, син Османов, већ више од две деценије владао је све већом османском државом.

Под зидинама Цариграда

Само годину дана пре смрти цара Душана, Орханов предузимљиви син – Сулејман-паша – заузео је Галипоље, византијску луку на европској страни Дарданелског пролаза. Од тада су Турци све дрскије и бројније насељавали Тракију. Њихови брзи одреди коњаника акинџија залетали су се дубоко и у Бугарску и Византију, пљачкајући, палећи и купећи робље. Понекад су стизали готово до самих зидина Цариграда изазивајући панику код становника. У једном сукобу са Бугарима близу Софије, око 1355. године, погинуо је најстарији син бугарског цара Михаило Асен. Шест година раније, у сличном сукобу, погинуо је и његов брат Иван Асен IV.
Емир Орхан градио је чврсту, централизовану државу с јаком војском чије језгро није чинила лака и брза коњица (као у почетку турских освајања), него професионална пешадија под именом „нова војска”, односно јаничари. Један дервиш који им је дао име прорекао је будуће успехе јаничара:
„Њихова лица биће блистава и бела, њихове руке чврсте, њихове сабље оштре а стреле тачне. Имаће велике успехе у борби и никада неће напустити бојно поље пре победе.”
Арапски путописац Ибн Батута посетио је тадашњу османску престоницу Брусу, где је видео и њеног господара (Орхана):
„Тај султан је најмоћнији од свих туркменских владара (у Анадолији), има највише богатства, градова и војника. Поседује стотину утврђења која стално обилази. Проводи неколико дана у сваком од њих, како би их проверио. Кажу да ни у једном месту не проводи више од месец дана. Бори се против неверника и стално их опседа...”

[You must be registered and logged in to see this image.]

Слабост Византије била је толика да је априла 1355. године млетачки дужд најозбиљније разматрао могућност да Венеција присаједини Цариград и остатке византијске државе како би предухитрила Османлије и заштитила своје интересе на Средоземљу. Једна беседа ретора и државника Димитрија Кидона приказује стање какво су видели становници Византије у то доба. Турци су, каже се, господари Галипоља и дела Тракије. Становници Цариграда живе затворени као у тамници или као животиње у кавезу. Не помаже никакав уговор, никакав данак, никаква удаја принцезе за турског емира. Никакве помоћи нема у близини. Моћ Татара је у опадању. Срби и Бугари су близу, исте вере, али то су сиромашни народи који немају обичај да ратују у далеким земљама... Помоћи може само запад, отаџбина крсташа, који је богат новцем и људима – Италијани и Угари.

Отимачина царства

Цар Јован V је готово у паници на све стране тражио савезнике. Тако је 1355. године у знак савеза са Бугарском договорено венчање царског наследника Андроника (IV) и бугарске принцезе Кереце Марије. Двоје младенаца било је у узрасту од тек седам година. Савезништво са Бугарима, међутим, било је кратког века, па се цар Јован V обратио на удаљеније и моћније адресе на западу Европе. Тако је у једном писму папи Инокентију VI молио да му пошаље пет галија и хиљаду петсто војника. Заузврат је обећао да ће за шест месеци своје поданике превести у римокатоличку веру, при чему је, као залогу, нудио да на папин двор пошаље свог петогодишњег сина, а да папа у Цариград пошаље посебног представника и отвори латинске школе за децу високих грчких угледника.
Папа је одговорио слањем црквеног изасланства које се упустило у један од оних периодичних теолошко-дипломатских преговора између Рима и Цариграда који су обично трајали годинама и давали увек само делимичне и мутне резултате. И док су источни и западни теолози расправљали о важности коришћења квасног или бесквасног хлеба у црквеној литургији, Турци су на Балкану освајали град за градом: Дидимотика је пала 1361. године, Једрене је први пут заузето 1362, а Филипоље (Пловдив) 1363. године.
Емир Орхан умро је у дубокој старости 1362. године. У смрти га је претекао најстарији син, предузетни и знаменити освајач Галипоља Сулејман, који је страдао током лова тако што је пао с коња у галопу. Вођа Османлија постао је султан Мурат I, млађи син Орхана и једне Гркиње. Нови емир наставио је походе и освајања тамо где су стали његов отац и брат.
Током прве деценије након смрти цара Душана, од Српског царства остало је само име и симболична фигура слабог владара Стефана Уроша V за ког је летописац писао да је „млад разумом”, што је вероватно значило да је био донекле ментално ограничен. У западној Србији брзо се као најмоћнији обласни господар наметнуо „велики кнез” Војислав Војиновић који је постао и најближи сарадник немоћног цара. Након Војислављеве смрти (1363) постепено се као најважнији великаш царства уздигао Вукашин Мрњавчевић, човек ниског порекла који се у време цара Душана помиње као жупан Прилепа. У историји Дубровчанина Мавра Орбина „Краљевство Словина” приповеда се да су „неки великаши Рашке, користећи смрт цара Стефана, настојали да постану већи него што су били. Међу њима је био деспот Вукашин и његов брат Угљеша”. Урошу су њему верни дворани саветовали да у тамницу затвори Вукашина „и неке друге који су у својим делима показивали велику охолост...” Међутим, „Урош не само да није хтео послушати ове савете него их је открио”. И народна традиција је у песми „Урош и Мрњавчевићи” запамтила борбе око власти након смрти цара Стефана Душана. „Цареви се отимљу о царство; међу се се хоће да поморе, злаћанима да пободу ножи, а не знаду на коме је царство.”

