ČITAV hrišćanski svet sprema se da 2013. proslavi hiljadu
sedam stotina godina od donošenja Milanskog edikta, kojim je hrišćanima
bilo dozvoljeno da slobodno i javno ispovedaju svoju veru. Te 313.
godine, hrišćani su konačno mogli da odahnu posle strašnih progona
između 303. i 311. Odolevši progonima, verujući u Isusa Hrista, pokazali
su rimskoj imperiji da ih je nemoguće slomiti. Štaviše, hrišćanstvo je
krajem 4. veka postalo državna religija Rimskog carstva.
Ključna
ličnost za ovu veliku povesnu prekretnicu bio je car Konstantin, rođen u
Medijani kod Niša. Svojim delom, zaslužio je epitet Veliki, koji
istinski pripada samo nekolicini ljudi u istoriji.



U VOJNOM logoru u Jorku, u Britaniji, gde je najradije boravio,
25. jula 306. godine preminuo je Konstancije Hlor. Premda je bio
značajna istorijska ličnost, kasnije je upamćen pre svega kao otac
Konstantina Velikog. Njegova porodica je poticala s Balkanskog
poluostrva, iz podunavske provincije priobalne Dakije. Ženio se dva
puta: iz prvog braka, s Jelenom, imao je sina Konstantina Velikog, a iz
drugog šestoro dece. Kasniji vizantijski pisci su Konstanciju dodali
epitet Hlor, što bi značilo zeleni, odnosno bledi.
Po
smrti Konstancija Hlora, vojska je bez mnogo oklevanja proglasila
njegovog sina Konstantina Velikog za avgusta. Galerije, avgust na
Istoku, priznao je Konstantinovo uzdizanje, ali samo kao cezara.
Konstantin, koga će istorija s razlogom prozvati Veliki, rođen je 273.
ili 274. godine u Medijani kod današnjeg Niša. Konstantinova majka
Jelena bila je žena nevažnog porekla, služavka ili gostioničarka, koja
je navodno pronašla i iskopala Hristov krst.
Posle
Konstantinovog uzdizanja u Britaniji 306, sledeće, 307. godine
pretorijanci su za cara proglasili Maksencija, sina bivšeg avgusta
Maksimijana, što je značilo da na Zapadu postoje tri cara: Sever,
Konstantin Veliki i Maksencije. Galerije nije priznao Maksencijevo
uzdizanje, jer je narušavalo tetrarhiju, a imao je i neke lične razloge.
On je imenovao Severa za avgusta i uputio ga na Italiju koju je držao
Maksencije, a kojem se u međuvremenu pridružio otac Maksimijan,
nekadašnji avgust koji se nikad nije iskreno odrekao vlasti. Građanski
rat se više nije mogao izbeći. Ostareli Dioklecijan, koji je
penzionerske dane provodio okopavajući vrt i sadeći biljke, s gorčinom
je shvatao da se njegov sistem tetrarhije nepovratno urušava.
Da
bi se razrešila kriza kojoj se kraj nije ni naslućivao, Galerije je u
pomoć pozvao Dioklecijana, tvorca tetrarhije i najveći autoritet u
Rimskom carstvu. Sastanak je održan u Karnuntumu, nadomak današnjeg
Beča. Imenovan za konzula 308. godine, Dioklecijan je predsedavao
sastanku i naglasio da se on neopozivo povukao s vlasti još 305, pa je
odbio da se vrati, a to je savetovao i svom bivšem ratnom drugu i
savladaru Maksimijanu, koji se pojavio među učesnicima. Predloženo je da
se prizna Konstantin Veliki, ali ne kao avgust već samo kao cezar, dok
je za avgusta predložen novi čovek - Licinije - Galerijev saborac i
valjan vojskovođa koji je stekao ugled u ratovima protiv Persije.
Umesto
da razbistri postojeće stanje, sastanak u Karnuntumu 308. ga je učinio
još zamršenijim, jer je broj nezadovoljnih porastao. Saglasno sporazumu,
vlast su delili Galerije, Licinije, Konstantin i Maksimin Daja, dok
Maksencije nije bio priznat.
Konstantin je bio
svestan da mu predstoji rat protiv Maksencija, pa je najpre preuzeo
Španiju. Maksencije ga je, kao ubicu svog oca, u Rimu proglasio za
“narodnog neprijatelja”. Pri tom je zaboravio da se prema ocu
Maksimijanu ni on sam nije ponašao nimalo bolje nego Konstantin, već ga
je izbacio iz Rima i Italije. Konstantin je najpre pokušao da izgladi
sukob, ali mu to nije pošlo za rukom.


