Unutrašnjost zemlje - Rupe bez dna

Duboko dole



Uzimajući u obzir da su ljudska bića posetila svaki kutak planete i da je njegov često razorni uticaj takav da su netaknuta mesta gde ljudska noga nije kročila opstala samo kao dosadna stilska figura, sasvim ležerno smatramo da je čovek Zemlju u potpunosti osvojio. Međutim, ako skrenemo pogled nadole, videćemo da je unutrašnjost planete daleko od toga da je osvojena. Putovanje u središte Zemlje jedva da je počelo – čovek, pre svega površinski stvor, zakopao je svega hiljaditi deo Zemljine unutrašnjosti i to samo tamo gde je bio u potrazi za retkim rudama, duboko ukopanim u steni. Od površine do Zemljinog centra ima oko 6371 kilometar, a najveće dubine do kojih je čovek dosegao, u najdubljim rudnicima jedva da stižu do 4 kilometra. Krajnje negostoljubivi, gotovo pakleni uslovi na ovim mestima nagoveštavaju da će svet ispod tla dugo ostati neosvojen. Kopajući duboko, ljudske mašine su uspele da iskopaju bušotine dublje do 10 kilometara, ali su i one još uvek pliće od najveće dubine koju je sama priroda napravila, kao što je Marijanski rov u Tihom okeanu, dubok čak 11 kilometara.




Vreme.

Šta skriva središte zemlje?



Daleki sjever oduvijek je bio meta istraživača i avanturista. Uprkos svojoj nepristupačnosti i udaljenosti, još i dalje je često posjećivan od turista, ali i naučnika koji na njemu provode zanimljive studije. U stara doba vjerovalo se u postojanje tehnološki naprednijih vrsta i civilizacija koje su živjele u unutrašnjosti zemljine kore. Mistici starog svijeta držali su da do legendarnih zemalja Hiperbore, Šambale i Plutonije istraživač može doći samo ako pronađe tajne podzemne tunele koji se nalaze na onome što danas nazivamo Sjeverni pol. S druge strane, svjetski priznati ufolozi drže da NLO-i ne dolaze isključivo iz svemira, već i sa Sjevernog pola - što opravdavaju mogućnošću postojanja velike baze vanzemaljaca u tom, za ljude skoro neprohodnom, području.

Sjever je važan i u istorijskom razvoju ideje da je Zemlja prazna iznutra. Platon je držao da pod zemljom postoje gomile tunela i praznina, dok su naučnici poput Edmonda Halleya istražujući magnetna polja Zemlje došli do zaključka da postoji još jedna sfera ispod Zemljine kore koja ima svoje vlastito magnetno polje. Dok danas možemo reći da su takve ideje napuštene, istražujući ovu teoriju naučnici su došli do niza tačnih tvrdnji - slično kao što je i potraga za kamenom mudrosti dovela do važnih spoznaja na području hemije.



Ali i danas postoje ljudi koji barem hipotetski dozvoljavaju mogućnost šuplje Zemlje. Jedan od njihovih argumenata je upravo da kompasi polude kada se približavaju polovima. Smatraju da poznati fenomen „Aurora Polaris“ (Polarna svjetlost) nije ništa drugo već curenje plina iz polova Zemlje, te spominju da sa Sjevera pušu topli vjetrovi koji nas navode na mogućnost postojanja velikih pukotina u ledu.

Marija Gavrilo, naučnica instituta za istraživanje Arktika i Antarktika tvrdi da se radi o nategnutim teorijama: magnetno polje na polovima jednostavno je jače nego na području bliže ekvatoru i u skladu s time jasno je da kompasi postanu neupotrebljivi. Gavrilo je ustvrdila i da se magnetni polovi Zemlje mogu pomicati do neke mjere, a Aurora Polaris je posljedica promjena na atomskom nivou u višim slojevima atmosfere. Aurora Polaris je jak fenomen koji utječe na radio-valove i čak utječe na psihološko zdravlje ljudi. Civilizacije koje su živjele na krajnjem Sjeveru smatrale su ga zlim znakom. Gavrilin kolega, akademik Mark Sadikov, tvrdi da Zemlja ima više magnetskih polja koje mogu proizvesti i stare platforme - a što se tiče toplih vjetrova, ti vjetrovi mogu mijenjati svoju temperaturu ovisno o vremenskim uslovima.

Pobornici teorije da na Sjevernom Polu postoji podzemni ulaz u šuplju unutrašnjost Zemlje nadalje govore da bi Zemlja bila teža ako ne bi bila šuplja. Njihovi protivnici tvrde da unutrašnjost Zemlje čini magma koja se konstantno kreće tako da nije moguće sa sigurnošću tvrditi da je procjena Zemljine težine ispravna do te mjere da bi se moglo tvrditi kako postoji šupljina.

Pisci naučne fantastike često puta su navodili na mogućnost šuplje Zemlje prepune živih bića, od kojih su neka čak tehnološki razvijenija od ljudi koji žive na površini. Jules Verne je tu teoriju predložio u svom pustolovnom romanu „Put u središte Zemlje“, čija je ekranizacija postigla golemi uspjeh dok se scena u kojoj se avanturisti bore protiv golemih dinosaura danas smatra kultnom.

Naučnici, s druge strane, tvrde da je život ispod površine Zemlje nemoguć u prvom redu jer ima premalo mjesta. Uprkos poznatom vjerovanju, temperatura Zemljine kore povećava se već nakon par kilometara. Kada su u Africi ljudi izgradili rudnik dubok tek nešto više od jednog kilometara, nisu mogli dugo u njemu ostati zbog ekstremno visoke temperature.

Ipak, podzemlje je i dalje velika enigma za istraživače i naučnike. Dublji nivoi litosfere potpuna su misterija za ljude, a što je dublje i od toga velika je nepoznanica. Da li postoji prolaz u te nepoznate svjetove na dalekom Sjeveru odgovore će naći naučnici, a dotad zaista nema razloga da ne uživamo u mašti pisaca naučne fantastike.



europamagazine.