Косово пре Косова

Вукашин је постао тако моћан да је проглашен за савладара цара Уроша и краља „Срба и Ромеја”. Негде у исто време, његов брат Угљеша постао је деспот и господар области Сера, подручја на крајњем југоистоку некадашњег Душановог царства. Вукашин је под директном влашћу држао највећи део Македоније. Успоставио је и блиске родбинске односе с неким од моћних обласних господара, попут породице Балшића у Зети, ћесара Војихне у Драми и Хлапена Радослава у Костуру и Беру. Следећи корак био је проглашење Вукашиновог сина Марка за „младог краља”, односно за наследника, чиме је најављено стварање нове српске владарске династије уместо „светородне лозе” Немањића.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Лик Вукашина Мрњавчевића на живопису у Псачи налази се с десне стране цара Уроша, што упућује да је представљен као његов савладар.

Вукашиново пребрзо уздизање нису прихватили други српски великаши, посебно они у старим српским земљама у Рашкој. Они су, изгледа, у једном тренутку привукли и самог цара Уроша. Дошло је до отвореног рата између великаша са севера, које су предводили жупан Никола Алтомановић и кнез Лазар Хребељановић, и јужних моћника – Мрњавчевића. На Косову пољу, негде око 1368. или 1369. године, одиграла се прва косовска битка, две деценије пре оне најважније с Турцима. У овом сукобу Вукашин је однео потпуну победу. „Кад се ту заметнула битка, кнез Лазар се повуче са својим четама и побеже, Никола Алтомановић беше поражен, његови људи поубијани, те се сам једва успео спасти. Цар Урош беше ухваћен жив с неколицином властеле свога двора” (М. Орбин).
Ипак, Вукашин није успео да наметне своју власт у целој Србији. Пре него што је стигао да крене у нови поход на север и на жупана Николу, био је присиљен да се окрене југу, откуд је стизао много опаснији непријатељ – Турци.
Док су се српски великаши отимали о царство, византијски цар Јован V и даље је тражио помоћ на западу – овог пута у католичкој Угарској. Током циче зиме крајем 1365. године, изненада и практично непозван, византијски цар упутио се на угарски двор, да би покушао да добије подршку моћног угарског краља Лудовика – Лајоша I. Беше то први пут у хиљадугодишњој историји Византије да један цар борави на подручју друге земље, а да с њом није у рату. Након шест месеци проведених у Угарској Јован V није добио ништа до магловитих и никад испуњених обећања. Да ствар буде још неповољнија, при повратку Дунавом за Цариград, Јована V задржали су, практично заробили, Бугари у Видину. Радило се о завери против цара у коју је изгледа био умешан Јованов најстарији син и савладар Андроник (IV), иначе бугарски зет. У готово безизлазним околностима, спас за византијског цара дошао је с неочекиване стране – од његовог рођака пристиглог из далека. Рођак се звао Амадео VI, гроф од Савоје.

