Octavio Paz

**Učlanjen** : 06.12.2012

MADRIGAL

Prozirnija negoli kap vode
Između prstiju povijuše
Moja misao mostu hrli
Pogledaj se
Stvarnija si od tijela koje nastanjuješ
Zagledana si u središte mog čela.
Rodila si se da bi živjela na nekom otoku

**Učlanjen** : 06.12.2012

PRIVLAČNOST

Komadom ugljena
Razbijenom kredom
I olovkom crvenom
Crtati tvoje ime
Ime tvojih usta
Znak tvojih nogu
Na ničijem zidu
Na zabranjenima vratima
Ispisati ime tvog tijela
Sve dok oštrica moje britve
Ne bude krvava
I kamen ne krikne
A zid počne disati poput grudi

**Učlanjen** : 06.12.2012

DJEVOJČICA

Između predvečerja što se ne da
I noći što se već javlja
Postoji pogled djevojčice jedne.

Ostavlja teku i napisani rad,
Sve njeno biće su oka dva.
Na zidu se svjetlost gasi.

Je li je vidi, kao početak ili kraj?
Reći će ona da ne vidi ništa.
Proziran je beskraj.

Nitko ne zna što gledaše
Djevojčica jedna.

**Učlanjen** : 06.12.2012

BDENJE

tvoje ime u mom imenu u tvome imenu
moje ime
jedno spram drugog jedno protiv drugoga
jedno oko drugoga
jedno u drugome
bez imena.

**Učlanjen** : 06.12.2012

"CITANJE DZONA KEJDZA"

citan
necitan
(muzika bez taktova
zvuci koji prolaze kroz okolnosti).

cujem ih u sebi
kako prolaze spolja
izvan sebe ih cujem
kako prolaze sa mnom
ja sam okolnost.

muzika:
vidim iznutra ono sto vidim spolja
vidim unutra ono sto vidim vani
(ne mogu da cujem kako se cujem: disan).
ja sam
arhitektura zvukova
trenutnih
nad
prostorom koji se osipa.
(sve
sa cime se susrecemo ima smisla).
muzika
izmislja tisinu,
arhitektura
izmislja prostor.
tvornice vazduha.
tisina je
prostor muzike:
neprostoran
prostor:
nema tisine
osim u razumu.
tisina je ideja.
odredjena ideja muzike.
muzika nije ideja:
ona je pokret
zvukovi koji hodaju tisinom
(nijedan zvuk se ne boji tisine
koja ce ga ugusiti).

tisina je muzika
muzika nije tisina.
nirvana je samsara
samsara nije nirvana.
znanje ne znaci znati:
steci neznanje,
znati nesto o znanju.
nije isto
cuti ovevecernje korake
izmedju drveca i kuca
kao
videti iste veceri sada
izmedju istog drveca i kuca
posle citanja
tisine:
nirvana je samsara
tisina je muzika
(neka zivot pomuti
razliku izmedju umetnosti i zivota).
muzika nije tisina,
nije izricanje
ono sto kaze tisina,
izricanje je
ono sto ne kaze.
tisina nema smisla
smisao nema tisinu
kad se ne cuje
muzika se iskrada izmedju oboje
(svako nesto je odjek nicega).
u tisini moje sobe
sum moga tela:
necujan.
jednog cu dana cuti njegove misli.
zadrzalo se
vece:
ipak koraca.
moje telo cuje telo moje zene
(zvucni kabl).
i odgovara mu:
ovo se zove muzika.
muzika je stvarna,
tisina je ideja.
dzon kejdz je japanac
i nije ideja:
sunce nad snegom.
sunce i sneg nisu isto:
sunce je sneg a sneg je sneg
ili
sunce nije sneg a sneg je sneg
ili
sunce nije sneg ni sneg nije sneg
ili
dzon kejdz nije amerikanac
(sad su resene da sacuvaju
slobodu slobodnog sveta
na americki nacin).
ili
dzon kejdz je amerikanac
(da bi sad postale
samo jos jedan deo sveta
ni vise ni manje).

sneg nije sunce
muzika nije tisina
sunce je sneg
tisina je muzika
(situacija mora biti da ili ne
ne iuli - ili).
(izmedju tisine i muzike
umetnosti i zivota
sunca i snega
ima jedan covek
taj covek je dzon kejdz
(ne posvetiti se
nicemu sto je izmedju).
kaze jedna rec
koja nije
tisina:
kroz godinu dana, od ponedeljka, cucete to.
vece je postalo nevidljivo.