Godinama
dok je trajao građanski rat nastavljao se i hod po mukama hrišćana,
koji su i dalje bili izloženi žestokim progonima. Ni silazak sa vlasti
Dioklecijana i Maksimijana, 305. godine, nije doneo promenu političkog
kursa prema sledbenicima Isusa Hrista. Za hrišćane sa Zapada situacija
je bila daleko povoljnija nego za one na Istoku. Konstancije Hlor je
nastavio sa svojom umerenom tolerancijom, a u tome ga je sledio i kolega
Sever. Njihovu politiku snošljivosti, doduše iz različitih razloga,
prihvatili su i Konstantin i Maksencije.
U
brutalnosti su prednjačili Galerije i od 305. njegov cezar Maksimin
Daja. Kada je ustanovljeno da u jednom mestu u maloazijskoj oblasti
Frigiji žive samo hrišćani, ono je spaljeno sa svim stanovnicima. Veliki
broj stradalih zabeležen je i u Egiptu, gde je u nekim danima ubijeno
deset, zatim dvadeset, a nekad čak šezdeset ili sto hrišćana. Smatra se
da ukupan broj hrišćanskih žrtava u progonima na Istoku doseže nekoliko
hiljada. Veliki broj njih je mučen, a neki su poslati na prisilni rad u
rudnike.
Istinski preokret je nastupio s Galerijevom
bolešću, a hrišćani su ga tumačili kao ruku Proviđenja. Mučen boljkom
od koje nije bilo leka i opterećen nekom vrstom griže savesti, a polako
sve svesniji da višegodišnji progon nije slomio hrišćane i da je čitava
akcija promašila cilj, Galerije je na samrtničkoj postelji, 311. godine,
objavio edikt kojim je zahtevano da na celokupnoj teritoriji Carstva
prestanu progoni.
Galerijev edikt je veoma važan
dokument, sa dalekosežnim posledicama, jer se njime opoziva verska
politika državnih vlasti koja je upražnjavana više od dve stotine
godina. Mukotrpna pravna nesigurnost, koja je iznad njih lebdela poput
Damoklovog mača, uklonjena je snagom rimskog zakonodavstva, a to je za
njih bilo više nego sloboda u tzv. periodima mira u kojima nije bilo
njenog pravnog utemeljenja.
Nekoliko dana po
donošenju edikta, Galerije je umro u strašnim mukama, a uskoro se
hrišćanskim žiteljima Istoka pokazalo da je njihova radost bila
preuranjena.