Пустоловине зеленог грофа

Амадео и цар Јован VI били су врло блиски рођаци: деца брата (савојског грофа) и сестре (Јованова мајка је била Ана Савојска). Амадео VI често се облачио потпуно у зелено, што је била и боја његових пратилаца. Због тога је по Европи био познат као „зелени гроф”. Поред тога, био је један од најистакнутијих поборника организовања новог крсташког рата против „неверника” на који је још 1363. године позвао папа Урбан V.
Са флотом од 15 бродова и 1500 војника Амадео се у јуну 1366. године упутио ка Цариграду. Поново се пробудила нада да ће помоћ са запада донети предах онемоћалој Византијској царевини. И заиста, већ у августу 1366. године Амадеови крсташи постигли су значајан успех. Након дводневне опсаде успели су да преотму Галипоље, луку која је надзирала пролаз кроз Дарданеле. Вест је громогласно одјекнула, како у Цариграду, тако и на западу. За пола века то је био први озбиљнији ударац надирању Османлија. Међутим, након што су сазнали за невоље и заточеништво Јована V, крсташи, предвођени грофом из Савоје, уместо на Османлије, окренули су на другу страну, на Бугарску. Освојили су неколико бугарских тврђава на обалама Црног мора, а Јован V је ослобођен и наставио пут за Цариград. Овим је, пак, поход крсташа био завршен. Ширење Османлија, који су око 1368. године поново заузели Једрене, није било озбиљније угрожено.
Недуго затим, Јован В предузео је путовање на запад. У лето 1369. године упутио се у Рим, надајући се да ће својим присуством подстаћи папу Урбана V да се озбиљније придружи организацији крсташког рата. Посета је протекла у знаку велике и у историји јединствене церемоније у Риму на којој је византијски цар свечано прешао у римокатоличку веру (октобра 1369). Али, од великог похода на Турке ни даље није било ништа.
Последњи покушај у тражењу подршке Јован V учинио је посетом Венецији. И још једном доживео неуспех. Једино питање које је занимало Млечане било је како ће цар исплатити раније нагомилане дугове Византије према Венецији. И док се византијски цар трудио да се ослободи насртљивих поверилаца који га из Венеције нису пуштали кући, на Балкану се припремао велики обрачун.
Надирање Турака, а посебно турско освајање Пловдива и Једрена, утицало је да два најмоћнија српска великаша са југа царства покушају да организују озбиљнији заједнички отпор Османлијама. Имајући у виду да су турски упади највише угрожавали области деспота Угљеше, било је природно да он предузме нешто. У том циљу господар Сера настојао је да се превлада црквени раскол који је оптерећивао односе између српске цркве и цариградске патријаршије (који је потицао од времена када се цар Душан крунисао за цара и, упркос Византији, основао српску патријаршију). У лето 1371. посланици деспота Јована Угљеше и краља Вукашина стигли су у Цариград доносећи предлог да се и Византија укључи у њихове припреме за рат против Турака. Међутим, потпуна пасивност Византинаца упућених искључиво на тражење помоћи споља није омогућила шири антитурски савез.
Крајем 1371. године светогорски монах по имену старац Исаија на маргинама једне свете књиге забележио је „да књигу ову... у добра времена почех... а сврших је у најгора од свих времена... када разгневи се бог на хришћане” и кад погибоше деспот Угљеша и његов брат краљ Вукашин у боју с Турцима. Сукоб на Марици пре би могао да се назове „српском погибијом” (срб-синдири), како су Турци вековима касније називало место судара две војске, него правом битком. Ниједан савременик није описао детаље сукоба. Али, према углавном врло штурим и каснијим сведочењима, може да се закључи да се није радило о уређеном судару у складу са витешким начелима војевања из средњег века, него о изненадном и врло успешном турском препаду на потпуно неприпремљене српске трупе.
Ипак, изгледа да је бар у почетку поход војске Вукашина и Угљеше на Турке указивао на повољан исход. Деспот Угљеша био је обавештен у лето 1371. године да главнина турске војске заједно са султаном Муратом ратује у Анадолији (против супарничких селџучких бегова). Хитно је позвао брата Вукашина – који се у јуну те године са сином Марком и својом војском код Скадра припремао да нападне Николу Алтомановића – да му се придружи. Могуће је да су се краљу и деспоту прикључили још неки српски феудалци с југа, иако о томе не постоје поуздани подаци. Угљешини непосредни суседи били су и обласни господари браћа Дејановићи (Константин и Драгаш), као и војвода Богдан (Љутица Богдан из народних песама).

Хаос у мраку

У ноћи 26. септембра 1371. године, након олује „када нико не очекује напад”, турска војска коју је водио Евренос-паша неопажено се прикрала и са свих страна окружила српски логор. Пред јутро почео је општи напад који је изазвао панику међу неприпремљеним и унезвереним српским војницима. Иако је Турака било много мање него Срба, изгледало је као да су многобројнији јер су нападали са свих страна. Турски летописац бележи како „у забуни и у неприлици нико није знао шта да ради у ноћном мраку... и коњи су се поплашили и пооткидали те општу забуну увеличавали... када је почело свитати Срби су жалосно грунули у бекство, мада их нико није гонио...” Старац Исаија пише да „веома велико мноштво – једни од оштрице мача умреше, други у ропство одведени беше, а неки од њих спасоше се и бегством дођоше”.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Цар Стефан Урош V Нејаки на фресци манастира Псача, недалеко од Криве Паланке, данас Република Македонија.