**Učlanjen** : 06.12.2012

ZALJUBLJENI

Leže u travi
mladić i devojka.
Narandže jedu, poljupce menjaju,
kao talasi menjaju penu.

Leže na obali
mladić i devojka.
Limune jedu,
poljupce menjaju,
kao oblaci menjaju dah.

Leže u zemlji
mladić i devojka.
Ne kažu ništa, niti se ljube,
ćutanje menjaju između sebe.

**Učlanjen** : 06.06.2011

ТИШИНА

Као што са дна сонате извире нота
која дрхтећи расте и постаје све тања
све док у драгој музици не занеми,
тако са дна тишине
извире драга тишина, оштри торањ, сабља
и диже се – и расте – и заноси нас,
док се уздижу и падају
сећања, наде,
мале и велике лажи,
ми хоћемо да крикнемо, али се у грлу
распрши врисак:
увиремо у тишине
све док сасвим у нама не занеме.

Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta Octavio Paz - Page 2 2294901356

**Učlanjen** : 06.06.2011

ПОВРАТАК

На пола пута застадох.
Окренух леђа времену
и место да ходам по будућем –
нико ме тамо не чека –
вратих се да ходам по проходаном.

Напустих ред у којему сви
од прапочетака ишчекују
улазницу, кључ, пресуду,
док разочарана нада чека
да се отворе врата векова
и да неко каже: нема више врата
и нема векова.

Прокрстарио сам улице и тргове,
сиве кипове у хладној зори
и живи ветар међу мртвима.
Након града поље, а након поља
ноћ у пустињи:
моје срце бејаше ноћ и бејаше пустиња.

После бејах камен на сунцу, камен у огледалу
И одмах иза пустиње и рушевина
море, а изнад мора црно небо,
бескрајна плоча с излизаним словима:
звезде ми ништа не открише.

Стигох на крај. Врата оборена
и анђео без мача, поспан.
Унутра, врт: ускомешано лишће,
дисање готово живо камење,
дремовност магнолија и гола светлост
међу истетовираним деблима.

Вода с четири руке загрљена
са зеленом и рујном ливадом.
По средини, стабло и девојка,
коса од птица и огња.

Голота ми није сметала:
већ бејах као ваздух и вода.
Под зеленом светлошћу стабла,
уснуло у трави,
бејаше дуго перо,
остављено од ветра, бело.

Хтедох га пољубити, али глас воде
изазва моју жеђ и тад ме њена прозирност
позове да се проматрам.
Видех како један лик дрхти у њеној дубини,
једна свинута жеђ и једна разбита уста –
о стари похлепниче, бесмислена ватро!
Покрих своју нагост. Кренух полако.

Анђео се смешио.
Дуну ветар и песак ме заслепи.
Ветар и песак бејаху моје речи:
не живимо; време наш живот живи.

Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta Octavio Paz - Page 2 2294901356

**Učlanjen** : 06.06.2011

ПИСАНО ЗЕЛЕНИМ МАСТИЛОМ

Зелено мастило ствара баште, шуме, ливаде,
крошње где певају слова,
речи које су стабла,
реченице које су зелена сазвежђа.

Пусти да моје речи, о мила, сиђу и покрију те
као киша лишћа снежно поље,
као бршљан камене зидове,
као мастило хартију.

Руке, струк, врат, груди,
чело чисто као море,
потиљак јесењске шуме,
зубе који грицкају влат траве.

Зелене пеге, попут звезда, осипају твоје тело,
као тело упупелог јаблана.
Нека ти не сметају толики ситни и светли ожиљци:
погледај небо како је зеленим звездама тетовирано

Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta Octavio Paz - Page 2 2294901356

**Učlanjen** : 06.06.2011

МОСТ

Између сада и сада,
Између ти си и ја сам,
Реч је мост.