POŠTO je prešao preko severne Italije, Konstantin se na čelu
svojih trupa lagano spustio prema Rimu. Kako beleže neki izvori, “večni
grad” je dosta propatio tokom nekoliko godina Maksencijeve vladavine. Na
Konstantina, koji je navodno bio pun saosećanja za drevnu prestonicu,
tada osiromašenu i potlačenu, odnose se reči: “Život mu nije bio veseo
dok je gledao patnju prestonice sveta”. U međuvremenu ni Maksencije nije
oklevao, već je pripremio ogromnu vojsku, tako da je Rim štitilo
100.000 ljudi.
Još dok je boravio u severnoj
Italiji, Konstantin je zauzeo Veronu, čiji su se branioci junački
borili. Zarobio je ceo garnizon i bacio ga u lance kako bi osujetio
mogućnost da se vrate Maksenciju i ponovo ratuju protiv njega. U ovom
slučaju, njegova ljudskost i visoka svest o onome što je dobro za državu
nisu dozvolili da zarobljenike liši života. Njihove mačeve je pretopio u
okove i razrešio to pitanje. Verona se predala tek na vest da je drugi
deo Konstantinovih trupa zaposeo Akvileju i Modenu.
Kada
je došao pod bedeme Rima, Konstantin je ne časeći časa zaposeo njegove
luke da bi glađu uneo razdor i pometnju u Maksencijevu vojsku u gradu i
među stanovnike. Maksencije, koji od oca Maksimjana očito nije nasledio
vojnički dar, izgubio je strpljenje ili podlegao panici, pa je izveo
vojsku i preko Milvijskog mosta je prebacio na drugu stranu Tibra. Još
dok je trajao prelazak, Konstantin je zašao iza leđa i napao. U bici 28.
oktobra 312. godine on je odneo veliku pobedu. Oni koji nisu stradali
od mača, našli su smrt u reci. U nastupu straha, Maksencije je pobegao i
neslavno se udavio u Tibru.
Ovom blistavom pobedom
Konstantin je dobio Italiju i severnu Afriku i postao neprikosnoveni
gospodar zapada. Ovom pobedom njegov prestiž je bio potpun, pa je sve
Maksencijeve odluke poništio. Budući da su Sever, Maksimijan i
Maksencije bili mrtvi, sada su u Rimskom carstvu ostala trojica careva:
Konstantin, Licinije i Maksimin Daja.
Na sastanku
Konstantina i Licinija postignut je dogovor koji moderni istraživači
označavaju kao Milanski edikt. Njime je hrišćanima dozvoljeno da
slobodno veroispovedaju i da više ne strahuju od progona koji su
obeležili tri prethodna stoleća. Hrišćanstvo će postati državna religija
znatno kasnije, na izmaku IV veka, za vreme cara Teodosija I Velikog.
U
Konstantinovoj odluci da se donese Milanski edikt, osim određenog
verskog naboja - čije je dimenzije i značaj nemoguće precizno sagledati -
može se videti i procena mudrog državnika. On je jasno, kao na dlanu,
mogao uvideti pogrešnost politike koju su izabrali Dioklecijan i njegovi
tetrarsi. Na delu se pokazalo da država više nije u stanju da uništi
hrišćane koji su izrasli u veliku snagu. Kritična masa od šest ili sedam
miliona, na ukupno pedesetak miliona stanovnika Rimskog carstva, bila
je dovoljna da planove verski isključivih careva učini neostvarivim. U
svakom slučaju, jedno je sigurno: izdavanje Milanskog edikta je jedan od
najvažnijih datuma u svetskoj istoriji i događaj koji je povesnicu
čovečanstva okrenuo u novom smeru.


U međuvremenu je dolazilo i do napetosti između dvojice
savladara - Konstantina i Licinija. Obojica su bili svesni da će jednog
dana neminovno morati da dođe do obračuna koji bi Rimskom carstvu
ostavio samo jednog gospodara. Već tada se dogodilo da su u Emoni
(Ljubljana), jednom od Licinijevih pograničnih gradova prema vladaru
zapada, bili rušeni Konstantinovi kipovi.
Strpljenje
je najpre izdalo mlađeg i preduzimljivijeg Konstantina, koji se na čelu
svojih trupa zaputio prema Panoniji. Licinije ga je, međutim, dočekao
spreman. Do teške i duge bitke došlo je nedaleko od Sirmijuma, kod mesta
Cibala (današnji Vinkovci), u oktobru 316. godine. Uz velike napore,
Konstantinu je pošlo za rukom da ga potisne s bojnog polja, pošto je
iskoristio prednost koju je stekao kod Hijulskih bara. Obazrivi i
iskusni Licinije, procenio je da je za njega u tom trenutku najbolje da
se povuče. Najpre je s malom pratnjom stigao u Sirmijum, a onda, pošto
je srušio most na Savi kako bi otežao kretanje protivničke vojske,
zaputio se put istoka.
Licinijevo povlačenje je
Konstantin shvatio kao priliku da okonča sukob sa svojim savladarom, pa
je krenuo za njim. Ovoga puta, rešen da Konstantinu stane na put,
Licinije, kojem nije nedostajala hrabrost, sačekao ga je u Trakiji. Da
bi poboljšao svoj položaj, Licinije je za cezara i savladara izabrao
izvesnog Aurelija Valensa. U novembru 316. godine, dve vojske su se
našle oči u oči kod mesta Campus Ardiensis u Trakiji. U teškoj borbi
nije bilo pobednika.
Oružje je zaćutalo i pristupilo
se pregovorima. Postignut je dogovor da, osim Trakije, Konstantinu
pripadne Balkansko poluostrvo, a da Licinije zadrži istočne provincije
zajedno s Malom Azijom. Ishod ratovanja iz 316. godine bio je taj da je
Konstantin nadzirao dve trećine Rimskog carstva, a Licinije samo jednu.
Posle ovih događaja bio je prekinut svaki saobraćaj između dva nejednaka dela koja su kontrolisali avgusti.

