Позориште или театар (ст. гр. θέατρον - театрон, од θεάομαι - посматрати) је сценска уметничка манифестација у којој се одвија комуникација између глумаца и публике. За разлику од уметности као што су сликарство, филм или скулптура, које поседују своју материјалну форму независно од времена и простора, позориште је уско везано за простор и време у којем се изводи одређени позоришни комад. Због тога се реч позориште идентификује како са простором или зградом у којој изводе представе (види: Архитектура позоришта), тако и са групом људи који чине позоришну трупу.

Позоришна уметност је драмска уметност која се обично изводи по сценарију и у којој је акција детаљно планирана у циљу стварања кохерентног драмског доживљаја.

Позорница на којој ће се изводити позоришни комад се унапријед детаљно припрема, како би сваки њен део био у служби импресије која се жели проузроковати код публике. Глума је основни елеменат у позоришном делу, а чине је гест, покрет и говор.

Историја позоришта

Позориште је, као феномен, било присутно у великом броју древних цивилизација, почев од плеса у кулурама каменог доба. У египатском Абидосу су између 2000. и 1500. године п. н. е. одржавани верски фестивали са елементима позоришта, али је тек култура Старе Грчке дефинисала принципе позоришне уметности.

Грчки аудиторијуми су били прва позоришта. То су била места где се дискутовало о политици и где су одржавани фестивали у славу богова, посебно Диониса. Аристотелови трактати су дефинисали позориште и поставили теорију о јединству радње, времена и места у драмама. Атинска дионизијска позоришта постала су узор за позоришта у грчким колонијама широм Медитерана. Поред аудиторијума, садржавали су сцену на којој су висиле слике. Трагедија, прва форма драме, појавила се пре 534. године п. н. е. Комедија је настала око 480. године п. н. е. У почетку су драме извођене само једном, и то у оквиру такмичења.

Две музе у грчкој митологији се повезују са позориштем. Талија је муза комедије, док је Мелпомена муза трагедије.

Римљани су прихватили грчко позориште у време Пунских ратова. Касније су најпопуларнији облици позоришта постале фарсе и пантомиме.

У средњем веку позориште је постојало у облику представа које су препричавале библијске приче и приче из живота светаца. Крајем овог периода појавили су се карневали и комади о моралу.

Ренесансно позориште је спојило хришћанске теме и класичне трагедије и комедије. На дворовима северне Италије су се појавиле такозване „учене комедије“ (итал. commedia erudita). У позоришним трагедијама доминирале су Аристотелове идеје.

Позориште западног света наставило је да се развија у Новом добу у Шпанији, Италији, Француској, Енглеској, Русији и другде. Општи тренд је био у удаљавању од идеализованих поетских античких узора и тежњи ка реализму у позоришту.

izvor:wikipedija

Dramsko pozorište


Prevedeno s grčkog jezika, drama znači radnja. Ona obuhvata sve književne vrste namijenjene izvođenju na pozornici, a koje svoj pravi smisao dobivaju u kazališnoj predstavi. Dramska su književna djela posebno oblikovana tako da sadrže opis likova s naznakom nekih njihovih osobina, dijelove teksta koje glumci izgovaraju na pozornici i dijelove koji služe samo kao uputa glumcima i redatelju, a nazivaju se didaskalijama.

Dramski tekst

U drami nisu nužni opisi i pripovijedanje, nego glavne dijelove čini govor glumaca. Fabula dramskog teksta se ne pripovijeda, već se postiže izmjenom dramskih situacija. Dijalog (razgovor među likovima) i monolog (izlaganje jednog lika) bitna su sredstva književnog oblikovanja drame. Zbivanje na pozornici proizlazi iz djelatnosti likova. Drama ima svoj početak, sredinu i završetak. Podjeljena je na činove i prizore, a zanimanje gledatelja potiče neki sukob ili zaplet koji se na kraju razrješava. Taj sukob izaziva stalnu napetost koja je pokretač radnje i zanimanja gledatelja, a oni proizlaze iz suprotstavljanja likova.

Dramske vrste

Su komedija, tragedija i drama u užem smislu.

