Srpsku trobojku su sredinom 19. veka krasile, ili, bolje rečeno, „ružile“, ne jedna, već četiri zvezde! Ove zvezde bile su oznake vazalstva prema Turskoj i zadržale su se na našoj zastavi sve do Berlinskog kongresa (1878), kada je Srbiji priznata nezavisnost, a državna zastava dobila sadašnji izgled.



Trobojka

U suštini, borba za zastavu moderne srpske države počela je još tridesetih godina 19. veka, na inicijativu Kneza Miloša Obrenovića. Prvi uspeh u tom smislu bio je Sretenjski ustav (1835), kojim je naša zastava, po ugledu na holandsku, određena kao trobojka – bila je crveno, belo, plava.



Zastava prema Ustavu iz 1835. godine

- Holandska zastava je odabrana, jer je tu zastavu još Petar Veliki uzeo za model prve ruske zastave. Vremenom su, zahvaljujući ovoj ruskoj 'intervenciji', te boje prihvaćene kao panslovenska kombinacija boja, karakteristična za zastave svih slovenskih naroda, izuzimajući Poljake. Međutim, Rusi i Turci dočekali su srpski predlog zastave, kao i Ustav, 'na nož'. Stvar je bila u tome što je Ruse ova zastava asocirala na francusku, odnosno ideje Francuske revolucije. Miloš je to pokušao da reši na svoj način – podmićivanjem ruskog konzula, koga je hteo da 'kupi' zlatnim peharom, ukrašenim dijamantima i dragim kamenjem. Ali, Rus je zadržao poklon i nastavio sa opstrukcijom – objašnjava Dragomir Acović, predsednik Srpskog heraldičkog društva „Beli orao“.

Okreni je naopačke

Prema njegovim rečima, nedugo pošto je suspendovan Sretenjski ustav, Knez je obnovio napore da Srbiji obezbedi državnu zastavu. Ovaj put Obrenović je imao više uspeha: Sultan je prihvatio predlog zastave sa novim rasporedom boja (crvenom, plavom, belom). Šta se zapravo desilo? Priča se da je Miloš prvo pokušao da umilostivi Ruse tako što je predložio da srpska zastava bude u beloj, plavoj i crvenoj boji, kao ruska. Međutim, ruski konzul je to shvatio kao uvredu, na šta je Knez u očajanju rekao Sultanu: okreni je, bre, naopačke. I to je upalilo...

- Turci su, ipak, postavili Milošu nekoliko uslova. Jedan od njih je bio da Srbija ovu zastavu može koristiti samo kao barjak za flotu, a pošto nismo imali izlaz na more, Turci su računali da će Srbi moći da je razviju otprilike samo na Moravi. Takođe, tražili su i da se na zastavu stave oznake vazalstva – četiri zvezdice – koje su već primenili u slučajevima Vlaške, Moldavije, i, u jednom kratkom periodu, ostrva Samos. Međutim, Miloš je ove zvezdice redukovao na tako male dimenzije da se skoro nisu ni primećivale, pri čemu je barjake sa zvezdicama koristio samo u prisustvu turskih velikodostojnika – kaže naš sagovornik i napominje da su zvezdice uklonjene sa naše državne zastave nakon Berlinskog kongresa, te da je, još ranije, u njenu sredinu (neovlašćeno) već bio stavljen grb Srbije.



Zvezdice kao oznaka vazalstva

Najstarije iz 13. i 14. veka

Inače, najstariji opisi srpskih zastava, koje se uslovno mogu nazvati državnim, datiraju iz 13, odnosno 14. veka. Tako je jedna od zastava kralja Vladislava, deponovana u njegovoj riznici u Dubrovniku, prema zapisu iz arhiva, bila izrađena od svilene tkanine „crvene i plave boje“. Opet, još je poznatija zastava koju je u svom portolanu naslikao Anhelino Dulsert (14. vek), kao zastavu koja se vije nad Skopljem i koja se kod nas, baš zato što je bila istaknuta nad ovim gradom, smatra zastavom Cara Dušana. Ona je bila žuta, a na njoj je predstavljen crveni dvoglavi orao, i to je prvi crtež srpske zastave.



Srpska zastava nad Skopljem 14. vek

- Zapravo, moguće je da ta zastava prethodi dobu Cara Dušana, i da je možda iz vremena Stefana Dečanskog. Naime, crveni dvoglavi orao je karakteristični znak koji su koristili srpski kraljevi u svojstvu sevastokratora vaseljenskog carstva. S obzirom na to da Dušanovim carskim krunisanjem prestaje prioritetno korišćenje čisto vizantijskih simbola, meni je verovatnije da ta zastava pripada ili poznom periodu Stefana Dečanskog ili vrlo ranom periodu Kralja Dušana – kaže Acović.

Zajednički motivi

Tokom perioda nestanka srpske države pod Osmanlijama, na našim prostorima dominiraju vojne zastave, koje su služile za raspoznavanje pripadnosti određenih vojnih jedinica. Ovi barjaci su vrlo raznoliki, ali se to menja sa Prvim srpskim ustankom, pa već oko 1806. počinju da se pojavljuju manje više ujednačene zastave, sa zajedničkim motivima. U tom smislu, karakteristični motiv na našim (četvrtastim) vojnim zastavama bila su dva štita sa krunom: na jednom štitu je krst sa ocilima, a na drugom strelom ranjena, otrgnuta veprova glava.



Zastava iz Prvog srpskog ustanka

- Pošto je krst sa ocilima već u to vreme prepoznat kao grb srpske nacije, dok je otrgnuta i strelom ranjena veprova glava shvatana kao grb takozvane turske Srbije, preciznije grb Šumadije i Braničeva, odabir tog simbola značio je da se na ustanak podigla čitava nacija, ali da je teritorijalno bila svedena samo na onaj deo pod upravom Turaka. Te takozvane vojvodske zastave ostale su u funkciji tokom oba srpska ustanka – priča Acović i podseća da je Drugi srpski ustanak podignut pod belom zastavom sa crvenim krstom, kao simbolom hrišćanstva.

Najstarija u Srba

Najstarija srpska zastava, takozvana zastava Cara Dušana, čuva se na Hilandaru. Reč je o polustavrionu (zastava sa mnogo krstova), izrađenom od raznih materijala, sa našivcima. Prema rečima Dragomira Acovića, malo je verovatno da je ovaj barjak bio Dušanov, ali je sigurnije da pripada tom vremenu.

- Kakva joj je bila uloga, da li je to bila jedna od zastava koju je koristila neka carska pratnja, neka jedinica, feudalac, ili je to bila podzastava koju je koristio neko ko je komandovao bar desetoricom vojnika, ne možemo reći sa sigurnošću. Izvesno je pak da je koristla neka značajnija ličnost, sudeći po dobrom kvalitetu tkanine – kaže Acović.


srbinside.