Према позном писцу, патријарху Пајсију који је своју причу забележио два и по века након битке, деспот Угљеша био је тешко рањен у боју. „Како му је крв текла, а како није имао чим привезати ране, нити се где склонити, узађе на неке висове, паде с коња и ту му дође крај живота, те дух Богу преда. Његови га млађи ту погребу и гроб му се и до данас зна...” Други српски патријарх, Арсеније Чарнојевић, записао је да је 1682. године код места званог Хараманлија посетио „гроб храброга Угљеше, брата Влкашина краља”.
За разлику од Угљеше, за Вукашинов гроб се не зна. По једној легенди, убио га је неверни слуга након битке. По народној песми „Марко Краљевић познаје очину сабљу”, Вукашина рањеног са седамнаест рана носила је „мутна и крвава Марица”, све док га није погубио неки Турчин, желећи да се домогне његовог оружја и „дивног одијела”. Према народном певачу, Марко Краљевић осветио се Турчину за смрт свога оца („ману сабљом од Прилепа Марко, скиде главу Турчин-Мустаф-аги”). Стварност је, нажалост, изгледала другачије.

Последња времена

Када се октобра 1371. године, не постигавши ништа у Италији, византијски цар Јован V најзад ослободио млетачких поверилаца и доспео натраг у Цариград, стање на Балкану драматично се погоршало. С великим српским поразом на Марици, врата јужног Балкана широм су се отворила за даље турско надирање. Директни сведок маричке погибије, монах Исаија, писао је како се „расуше Исмаилћани и полетеше по свој земљи као птице по ваздуху, и неке од хришћана мачем клаху, друге у ропство одвођаху, а они који су остали прерана смрт пожње... оста земља од свег добра пуста... све се испуни од страха исмаилћанскога...”
Турски коњаници крстарили су кроз Македонију, све до Албаније на западу и Тесалије на југу. У Дубровнику је у исто време забележено да је пристигло мноштво избеглица „с фамилијама и с великим имањем од злата и сребра” које су „Турци гонили и који су се склонили (у Дубровник) да се уклоне од опасности”. У пролеће 1372. године глас о српској пропасти стигао је до папе у Авињону, који је у једном писму забележио да су Турци продрли све до границе између Угарске и Србије и између „Албаније и Славоније”. Папа је позивао угарског краља и Венецију да се супротставе Турцима. Византици су искористили пропаст деспота Угљеше да привремено поново присаједине област Сера и Свету гору.
Међутим, већ после неког времена и формално се показало ко постаје нови господар на Балкану. Јован V морао је да прихвати вазални однос према турском султану, што је подразумевало плаћање данка као и понижавајуће учешће византијског цара у турским походима. Иста судбина чекала је и бугарског цара. Јован Шишман, наследник цара Јована Александра у Трнову, морао је у знак покорности да у харем султана Мурата I пошаље своју сестру, принцезу Керу Тамару.
„Беше дата велика принцеза Кера Тамара великом емиру Амурату, а за спас бугарског народа, писао је бугарски летописац. И она је задржала православну веру када је постала емирова жена, и ослободила је свој народ и живела је побожно и умрла у миру, нека сећање на њу вечито живи...”

Два месеца након битке на Марици у тридесет петој години умро је цар Урош. Само деценију и по након смрти Душана више није било ни цара, нити српског царства. Вукашинов најстарији син Марко крунисао се за српског краља, али владао је само над сопственом, све мањом облашћу око града Прилепа. Добар део Душанових некадашњих земаља на југу потпао је под вазални однос према Османлијама. Вазали емира Мурата су постали краљ Марко, браћа деспот Драгаш и господин Константин Дејановићи у Македонији, као и војвода Богдан. Према речима војводе Милоша из народне песме: „настало је пошљедње вријеме, хоће Турци царство преузети, хоће Турци брзо царовати...” (Зидање Раванице). Ипак, ма колико силни, Турци су још били далеко од заузимања целокупне Србије и Балкана. Огорчена борба непрестана трајаће још више од века.


Политикин забавник