Idealno zamišljena drama sastoji se od:
ekspozicije --> uvod u radnju i objašnjenje nužnog početka,
zapleta --> nastaje pojavom dinamičnih motiva koji pokreću radnju,
kulminacije --> nastupa kada napetost poraste do tog stupnja da je prijeko potrebno razriješenje, no još nije jasno u kojem smjeru,
peripetije --> preokret,obrt
raspleta --> pokazivanje razrješenja svih sukoba i suprotnosti

Grčka komedija i tragedija imale su presudan utjecaj na razvoj drame u svim europskim književnostima. U srednjem vijeku razvija se poseban tip drame koji nastaje na osnovi crkvenih vjerskih obreda, nazivaju se misteriji, mirakuli i moraliteti, a u našoj književnosti su to prikazanja. U takvim djelima obrađuju se događaji iz Kristovog života ili života pojedinih svetaca i mučenika. Renesansna komedija slijedi antičku tradiciju. Na nju se naslanja i hrvatski renesansni komediograf Marin Držić. Vrhunac dramske umjetnosti u renesansi vezan je uz stvaralaštvo Williama Shakespearea. U razdoblju klasicizma dolazi do ponovnog oživljavanja antičke drame. Razdoblje romantizma ošto se suprostavlja normama klasicističke drame. Prikazuje se najčešće motiv odmetništva i sukob pojedinca s društvom. U 20. stoljeću javlja se teatar apsurda. U takvim dramama, koje se odupiru tradiciji europske drame, razvija se težnja da se iskaže izgubljenost, osamljenost, tjeskoba i strah modernog čovjeka (E. Ionesco, S. Beckett).

wikipedija

Muzičko pozorište


The Black Crook (1866), considered by some historians to be the first musical
Foto:wikkipedija

Mjuzikl (engl. musical) je glazbeno – scensko djelo zabavnog karaktera sa govorenim dijalozima, glazbenim i plesnim točkama, najčešće u dva čina.

Nastao je oko 1900. na Broadwayu u New Yorku, kao izraz specifičnog američkog zabavnog života. U početku je bio svojevrsna sinteza burleske, vaudevillea, pantomime, baleta i operete, ali uskoro je postao samostalan oblik izrazitih značajki zahvaljujući prvenstveno kvalitetnim libretima koja se često temelje na vrijednim literarnim ostvarenjima, kao i prvorazrednim izvedbama. Glazbene točke nose obilježja zabavne i jazz glazbe, a neizostavan dio mjuzikla je i song.

Oko 1930. mjuzikl se proširio i u Europi, ponajprije u Engleskoj. U Francuskoj je mjuzikl profinjeniji i intimniji od engleskog, a tu song zamjenjuje chanson. U Njemačkoj je mjuzikl sentimentalan i po sastavu orkestra najbliži opereti.

Song je solistički glazbeni broj po kojem se mjuzikl pamti. Većina njih zaživi i kao evergreen pjesma, npr. Maria iz West Side Story i Don't cry for me Argentina iz Evite.

Zlatno razdoblje mjuzikla je bilo od 1920. do 1960., koje se naziva doba umjetničke zrelosti mjuzikla. Tada naime dolazi do čvršće povezanosti pjesme i plesa sa pričom, a zapleti su uvjerljiviji. U ovom razdoblju skladaju neki od najpoznatijih skladatelja, kao što su Jerome Kirn (Show Boat), Leonard Bernstein (West Side Story), Richard Rodgers (Oklahoma), i dr.
Nakon 1960. godine mjuzikl je i dalje privlačan i publici i skladateljima. Većina ih piše starim načinom, ali nastaje i nekoliko mjuzikala pod utjecajem rocka (Jesus Christ Superstar i Hair). Najznačajniji skladatelj druge polovine dvadesetog stoljeće je bio Andrew Lloyd Webber, čiji su najpoznatiji mjuzikli Cats, Phantom of the opera i Evita.


wikipedija

Луткарско позориште


Луткарско позориште је позориште у коме се уместо глумаца појављују лутке. Луткарско позориште је најчешће намењено деци али постоје луткарска позоришта која својим квалитетом могу бити веома интересантна и за одрасле. Чувено је позориште „Обрасцов“ из Москве.

По начину како се управља луткама оне се деле на више типова:

Марионете - су лутке на концу. Глава, руке, ноге лутке су повезане танким концима на којима висе. Луткар - особа која управља лутком је практично држи у ваздуху непосредно изнад тла. У зависности од израде и броја тачака - броја конаца којима се управља лутком покрети могу бити мање или више прецизни. Код марионете управљач лутком стоји иза ње и практично је гледа одозго. Величина марионете је у просеку од 30 до 50 cm. Луткар „говори из стомака“, тј. говори уместо лутке при чему не помера полуотворене усне тако да се не примећује да говори човек а не лутка.

Лутке које се као чарапе навлаче на руку. Крај „чарапе“, место где је шака луткара, је и глава лутке. Овде је готово увек правило да прсти руке померају горњу вилицу лутке а палац доњу. Ове лутке по правилу имају само главу и руке, а само понекад и ноге. Позорница личи на кутију која је на одређеној висини тако да луткари држе лутке изнад главе тако да се кроз отвор позорнице види само горњи део лутке. Типична оваква лутка је жабац Кермит иу чувеној серији „Мапет шоу“.