Улазиш у саму себе
Улазећи у реч:
Као прстен
Затвара се свет.

С једне на другу обалу
Увек се извија једно тело,
Дуга.

Певаћу за њеним обронцима,
Спаваћу под њеним луковима.

Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta Octavio Paz - Page 2 2294901356

Gost

JESEN

U plamenu, zapaljena jesen,
gori katkada moje srce,
cisto i samo. Vjetar ga budi,
dodirne mu središte i onda ga objesi
za svjetlost koja se smije ni za koga:
kakva rasuta ljepota!

Tražim neke ruke,
neku prisutnost, neko tijelo,
ono što zidove razbija
i radja opijene oblike,
dodir, glas, okretaj, neko krilo samo,
nebeske plodove gole svjetlosti.
Tražim po sebi, unutra,
kosti, netaknute violine,
usne koje sanjaju usne,
ruke koje sanjaju ptice...

I nešto neznano što kaže »nikada«,
a pada s neba,
od tebe, moj Bože i moj protivnice.

Gost

MONOLOG

Pod srušenim stubovima,
između ništavila i sna
kruže moji budni sati,
slogovi tvoga imena.

Tvoja duga kosa riđana-
odblesak leta-
sa žestinom blagom treperi
na plećima noći.

Uobičajena tama sna
što izvire iz ruina
i pravi te od ničega.
Teške pletenice, zaborav,
vlažna obala noći
gde se širi, gde udara
slepo more – mesečar.

Gost

"Zasluži svoje sanje."

Gost

Octavio Paz Lozano (31.3. 1914 – 19.4. 1998.) bio je meksički pisac, pjesnik i diplomat. Najpoznatiji je po tome što je godine 1990. dobio Nobelovu nagradu za književnost.
Oktavio Paz je izvršio sintezu drevne poezije istoka i zapada sa novim kulturnim tendencijama u svom delu „Oganj naš nasušni“ (1989).

Bio je blizak pokretima marksizma, nadrealizma i egzistencijalizma. Pisao je o meksičkoj pesnikinji Huani de la Kruz, Klodu Leviju Štrausu i Marselu Dišanu.
Poezija

* Luna silvestre(1933)
* No pasaran!(1937)
* Libertad bajo palabra (1949)
* Piedra de sol(1957)
* Salamandra(1962)
* Ladera este(1969)
* Pasado en claro(1975)
* Arbol adentro(1987)
* El fuego de cada dia (1989, lični izbor iz svoje poezije)

Eseji i intervjui

* El laberinto de la soledad (1950)
* El arco y la lira (1956)
* Las peras del olmo (1957)
* Cuadrivio (1965)
* Puertas al campo (1966)
* Corriente alterna (1967)
* Traducción, literatura y literalidad (1971)
* El signo y el garabato (1973)
* El mono gramatico (1974)
* El ogro filantropico(1979)
* In/Mediaciones (1979)
* Sor Juana o Las trampas de la fe (1983, monografija o pesnikinji meksičkog baroka)
* Pasion critica: Conversaciones con O.Paz (1983)
* Hombres en su siglo (1984)
* La otra voz: Poesia y fin del siglo (1990)
* Convergencias (1991)
* Itinerario(1993, autobiografija)
* La llama doble. Amor y erotismo (1993)
* Vislumbres de la India(1995)
* Estrella de tres puntos. Andre Breton y el surrealismo(1996)

Sabrana dela

* Mexico en la obra de Octavio Paz. T.1-6. México : Fondo de Cultura Económica, 1990
* Obras completas. T.1-15. México: Letras Mexicanas, 1994—2003.

Gost

POVRATAK

Na pola puta
zastadoh. Okrenuh ledja vremenu
i mjesto da hodam po buducem
»nitko me tamo ne ceka«
vratih se da hodam po prohodanom.

Napustih red u kojemu svi
od pocetka pocetaka išcekuju
ulaznicu, kljuc, presudu,
dok razocarana nada ceka
da se otvore vrata vjekova
i da netko rekne: nema više vrata
i nema vjekova.

