Danilo Kiš

Danilo Kiš (Subotica, 22. februar 1935 — Pariz, 15. oktobar 1989) je bio jugoslavenski književnik i dopisni član SANU-a.

Danilo Kiš je rođen u Subotici 22. februara 1935. godine, od oca Eduarda Kiša, mađarskog Jevrejina i majke Milice Dragićević, Crnogorke. Do 1942. godine živi sa roditeljima u Novom Sadu, gde pohađa prvi razred osnovne škole, a zatim prelazi u Mađarsku, u očev rodni kraj, gde završava osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Nakon odvođenja njegovog oca u Aušvic 1944. godine, sa ostatkom porodice je repatriran u Cetinje podsredstvom Crvenog Krsta. Tamo Kiš živi do kraja svog školovanja. Na Filozofski fakultet u Beogradu Kiš se upisuje 1954. godine, a u septembru 1958. godine kao prvi student diplomira na katedri za Opštu književnost. Kiš je bio venčan za Mirjanu Miočinović od 1962. do 1981; nakon razvoda braka živeo je sa Paskal Delpeš sve do svoje smrti. Umro je u Parizu, gde se jedno vreme i lečio, 15. oktobra 1989. Sahranjen je u Beogradu na Novom groblju.




Dela

Svoje prve radove objavljuje 1953. godine i to:

   Oproštaj s majkom. – Omladinski pokret. XII: 3 (1. april 1953) 4.
   Sjutra. – Pjesma o Jevrejki: motiv iz 1941. – Susreti. I: 3 (april 1953) 147.
   Odjek iz djetinjstva. – Omladinski pokret. XII: 10 (15. jul 1953) 7.
   Susret s majkom u jesen. – "Kraju mog djetinjstva...". – Zapisi na listu. – Polet. I: 4 (1953) 222-223.
   Crveni bik. – Susreti. I: 7-8 (1953) 465-466.

Kao student, objavljuje pesme, eseje, pripovetke i prevode sa mađarskog, ruskog i francuskog jezika, najviše u Vidicima u čijem je uredništvu od oktobra 1957. godine do aprila 1960. godine. Njegov prvi roman, Psalm 44, nastaje 1955. godine, a potom i Mansarda, 1960. godine. Njegova prva objavljena knjiga sadrži u jednom tomu romane Psalm 44 i Mansarda. Roman Bašta, pepeo je prvo značajnije prozno delo Danila Kiša, objavljeno 1965. godine u Beogradu. Nastaje za vreme njegovog boravka u Strazburu, gde radi kao lektor za srpskohrvatski jezik od 1962. godine do 1964. godine. U to vreme nastaju i njegovi prevodi Lotreamona, Verlena, Kenoove Stilske vežbe i pesme Endre Adija. Knjiga priča Rani jadi, objavljena je 1970. godine u Beogradu i predstavlja začetnu knjigu Porodičnog ciklusa. Roman Peščanik objavljen je 1972. godine i dobija NIN-ovu nagradu koju će nekoliko godine kasnije Kiš vratiti. Iste godine objavljuje zbirku eseja Po-etika. Kao lektor za srpskohrvatski jezik, Kiš radi na Univerzitetu u Bordou 1974. godine kada izlazi druga knjiga zbirke Po-etika (intervjui). Grobnicu za Borisa Davidoviča čine sedam poglavlja jedne zajedničke povesti, a objavljena je 1976. godine u Beogradu i Zagrebu. Krajem te godine započinju napadi na knjigu, navodno zbog plagijata koji traju mesecima. Posle kraćih polemičkih odgovora 1977. godine Kiš piše Čas anatomije. Iste godine, za Grobnicu Borisa Davidoviča dobija nagradu Ivan Goran Kovačić. Esejističko-polemički spis Čas anatomije objavljen je 1978. godine. Godinu dana kasnije, za tu knjigu dobija nagradu Željezare Sisak. Od jeseni 1979. godine živi u Parizu i četiri godine radi kao lektor na Univerzitetu u Lilu. Za svoj celokupni književni rad, Kiš 1980. godine dobija francusku književnu nagradu Grand aigle d`or de la ville de Nice. Sabrana dela (Djela Danila Kiša) objavljena su 1983. godine u deset tomova u Beogradu i Zagrebu. Za zbirku propovedaka Enciklopedija mrtvih Kiš dobija Andrićevu nagradu 1984. godine, a 1986. godine dobija nagradu Skender Kulenović. Izabrana dela, proza u sedam knjiga izlazi 1987. godine u Beogradu i Sarajevu. Te godine dobija Sedmojulsku nagradu. Godinu kasnije, 1988. godine, izabran je za dopisnog člana SANU i dobija dve značajne međunarodne književne nagrade: u Italiji Premio deTrevere i u Nemačkoj Preis des Literaturmagazins. Iste godine dobija i Avnojevu nagradu. Američki PEN dodeljuje mu 1989. godine nagradu -{Bruno Schulz Prize}-. Danilo Kiš umire u Parizu 15. oktobra 1989. godine. Sahranjen je u Beogradu po pravoslavnom obredu. Njegova posthumna izdanja iz 1990. godine su:

   Život, literatura (eseji, razgovori, deo rukopisne zaostavštine), delo je izdato u Sarajevu.
   Gorki talog iskustva (intervjui), delo je izdato u Sarajevu.

Godinu dana kasnije, u Beogradu je objavljena knjiga Pesma i prepevi. U knjizi Porodični ciklus 1993. godine objavljene su, hronološkim redom, tri knjige Kišovog autobiografskog ciklusa: Rani jadi, Bašta, pepeo i Peščanik. Njegova nedovršena knjiga priča Lauta i ožiljci, izdata je 1994. godine u Beogradu, a tekstovi iz zaostavštine Skladište izlaze 1995. godine na šezdesetogodišnjicu Kišovog rođenja. Sabrana dela Danila Kiša objavljena su 1995. godine u četrnaest tomova i prevedena su na sve značajnije svetske jezike.


Danilo Kiš, spomenik u Subotici.

   Mansarda: satirična poema 1962. (roman)
   Psalam 44 1962. (roman)
   Bašta, pepeo 1965. (roman)
   Rani jadi: za decu i osetljive 1970. (pripovetke)
   Peščanik 1972. (roman)
   Po-etika 1972. (eseji)
   Po-etika, knjiga druga 1974. (intervjui)
   Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti 1976. (pripovetke)
   Čas anatomije 1978. (polemike)
   Noć i magla 1983. (drame)
   -{Homo poeticus}- 1983. (eseji i intervjui)
   Enciklopedija mrtvih 1983. (pripovetke)
   Gorki talog iskustva 1990. (intervjui)
   Život, literatura 1990. (eseji)
   Pesme i prepevi 1992. (poezija)
   Lauta i ožiljci 1994. (pripovetke)
   Skladište 1995. (eseji i pripovetke)
   -{Varia}- 1995. (eseji i pripovetke)
   Pesme, Elektra 1995. (poezija i adaptacija drame "Elektra")

Nagrade i priznanja



Kišov grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju

Kiš je jedan od najprevođenijih pisaca, dobitnik niza uglednih domaćih i prestižnih međunarodnih književnih nagrada.

   Ninova nagrada, 1972. godine za roman Peščanik
   nagrada Ivan Goran Kovačić (1977. godine za knjigu propovedaka Grobnica za Borisa Davidoviča)
   nagrada Željezare Sisak (1978. godine za esejističko-polemički spis Čas anatomije)
   francuska književna nagrada Grand aigle d`or de la ville de Nice (1980. godine, za celokupni književni rad)
   Andrićeva nagrada (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih)
   nagrada Skender Kulenović (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih)
   Sedmojulska nagrada
   italijanska književna nagrada Premio di Trevere, 1988. godine
   nemačka književna nagrada Preis des Literaturmagazins, 1988. godine
   Avnojeva nagrada 1988. godine
   američka književna nagrada Bruno Schulz Prize, 1989. godine


wikipedija

Satirična poema. Knjiga koja je, na veoma osoben i svojstven način najavila period postmoderne u srpskoj književnosti. I pored svih zamerki protivnika ova knjiga je neka vrsta sažete paradigme Kišovog stvaralaštva.

MANSARDA

Sutradan sam je vodio uz mračne drvene basamake na mansardu. Jarca-Mudrijaša sam isterao, a njegovo sam odsustvo opravdao tako što sam se začudio da ga nema.
»Nije lepo od njega«, rekoh.
»Nije«, reče ona.
»Možda je otišao na Zvezdaru«, rekoh da ga opravdam.
»A gde vam je gitara?« reče ona i baci jedan pogled po sobi.

Soba je bila slična utrobi onih malih laña što se ljuljaju na pučini izgubljene u tamnim noćima. Vlaga je iscrtala po zidovima čudesne šare flore i faune koja cveta i raste samo u snovima. Na plafonu je bilo predstavljeno rañanje sveta iz zagrljaja rose sna i zelene jave, a u četiri ugla simbolične slike četiri kontinenta: afričko leto, proleće Azije, snegovi Amerike, evropska jesen.