Da li je Zemlja šuplja?



Legende o ljudima iz unutrašnje Zemlje nalaze se u puno mitova i legendi, od Kine i Tibeta do Egipta, Indije, Evrope, obe Amerike i Skandinavje. Eskimi imaju legende o rajskom ostrvu na severu, predivnoj zemlji neprestanog svetla gde nema tame ni viška sunčeve svetlosti. (Prema Marshalu Gardneru, “usred Zemlje neki vrag sja”). Toga ima i u irskim mitovima, a Platon je pisao o tajanstvenim prolazima u i oko atlantidskog kontinenta , o „tunelima – širokim i uskim – što vode u unutrašnjost Zemlje“, prema Alelu Maclelu Ianu u knjizi „The Lost World of Agharti“. Tako i skandinavski ep “Eda” govori o rajskom svetu “Asar”, koji se nalazi ispod Zemlje. U “Knjizi mrtvih’” Egipćani govore o zemlji “Amenti”. Jevreji pominju “Grad sedam kraljeva Edoma”. Asteci taj veličanstveni podzemni grad zovu “Maja – pen”, a neki ga zovu “Šambalom”. To sve nagoveštava da je zemljina kora puna prolaza i tunela.

Da li je Zemlja šuplja? Zamislite da živite u vremenu kada su svi mislili da je Zemlja ravna ploča. Bilo je apsolutno neprihvatljivo mišljenje da je okrugla. Idiotski! Niko nije znao da postoji gravitacija, tako da je bilo totalno sumanuto da neko stoji na okrugloj Zemlji “naglavačke”, a ne padne. Da ste tada znali i bili sigurni da je Zemlja okrugla, nikoga ne bi mogli da ubedite u to. Zamislite sada na momenat da je Zemlja zaista šuplja. I vi to sa sigurnošću znate. Ko bi vam poverovao? Takva luda zamisao ne može da bude prihvaćena, jer svi znaju da nije šuplja. Zar to nije isti scenario kao i onaj iz priče o ravnoj ploči?

Postoje li čvrsti dokazi da Zemlja NIJE šuplja? Ljudi su bušili najdublje tek nekoliko kilometara u Zemlju. Ostalo je, dakle, nagađanje. Nitko tačno ne zna što se nalazi na većim dubinama.
Evo, zato, jednog razmišljanja koje bi išlo u prilog tome da je Zemlja šuplja:
Sama rotacija planete proizvodi centrifugalnu silu koja materiju izbacuje ka spolja, kao u mašini za veš kada radi centrifuga, gde u sredini ostaje šupljina. Kada je planeta bila u svom rastopljenom stanju, i hladila se vrteći, kako je moguće da je ostala čvrsta sve do svog jezgra? To se protivi zakonima centrifugalne sile, zar ne?
Tvrdnje o otvorima u polovima u tom slučaju takođe imaju smisla jer bi jaka centrifugalna sila u periodu formiranja planete, na tim područjima bila puno manja. Zagovornici teorije sugerišu da se na oko 70 do 75 stepeni severne i južne geografske širine Zemljina kora počinje svijati u polarne otvore. Procenjuje se da su ti otvori prečnika oko 2250 km, a da se oko njih nalazi magnetni prsten.

Priča o šupljoj Zemlji je jedna od retkih teorija koja se, da kažemo, lako može proveriti. Kad već ne znamo ni koliko je stara ljudska vrsta, kada smo nastali, kako, gde i zašto, hajde bar da saznamo nešto o ovoj našoj planeti.
Jedan od možda najvećih zagovornika teorije o šupljoj Zemlji je dr.Agnew Brooks. Da bi proverio teoriju, počeo je da priprema ekspediciju za odlazak na Arktik.

Reći ću reč dve o dr. Agnew Brooksu. Bio pripadnik američkog vazduhoplovstva od 1973. godine, a u kasnijoj civilnoj karijeri radio je na radarskom ispitivanju zemljine površine. Diplomirani je hemičar na Univerzitetu Tennessee. Magistrirao je statistiku, a doktorat ima iz fizike. Autor je mnoštva knjiga, tehničkih dokumenata i seminara koji se bave preciznim merenjima i istraživanjima Zemlje, a detaljno prati nova otkrića iz seizmologije i proučava promene vremenskih prilika. Dr. Agnew već par godina najavljuje veliku brodsku ekspediciju koju planira da provede na području Arktičkog kruga. U projekat se trenutno uključio hollywoodski producent, a okupili su se i razni sponzori. Planira se snimanje filma tokom putovanja, a sve bi se prenosilo uživo putem satelita.

Dr. Agnew je jedan od zastupnika teorije o šupljoj Zemlji. To je i razlog pokretanja ekspedicije. On smatra kako novi naučni podaci dodatno podižu kredibilitet teorije o prirodnim šupljinama na zemljinim polovima. Naglasio je kako planira otići duboko unutar Arktičkog kruga, a jedinstveni nuklearni ledolomac treba da mu osigura brodogradilište iz Murmanska u Rusiji odakle putovanje i počinje. Ekspedicija je bila planirana još 2008. godine, ali je bilo problema sa rezervacijom ledolomca jer je to jedini brod na planeti koji može da podnese takvo naporno putovanje. Ostali brodovi u takvoj kategoriji uglavnom nemaju dovoljno goriva da dođu do zamišljene pozicije i da tamo provedu nedelju dana tokom kojih će se vršiti razna merenja. Postoji opasnost da posada ostane zarobljena u ledu, a u tom slučaju trebalo bi čekati godinu dana na povratak.Onoga trenutka kada nuklearni ledolomac isplovi iz luke u Murmansku više nema povratka. Sve namirnice i oprema biće utovarene na ledolomac. Nema dodatnih brodova s namirnicama niti brodova za spašavanje. Putovanje neće biti lako jer će posada biti suočena s dubokim morem, niskim temperaturama i lednjacima.