Prokrstario sam ulice i trgove,
sive kipove u hladnoj zori
i živi vjetar medu mrtvima.
Nakon grada polje, a nakon polja
noæ u pustinji:
moje srce bijaše noc i bijaše pustinja.

Poslije bijah kamen na suncu, kamen i zrcale
I odmah iza pustinje i ruševina
more, a iznad mora crno nebo,
beskrajna ploca s izlizanim slovima:
zvijezde mi ništa ne otkriše.

Stigoh na kraj. Vrata oborena
i andjeo bez maca, pospan.
Unutra, vrt: ispremiješano lišæe,
disanje gotovo živa kamenja,
dremovnost magnolija i gola svjetlost
medju istetoviranim deblima.

Voda s cetiri ruke zagrljena
sa zelenom i rujnom livadom.
Po sredini, stablo i djevojka,
kosa od ptica i ognja.

Golota me nije smetala:
vec bijah kao zrak i voda.
Pod zelenom svjetlošcu stabla,
usnulo u travi,
bijaše dugo pero,
ostavljeno od vjetra, bijelo.

Htjedoh ga poljubiti, ali glas vode
izazva moju žedj i tad me njena prozirnost
pozove da se promatram.
Vidjeh kako jedan lik drhti u njenoj dubini,
jedna svinuta žedj i jedna razbita usta,
- o stari pohlepnice, trsu, besmislena vatro!
Pokrih svoju golotu. Krenuh polako.

Andjeo se smiješio.
Dunu vjetar i pijesak me zaslijepi.

Vjetar i pijesak bijahu moje rijeci:
ne živimo; vrijeme naš život živi.

Gost

OLUJA

U crnoj planini
Bujica urla visokim glasom
U tom casu
Ti hodaš nad ponorima
Po svom usnulom tijelu
Vjetar se u tami bori s tvojim snom
Guštara zelena i bijela
Mladi hrast tisucljetni hrast
Vjetar te rastace i kida i ruši
Otvara ti misao i rasipa je
Vrtlog tvoje oci
Vrtlog tvoj pupak
Vrtlog tvoja udubina
Vjetar te cijedi poput grozda
Oluja u tvom celu
Oluja u tvom potiljku i tvom trbuhu
Hladi te kao suha grana
Vjetar
U slabinama bujice tvoga sna
Ruke zelene i noge crne
Kroz grlo
Kamena noci
Privezanog za tvoje tijelo
Usnule planine
Bujica urla
Medju tvojim bedrima
Monolog kamena i vode
Na obalama tvog cela
Prolaziš kao pticja rijeka
Šuma sagiba glavu
Poput ranjena bika
Šuma pada na koljena
Pod krilom vjetra
Svakog casa sve viša
Bujica urla
Svakog casa sve dublja
Preko tvog usnula tijela
Svakog casa sve više noc

Gost

JESEN

U plamenu, zapaljena jesen,
gori katkada moje srce,
cisto i samo. Vjetar ga budi,
dodirne mu središte i onda ga objesi
za svjetlost koja se smije ni za koga:
kakva rasuta ljepota!

Tražim neke ruke,
neku prisutnost, neko tijelo,
ono što zidove razbija
i radja opijene oblike,
dodir, glas, okretaj, neko krilo samo,
nebeske plodove gole svjetlosti.
Tražim po sebi, unutra,
kosti, netaknute violine,
usne koje sanjaju usne,
ruke koje sanjaju ptice...

I nešto neznano što kaže »nikada«,
a pada s neba,
od tebe, moj Bože i moj protivnice.

Gost

Octavio Paz
(1914-1998)

Meksicki pesnik, kriticar i dramaturg. Dobitnik Nobelove nagrade za literaturu 1990.
Poceo
pod uticajem nadrealizma, ali je s vremenom postajao sve dublji ,
zalazeci u pitanja ljudske egzistencije: prolaznost, podvojenost bica,
otudjenost savremenog coveka. Vrlo je znacajan i kao pesnik i kao vrstan
esejist. Dela: Zbirke pesama "Koren covekov; Izmedju kamena i cveta;
Silovito doba; Potpun vetar .