Po zidovima su pasli mastodonti i reptili, a iz oka jednog mamuta kolibri su čupali gusti krmelj sa trepavica. Jata divljih golubova (čiji se poslednji primerci nalaze u toj sobi na mansardi), ždralova i lasta prekrivali su zidove, stvarajući jedan golemi klin u obliku cifre 1 i ostvarujući tako sliku biblijskog bratstva i mitsko čudo prijateljstva: »I svijaće lasta svoje gnezdo u uhu mastodonta, kolibri će srebrnim kljunom češljati grivu leoparda, a detlić će čistiti zube krokodila iz Nijagare i svetog Nila.« (Jevanñelje po Jarcu-Mudrijašu, sa galaksijskog na mansardski preveden i u stihove stavljen od ... zvanog Orfej ili Orfeus.)

Noktima smo svuda po zidu ispisali (kada to nije išlo na uštrb slika koje je iscrtala vlažna ruka) latinske i grčke sentence kojih smo se pridržavali kao deset božjih zapovesti i izgovarali ih u časovima intelektualnih kriza i očajanja kao molitve očišćenja. To su bili putokazi ka Istdni, lux in tenebris, kako je rekao Jarac-Mudrijaš. Ko bi se drugi setio toga da se sentence moraju urezivati u zid ad unguem, golim noktima, dok krv ne brizne!«...................



biz.knjige

“Rani jadi su lirski. Priče su sačinjene od prizora iz mojeg detinjstva, slika koje nisu mogle da nađu mesto u romanu Bašta, pepeo. Svaka priča je gotovo pesma u prozi. Rani jadi su kratke priče, svet viđen očima deteta.”
Danilo Kiš (1984)

S jeseni, kada počnu vetrovi

S jeseni, kada počnu vetrovi, lišće divljeg kestena pada strmoglavce, s peteljkom naniže. Onda se čuje zvuk: kao da je ptica udarila kljunom o zemlju. A divlji kesten pada bez i najmanjeg vetra, sam od sebe, kao što padaju zvezde - vrtoglavo. Onda udari o tle s tupim krikom. Ne rađa se kao ptica iz jajeta, postepeno, nego se odjednom rasprsne dlakava ljuštura, iznutra beličastoplava, a iz nje iskaču vragolasti, tamni melezi, zacakljenih obraza, kao jagodice nasmejanog crnca. U nekoj se mahuni nalaze blizanci; ipak bi ih ljudi mogli razlikovati: jedan ima na čelu belegu, kao konj. Majka će, dakle, uvek moći da ga prepozna - po zvezdi na čelu.


Dečak kupi divlje kestenove koji su se sakrili u rupe na travnjaku i stavlja ih pod obraze. Usta su mu puna neke lepljive gorčine. Dečak se smeška. Trebalo bi se popeti na granu, izabrati jedan grozd i čekati. Ne dati anñelu sna da te prevari. Trebalo bi bar tri dana i tri noći, bez jela i pića, bez sna i počinka, gledati plod. Kao kada se gleda mala kazaljka na satu. Bodlje su se stvrdle i pri vrhu malo potamnele. Ako ih dirneš nevešto, na prstu će ti napraviti rupicu, pa će da poteče tvoja lepa, crvena krv. Moraćeš onda da sišeš svoj prljavi prst kojim si malopre pravio grudve od blata i fuškije. A može da nastupi i trovanje krvi. Kada se to dogodi, onda deca umiru. Stave ih u male pozlaćene sanduke i nose ih na groblje, među ruže. Na čelu povorke nose krst, a za sandukom idu dečakova mama i tata i, naravno, njegova sestra, ako je imao sestru. Majka je sva u crnini, ne vidi joj se lice. Samo tamo gde su oči, crna je svila vlažna od suza.

Jedna beloputna gospoñica u crnoj kecelji gimnazijalke sedi u nekoj kristalnoj svetlosti što dolazi kroz poluspuštene žaluzine. Sunce crta na ljubičastim bocama s kolonjskom vodom zvezdice od zlata.

E, pa, evo tajne mirisa ljubičica: gospođica koja prodaje sličice leptirova i divljih zveri, kao i parfeme, od svih mirisa najviše voli miris ljubičica, i stavlja ga svuda štedro: na dlanove, na bujnu riđu kosu (mada bi riñoj kosi, po, svoj prilici, bolje pristajao neki drugi miris)
Trebalo bi komponovati fugu za orkestar i jorgovan. Iznositi na podijum u mračnoj sali ljubičaste bočice oplemenjenih mirisa.
One koji bi tiho, bez krika, izgubili svest, iznosili bi u drugu salu, gde bi lebdeo detinjasti, lekoviti miris lipe i kamilice................

"Teško je podići svoju nesreću u visinu. Biti posmatrač i posmatran istovremeno. Onaj koji je gore i onaj koji je dole. Onaj dole, to je mrlja, senka... Posmatrati svoje biće iz aspekta večnosti (iz aspekta smrti) Vinuti se u visine! Svet iz ptičje perspektive!"

"Kad budu svi roktali svojim svinjskim srcima, poslednji koji će još gledati ljudskim očima i osećati ljudskim srcem biće oni kojima ne bejaše strano iskustvo umetnosti."

Hteo sam da pokažem kako u vrlo različitim epohama postoji nepokretna konstanta. Sveprisutnost ljubavi i smrti.

Istoriju pišu pobjednici. Predanja ispreda puk. Književnici fantaziraju. Izvjesna je samo smrt.

Živio sam ljepše i bogatije od vas, zahvaljujući patnji i mahnitosti, pa želim i u smrt da odem dostojanstveno, kako to priliči tom velikom trenutku poslije kojeg prestaje svako dostojanstvo i svaka veličanstvenost. Moj leš će biti moja korablja, a moja smrt dugo plutanje po talasima vječnosti. Ništa u ništavilu. I šta sam mogao da suprostavim ništavilu do to, tu svoju korablju u koju sam želio da sakupim sve što mi bijaše blisko, ljude, ptice, zvijeri i bilje, sve ono što nosim u svom oku i u svom srcu, u trospratnoj lađi svoga tijela i svoje duše. Želio sam sve to da imam kraj sebe, u smrti, kao faraoni u veličanstvenom miru svojih grobnica, želio sam da bude sve onako kao što bijaše i prije toga: da mi u vječnosti pjevaju ptice. Želio sam da Haronovu barku zamijenim jednom drugom, manje beznadnom i manje pustom, da nezamislivu prazninu vječnosti oplemenim gorkim zemaljskim travama, onim što niču iz srca čovjekova, da gluvu prazninu vječnosti oplemenim kukanjem kukavice i pjevanjem ševe. Ja sam samo razvio tu pjesničku gorku metaforu, razvio sam je strasno i dosljedno, do kraja, do konsekvenci koje prerastaju iz sna u javu (i obratno), iz lucidnosti u mahnitost (i obratno), koje prelaze iz života u smrt, kao da nema međa, i obratno, iz smrti u vječnost, kao da to nije jedno te isto. Tako je moja sebičnost samo sebičnost ljudskog bića, sebičnost života, protivteža sebičnosti smrti, i moja se svijest, uprkos prividu, protivi ništavilu sa sebičnošću kojoj nema ravne, protivi se skandalu smrti kroz ovu strasnu metaforu koja želi da sakupi na gomilu ono malo ljudi i ljubavi koji činjahu taj život. Želio sam, dakle, i još uvijek želim, da odem iz života sa specimenima ljudi, flore i faune, da sve to smjestim u svoje srce kao u korablju, da ih zatvorim pod svoje kapke kada se oni posljednji put spuste. Želio sam da prokrijumčarim u ništavilo tu čistu apstrakciju koja će biti u stanju da se u tajnosti prenese kroz vrata jedne druge apstrakcije, ništavne u svojoj neizmjernosti: kroz vrata ništavila. Trebalo je, dakle, pokušati zgusnuti tu apstrakciju, zgusnuti je snagom volje, vjere, inteligencije, ludila i ljubavi (samoljublja), zgusnuti je u tolikoj mjeri i pod takvim pritiskom da zadobije specifičnu težinu koja će je podići uvis, kao balon, i iznijeti je van domašaja mraka i zaborava. Ako ne nešto drugo, ostaće moj materijalni herbarijum ili moje bilješke, ili moja pisma, a šta je to drugo do ta zgusnuta ideja koja se materijalizovala: materijalizovan život, mala, tužna, ništavna ljudska pobjeda nad golemim, vječnim, božanskim ništavilom. Ili će ostati makar – ako u velikom potopu potone i sve to – ostaće moje ludilo i moj san, kao borealna svjetlost i kao dalek eho. Možda će neko vidjeti tu svjetlost, možda će čuti taj daleki eho, sijenku negdašnjeg zvuka, shvatiće značenje te svjetlosti, tog svjetlucanja. Možda će to biti moj sin, koji će jednog dana izdati na svijet moje bilješke i moje herbarijume s panonskim biljem (i to nedovršeno i nesavršeno, kao i sve ljudsko). A sve što nadživi smrt jeste jedna mala ništavna pobjeda nad večnošću ništavila – dokaz ljudske veličine i Jahvine milosti. Non omnis moriar.

Danilo Kiš: Uspomene, sećanja [Dragomir Zupanc, 2009]

RTS-ova emisija/dokumentarac, povodom 20 godina od smrti Danila Kisa.
Ostali delovi emisije se nalazi na istom linku.

Danilo Kiš: Saveti mladom piscu

Pre ravno pola veka, svojim prvim romanima “Mansarda” i “Psalm 44” oglasio se Danilo Kiš,
čovek koji pripada generaciji pisaca koji su svojom inovativnošću i literarnom osobenošću
obeležili jugoslovensku književnost u poslednjih 50 godina.