Agnew smatra kako će ga samo dobri proračuni dovesti do pravog mesta gdje možda postoje pukotine u zemljinoj kori. Pukotinu možda neće biti lako detektovati zbog ulivanja okeana. Treba izbeći situaciju u kojoj bi nuklearni ledolomac od 23000 tona i sa 75000 konjskih snaga uplovio u pukotinu. Cilj je ploviti u blizini tog područja, a onda bi se mogli izvoditi dnevni izleti s manjim brodom i helikopterom. Tako bi se pokrio veliki deo teritorije u kratkom vremenu. Sva ispitivanja pratiće žiroskop na brodu.

Kako se ekspedicija bude približavala planiranom području, on će raditi na ažuriranju hipoteza o šupljoj Zemlji. Satelitske fotografije polova uglavnom su pokrivene gustim slojem oblaka. Jedini način da se polarna područja detaljno istraže je let na visini ispod 1200 metara. U današnje vrijeme ne može da se pronađe pilot za takav poduhvat pa je pristup morskim putem jedini način.

Agnew je proučavao glasine o antologijskim putovanjima admirala Richarda E. Byrda, koji je bio jedan od utemeljitelja modernih istraživanja polarnih regija. 1926. organizovao je privatnu ekspediciju iznad Arktika. Byrd je tvrdio da je uspešno preleteo iznad Severnog pola. Za isti poduhvat nagrađen je medaljom časti. Južni pol je nadleteo 1929. godine. Kasnijih godina pojavile su se određene sumnje u uspjeh Byrdovih putovanja. Među istraživačima šuplje Zemlji već desetinama godina kruže glasine kako je Byrd tokom svojih polarnih letova došao do dokaza o pukotinama. Navodni tajni dnevnik govori o njegovom putovanju kroz polarnu šupljinu gdje je naišao na skriveni grad, stanovnike i čudne životinje. Bez nekih špekulacija, postoje podaci o vojnoj ekspediciji admirala Byrda na Antarktik.
Ekpedicija s kojim je admiral Byrd pokrenuo mnoge priče o zaverama dogodila se 1946. kada je admiral poveo 4.700 američkih vojnika na južni kontinent u poduhvatu koji je dobio ime „Operation Highjump.” Ona je javnosti predstavljena kao naučna misija ( sa toliko vojnika?) iako se kasnije, nakon što su u javnost procurile vesti o pripadnicima ove ekspedicije, prozvana misijom za vojne vežbe i testiranje.
Kontroverze oko ove vojne vežbe idu do apsurda jer je osim gotovo pet hiljada vojnika admiral Byrd uz sebe imao jedan nosač aviona, podmornice, desantne jedinice, teško naoružanje i mnoštvo konvencionalnog vojnog bojevog naoružanja, što je dosta netipično za neku vežbu. Ekspedicija je trebala da traje osam meseci ali je zbog nepoznatih razloga naglo zaustavljena posle samo dva meseca. U samoj ekspediciji bilo je gubitaka ljudstva koji su naknadno opisani kao nesreće pri mećavama, utovarima i istovarima tereta i slično što je još dodatno dalo osećaj misterije celoj stvari, naročito zbog toga što je Amerika upravo izašla iz rata kao pobednica i imala jako dobro treniranu vojsku od koje se ne bi očekivalo da ima gubitke u tako trivijalnim slučajevima.
Sam admiral Byrd je svojim izjavama napravio najviše polemike. 05.03.1947. u Čileanskim novinama El Mercurio izašla je sledeća izjava: „Admiral Richard E. Byrd je danas upozorio kako bi SAD trebale napraviti mere zaštite protiv mogućnosti invazije zemlje od strane neprijateljskih letilica koje dolaze iz polarnih regija. Admiral je objasnio da ne želi nikoga da uplaši, već je to okrutna realnost da u slučaju novog rata SAD može biti napadnuta od strane letilica koje lete s jednog ili oba pola. Ova izjava je deo njegovih vlastitih zaključaka koje je dobio u svojim polarnim ekspedicijama, koje je izjavio International News Service-u, kada je govorio o nedavno završenoj operaciji. Byrd je takođe naveo kako su najvažnije opservacije i otkrića koje imaju veze s potencijalnim efektima vezanim za sigurnost SAD-a. Fantastična brzina s kojim svet za nas postaje sve manji i manji – dodao je admiral – je jedna od najvažnijih lekcija koje smo saznali za vreme ekspedicije na Antarktiku: „Moram upozoriti moje sugrađane da je došao kraj vremenu kada smo mogli napraviti utočište u svojoj izolaciji jer smo smatrali da smo na sigurnoj udaljenosti od opasnosti zbog okeana koji nas okružuju i geografske udaljenosti, i da su polovi garancija naše sigurnosti.”




Zagovornici šuplje Zemlje su ubeđeni da spoljna kora ide do dubne od otprilike 1300 kilometara, a da je iza toga planeta šuplja. Ljudi unutar planete žive na istom tom komadu kore, ali su im glave okrenute prema unutra. Stanovnike unutrašnjosti uz kopno drži gravitacija. Ona privlači prema materiji, pa će obe strane kopnene kore Zemlje, i spoljna i unutarnja, privlačiti prema sebi. U tom slučaju središte gravitacije ne bi bilo unutar planete nego na oko 650 kilometara u unutrašnjosti, u središtu spoljne kopnene mase.

U svakom slučaju ostaje nam da sačekamo da dr Agnew Brooks isplovi, što će biti vrlo skoro, pa da najzad saznamo malo više o ovoj našoj Majci Zemlji.



wordpess.

Najveća rupa koju su iskopali ljudi



"Velika rupa" kojoj je pravo ime rudnik "Kimberley", nalazi se u Južnoj Africi i najveća je rupa u svijetu koju su iskopali ljudi. Kopalo ju je više od 50 000 rudara koji su radili u rudnicima dijamanta od 19. stoljeća kada su pronađeni prvi dijamanti u Južnoj Africi. Unutar područja rupe pronađe su velike količine dijamanata, odnosno preciznije oko 2720 kilograma dijamanata.