Gost

ŽEDAN

Tražeci se, Poezijo,
u tebi sam se tražio:
razbita zvezda vode
utopila se u mom bicu.
Tražeci te, Poezijo,
u sebi doživeh brodolom.
Potom sam samo tebe tražio
da bih od sebe pobegao:
šikara odraza
u kojoj se izgubih!
Ali onda, nakon mnogih vrludanja,
ponovno spazih sebe:
isto lice potopljeno
u istu golotu;
iste vode ogledala
u kojima ne smem piti;
a na rubu ogledala
isti mrtav od žedji.

Gost

DVA TELA

Dva tela licem u lice,
ponekad su dva vala,
a noć je okean.

Dva tela, licem u lice,
ponekad su dva kamena,
a noć je pustinja.

Dva tela, licem u lice,
ponekad su korenje
u noći spleteno.

Dva tela, licem u lice,
ponekad su noževi,
a noć je munja.

Dva tela, licem u lice,
dve su zvezde koje padaju
u prazno nebo.

Gost


DODIR Moje ruke Otvaraju zastore tvoga bića Odjevaju te u drugu nagotu Otkrivaju tijela tvoga tijela Moje ruke Izmišljaju drugo tijelo tvoga tijela.

Gost

JESEN

U plamenu, zapaljena jesen,
gori katkada moje srce,
čisto i samo. Vjetar ga budi,
dodirne mu središte i onda ga objesi
za svjetlost koja se smije ni za koga:
kakva rasuta ljepota!

Tražim neke ruke,
neku prisutnost, neko tijelo,
ono što zidove razbija
i rađa opijene oblike,
dodir, glas, okretaj, neko krilo samo,
nebeske plodove gole svjetlosti.
Tražim po sebi, unutra,
kosti, netaknute violine,
usne koje sanjaju usne,
ruke koje sanjaju ptice...

I nešto neznano što kaže »nikada«,
a pada s neba,
od tebe, moj Bože i moj protivniče.

Gost


MONOLOG Pod srušenim stubovima, između ništavila i sna kruže moji budni sati, slogovi tvoga imena. Tvoja duga kosa riđana- odblesak leta- sa žestinom blagom treperi na plećima noći. Uobičajena tama sna što izvire iz ruina i pravi te od ničega. Teške pletenice, zaborav, vlažna obala noći gde se širi, gde udara slepo more – mesečar.

Gost

Mrda se
i stopalima kovitla mulj.
Unistiv protiv neunistivog.

Ali ni to nije
dovoljno objasnjenje.

"Ni tamo, ni tu", Oktavio Paz

Gost

ZAPISANO ZELENIM TINTOM

Zelena tinta stvara vrtove, šume, livade,
krošnje gdje pjevaju slova,
riječi koje su stabla,
rečenice koje su zelena zviježđa.

Pusti da moje riječi,o bijela, siđu i pokriju te
kao kiša lišća snježno polje,
kao bršljan statuu,
kao titnta stranicu.

Ruke,struk, vrat, grudi,
čelo čisto kao more,
potiljak jesenske šume,
zube koji grickaju vlat trave.

Zelene pjege, poput zvijezda, osipaju tvoje tijelo,
kao tijelo stabla u pupanju.
Neka te ne smetaju toliki sitni i svijetli ožiljci:
pogledaj nebo kako je zelenim zvijezdama tetovirano.

ESCRITO CON TINTO VERDE

La tinta verde crea jardines, selvas, prados,
follajes donde cantan las letras,
palabras que son árboles,
frases que son verdes constelaciones.

Deja que mis palabras, oh blanca, desciendan y te cubran
como una lluvia de hojas a un campo de nieve,
como la yedra a la estatua,
como la tinta a esta página.

Brazos, cintura, cuello, senos,
la frente pura como el mar,
la nuca de bosque en otoño,
los dientes que muerden una brizna de yerba.

Tu cuerpo se constela de signos verdes
como el cuerpo del árbol de renuevos.
No te importe tanta pequeña cicatriz luminosa:
mira al cielo y su verde tatuaje de estrellas.