Objavljivanjem Saveta mladom piscu, magazin STATUS još jednom odaje počast piscu čije je
delo jednako aktuelno danas kao i pre nekoliko decenija.

Gaji sumnju u vladajuće ideologije i prinčeve.
Drži se podalje od prinčeva.
Čuvaj se da svoj govor ne zagadiš jezikom ideologija.
Veruj da si moćniji od generala, ali se ne meri s njima.
Ne veruj da si slabiji od generala, ali se ne meri s njima.
Ne veruj u utopijske projekte, osim u one koje sam stvaraš.
Budi jednako gord prema prinčevima i prema gomili.
Imaj čistu savest u odnosu na privilegije koje ti tvoj zanat pisca donosi.
Prokletstvo tvog izbora nemoj brkati sa klasnom opresijom.
Ne budi opsednut istorijskom hitnjom i ne veruj u metaforu o vozovima istorije.
Ne uskači, dakle, u „vozove istorije“, jer je to samo glupava metafora.
Imaj uvek na umu misao: „Ko pogodi cilj, sve promaši.“
Ne piši reportaže iz zemalja u kojima si boravio kao turista; ne piši uopšte reportaže, ti nisi novinar.
Ne veruj u statistike, u cifre, u javne izjave: stvarnost je ono što se ne vidi golim okom.
Ne posećuj fabrike, kolhoze, radilišta: napredak je ono što se ne vidi golim okom.
Ne bavi se ekonomijom, sociologijom, psihoanalizom.
Ne sledi istočnjačke filozofije, zen-budizam itd; ti imaš pametnija posla.
Budi svestan činjenice da je fantazija sestra laži, i stoga opasna.
Ne udružuj se ni sa kim: pisac je sam.
Ne veruj onima koji kažu da je ovo najgori od svih svetova.
Ne veruj prorocima, jer ti si prorok.
Ne budi prorok, jer tvoje je oružje sumnja.
Imaj mirnu savest: prinčevi te se ne tiču, jer ti si princ.
Imaj mirnu savest: rudari te se ne tiču, jer ti si rudar.
Znaj da ono što nisi rekao u novinama nije propalo zauvek: to je treset.
Ne piši po narudžbini dana.
Ne kladi se na trenutak, jer ćeš se kajati.
Ne kladi se ni na večnost, jer ćeš se kajati.
Budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer samo su budale zadovoljne.
Ne budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer ti si izabranik.
Ne traži moralno opravdanje za one koji su izdali.
Čuvaj se „užasavajuće doslednosti“.
Čuvaj se lažnih analogija.
Poveruj onima koji skupo plaćaju svoju nedoslednost.
Ne veruj onima koji svoju nedoslednost skupo naplaćuju.
Ne zastupaj relativizam svih vrednosti: hijerarhija vrednosti postoji.
Nagrade koje ti dodeljuju prinčevi primaj s ravnodušnošću, ali ništa ne čini da ih zaslužiš.
Veruj da je jezik na kojem pišeš najbolji od svih jezika, jer ti drugog nemaš.
Veruj da je jezik na kojem pišeš najgori od svih, mada ga ne bi zamenio ni za jedan drugi.
„Tako, budući mlak, i nijesi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih“. (Otkrivenje Jov., 3,16)
Ne budi servilan, jer će te prinčevi uzeti za vratara.
Ne budi naduven, jer ćeš ličiti na vratare prinčeva.
Nemoj dozvoliti da te uvere da je tvoje pisanje društveno nekorisno.
Nemoj misliti da je tvoje pisanje „društveno koristan posao“.
Nemoj misliti da si i ti sam koristan član društva.
Nemoj dozvoliti da te uvere da si stoga društveni parazit.
Veruj da tvoj sonet vredi više od govora političara i prinčeva.
Nemoj dozvoliti da te uvere da je tvoje pisanje društveno nekorisno.
Nemoj misliti da je tvoje pisanje „društveno koristan posao“.
Nemoj misliti da si i ti sam koristan član društva.
Nemoj dozvoliti da te uvere da si stoga društveni parazit.
Veruj da tvoj sonet vredi više od govora političara i prinčeva.
Znaj da tvoj sonet ne znači ništa spram retorike političara i prinčeva.
Imaj o svemu svoje mišljenje.
Nemoj o svemu reći svoje mišljenje.
Tebe reči najmanje koštaju.
Tvoje su reči najdragocenije.
Ne nastupaj u ime svoje nacije, jer ko si ti da bi bio ičiji predstavnik do svoj!
Ne budi u opoziciji, jer ti nisi naspram, ti si dole.
Ne budi uz vlast i prinčeve, jer ti si iznad njih.
Bori se protiv društvenih nepravdi, ne praveći od toga program.
Nemoj da te borba protiv društvenih nepravdi skrene sa tvoga puta.
Upoznaj misao drugih, zatim je odbaci.
Ne stvaraj politički program, ne stvaraj nikakav program: ti stvaraš iz magme i haosa sveta.
Čuvaj se onih koji ti nude konačna rešenja.
Ne budi pisac manjina.
Čim te neka zajednica počne svojatati, preispitaj se.
Ne piši za „prosečnog čitaoca“: svi su čitaoci prosečni.
Ne piši za elitu, elita ne postoji; elita si ti.
Ne misli o smrti, i ne zaboravljaj da si smrtan.

( b92.net )

sledi nastavak

..........................................

Ne veruj u besmrtnost pisca, to su profesorske gluposti.
Ne budi tragično ozbiljan, jer to je komično.
Ne budi komedijant, jer su boljari navikli da ih zabavljaju.
Ne budi dvorska luda.
Ne misli da su pisci „savest čovečanstva“: video si već toliko gadova.
Ne daj da te uvere da si niko i ništa: video si već da se boljari boje pesnika.
Ne idi ni za jednu ideju u smrt, i ne nagovaraj nikog da gine.
Ne budi kukavica, i preziri kukavice.
Ne zaboravi da herojstvo zahteva veliku cenu.
Ne piši za praznike i jubileje.
Ne piši pohvalnice, jer ćeš se kajati.
Ne piši posmrtno slovo narodnim velikanima, jer ćeš se kajati.
Ako ne možeš reći istinu – ćuti.
Čuvaj se poluistina.
Kad je opšte slavlje, nema razloga da i ti uzimaš učešća.
Ne čini usluge prinčevima i boljarima.
Ne traži usluge od prinčeva i boljara.
Ne budi tolerantan iz učtivosti.
Ne isteruj pravdu na konac: „s budalom se ne prepiri“.
Nemoj dozvoliti da te uvere da smo svi jednako u pravu, i da se o ukusima ne vredi
raspravljati.
ljati sa ignorantima o stvarima koje prvi put od tebe čuju.
Nemoj da imaš misiju.
Čuvaj se onih koji imaju misiju.
Ne veruj u „naučno mišljenje“.
Ne veruj u intuiciju.
Čuvaj se cinizma, pa i sopstvenog.
Izbegavaj ideološka opšta mesta i citate.
Imaj hrabrosti da Aragonovu pesmu u slavu Gepeua nazoveš beščašćem.
Ne traži za to olakšavajuće okolnosti.
Ne dozvoli da te uvere da su u polemici Sartr-Kami obojica bili u pravu.
Ne veruj u automatsko pisanje i „svesnu nejasnost“ – ti težiš za jasnošću.
Odbacuj književne škole koje ti nameću.
Na pomen „socijalističkog realizma“ napuštaš svaki dalji razgovor.
Na temu „angažovana književnost“ ćutiš kao riba: stvar prepuštaš profesorima.
Onoga ko upoređuje koncentracione logore sa Santeom, pošalješ da se prošeta.
Ko tvrdi da je Kolima bila različita od Aušvica, pošalješ do sto đavola.
Ko tvrdi da su u Aušvicu trebili samo vaške a ne ljude – isti postupak kao gore.
Segui il carro e lascia dir le genti. (Dante)

Danilo Kiš

Obeležje Danilu Kišu

U Cetinju pokrenuta inicijativa o podizanju spomen-obeležja piscu i nekadašnjem
sugrađaninu. Ideja potekla od Đačkog parlamenta Osnovne škole
"Lovćenski partizanski odred"


Kuca u kojoj je ziveo Danilo Kis

DANILO Kiš se vraća na - Cetinje. U Bajovu ulicu, u kojoj je posle rata živeo svoje gimnazijske godine, jedan od najvećih pisaca druge polovine dvadesetog veka.

Ideju o podizanju spomen-obeležja u najpoznatijoj cetinjskoj ulici, pokrenuli su najmlađi Cetinjani - Đački parlament Osnovne škole "Lovćenski partizanski odred". Oni koji Kiša pamte samo iz literature, ili iz priča roditelja i starijih Cetinjana. Sa svojim predlogom,koji je prethodno naišao na veliku podršku stanovnika grada pod Lovćenom, upoznali su gradonačelnika Cetinja, Aleksandra Bogdanovića. Sada su na potezu oni koji odlučuju.
Petar Špadijer iz Đačkog parlamenta, uz napomenu da on već deceniju uspešno deluje u Cetinju, kaže malo u šali da su đaci učinili ono na šta su, možda, stariji malo zaboravili. I, kaže, prirodno je da baš oni, koji uče i tek će učiti Kiša, zatraže da se on vrati u svoj grad, među svoje.