OD TAOCA U SAMICI DO USPEŠNOG IMPERATORA:

Ovo je priča o Konstantinu Velikom, koju NISTE ZNALI!

Konstantin je hrišćanima dao slobodu veroispovesti, a hrišćanstvo učinio ravnopravnim sa ostalim religijama Carstva


Konstantin Veliki rođen je 27. februara oko 272. godine nove ere. Bio je rimski car (324—337) poznat po tome što je doneo dve sudbonosne odluke koje su promenile tok evropske istorije.
S jedne strane, stao je na kraj persekuciji hrišćana, pa čak i prešao na njihovu veru, obezbedivši hrišćanstvu zavidan položaj vodeće monoteističke religije. S druge strane osnovao je grad Konstantinopolj, osiguravši tako opstanak Carstva na Istoku dugo posle pada Rima i zapadnih provincija u 5. veku.

Mnogi crkveni istoričari su svojom nedovoljnom upućenošću, izvrtanjem činjenica i namernom nerazumljivošću samo činili događaje i teologiju Konstantinovog doba nejasnim.

Flavije Valerije Konstantin, kako mu je u početku bilo ime, poreklom je bio iz Naisa, današnjeg Niša.

Konstantin Veliki okružen episkopima tokom Nikejskog sabora. Foto: Wikipedia Commons/Dante Alighieri

Konstantin se obrazovao na Dioklecijanovom dvoru, gde je učio latinski, grčki i filozofiju. Verovali ili ne on je na tom dvoru držan kao taoc u zamenu za očevo dobro ponašanje. Povrh svega toga bio je ugledan dvoranin. Kroz svoje učenje i usavršavanje upoznavao je mnogo hrišćana.

U ime Dioklecijana i Galerija bio je u sastavu raznih tribunata. Vodio je pohode protiv varvara na Dunavu 296. godine, ratovao protiv Persijanaca u Siriji 297. pod Dioklecijanovim zapovedništvom, a u Mesopotamiji pod Galerijevim 298—299 godine. Do kraja 305. postao je tribun prvog reda. Do proleća 303. vratio se u Nikomediju sa istočnog bojišta, da bude svedok Dioklecijanovog Velikog progona, poslednjeg i najsurovijeg progona hrišćana u Rimskom carstvu.

Tokom četrdesetogodišnjeg perioda koji je usledio po objavljivanju Galijenovog edikta o toleranciji, hrišćanska crkva je rasla i razvijala se.


Dioklecijan, godinama nije ništa preduzimao da spreči širenje hrišćanstva, ali je ispoljavao privrženost ka tradicionalnoj rimskoj religiji. Kao duboko pobožan car zabranjivao je incestoidne brakove i druge radnje koje bi mogle da uvrede besmrtne bogove čime bi se Carstvo neminovno izložilo opasnosti da izgubi božansku zaštitu.

Hrišćanska crkva zahtevala je poslušnost i vernost od svojih poklonika i praktično funkcionisala kao država u državi. Ogorčeni rimski zvaničnici nisu mogli da privole ovu bučnu manjinu da se uzdrži od nepromišljenih izjava da je tradicionalna rimska religija lažna i idolopoklonička.

Na Galerijev podstrek, Dioklecijan je 303. godine započeo Veliki progon, poslednji i najsuroviji progon hrišćana u Rimskom carstvu. Crkve i spisi su uništavani, hrišćani lišavani službenih položaja, a sveštenici tamničeni.


Konstantin je uvideo kakva mu opasnost sledi ako ostane na Galerijevom dvoru, na kom je držan kao pravi talac. Njegov otac zatražio je da se Konstantin pusti i početkom leta 305. godine pobegao iz zatočeništva.

Sa ocem je otišao u Brataniju, a zatim su otišli u Eborakum, gde se nalazilo veliko vojno uporište.