Rupa je uglavnom iskopana u razdoblju između 1871. i 1914. Ono što najviše fascinira kod rupe ovolike veličine je način samog iskopa. Naime, radnici koji su radili u rudniku nisu koristili nikakve napredne alate niti strojeve kod kopanja već su koristili samo snagu vlastitih ruku i poneku lopatu. Dakle, samo snagom vlastitog tijela uspjeli su pomaknuti nevjerojatnih 22 milijuna tona tla!

"Velika rupa" duboka je otprilike 215 metara i široka 463 metra. Rupa je s vremenom napuštena zbog sigurnosnih razloga. No, jedna od velikih rudarskih kompanija nastavila je s kopanjem i istraživanjem podzemlja i potragom za mineralima.

S vremenom, nakon što je istraživanje podzemnih rudnika u potpunosti završeno, rupa se postepeno punila s podzemnim vodama i danas izgleda kao jezero. Voda je zauzela otprilike 20% jezera (oko 40 metara njezine dubine).

Dinova plava rupa, najdublja od poznatih rupa pod vodom sa dubinom od 202 metra, omiljeno je mesto za okupljanje ronilaca na dah.

Ovaj prirodni fenomen na ostrvu Long Ajlend, na Bahamima, prodaje se zajedno sa okolnim zemljištem površine 73 hektara po ceni od 24 miliona dolara.

Plave rupe su vertikalne potopljene špilje koje mogu da se nalaze u moru ili na kopnu, a poslednjih godina postale su turističke i istraživačke destinacije.

Polovinom decembra 2010. godine, Novozelanđanin Vilijam Trubridž zaronio je na dah u Dinovu plavu rupu i do dubine od 101 metar stigao koristeći samo ruke i noge, postigavši tako rekord u ronjenju bez ikakve opreme, osim vertikalnog kanapa.

PUT U SREDIŠTE ZEMLJE – MOGUĆNOST ILI LEGENDA?


U šumovitim nedođijama Rumunije, grupa naučnika pronalazi ruševine manastira iz 13. veka, sa hodnicima koje je zapečatilo davno zaboravljeno bratstvo monaha.

Dolaze do zaprepašćujućeg otkrića: manastir je sagrađen iznad ulaza u gigantski sistem podzemnih pećina. Lokalni biolozi veruju da pećina krije nepoznati ekosistem, pa grupa speleologa kreće u istraživanje. U mračnim dubinama podzemlja, oni se suočavaju sa gomilom bizarnih stvorenja, ali i sa grupom istraživača koji su tri decenije ranije zalutali u pećinama i koji su odavno izgubili karakteristike ljudskih bića….

Ovo je kratki sinopsis filma „Pećina“ iz 2005. godine sa Kolom Hauzerom i Linom Hedi u glavnim ulogama, koji je režirao Brus Hant. Reklamni slogan filma glasi: „Ispod Raja leži Pakao, a ispod Pakla….?“ Dobar uvod za pitanje možemo li uopšte naslutiti šta se sve krije u podzemlju naše planete i čemu su sve nekada služili ogromni prirodni veštački sistemi pećina i podzemnih tunela koji su – prema nekim istraživačima, povezivali čitav civilizovani svet?

ULAZ U PAKAO

U knjizi „Podzemni svetovi u unutrašnjosti Zemlje“, autor Timoti Bikli priča više nego zanimljivu priču. On podseća da su katolički sveštenici, koji su posle konkvistadorskog osvajanja Južne Amerike pokušavali da pokrste domorodačko stanovništvo, otkrili ulaz u podzemnu pećinu koju su nazvali „Pakao“. Taj ulaz je danas zatvoren tonama krša, zemlje i ogromnih stena. Selo Liobaa (čije ime u prevodu znači Pećina Smrti), nalazi se u provinciji Zapoteka, u blizini drevnog sela Miktlan takozvanog „Sela iz Podzemnog Sveta“.

Pećina Smrti se zapravo nalazi u poslednjoj od osam odaja zgrade velikog hrama. Četiri prostorije hrama su sagrađene iznad površine tla, a preostale četiri ispod nivoa tla. Visoki sveštenici drevne indijanske religije su izvodili ceremonije namenjene običnim ljudima uvek u gornjim odajama hrama, ali one prave, najsvetije obrede vršili su duboko u podzemnim prostorijama.

U prvoj od njih su prinošene ljudske žrtve. Zidovi ove prostorije prekriveni su prikazima različitih bogova. Na kamenom oltaru u centru prostorije, još uvek prekrivenom osušenom krvlju, sveštenici su živim ljudima vadili srca i nudili ih kamenim idolima bogova, u nadi da će se ovi obnoviti i ponovo oživeti.

U toj prvoj prostoriji postoje još jedna vrata koja vode u sledeću odaju – kriptu gde su čuvana mumificirana tela svih preminulih prvosveštenika. Iz kripte se kroz vrata prolazi u treću podzemnu odaju gde su čuvana tela svih prethodnih kraljeva Teozapotlana. Kada bi kralj umro, njegovo telo ukrašeno kraljevskim insignijama sveštenici bi preneli u ovu odaju i postavili ga kraj njegovih prethodnika uz sve počasti i posmrtne ponude.

Vrata na grobnici kraljeva vode u poslednju podzemnu odaju u kojoj nema ničega osim još jednih vrata koja su zatvorena ogromnom kamenom stelom. To je ulaz u „Pakao“ onakav, kako su ga zamišljali katolički sveštenici. Zapravo, u pećini iza kamene stele su ostavljana tela žrtvovanih ljudi, ali i tela ratnika poginulih u bitkama, značajnih plemića i gospodara osvojenih zemalja. Tela ratnika su dopremana sa velikih daljina i uvek odlagana u ovoj pećini.