Ideja je da se na kući u Bajovoj ulici, koja je vlasništvo porodice Dragićević, ujčevine Danila Kiša, postavi spomen-obeležje koje će podsećati da je tu jedno vreme živeo autor "Grobnice za Borisa Davidoviča", "Enciklopedije mrtvih", "Peščanika", "Bašte" i drugih dela za koja je dobio visoka priznanja kako na prostoru bivše Jugoslavije, tako i u inostranstvu.

- Već u "prvom naletu" ideju je svojim potpisima podržalo više od 500 Cetinjana - rekao je Špadijer.

- Razgovarali smo i sa braćom od ujaka Danila Kiša, Brankom i Mišom Dragićevićem, koji su samo zahtevali da u tekstu na spomen-obeležju stoji i to da je reč o kući Kišove rodbine.
....................................................

Jedan od najprevođenijih pisaca s ovih prostora ima svoju bistu u Subotici (rad Eržebet Vajl), u Beogradu i svoju ulicu. U Crnoj Gori njegova bista se nalazi u dvorištu zgrade Centralne biblioteke na Cetinju (bivše italijansko poslanstvo), rad vajara Pavla Pejovića, a njegovo ime nosi Srednjoškolski centar u Budvi.



- Ništa prirodnije da se na kući u Bajovoj postavi spomen-obeležje - kaže za naš list poznati cetinjski pesnik Sreten Vujović. - To je najmanji dug koji može odužiti ovaj grad u kom su živeli mnogi poznati ljudi, a koji je imao sreću da Kiš bude deo njegove istorije. To je upravo ono što predlažu mladi Cetinjani. Još uvek su među stanovnicima prestonice oni koji su poznavali Kiša iz vremena njegovog gimnazijskog školovanja.

Vujović podseća na to da je Kiš svoje prve radove objavio još 1953. godine, upravo u vreme dok je živeo na Cetinju. U "Omladinskom pokretu" je objavljena priča "Oproštaj s majkom", potom priča "Odjek iz detinjstva", kao i "Sjutra - Pjesma o Jevrejki" koju su objavili "Susreti"...

novosti.rs
13.11.2012.


Danilo na Cetinju 1947. i 1953. godine

Izabrani poetički spisi Danila Kiša u tri knjige



Pedeset godina posle objavljivanja prvih knjiga Danila Kiša, kratkih romana "Mansarda"
i "Psalam 44" (1962), izdavačka kuća "Arhipelag" objavila je njegove "Izabrane poetičke
spise" u tri knjige.



Prošle godine "Arhipelag" je objavio Kišova "Izabrana dela" u sedam knjiga koja obuhvataju
praktično celokupnu prozu ovog modernog klasika.

"Arhipelagovo" izdanje "Izabranih poetičkih spisa" sadrži knjige "Čas anatomije" i "Gorki
talog iskustva", kao i reprezentativni izbor Kišovih eseja od njegovih ranih tekstova do dela
iz njegove književne zaostavštine koji je u knjizi "Poslednje pribežište zdravog razuma"
priredio Gojko Božović.

U Kišovom delu poetički spisi su čitav jedan paralelni opus, jednako važan kao i piščeva
proza, ocenio je izdavač.

Govoreći o nastanku svojih knjiga i o poetici svoje književnosti, Kiš je u spisima oblikovao
neprevazidjeno poetičko svedočanstvo u srpskoj književnosti u čijem je središtu pitanje života
i literature, navedeno je u saopštenju "Arhipelaga".

Proistekao iz velike polemike koju je Kiš vodio krajem sedamdesetih godina povodom novelističke
knjige "Grobnica za Borisa Davidoviča", "Čas anatomije" je jedna od ključnih knjiga moderne
srpske književnosti sa ogromnim uticajem na sve potonje književne generacije, polemički spis
u kome pisac govori o književnosti, svojim delima, ali i o politici i društvu.

"Gorki talog iskustva" je knjiga Kišovih razgovora i svedočenja. U ovoj knjizi, koju je priredila
Mirjana Miočinović, pisac govori o svojim knjigama, o svom životu i iskustvu, prijateljima,
politici i sudbini, najvećim izazovima pred kojima su se nalazili njegovi savremenici.

Izabrani eseji Kiša, predstavljeni u knjizi "Poslednje pribežište zdravog razuma", predstavljaju
antologijski izbor tekstova iz Kišovih knjiga i zaostavštine i pokazuju nesvakidašnju snagu
njegove esejistike u kojoj ovaj pisac postavlja osnovna pitanja književnosti svog vremena.

U delu "Poslednje pribežište zdravog razuma" Kiš odgovara na pitanje: "Zašto pišem?" i
navodi koja su dva ključna pitanja "na kojima polažu ispit svi pisci 20. veka".

b92.net
22.11.2012.

OBJAVLJENO OVIH DANA U AMERICI

“Izvod iz knjige rođenih – priča o Danilu Kišu”





Biografska knjiga “Izvod iz knjige rođenih – priča o Danilu Kišu”, koju je napisao britanski esejista Mark Thompson objavljena je ovih dana u SAD-u. Studiju o Kišu, jednom od najznačajnijih jugoslavenskih pisaca dvadesetog stoljeća, objavila je američka izdavačka kuća Cornell University Press.

“Šetajući se Kalemegdanom jednog davnog zimskog dana pomislio sam da bih mogao oblikovati  knjigu kao seriju eseja zasnovnih na ‘Izvodu iz knjige rođenih’, Kišovom vlastitom autobiografskom tekstu “, rekao je Thompson.
Također je izjavio da je požileo tako “odati i poštovanje ksperimentalizmu u Kišovom djelu”.Thompson je rekao da je počeo čitati Kissova djela 1987. godine i objavljivati njihove prikaze, a dodao je da je knjiga “Pješčanik”, štampana na engleskom jeziku 1990. godine, na njega ostavila posebno dubok utisak.
“Boraveći u jesen 1993. godine u Beogradu, požileo sam pisati o Kišu. Od tada sam počeo skupljati sve o Kišu i koristiti svaku mogućnost da se sretnem s ljudima koji su ga poznavali”, rekao je autor.Thompson je napisao više studija među kojima su “Kuća od papira: Kraj Jugoslavije”, “Proizvodnja rata:mediji u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini” kao i “Bijeli rat: Život i smrt na talijanskom frontu 1915-1919″ – knjiga prodana u pedesetak hiljada primeraka.



doznajemo.com

Mark Tompson: Najveći grijeh Danila Kiša
| RAZGOVARALA: INES SABALIĆ/GLOBUS

"Razotkrio je srpski nacionalizam još u povojima. To mu nisu mogli oprostiti. Zato su u Beogradu organizirali napad na njega, najveći poznati udar na nekog pisca u Titovoj Jugoslaviji. Molio je za pomoć Krležu, ali on mu je samo hladno odgovorio: Pobrinite se sami!"



Mark Thompson, jedan od najtalentiranijih brojnih mladih stranaca koji su za vrijeme rata došli kao novinari u bivšu Jugoslaviju, nedavno je objavio knjigu “Potvrda o rođenju – Priča o Danilu Kišu”, stilski i strukturno vrlo neobičnu, ali izvanredno zanimljivu, čak napetu. U okosnici knjige je kratka, ogoljena autobiografska nota Danila Kiša – nekoliko rečenica u kojima je opisao svoj život. Oko toga, Thompson je organizirao niz produbljenih komentara. Iz njih se slaže slika Srednje Europe i Jugoslavije prošlog stoljeća, od holokausta u kojem je ubijen Kišov otac, do raka od kojeg je Danilo Kiš prerano, pa zato nespremno, zbunjeno, umro. To što je Mark Thompson predstavio, što je izraslo iz njegovih 20-godišnjih istraživanja o Danilu Kišu je jednostavno – točno. Tako je to izgledalo, baš tako. Thompson je 20 godina razgovarao o Kišu s njegovim prijateljima, čitateljima, poznanicima, bivšom suprugom, u svemu posebnom beogradskom intelektualkom Mirjanom Miočinović, te s kasnijom partnericom i prevoditeljicom Pascale Delpeche.

Autor Kiševe biografije besprijekorno govori jezik i jako dobro poznaje sve što ima veze s bivšom državom, od povijesti preko književnosti, medija, tekuće politike – svega. Kad je prestao biti novinar, 90-ih, radio je za Unprofor, ali duboki interes je vjerojatno motiviran i time što je njegova supruga Sanja iz Vinkovaca, a dva sina napola Hrvati. Thompson je doktorirao književnost na Cambridgeu, tako da je njegova teorijska i književnopovijesna kompetencija izvan rasprave, ali je stvar u tome da je sam Thompson zaista vrlo dobar, odličan pisac. Kao mlad 1992. objavio je “Kuću od papira – Kraj Jugoslavije”, zatim 1999. studiju o medijima u Jugoslaviji “Kovanje rata”. Konačno, 2008. godine, objavio je fantastičnu, nagrađivanu knjigu “Bijeli rat” o talijanskoj fronti u Prvom svjetskom ratu, kad je pročitate, bit će vam drago da je niste propustili.

Zašto je napad na Danila Kiša, kad je objavio svoj roman “Grobnica za Borisa Davidoviča”, bio tako strašan? Što je to Kiš, za kojeg konstatirate u svojoj knjizi da nije bio specijalno politički pisac, bio tako strašno učinio da se skoro cijeli Beograd, gdje je živio i pisao, okrenuo protiv njega? Od početka je bilo jasno da se radi o političkom napadu, ili kontranapadu. Ali, što je to Kiš bio tako napao? Čemu u odgovoru na Kiša, tada, prava hajka, duboka mržnja?