Nakon očeve smrti vojnici su za novog avgusta izglasali Konstantina. Iako je u početku bio srdit, Galerije je odobrio uzdizanje Konstantina, ali samo za cezara potčinjenog Severu, novom avgustu zapada. Iako četvrti u hijerarhiji carskog kolegijuma, Konstantin je zadržao sigurnu vlast nad teritorijama svog oca: Galijom, Britanijom i Hispanijom.

Jedan od prvih Konstantinovih poteza bio je da, suprotno svojim nedovoljnim ovlašćenjima, povuče sve mere protiv hrišćana i vrati im njihova prava i imovinu. Iako se odmah na početku vlade prikazao kao zaštitnik hrišćana, Konstantin je na novcu, koji je kovao u kovnicama na svojoj teritoriji (Trir, London i Arl) slavio paganske bogove.


Na slici: Portret Gaja Flavija Valerija Konstantina na rimskom novcu

U januaru 313. godine Konstantin je napustio Rim i otišao na sever Italije, u Milano, kako bi učvrstio savez s Licinijem i venčao ga sa svojom polusestrom Konstancijom, prema dogovoru koji je bio sklopljen još 311. godine. Početkom februara, Licinije je napustio Karnutum i uputio se u Milano gde su ga čekali Konstantin i Konstancija.

Nakon venčanja, dva avgusta su se pozabavila političkim pitanjima. Rat između Licinija i Maksimina Daje bio je ne samo neizbežan jer iako je Maksimin obustavio progone hrišćana krajem 312, njegovi hrišćanski podanici nisu bili ubeđeni u njegovu iskrenost i izbegavali su da otvoreno propovedaju svoju veru.

S druge strane, u Podunavlju kojim je vladao Licinije, hrišćanima, iako su prestali da budu proganjani, još uvek nije bila vraćena imovina koja im je bila oteta tokom progona. Stoga je Konstantin izvršio pritisak na Licinija te su zajedno potpisali sporazum kojim su potvrdili Galerijev edikt o verskoj toleranciji iz 311. godine i obavezali se ne samo da vrate hrišćanima sve što im je bilo konfiskovano tokom progona, nego i da obeštete one koji su u međuvremenu postali vlasnici konfiskovane imovine hrišćana.


Tokom leta i jeseni 313. godine, svi upravnici provincija u Maloj Aziji i na Istoku dobili su zvanično obaveštenje od Licinija o novom statusu hrišćana.

Ovaj sastanak u Milanu poslužio je kao osnova predanja o Milanskom ediktu kojim je Konstantin navodno hrišćanima dao slobodu veroispovesti, a hrišćanstvo učinio ravnopravnim sa ostalim religijama Carstva.

Konstantin je pred kraj života razdelio teritorije između svojih sinova, ali je ipak zadržao vrhovni autoritet.

Nakon Uskrsa aprila 337. Konstantin se iznenada razboleo. Iako je nameravao de se krsti u reci Jordanu, na samrti je, u skladu sa tadašnjim običajima, primio krštenje iz ruku Evsevija Nikomedijskog, jednog od arijanskih prvaka. Umro je 22. maja iste godine.

Konstancije je zatim preneo očevo telo u Konstantinopolj gde je svečano sahranjeno u grobnicu uz crkvu sv. Apostola koju je on sam unapred pripremio, zajedno sa 12 praznih sarkofaga i njegovim trinaestim, čime je želeo da se prikaže kao trinaesti apostol.

Na slici: Spomenik Konstantinu Velikom u Nišu

Naravno, u carstvu čija je hristijanizacija tek započeta, Konstantin je i zvanično deifikovan i uvršten među paganske bogove.

Mada su mu dugo vremena posle njegove smrti hrišćanski istoričari nadenuli počasnu titulu “Velikog”, Konstantin je tu titulu objektivno gledano zaslužio samo na osnovu vojnih postignuća i pobeda.

Vizantijsko carstvo je u Konstantinu videlo svog osnivača, a Sveto Rimsko carstvo uvrštavalo ga je u ličnosti od velikog ugleda u svojoj tradiciji.

Među Srbima Konstantin nije nešto poštovan i slavljen. Iako je bio imperator i proglašen za svetitelja on nema nikakav kult. Doduše, u Nišu je 2012. godine podignut spomenik u njegovu čast. Spomenik je delo vajara Mileta Koceva, a postavljen je u okviru proslave 1.700 godina od donošenja Milanskog edikta.


(Telegraf.rs)