ZAUVEK ZATRPAN



Mnogi obični ljudi, osetivši da im se bliži smrt usled teške bolesti ili starosti, molili su sveštenike da im dopuste privilegiju da prođu kroz vrata smrti dok su još uvek živi. Verovali su da će time zaslužiti posebno mesto u onostranom životu.

Sveštenici su ih ponekad prihvatali kao žive žrtve i posle posebne ceremonije im dozvoljavali da uđu u Pećinu Smrti. Ne treba ni pomenuti da se niko od njih više nije vratio nazad, u svet živih.

U pokušaju da domorodačko stanovništvo koje je verovalo u ovaj „mit“ preobrate u hrišćanstvo, katolički sveštenici su odlučili da uđu u podzemlje i dokažu da nema mesta „sujevernom strahu“. Obezbedili su veliki broj dobrovoljaca koji su nosili baklje i dugačko uže, jednim krajem vezano za tešku kamenu stelu kraj vrata. Takođe su angažovali naoružane vojnike da paze da se vrata kojim slučajem ne zatvore (slučajno ili nemarno).

Zapalili su baklje i prošli kroz vrata, da bi otkrili nekoliko visokih stepenika koji vode u podzemlje. Prolaz je zatim vodio dalje od stepeništa, direktno u mračne dubine utrobe zemlje. Svuda okolo su se belele ljudske kosti, dok su hodali prolazom bez kraja. Sa obe strane staze se širio lavirint ogromnih kamenih stubova koji kao da su podupirali masivnu planinu iznad njihovih glava. Nastavili su spuštanje u unutrašnjost, a memljivi, zagađeni vazduh im je jedva dozvoljavao da dišu. Zmije, preplašene svetlom, bežale u senke stubova.

Na dubini od oko 40 metara, iznenadio ih je jak nalet ledenog vetra. Vetar je duvao niotkuda, a sveštenici su sa pratnjim tvrdoglavo nastavili da se spuštaju. Ali kada su baklje počele da se gase, užasnuti ne samo sve većim brojem zmija i mrakom već i čudnim zvucima čije poreklo nisu mogli da odrede, veoma su brzo odlučili da se vrate. Iznenada su se obreli u potpunom mraku.

Baklje su se ugasile. Držeći se za uže, počeli su da se vraćaju istim putem, uz sve glasnije molitve i litanije. U daljini su ugledali baklju jednog od vojnika ostavljenih da čuvaju vrata. Kada su se svi srećno vratili u predsoblje „Pakla“, ulaz su zatvorili kamenom stelom i dodali pride još jedan ogroman kamen. Zatim je naređeno da se sve podzemne odaje napune zemljom i kamenjem, da se svi tragovi stepenica unište, a svaki prolaz ka podzemlju hrama zapečati. Tako je ulaz u Pećinu Smrti zauvek zatrpan.

TUNELI JUŽNE AMERIKE

U Južnoj i centralnoj Americi, baš kao i u Meksiku, drevne kulture nisu poricale postojanje podzemnih pećina, odaja i tunela. Naprotiv. Asteci Meksika imali su svoj mračni, užasavajući Tlaksiko kojim je vladao Miktlan, njihov bog smrti. I Maje sa Jukatana su čvrsto verovale u podzemne svetove. Nazvali su ih Miktlan i smatrali da su ledeno hladni, poput mnogih podzemnih odaja i tunela (ako posetite neku veliku pećinu odeveni u letnju odeću, shvatićete koliko to može biti neprijatno iskustvo).

Podzemnim svetovima vlado je Ah Puh, gospodar smrti. Pominju se i u svetoj knjizi Maja Popol Vuh, u knjizi Čilam od Čumajela, pa čak i u kodeksima.

U Peruu i Čileu iz vremena vladavine Inka, takođe je bilo rasprostranjeno verovanje u podzemni svet. Supai, bog smrti, vladao je zastrašujućim Mestom Tame. A onda je Pačakamče, bog zemlje, preplavljen besom zatresao svet. Zemlja se toliko zatresla, da su se u pozemnim svetovima obrušile stene, a tutnjava se čula čak na površini gornjeg sveta.

Legenda o prvom Inki Manko Kapeku, govori da su on i njegovi sledbenici koji su osnovali kraljevstvo Inka, došli iz podzemnih pećina dok su ljudi toga vremena duboko poštovali zmije zbog Urkaguja, boga podzemnog blaga. Ovaj bog je prikazan kao velika zmija na čijem repu vise privesci, glava jelena i mnogi zlatni lanci. Čak i knjiga Komentarios Reales de los Inkas Garsilasija de la Vege, nagoveštava postojanje misterioznog, zastrašujućeg podzemlja.

Priče o podzemnim tunelima došle su do nas zahvaljujući informacijama koje su prikupili konkvistadori. Iz nama nepoznatog izvora, saznali su da je bogatstvo kraljevstva Inka skriveno u ogromnom podzemnom tunelu ili sistemu hodnika koji se kilometrima protežu ispod površine zemlje. Pizaro je zarobio Atahualpu, kralja Inka, ne bi li se dočepao njegovog blaga. A ako je kralj i znao gde se nalazi ulaz u zlatno podzemlje, nikada to nije otkrio svom tamničaru.

Sveštenici Boga Sunca i supruga prvog Inke su, kako se navodi, okultnim sredstvima rešili njegovu sudbinu. Saznanje da Pizaro nije nameravao da poštedi život Atahualpi, navela ih je da zapečate ulaz u podzemlje i tako ga dobro sakriju, da ni do danas nije pronađen.

Danas se u Peruu šuška da nekolicina Kinča Indijanaca, potomaka linije drevnih sveštenika Inka, poznaju tajnu lokaciju gde se nalazi ulaz u tunel. Oni sebe smatraju čuvarima te tajne.

Još jedan izvor informacija o tunelu mogla bi biti ogromna, monolitna vertikalna stena, namerno odvojena od svog prirodnog habitata – planina. Ko je, kako i zašto uspravio taj ogromni komad stvrdnute lave, ne zna se. Saznanje o tome izgubljeno je davno pre nego što je kraljevstvo Inka osnovano.