- Kiš je objavio “Grobnicu za Borisa Davdioviča” u ljeto 1976. a polemika je počela ujesen. Napadali su ga da je plagijator, da je prepisivao tuđe tekstovete, da je to borgesovskom metodom i tehnikom francuskog “novog romana”, konkretno iz primjera Roberta Pingeta, kompilirao. Ali, najviše da je plagirao Karla Štajnera, kojeg je inače Kiš jako cijenio, i zvao ga jugoslavenskim Solženjicinom. Smatrao je da je Štajnerova knjiga “7000 dana u Sibiru” dragocjeno svjedočanstvo. Za mnoge priče u “Grobnici za Borisa Davidoviča” Kiš je koristio motive iz Štajnera, ali doista samo motive, jednu ili dvije rečenice koje bi poslije elaborirao u priču. Sa svoje strane, Karlo Štajner odbio se pridružiti hajci na Kiša. Štajner i Kiš su ostali dobri. Zanimala me primjedba da je plagirao Pingeta, pa sam pročitao njegove knjige – to je baš primjer najnečitljivije, hermetične francuske avangarde, nema nikakve veze s onim što je radio Kiš.

Danilo Kiš bio je kozmpolit, kozmopolit u svakom pogledu, od tema do stila, a radikalno odvojen od tradicija baze u kojoj je živio. To je bilo nepodnošljivo za konzervativnu kremu Beograda. Mislim da su ga napali zato da mu daju lekciju, da ga se nauči pameti. To je bio svojevrstan oportunistički savez između nacionalista i komunista. Podsjetit ću na slavnu rečenicu T. S. Eliota iz 30-ih godina, a to je da nijedno društvo ne smije imati više od malog broja slobodnomislećih Židova. I Kiš je, sukladno toj rečenici, platio. Bila je to reakcija zaostale, nazadne, malograđanske sredine. Kiš je bio međunarodno poznat i priznat, fantastičan pisac, njihov vlastiti jezik pisao je bolje od njih, i to je sve skupa bilo doživljeno kao jedna velika uvreda. I tada su odlučili da mu opale šamar. A Kiš je to odbio prihvatiti, i odgovorio im je istom mjerom.



Tako je “Čas anatomije”, u kojem je odgovorio svojim kritičarima, knjiga nastala iz očaja, i siguran sam da ju je doživio kao borbu na život i smrt. Ta knjiga, mislio je, morala je biti pametnija, bolja, duhovitija, bolje napisana od svega što bi njegovi kritčari ikada mogli. Kiš je prezirao mediokritetstvo u kulturi, smatrao je da je mediokritetstvo povezano s nacionalizmom, i kad je bio napadnut, dao je sve od sebe da to razotkrije. Pripremao se za knjigu, i inspiraciju je našao u Krležinoj knjizi polemika “Moj obračun s njima”, i u malo poznatoj knjizi srpskog pisca Laze Kostića “Knjiga o Zmaju”.

Interesantno kako vi i ja, engleski pisac i hrvatska novinarka, toliko godina nakon te polemike, za koju je teško danas objasniti koliko je tresla, razgovaramo o jednom piscu, koji je bio među nekolicinom najboljih u jugoslavenskim književnostima, ali koji je danas gotovo potpuno zaboravljen.

- Ali, ta polemika bila je svejugoslavenska, branili su ga u Zagrebu i Ljubljani. Nije bila važna samo onda, nego i deset godina poslije, jer to što je bio razotkrio Kiš pokazuje mjesto kristalizacije nacionalizma i staljinizma. Jedan hrvatski kritičar rekao je, 90-ih godina, da su tri ključna teksta za razumijevanje srpskog nacionalizma. To su “Čas anatomije” Danila Kiša, Konstantinovićeva “Filozofija palanke” iz 1969. godine, i tekst Bogdana Bogdanovića o Osmoj sjednici “Mrtvouzice” iz 1988. godine.

Razgovaramo o jednom eminentno jugoslavenskom piscu. Rekli ste za njega, posljednjem jugoslavenskom piscu.

- To je Kiš o sebi bio rekao, da je posljednji jugoslavenski pisac. Ali, zavisi što pod tim mislimo. Razgovarao sam jednom o tome s Igorom Mandićem, koji se ne sjeća da se Kiš ikada izražavao ili na aktivno ideološki, politički podržavao jugoslavizam. I to je točno. Kiša aktivni politički angažman, kakav je, na primjer, imao njegov prijatelj Predrag Matvejević, nije interesirao. Kiš nije pisao o jugoslavenskim temama, i u cijeloj njegovoj književnosti riječ Jugoslavija spominje se samo jednom, kao što sam se uvjerio iz CD roma koji je, s Kiševim kompletnim djelima, uredila Mirjana Miočinović. Ali, takav implicitni jugoslavizam jest formalna analogija njegove književnosti. Jugoslavenstvo je trebalo na kraju biti više od sume dijelova, nova kombinacija starih dijelova. Na Zapadu to nije bilo kontroverzno. Kiš je gradio svoje literarne strukture iz raznih utjecaja, priznavajući ih, ali stvarajući iz njih nešto novo. Tip literature koju je pisao je analogija države i društva u kojem je živio. Zanimljiv je bio njegov stav prema jeziku. Zvao ga je “srpskohrvatski”. Pisao je jezikom u kojem je srpski bio dominantan i kad bi novinari u intervjuu njegov jezik nazvali srpskim, nije se bunio. Ali, naglašavao je i podržavao hibridnu vrijednost jezika, koji je, kako je rekao, “imao u svom malom prstu”. Htio je imati na raspolaganju sve varijante svih književnosti, i vojvođanske srpske građanske književnosti i dubrovačke renesanse, sav vokabular. Vidio je to kao obogaćivanje literarnog standarda. Pojam “jugoslavenski” bilo je nešto najobilnije što je zahvaćalo, i što je on, kao pisac, mogao posjedovati.

Jugoslavije više nema. Čiji je Kiš pisac? Apatridski, zapadnobalkanski, srednjoeuropski, europski, židovski, srpski?

- Koliko mi je poznato, nigdje se nije proklamirao bilo kao srpski, bilo kao židovski, bilo vojvođanski ili crnogorski pisac, iako su njegovi radovi uključeni u antologije tih književnosti. Mislim da bi se on bunio da bude ekskluzivno srpski ili židovski zato jer bi to za njega značilo da je njegovo pisanje, njegova književnost srpska ili židovska. To bi njemu bilo apsurdno, nezamislivo. Ali, nije se bunio da je pridonio srpskoj literaturi niti da je u njoj bilo i židovskog. Teško je dokazati da je srpski pisac ako se gleda žanrovski ili prema tome koliko je na njega utjecala nacionalna književnost. Glavni utjecaji su drugdje, to su Bruno Schulz, Jorge Luis Borges, Isak Babelj, razni mađarski i ruski pjesnici i – Miroslav Krleža. Volio je i neke srpske pisce, recimo Crnjanskog i Vinavera. Danas ga se naziva srpskim piscem jer jugoslavenstvo znači sve manje i manje. Bilo bi bespredmetno zauzdati Kiša mrtvim identitetom, kad je njegova literatura itekako živa.

Kiš je u Beogradu studirao, tamo se oženio, velikom intelektualkom Mirjanom Miočinović, i zanimao ga je urbani Beograd 60-ih i ranih 70-ih, jer to je bio milje iz kojeg su izrasli Vojislav Đurić, Dušan Makavejev, Radomir Konstantinović, Filip David, Vida Ognjenović... Također, izabrao je da bude pokopan po pravoslavnom obredu. Čak i njegovi najbliži prijatelji bili su šokirani time, ali ja ne vidim tu ništa čudno. Kiš se sigurno nije na samrtnoj postelji okrenuo nacionalizmu i klerikalizmu, nego je to bio pozdrav majci, koja je bila Crnogorka i pravoslavna vjernica. To što ga je majka krstila, 1939. godine u pravoslavnoj crkvi, vjerojatno mu je spasilo život. Njegov otac stradao je u holokaustu. To je bilo davanje prednosti privatnog nad političkim. Naravno, Srpska pravoslavna crkva je to iskoristila i posmrtni obred obavio je Amfilohije, posve protivno Kišovoj želji da bude pokopan “bez govorancija”.

Tako velik pisac, tako malo čitan. Ima li šanse da se zanimanje za njega obnovi?

- Za pisca kao što je Kiš situacija nije posebno povoljna. Jugoslavija je nestala, Hladni rat je prestao, nije imao priliku pisati nakon rata. Šteta da nije stigao napisati roman o Didaku Piru, koji je najavljivao i za koji je imao potpisan ugovor. Didak Pir bio je portugalski Židov koji se skrasio u Dubrovniku. Da je to napisao, a tema mu je bila bliska, egzil, osjećaj nepripadanja, mogao je stvoriti neku poveznicu latinskog i slavenskog svijeta. Ali, umro je prije toga. On je svoju međunarodnu slavu doživio početkom osamdesetih. Tada je bio priman u krugovima uglavnom američke literarne elite, otvorio mu se New York Review of Books, s njim su prijateljevali Susan Sontang i Josif Brodski, bio je pozivan na konferencije PEN-a. Postao je stalni gost u tom krugu, neka vrst anegdotske figure. Kiš je napadao staljinizam iz antistaljinističke zemlje i to je bilo pozdravljeno. Kiš je bio antikomunist. Nije imao nikakvih iluzija oko revolucionarne ideologije, bio je briljantan stilist i nije imao veliko povjerenje u to da društvo napreduje. Nije bio ni antistaljinistički ljevičar. Bio je liberalni pesimist. Taj pesimizam izazivao je uvredu.

Interesantno kako se tema Srednje Europe, nekada tako važna, a koja je Kiša izbacila, gotovo više ne spominje.

- Jer više nije važna. Početkom osamdesetih stvorila se svojevrsna antikomunistička kulturno popularna fronta malih zemalja od Baltika do Jadrana, ta Srednja Europa. György Konrád, Milan Kundera, Danilo Kiš, ta “tri K” i danas prepoznajemo kao ključne pisce Srednje Europe. Kiš je bio bilingvalan u mađarskom. Kad je Berlinski zid pao, njihova uloga je jako smanjena. Ti su se pisci vratili u okvire svojih jezika. No, “srednjoeuropski pisac” bila je značka koju nije odbijao nositi. Inače, takva Srednja Europa nije imala ništa zajedničko s germanskom Mitteleuropom, na koju je Krleža bio alergičan.

Cijeli razgovor potrošili smo na temu koja je ključna u postjugoslavenskim društvima, a to je identitet. To nas dovodi do toga da je Danilo Kiš imao neku vrst opsesije dokumentima, potvrdima, pečatima, oni su vrlo bitni u njegovoj literaturi, a i vi ste na temelju toga strukturirali biografiju o Kišu.

- Da, to ima veze s identitetom, ali i s literarnim prosedeom. Kišova odanost važnim dokumentima proizašla je iz skepse čitaoca koji ne može vjerovati u nedokumentiranu fantaziju. Izmišljanje razočarava, on hoće da mu čitalac vjeruje da se nešto stvarno dogodilo. Dokumenti nisu bilo kakvi, nego važni – o rođenju, vjenčanju... Kad je njegova majka nakon rata povela njega, Danila, i sestru Danicu iz Mađarske u Jugoslaviju, sve što je ostalo od oca bili su dokumenti. Kiš ih je spasio i čuvao – službenu korenspondenciju s Jugoslavenskim željeznicama, na primjer. To je bio i dokaz da je otac, koji je stradao u holokaustu, bio stvaran, za to je imao pisane potvrde i dokaze, dokumenti su imali svoj vitalitet i Kiš je bio fasciniran njihovom snagom. Tako je imao i potvrdu krštenja u pravoslavnoj crkvi. Nije bio vjernik, ali to mu je spasilo život. Također, to je i židovski, i srednjoeuropski motiv, emigrantski motiv, koji je prisutan i kod Josepha Rotha, ta neprekidna bitka s dokumentima.

Rekli ste da je ključan utjecaj na njega imao Miroslav Krleža.

- Kiš je idolizirao Krležu. Kad se odlučio pisati o svom djetinjstvu, jedina knjiga na svom jeziku koja mu je bila o tome korisna i dragocjena kao uzor i inspiracija bilo je Krležino “Djetinjstvo u Agramu”. Krleža je volio Kiša, smatrao ga je, kad se pojavio, vrlo talentiranim, najtalentiranijim, kao što je rekao Predragu Matvejeviću. Ali, kad mu je Kiš, u doba kad je bio meta napada, pisao i molio za savjet, Krleža mu je odgovorio dosta hladno, u smislu – pobrinite se sami.

Koliko je Danilo Kiš jedinstven? Svakako, manje je poznat od Kundere ili Konrada.

- “Tri K” povezaju ih zajedno, ali nisam siguran da se to drži, kad se malo bolje pogleda. U Konradu ne vidim takvu literarnu inteligenciju kakvu je imao Kiš. Zatim Kundera i Kiš – prilično su različiti. Kiša odlikuje stilistička delikatnost. Savršen osjećaj za detalj u naraciji. Fluidni, neuhvatljivi kulturni identitet. Također, Kiš nije bio angažirani intelektualac, nije imao izrazitu, robustnu javnu personu. To Kišu nije bilo ugodno, nije mu odgovaralo to što je mislio da pisac treba. Njegov odnos sa svijetom bilo je pisanje. Kad je ušao u polemiku, učinio je to vrlo teško. Otišao iz Jugoslavije 1979. zbog niza razloga. Brak mu je bio u krizi, i on i Mirjana Miočinović su se složili 1981. da će se razdvojiti. Ali nije htio da ga se zove disidentom, bio je to “džojsovski egzil”, koji se na kraju nije pokazao previše kreativnim. Danilo Kiš jest pobjegao iz klopke malog jezika, to se vidi po strasnoj odanosti njegovih štovatelja posvuda. Ali, Kiš ne može biti široko popularan, previše je elitističan. Prezahtjevan, težak pisac. Nije za masovno tržište.

Intervju je uz dozvolu autorke preuzet u originalnom obliku iz magazina "Globus".

izvor:b92.net

Četvrt veka od smrti Danila Kiša


| Izvor: Tanjug

Danilo Kiš, jedan od najznačajnijih pisaca našeg regiona, preminuo je pre 25 godina,
 15. oktobra 1989. u Parizu, ostavivši za sobom dela koja su duboko utisnuta u našu
književnu i sveukupnu istoriju.




Kiš (1935-1989) je romansijer, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac sa francuskog,
 ruskog i mađarskog jezika. Bio je član SANU, diplomirao je svetsku književnost u Beogradu.

Preminuo je u Parizu 15. oktobra 1989, a sahranjen je u Aleji velikana na Novom groblju u
 Beogradu.

-- Pročitajte i Danilo Kiš: Saveti mladom piscu --

U Beogradu i inostranstvu izvodi se predstava "Grobnica za Borisa Davidoviča" kao regionalni
pozorišni projekat, a uskoro će biti objavljena i Kišova sabrana dela.

Bio je dramaturg pozorišta "Atelje 212" i lektor za srpski jezik u Strazburu, Bordou i Lilu. Među
 njegovim delima su romani "Psalam 44", "Mansarda", "Bašta, pepeo", "Peščanik",
"Grobnica za Borisa Davidoviča", pripovetke "Rani jadi", "Enciklopedija mrtvih", drama
 "Elektra 70", polemički spis "Čas anatomije".

-- Pročitajte i Da li znate ko je Danilo Kiš? --

Počeo je kao pesnik, a potom se okrenuo prozi, kojom je u drugoj polovini 20. veka izveo
 poetički preokret u srpskoj književnosti.




Predstava po njegovom romanu "Grobnica za Ivana Davidoviča", u režiji Ivice Buljana,
 premijerno je izvedena 21. jula na Mitelfestu u Italiji. Krajem septembra igrana je i u Beogradu
 na 48. pozorišnom festivalu Bitef.

Taj Kišov složeni tekst dat je u vidu epizoda koje hronološki prate životni put revolucionara
B. D. Novskog, kroz scene pune nasilja, erotike, nagosti, žive muzike, vatre i leda na pozornici.

Predstava je nastala u koprodukciji Hartefakta, Mini-teatra Ljubljana, Bitef teatra, Novog
kazališta Zagreb, CZKD Beograd, Festivala Zadar snova i u saradnji sa Ministarstvom
kulture Srbije u projektu obeležavanja stogodišnjice početka Prvog svetskog rata.

-- Pročitajte i Dela Danila Kiša u 10 knjiga --

U čast obeležavanja uspomene na velikog književnika, akademika SANU, nedavno je u najmlađem
 beogradskog naselju "Stepa Stepanović" otvorena osnovna škola koja nosi njegovo ime.

Kišovo ime nose i srednja škola u Budvi, kao i ulice u Novom Sadu, Beogradu, Podgorici, Vršcu.
 Njegovo ime nosi biblioteka u Vrbasu, kao i Narodna biblioteka u Tesliću, gradiću u Republici
 Srpskoj, u BiH.

U Kišovoj rodnoj Subotici uspomenu na njega čuvaju Gradska knjižara i Fondacija za omladinsku
kulturu.




b92.net

Objavljena dva scenarija Danila Kiša

U knjizi "Noć i magla" pred čitaocima su prvi put dva scenarija za film,
"Končarevci" i "Marin Držić Vidra", koji su ostali nerealizovani.






KAO deseti tom u ediciji "Dela Danila Kiša", u izdanju "Arhipelaga", objavljena je knjiga "Noć i magla", u kojoj su piščeve drame i filmski scenariji, nastali od polovine šezdesetih do kraja sedamdesetih godina. Pred čitaocima su prvi put dva scenarija za film, "Končarevci" i "Marin Držić Vidra", koji su iz različitih razloga ostali nerealizovani.
Prema rečima Mirjane Miočinović, Kiš se u ovaj posao upustio samo dva puta, napisavši iste 1979. godine jedan obimniji scenario za planirani film o životu Marina Držića i "Končarevce", čiji je reditelj trebalo da bude Veljko Bulajić.


Prema rečima Mirjane Miočinović, Kiš se u ovaj posao upustio samo dva puta, napisavši iste 1979. godine jedan obimniji scenario za planirani film o životu Marina Držića i "Končarevce", čiji je reditelj trebalo da bude Veljko Bulajić.