Taj ogromni monolit stoji uspravan i usamljen na obali Ila, malog gradića na južnom kraju Perua, nedaleko od granice sa Čileom. Na njemu su urezane hijeroglifske oznake, znakovi koji jedino pod svetlošću zalazećeg sunca otkrivaju grupu tajnih simbola. Priča kaže da će samo onome ko ume da ih dešifruje, uklesani znaci otkriti lokaciju tajnog ulaza u tunele . Ulaz se, kako tvrde neki istraživači, nalazi u divljinama Los Tres Pikas, odnosno, regiona Tri Vrha. To je trougaona formacija planinskih vrhova u blizini monolita, u delu kraj reke Loa.

ATOMSKO SVETLO



Kada je čuvena gospođa Blavatska posetila Peru, potvrdila je da su informacije o simbolima Ila monolita tačne. Takođe je naglasila i da su informacije koje se tiču lokacije ulaza u podzemne tunele uklesane u zidine Hrama Sunca u Kusku. Informacije su simbolizovane, ali su i dalje realne informacije koje će samo osoba koja poznaje značenje simbola uspeti da pročita i otkrije tajni ulaz u tunele koje su čuvali sveštenci Boga Sunca.

Ostalo je zabeleženo da je gospođa Blavacki, prilikom posete Limi, od starog Indijanca dobila na poklon mapu tunela. Ta mapa se danas nalazi u Adiđaru u Indiji, gde se čuvaju arhive Teozofskog društva.

Harold T. Vilkins, autor Misterija drevne Južne Amerike, godinama je istraživao priče o podzemnim tunelima Inka. Na kraju je zaključio da od Lime u Peruu vode dva podzemna puta. Jedan ispod zemlje ide sve do Kuska, protežući se gotovo 650 kilometara na istok. Drugi podzemni put je dugačak više od 1500 kilometara i ide na jug sve do Solar de Atakame. To je ogromna slana pustinja u Čileu, ostatak nekadašnjeg okeana čije su vode nestale prilikom tektonskog podizanja tla.

Jedna takva kataklizma je stvorila jezero Titikaka, i podigla je grad Huanako visoko iznad linije obale. O tome piše i Imanuel Velikovski u poglavlju „Tihuanaku u Andima“ u knjizi Zemlja u previranju. Delovi današnjih Kordiljera su, evidentno, okružili veliki deo mora kada se tlo izdiglo. Pošto je morska voda isparila, ostale su ogromne naslage soli i pustinja koju je gotovo nemoguće preći.

Tunel čiji se ulaz, navodno, nalazi negde u trouglu Tri Vrha, takođe je bio povezan sa ovim dugačkim podzemnim putem. Možda je kataklizma tokom koje se izdigao planinski venac Anda, potpuno pekinula južni tunel koji bi, u slučaju da je nastavljen, mogao da poveže drevne tunele Čilea i Perua sa navodnim Gradom Duge na Antarktiku, čije postojanje nije potvrđeno.

Tektonski poremećaji i pomeranje zemljine kore, ostali su zapamćeni u predanjima i nekih svernoamerčkih Indijanaca, s obzirom da bar jedno pleme s kolena na koleno prenosi legendu da su njihovi preci na sever stigli iz Južne Amerike.

Legenda govori o davnoj prošlosti, kada su preci plemena živeli u velikom kamenom gradu daleko na jugu. Čak se i zvezde na nebu koje legenda pominje, mogu povezati sa Južnim Krstom. Moguće da je taj grad predaka bio Huanaka, iz vremena pre nego što je izdignut iznad nivoa mora. U svakom slučaju, legenda dalje priča da su ljudi iz grada na jugu bili prisiljeni da da napuste svoje domove jer su ih oterali novopristigli okrutni i neustrašivi ratnici. Grupice preživelih stanovnika grada lutale su dugo, dugo vremena podzemnim prolazima koji vode na sever. Na kraju su stigli na severozapad današnje SAD, izašli iz podzemlja i tu se naselili kao pleme.

Legenda ne govori ništa o tome kako su ti drevni Indijanci mogli da vide u mraku podzemlja, čime su se hranili i kako su se orijentisali. Neki veruju da su drevne tunele sagradili Atlanti ili Titani, rasa ljudi neke pradavne civilizacije koja je postojala mnogo pre svih nama poznatih drevnih kultura. Zagovornici ove teorije takođe veruju i da su podzemni tuneli bili osvetljeni nekom vrstom atomskog svetla.

TAJNA MALTEŠKE PEĆINE

Ulaz u Maltešku pećinu nalazi se na ostrvu Malta, najvećem od tri ostrva koja razdvajaju Evropu od Afrike. Malena Malteška ostrva leže daleko od obala mnogo većeg ostrva Sicilije, koje se nalazi na pola puta između libijske luke Tripoli i Kalabrije, oblasti smeštene na palcu italijanske čizme.

Tri Malteška ostrva su Gozo, Komino i Malta. Ona čine jedan od najmanjih arhipelaga na svetu i ostaci su pradavnih formacija kada su kontinenti imali sasvim drugačiji oblik. U tim predkataklizmičnim danima kada su Atlantida i Mu još uvek postojali, postojao je i kopneni most između Evrope i Afrike. Bili su to dani kada je današnji mediteranski basen predstavljalo samo nekoliko većih jezera.

Malta je glavno od tri ostrva. Široko je oko 14 km, a dugačko oko 28 km. Gozo je mnogo manje ostrvo, a Komino gotovo tačkica koja razdvaja prethodna dva ostrva. Na Kominu nikada, u čitavoj istoriji njegovog postojanja, nije živelo više od 50 ljudi.