- Naručilac sinopsisa o Držiću, "Adrija film" iz Zagreba, nije ušla u proizvodnju - kaže Miočinović. - Sudbina drugog scenarija bila je dramatičnija i do danasnerazjašnjena. Predugovor je trebalo da bude sklopljen sa "Jadran filmom", a preko Autorske agencije SR Srbije, o čemu svedoči fotokopija piščevog punomoćja iz koje se vidi da je scenario pisan u Dubrovniku od 27. marta do 17. aprila 1979. i da je dovršen "ugovoreni posao pisanja".



Film Veljka Bulajića "Visoki napon", nastavlja priču Miočinović, završen je 1981. godine, a kao scenaristi navedeni su Mirko Bošnjak, Veljko Bulajić i Ivan Salečić. Razlozi odustajanja od Kišovog scenarija nisu poznati. Ovi scenariji nose neizbrisiv pečat njegovog dara i njegove predanosti svakom poslu kojeg se, kao pisac, poduhvatio.
Dela Danila Kiša "Arhipelag" objavljuje povodom 25 godina od smrti i u susret 80 godina od rođenja velikog pisca, o čemu Gojko Božović, direktor ove kuće, kaže:


- S naslednicima autorskih prava Kiša dogovorili smo se da ubuduće njegova dela u našem izdanju budu dostupna ne samo u Srbiji, nego i u Hrvatskoj i BiH. Kiš je pisac koji ima ne samo tumače, nego i čitaoce, i to i u novim generacijama.




blic.rs

Stopama Danila Kiša

Knjiga "Izvod iz knjige rođenih - priča o Danilu Kišu" britanskog pisca i istoričara
Marka Tompsona, koju je udruženje američkih kritičara svrstala među deset
najboljih biografija prošle godine.





KNjIGA "Izvod iz knjige rođenih - priča o Danilu Kišu" britanskog pisca i istoričara Marka Tompsona, koju je udruženje američkih kritičara svrstala među deset najboljih biografija prošle godine, u srpskoj javnosti izazvala je interesovanje i polemike i pre nego što je stigla pred čitaoce. Tokom minulog vikenda, autor je bio gost Sajma knjiga i izdavačke kuće "Klio", koja je upravo objavila ovo delo u prevodu Muharema Bazdulja.

U vreme raspada Jugoslavije Tompson je kao novinar izveštavao o dramatičnim zbivanjima na ovim prostorima i paralelno počeo svoje dvodecenijsko izučavanje života i dela pisca čijom prozom je bio fasciniran:
- Kiš je bio jugoslovenski pisac, a ja sam pokušavao da razumem Jugoslaviju - kaže Tompson za "Novosti". - Počeo sam da čitam Kišove knjige na njegovom jeziku i potpuno su me opčinile, a istovremeno sam bio uključen u strašne stvari koje su se ovde dešavale u politici. Činjenica da sam bio uronjen u tu divnu literaturu, na neki način mi je bila olakšanje u teškoj situaciji. Poželeo sam zato da čitaocima na engleskom jeziku objasnim zašto je on kao pisac bio tako važan i dobar. Osećeo sam neku vrstu odgovornosti da to moram da uradim, jer na engleskom Kiš nije imao širok krug čitalaca.

*Šta je za vas lično bilo najuzbudljivije otkriće tokom istraživanja, razgovora sa Kišovim prijateljima, saradnicima i savremenicima?


- Posetio sam selo u Mađarskoj u kome je kao izbeglica proveo najveći deo Drugog svetskog rata i iz koga potiče porodica njegovog oca. Sreo sam ljude koji su tokom rata poznavali porodicu Kiš i bilo mi je iznenađujuće i dirljivo kako su govorili, onako kako su je se sećali iz ratnih vremena. Kišova sestra Danica, u našem razgovoru, sećala se tog sela, ali dokumenata, posebno o periodu pošto mu je otac odveden u logor, bilo je zanemarljivo malo. Bilo mi je značajno što sam sreo žive ljude koji su ga se sećali kao dečaka, Denija. Od velike pomoći bio mi je i susret sa Stankom Cerovićem u Parizu. On je među ljudima koji su ga, uz Paskal Delpeš i Mirjanu Miočinović, najbolje poznavali u poslednjoj deceniji života. U vreme kada sam istraživao Kiš je bio kultna ličnost među beogradskim intelektualcima koje sam poznavao i poštovao, ali meni nije bila potrebna "ikona Kiš", već živ čovek, trodimenzionalno ljudsko biće, a to sam dobio upravo od Cerovića.


* U tekstu koji je povodom vaše knjige objavio, Čarls Simić tvrdi da je pored brojnih identiteta koje je imao kao i većina Jugoslovena, Kiš bio prevashodno svoj, jedinstven. Koliko vam je to kao biografu bilo izazovno?


- Želeo sam da pokažem kompleksnost njegovog porekla i kako iz te složenosti, poteškoća i stradanje proizilazi nešto što nije podeljeno, već potpuno suprotno patnji - umetnost. Analizirajući i secirajući sažetak biografije koju je dao u tekstu "Izvod iz knjige rođenih", proširujući ga vlastitim saznanjima, kako je on to uradio sa pismima svog oca u "Peščaniku", uključujući na određenim mestima poglavlja o njegovim knjigama, pokušao sam da pokažem kako se život i iskustva preobražavaju u književnost.

* Koliko vam je poznavanje političkih prilika u Jugoslaviji pomoglo da razumete Kiša i njegovo delo?

Kiš se eksplicitno nije bavio politikom, nije bio od onih pisaca, a ima ih širom sveta, koji vole da iznose svoja mišljenja i stavove o svemu. S druge strane, "Grobnica za Borisa Davidoviča" ima jaku političku dimenziju, kao i "Čas anatomije" u kome piše o kulturnoj, književnoj politici, posredno govoreći i o ovoj drugoj vrsti politike. Ali, stalno je naglašavao da je pisac i da je njegov identitet književni, da ne želi da govori o politici partije, samoupravljanju, Miloševiću... Zbog toga ni ja nisam pravio digresije u politički kontekst, ali kako sam pisao za čitaoce u Britaniji i Americi, koji znaju veoma malo i o Kišu i o Jugoslaviji, morao sam da im predstavim kontekst iz koga potiče. Kada sam pre mnogo godina sve ovo započeo jedan beogradski pisac rekao mi je : "Kiš nije tipičan jugoslovenski pisac". To je tačno, što ne znači da nije bio proizvod ovdašnjih okolnosti, sukoba, tradicija.

* Kako tumačite njegovu poslednju želju da bude sahranjen po pravoslavnim obredima?

- Znam da neki Kišovi prijatelji nisu to razumeli, ali za mene nema misterije. Bila je to potpuno lična odluka, kao poslednji dokaz da je individualno iznad političkog i kolektivnog. Razlog je vraćanje duga crkvi, prema kojoj je bio u obavezi još od kada je kršten 1939. To nema nikave veze sa društvenom ulogom crkve u Srbiji krajem osamdesetih godina. Reč je o želji umirućeg čoveka koji namiruje svoje dugove. U testamentu je napisao i da želi sahranu bez govorancija, ali crkva to nije poštovala, jer je, ipak, govorio Amfilohije Radović. Kiš je želeo samo crkveni ritual.

EVROPSKI I BEOGRADSKI

- KIŠ je bio žestok antinacionalista, ali ono o čemu je govorio u čuvenom intervjuu iz 1974. odnosilo se na kulturni nacionalizam. Bio je kosmopolit od glave do pete, što je za njega značilo antinacionalista. On ne funkcioniše u pojmovima podela na nacionalne kulture. Jedina etiketa koju bi mogao da prihvati jeste da je jugoslovenski pisac, a tokom osamdesetih bi sebe možda nazvao i centralnoevropski pisac, jer je u to vreme bio pesimističan zbog podeljenog jugoslovenskog kulturnog prostora i tražio je alternativni dom za svoju književnost i poglede. Našao ih je u tom antikomunističkom, centralnoevropskom pokretu. Netačno je i umanjeno nazivati ga crnogorskim, jevrejskim, srpskim ili vojvođanskim piscem. Mogli bismo ga nazvati i beogradskim piscem, mada ne znam da li bi se on sam tako nazvao, ali u tome mogu da vidim logiku. Ako tražimo neki veći "kišobran", onda je Kiš sigurno evropski pisac.

novosti.rs

U sobici kod Danila Kiša


Juče se navršilo 25 godina od Kišove smrti. Objavljujemo tekst Borislava
 Pekića štampan u časopisima „Književnost” i „Vidici” 1990.