Malta je najjužnije ostrvo, udaljeno oko 290 km od obala Afrike. Bila je centar antičke civilizacije u vreme kada su je iz Kartagine osvojili Feničani. Tada ni prinošenje krvne žrtve nije bilo strano Maltežanima, pa su spremno prihvatili sveštenike Moloha kao drugačije predstavnike Baala, boga sunca i vatre. Molohovi sveštenici su svome bogu žrtvovali ljude.
Od vremena Kartaginjana na ovamo, Maltom su vladali mnogi narodi: Rimljani, Arapi, Normani, Aragonci, Kastiljani, kratko vreme Francuzi i konačno Britanci u čijem je posedu i danas.

Ali uprkos šarolikoj istoriji i brojnim osvajačima koji su vekovima nametali svoju vlast, Maltežani još uvek govore drevni kanaanitski jezik, semistki jezik Feničana i maternji jezik kraljice Dido, žene koja je osnovala Kartaginu. Na Malti je rođen i Hanibal – najslavniji Kartaginjanin, čovek koji je zastresao temelje Rima na vrhuncu njegove moći i jedan od najvećih vojskovođa sveta.

Na severoistočnj obali ostrva postoji nekoliko velikih zaliva. Jedan od njih je poznat pod imenom Velika Luka. Na njegovim obalama sagrađen je glavni grad Malte, La Valeta. Nekoliko kilometara od grada ka jugu, veliki plato Koradino nadvisuje ravnicu koja vodi do obale. Na platou je sagrađeno maleno seoce Kasal Paula. Sa tog mesta se, kao na dlanu, vide La Valeta, Velika Luka, ravnica koja vodi do njih i dobar deo okolnog mora.

Kada su 1902. radnici kopali bunar u Kasal Pauli, bukvalno su propali u zemlju. Tako je sasvim slučajno pronađen zaboravljeni ulaz u spoljašnju odaju Malteške pećine. Ovaj ulaz je nazvan Hipogeum Hal Saflieni, s obzirom da je bunar trebalo da bude iskopan za porodicu čija se kuća nalazila u glavnoj ulici sela nazvanoj Hal Saflieni. Hipgeum je latinski naziv za podzemnu strukturu, jer je odaja u koju su radnici propali bila samo prva u čitavom kompleksu pećina: tri su predstavljale seriju odaja iskopanih u čvrstoj steni, a tri sledeće su otkrivene na još nižem nivou.

Arheolozi su kasnije otkrili da su ove podzemne odaje locirane u središtu drevnog, neolitskog sela. Na osnovu konstrukcije kamenova kraj ulaza, pretpostavlja se da su, u nekom davnom vremenu, za to kamenje pred ulazom u pećinu vezivane ljudske žrtve. Ulaz, zidovi i tavanice nekih od prolaza i prostorija, ukrašeni su crvenim okerom i primitivnim umetničkim slikarijama.

Ali kada su prvi put otkrivene, tri pećine su bile pretrpane skeletima oko 30 000 muškaraca, žena i dece. Pošto su kosti uklonjene, ukazali su se primitivni murali. Imali su oblik dijamanta i izduženih ovala, spojenih talasastim linijama i vrtlozima. Svi ti ukrasi bili su iscrtani isključivo crvenim okerom.

NESTALI UČENICI

Kada se prođe kroz ulaz, uskim prolazom se stiže do prve prostorije. Tu je pronađeno „proročište“. Proročište je poluloptasta rupa u zidu, postavljena niže od usta čoveka prosečne visine. Otprilike je 60 cm u prečniku, tako da čovek može da govori kroz tu rupu. U zadnji deo pećine je uklesana iskrivljena linija ukrasa koja je služila kao rezonator. Glas onoga ko govori kroz rupu je pojačan i gromoglasno odjekuje kroz preostale odaje pećine, stvarajući efekat koji je sasvim sigurno uterivao strah u kosti primitivnim ljudima i navodio ih da da prinose svoje saplemenike na žrtvu biću koje govori „glasom Boga“.

Kroz uzani prolaz stiže se na donji nivo i u još jednu odaju. U centru ove prostorije nalazi se kružni kameni oltar sa žlebovima, o čijoj se ulozi samo može nagađati. U zidove prostorije uklesane su brojne niše, a u njima strukture nalik krevetima na sprat, sa šupljinama za glave, tela i stopala bića koja su bila visoka najviše oko 1,20 m a mnoga su, očigledno, bila i niža.

Ispod ove prostorije je mali, tesni prolaz koji se završava još jednom velikom podzemnom odajom, odakle se kroz procepe u steni ulazi u ulazi u druge manje pećine koje okružuju tu prostoriju. Jedan otvor je, međutim, prozor koji gleda u drugu pećinu, a prekriven je velikom kamenom pločom. Prozor gleda na dole u ono što je, bez ikakve sumnje, morao biti zatvor. Kako su bića visoka jedva 1,20 m mogla da pomeraju tu ogromnu kamenu ploču, još uvek je misterija.

Otvor na zidu nasuprot ulazu u ovu pećinu, vodi u tesan, vijugav prolaz – to je ulaz u prave, prirodne pećine. Prolaz se završava stazom koja se proteže duž ivica ogromne pukotine u tlu, stazom uklesanom duž zastrašujućeg ponora koja vodi još niže, do dugačkog niza podzemnih tunela i pećina, kojima se može putovati čitavom dužinom ostrva, pa čak i dalje.

Po legendi, ovi podzemni prolazi bili su u davna vremena povezani sa podzemnim kriptama koje čine današnje rimske katakombe. Postoji mogućnost da je ova legenda istinita – treba se prisetiti da je Mediteransko more stvoreno tek posle period neolita, tako što je došlo do kataklizmičnih tektonskih premeštanja zemljine kore. Ako su drevni tuneli i postojali i povezivali sva ta mesta, sasvim je moguće da su se urušili nakon strašnog zemljotresa koji je protresao planetu, a sećanje na njih je do nas stiglo u obliku legendi i narodnih priča.

Tuneli ispod Hipogeuma su zapečaćeni još otkako je jedan učitelj osnovne škole poveo u pećine 30 svojih učenika. Nestali su svi, učitelj, učenici i vodič. Vlasti su tvrdile da su se verovatno na njih obrušili zidovi. Spasilačke ekipe nisu pronašle nikakav trag nestalih.

Pričalo se da su se na različitim delovima ostrva nedeljama čuli odjeci vriske i dozivanje izgubljene dece, ali niko nije uspeo da locira izvor zvuka. A ako su se zidovi zaista obrušili, kako to da niko nije uspeo da pronađe urušavanje i spase preživele? Misterija je i kako su deca uspela da prežive nedeljama, koliko su se njihova dozivanja i krici čuli?

U svakom slučaju, posle tog nemilog događaja, svi ulazi u podzemlje Malte su zapečaćeni i nikome više nije dozovoljeno da istražuje.

(Treće oko)

Fascinantne i zastrašujuće rupe na svetu ostaviće vas bez daha. Neke od njih su se same pojavile uticajem prirode, a neke je čovek sa napravio zbog svojih potreba ili neodgovornosti.


1. Rupa slivnik u Gvatemali

BIngam rudnik u američkoj državi Juti

Kanadski rudnik dijamanata Diavik

Dijamantski rudnik Mirni u Rusiji.

Slavna rupa, Montičelo brana, Kalifrornija.

Velika plava rupa, Belize

Kola Superduboka bušotina – najdublja rupa na svijetu (iskopana u ime nauke)




U naučnim krugovima se često kaže da još uvijek znamo mnogo više o dalekim galaksijama nego o samom tlu koje se nalazi pod našim nogama. Dovoljan je samo primjer poznatog satelita Voyager 1 kojem je trebalo dvadeset i šest godina da napusti naš Sunčev sistem i odputuje 16,5 milijardi kilometara daleko od Zemlje, vrijeme za koje smo uspjeli izbušiti tek 12 kilometara duboku rupu.

Tokom Hladnog rata i Svemirske utrke, Amerika i Sovjetski Savez su vodili još jedan, mnogo manje popularan rat. Cilj je bio jednostavan – iskopati što dublju rupu i otkriti šta se krije ispod Zemljine površine.




U kasnim 1950-im i ranim 1960-im Amerikanci i Sovjeti su počeli planirati odvojene napore za bušenje što dublje rupe u Zemljinoj kori, kamenitoj ljusci koja obuhvaća vanjskih 30-50 km Zemlje. Za Ameriku, ovaj ‘naučni rat’ je relativno brzo završio, jer je operacija prekinuta 1966. godine zbog nedostatka financijskih sredstava. Sovjeti su, zahvaljujući Međuresornom Naučnom vijeću za proučavanje Zemljine unutrašnjosti i superdubokih bušenja imali veći uspjeh. Od 1970-2008. godine njihova bušotina na poluotoku Kola je držala svjetski rekord kao najdublja rupa na svijetu.

Kola Superduboka bušotina se sastoji od nekoliko rupa koje se granaju iz jednog središnjeg otvora. Najdublja od njih, po imenu “SG-3″, ima promjer samo devet centimetara, ali je zato duboka 12.261 metar. Nepotrebno je reći, projekt je generisao ogromnu količinu geoloških podataka koji su samo potvrdili činjenicu da o našem planetu još uvijek znamo jako malo.



Najzanimljivije otkriće Kola bušotine bilo je otkrivanje biološke aktivnosti u stijenama starim više od dvije milijarde godina. Najjasniji dokaz života je došao u obliku mikroskopskih fosila: sačuvanih ostataka dvadeset i četiri vrste jednostaničnih morskih biljaka, poznatijih kao planktoni. Ovi “mikrofosili” su ostali netaknuti unatoč ekstremnim pritiscima i temperaturama okolnih stijena.

Naučnici i dan danas analiziraju podatke koje je ova bušotina generisala, ali samo bušenje je stalo još u ranim 1990-tim godinama zbog izuzetno visokih temperatura. Umjeto očekivanih 100 °C, na dnu rupe se razvila temperatura od 180 °C, a i sama gustoća stijena sa drastično promjenila.



Do 2008. godine, Kola Superduboka bušotina je bila najdublja rupa na svijetu, a rekord joj je oduzela Maersk Oil kompanija koja je izbušila rupu duboku 12,29 km, a 2011. godine uspostavljen je i novi rekord – 12,345 metara duboka bušotina izbušena u blizini obale ruskog otoka Sahalina.

Ipak, Kola Superduboka bušotina i dalje ponosno drži svoj rekord. Ona nije nastala zbog novca i nafte, ona je nastala zbog želje za znanjem i boljim razumjevanjem Zemlje. Ona je još uvijek najdublja rupa na svijetu  - iskopana u ime nauke.



pixelizam.

Velika rupa u moru – Karipsko more, Belize



Najomiljenije mesto na svetu ljubitelja dubinskog ronjenja je čuvena velika rupa na Karipskom moru, udaljena svega 70 km od Belizea. Ovo čudo prirode stecište je retkih i džinovskih vrsta riba, a naročito najšarenijih karipskih ajkula.



Velika rupa je grandiozni ambis u moru, skoro savršenog kružnog oblika, duboka je 124 metra, a njen obim je tačno 300 metara. Nekada davno ovo je bila rupa u stenama koja je nastajala usled tektonskih poremećaja, a kada ju je pokrilo more svet je dobio čudo prirode – najlepšu rupu u moru. UNESCO ju je proglasio svetskom kulturnom baštinom. Slavu ovom čudu prirode doneo je legendarni francuski moderni istraživač Jacques-Yves Cousteau koji je istraživao čitavo ovo područje tokom 1971. godine svojim legendarnim brodom Calypso. TV snimci kojima je rupa prvi put snimljena postali su veliki svetski hit i tada su mnogi delovi planete prvi put čuli za zemlju Belize i njeno prirodno morsko čudo.



Let helikopterom iznad velike rupe, ili skokovi padobranom iznad ovog plavetnila smatraju se ultimativnim doživljajem svakog putosladokusca.


columbo.

Ovo je jako zanimljiva tema. Fenomenalno.