D. Stojanović

Borislav Pekić*


U poslednjim, za žive vidljivim, časovima verni je prijatelj upitao Danila boli li ga što. „Da”, rekao je. „Šta”, upitao je prijatelj.
„Život”, odgovorio je Danilo.
U kratkom, jednostavnom, spokojnom priznanju našeg opšteg poraza, učinjenom bez nade, ali i bez očajanja, bez optužbe, ali s rezignacijom pobednika, u jedino mogućoj i poštenoj definiciji, priznali to ili ne, ljudske pozicije, bio je kao u hermetičkom, neprobojnom kalupu sudbine sadržan i za uvek sačuvan ceo njegov život.
A u tom životu, dužem od svojih godina, kao na neistrošivom beleg-kamenu humane povesti sabrana behu i tuđa trajanja – već rođenih i još nerođenih učesnika i saučesnika sveta kroz koji je Danilo prošao kao alfijska senka jedne bolje mogućnosti, uzvišenijeg pozvanja, plemenitije svrhe, plodonosnijih žrtava i mirenja sa spoznajom da je biti sen „nečeg drugog” u čvrstom i okrutnom svetu našeg privida rizika, ali i s utehom da se rizik isplatio.
Nemoguće se možda i ne može postići. Ali za nemogućim se može, ponekad i mora žudeti.
*
Upoznali smo se davno, a poznavali, čini mi se, i mnogo ranije, kad jedan za drugog ni čuli nismo. Uvek sam imao utisak da smo se nekada već sreli, da smo jednom bili prijatelji, da smo zajednički život pradavno proživeli i da je ovo što smo od ranih šezdesetih do kasnih osamdesetih doživeli samo prisniji nastavak, koga čeka treći – dublji i trajniji.
I kad se najzad opet sretosmo, obojica smo, čini mi se, instinktom osamljenika, da ne kažem izopćenika, ili da ne kažem tuđinca u stalnoj žudnji za domom, znali da ćemo ostati prijatelji.
Prijatelji ne samo onim što nas je spajalo već, možda i više, onim što će nas razdvajati.
A spajalo nas je dvostruko, montanjarsko-panonsko poreklo, uvek spremno da proizvede nepredvidljive plodove; spajale su nas večne, prinudne pa i izabrane seobe; spajalo i osećanje tuđinstva od kojeg smo obojica patili, potajno, ponekad i javno, nikad ga se, međutim, ne odrekavši, kao da nam se činilo da je ono najbolnije ali i najvredniji činilac naše sudbine. I još mnogo toga nas je spajalo...
I delilo nas je mnogo šta, ali na onaj način koji ljude još čvršće i časnije vezuje. Delila nas je nesreća koju je on osećao, a ja tek slutio; vera u umetnost koju je on sa strašću negovao, a ja je katkad igrao kao gost u hramu vernika; intenzitet življenja koji sam ja kukavički obuzdavao, a on mu davao zamah misije u svetu mrtvaca.
Sad nas ništa ne deli. Tek nešto malo vremena koje i onako ne postoji.
*
Prvi put smo sami sedeli u jednoj od njegovih sobica, kroz koje se selio kao kaluđer isposnik, iz ćelije u ćeliju, iz iskušenja u iskušenje, iz lične u opštu dramu, i govorili o mojoj prvoj knjizi. Knjizi jednog tridesetpetogodišnjaka.
Nismo, u stvari, govorili. On je govorio. Toliko ponesen, s takvom strašću da sam na kraju, taštinom savladan, ali sumnjom u sebe obuzdan, pomislio: „Dobro bi bilo da sam tu i takvu knjigu uistini napisao.”
Drugom, između ostalih prilika, opet sedim u sobici kod Danila. Ne sećam se da li je odaja ista. Svejedno je. Sve su njegove eremitske ćelije bile iste, čak i kad su imale više od te jedine sobice, i mnogo više sreće na koju bi bez zebnje pristajao.
Sad nismo sami. Tu su Mirko i Filip. Čita se rukopis „Bašta, pepeo”. Trebalo je da čujemo samo odlomke romana, ali polako, s teme na temu, malo unapred, malo unatrag, čita se manje više sve, pa onda i ono malo što se preskočilo.
Ja ne znam za ovakvu evokaciju detinjstva. Ne znam za ovakvu ravnotežu lirskog i parodijskog, nostalgije i analize, zanosa i razuma, ovosveta i onosveta, suza za koje se ne zna jesu li od plača ili smeha (biće ipak da su od plača, a smeh da je tek alibi odrasla čoveka).
Hrabro pronađene, duboko shvaćene uspomene, iskustva tanano prevedena iz jednog života u drugi, iz prolazne stvarnosti u trajniju budućnost umetnosti. Iz limba u raj.
Uspomene, koje premda nisu, mogu biti i moje i premda nisu, mogu biti uspomene i Filipove i Mirkove, koje prestaju biti Danilove, i postaju sveuspomene, sam proces memoriranja jedne i izabrane i uklete rase, u njemu pomešane s drugom ne manje nesrećnom. I po drugi put mislim, ali sada sa zavišću koje se ne stidim: „Dobro bi bilo da sam tu i takvu knjigu i sam napisao.”
Jednom je bio moj gost u Londonu. Nije u mom životu, ni u mojoj kući ništa pokušao da menja. Hteo je jednostavno, pripremajući se za „Grobnicu za Borisa Davidoviča”, da me upozna s jednim stanjem, stanjem zatočeništva, za koje je, sada vidim, s pravom, verovao da ga ne shvatam, iako je znao da ga u izvesnom smislu poznajem.
Kad sam mu, opet, naravno, u jednoj od njegovih azil sobica, nekoliko dana bio gost u Parizu, činilo mi se da mi je prvi zadatak bio da mu uredim sobu.
„Ako misliš da mi urediš život, ne trudi se.” Rekao je posmatrajući me s izvesnim sažaljenjem.
„On nije u stvarima.” Rekao je to čovek koji je suštinskim imenovanjem svih stvari kojih se njegov dar dotakao ove posedovao više od nas koji smo hteli, ako su prijatne, i da ih imamo, ili ako su strašne, da ih se odreknemo.
Poslednji put opet smo sami, kod mene u Beogradu, U mojoj ćeliji, mome azilu. Uvek slučajno, uvek na nekom raskršću, uvek u nekom prolazu i uvek s osećanjem da je to naš poslednji susret. Noć je. Naše je vreme, obojica smo bića mraka. I puna je mesečina u koju se nadam. Jer Mesec je moj.
U toj tmini, pod ledenim mesecom, otkriva mi najednom da je Sunce njegovo. Da je ispod tamnog pokrova njegove duše – svetlost radosti za kojom sam čeznuo. Razgovaramo od osam uveče do osam ujutru. Ne govorimo o knjigama. One su nam i dosadne i odvratne. I iznad svega – nedovoljne.
Ispovedamo „živote koji bole”. Ali kad smo o njima, te poslednje od prvih budućih noći, govorili, nisu najednom tako nepodnošljivo boleli. Ti tako bolni, tako strašni životi.
Na kraju, u bunilu buđenja, pa i stida koju svaka ispovest podrazumeva, jedan od nas je rekao: „Možda ne boli život. Možda boli saznanje da se ne vodi na pravi način.” Drugi je rekao: „A možda je baš to – život.”
Razgovor neću zaboraviti. Da se sada ponovi, rano je. A kad kasno bude, nikome neće trebati.
*
Ranih šezdesetih dobio sam od Filipa Davida pismo u kome kaže: „Od Kiša još ni traga ni glasa. Ko zna, možda je kao Rembo odlutao negde. Zar nije uvek govorio da mu je dosta literature, svega? Ipak, nadajmo se, vratiće se...”
S tog tajanstvenog puta naš se Danilo vratio. Hoće li i s ovog? On koji je sve mogao mogao bi i to. Ne verujem da hoće. I ne mora. Može biti spokojan. Zna da će se međ našim sinovima, unucima, našim potomcima opet javiti alfijska sena proroka s njegovim likom i njegovom dušom, koga i tada nećemo poslušati.
A on nikuda nije otputovao. Vratio se tamo odakle je došao.
U naš jedini zajednički zavičaj.

* tekst je preuzet sa sajta borislavpekic.com

objavljeno: 15/10/2014
politika.rs

Živeo sam lepše i bogatije od vas zahvaljujući patnji i mahnitosti





Živeo sam lepše i bogatije od vas, zahvaljujući patnji i mahnitosti, pa želim i u smrt da odem dostojanstveno, kako to priliči tom velikom trenutku posle kojeg prestaje svako dostojanstvo i svaka veličanstvenost. Moj leš će biti moja korablja, a moja smrt dugo plutanje po talasima vječnosti. Ništa u ništavilu.
I šta sam mogao da suprostavim ništavilu do to, tu svoju korablju u koju sam želio da sakupim sve što mi bejaše blisko, ljude, ptice, zveri i bilje, sve ono što nosim u svom oku i u svom srcu, u trospratnoj lađi svoga tela i svoje duše.
A sve što nadživi smrt jeste jedna mala ništavna pobeda nad večnošću ništavila – dokaz ljudske veličine i Jahvine milosti.
Odlomak iz romana "Peščanik", str. 334-336; BIGZ

akuzativ.com

RAŠTIMOVANI KLAVIR


avenijom crnih šuma prođe
jedna opatica
na biciklu

jedan se policajac krsti
pred katedralom

jedna katedrala od čipaka

jedna starica što nudi ljubav
za svega trideset franaka
plus soba

u jednoj radnji na uglu
prodaju tople pidžame
i žvakaće gume
za pse

jedan pijani mornar
u zagrljaju ulice

u jednoj se kafani toče
kakao i gorki likeri

jedan visoki kongoanac
što liči na kengura
umire javno
od nostalgije

oči jedne mlade konobarice
u kafani italija
podsećaju na oči modiljanijevih
žena

jedan se pijani nemac seća
poljakinje marije kazinske
koju je ljubio
1943
s jednom rukom
na pištolju
s drugom na levoj sisi

jedan me raštimovani
klavir
podseća na luku spasa
u parizu
gde sam plakao jedne večeri
gledajući jedan ljubavni par
kako se grli