Постоје лутке величине човека које облаче глумци. У зависности од потребе, ако лутка треба да буде мања у њу улази особа малог раста - дете или кепец.

У серији „Мапет шоу“ луткарство је побољшано до савршенства, луткарима на располагању стоје ТВ монитори на којима они прате кретање и гестикулације лутака.



wikipedija[img][/img]

Теорија позоришта

Минимална формула театра је: глумац глуми, неко из публике посматра, и обоје су свесни своје улоге. За позориште је, дакле, неопходна публика. Публика ће својом реакцијом делом утицати на представу.

Позориште може имати амбицију да даје верске, политичке, социолошке или естетске судове. По природи ствари, позоришту приличи уметничка слобода. Због свог непосредног обраћања публици у садашњем времену, позориште је веома погодан медијум за преношење идеја и порука о реалном животу и људима.

Историјски гледано, позориште има корене у религији и ритуалу. Глумци у древној Атини су глумачком вештином представљали свет богова и људи, постављајући питања о свету, али не нудећи одговоре. Дискусија о друштву представљеном кроз сценску игру наставља се до данас, у различитим епохама и друштвима. Позоришна уметност користи речи и интелект, али и симболику, слике, подсвесно. У том смислу, позориште је холистички живи догађај. У 18. и 19. веку у Европи је била уобичајена представа о глумцу као лажову и илузионисти на сцени.

Постоји читав низ уметничких поступака и филозофија који се користе у креирању и извођењу позоришних комада. Они могу бити инспирисани духовношћу, политичким ставом или естетиком. Позориште може да исприча причу, може да буде спектакл за чула, а може и да инспирише друштвене промене. По Аристотеловој „Поетици“, у театру постоји 6 неопходних елемената: заплет, личност, идеја, језик, музика и призор. Шпански драматичар из 17. века Лопе де Вега рекао је да су за позориште неопходне: „три даске, два глумца и једна страст“. Међу оне који су значајно допринели позоришној теорији убрајају се: Константин Станиславски, Антоан Арто, Бертолт Брехт, Орсон Велс, Питер Брук и Јержи Гротовски. Константин Станиславски се сматра оцем теорије позоришне глуме, јер је био први који је писао о њој. Већина данашњих теорија изведена је из његове, било да је надограђују, или јој се супротстављају.


wikipedija

Šta je pozorište



Umetnost koja oživljava snove

Pozorište je dom u kome obitava jedan drugačiji svet. Svet u kome žive ljudi, životinje, mora, vetrovi, čitavi gradovi. Njega nastanjuju junaci bajki i mašte, u njega se usele i junaci knjiga. U njega mogu da stanu beskarna prostranstva i vekovi.

Ljudi, životinje, mora, gradovi... Sve to postoji u svetu u kome živiš. Šta je onda tu drugačije? Ti ljudi stvarno liče na one koje svakoga dana srećeš. Ali njih ipak ne možeš sresti ni na kom drugom mestu, sem u pozorištu. Ma koliko ličili na one koje ti znaš, likom, glasom, govorom, oni ipak postoje samo u pozorištu. Sa manje reči i pokreta, no što to čine oni koje srećeš na ulici, u školi, u prodavnici, pokazuju ti svoje misli, osećanja i doživljaje. Vetar u pozorištu ne može ti skinuti kapu s glave, ne može rasterati dim ili pokrenuti brod. Ali zato može imati telo i moć govora. Junaci knjiga, koje pokušavaš da zamisliš, tu više nisu prozračna tvar tvoje mašte, postaju stvarni, a ti ih čuješ i mogao bi da ih dodirneš.

U pozorištu ne moraš da prelaziš kilometre, ni da se znojiš u autobusu ili vozu da bi iz Beograda stigao u London, iz Šumadije u Normandiju, sa Fruške Gore u Šervudsku šumu ili čarobni Perelin. Nije ti potreban vremeplov da odeš u staru Grčku, Nemanjin Ras ili zaviriš u neka buduća vremena. Posebnom magijom, sva prostranstva, svi vekovi, u pozorištu stanu na desetak kvadrata i u samo dva sata.

U pozorištu sve liči na tvoje snove. I sve je istovremeno stvarnije od snova. I stvarnije od nacrtanih junaka, ma kako savršeni oni bili, jer junaci pozorišta su živi, oni stvarno govore, smeju se, plaču, imaju miris, a ponekad i razgovaraju sa tobom.

Moćna magija koja maštu pretvara u posebnu stvarnost jeste umetnost. Jer pozorište je umetnost, kao što je umetnost pisanje, slikarstvo ili muzika. Međutim, pozorište ne stvara samo jedan umetnik. Ono je delo više različitih umetnika: pisaca, glumaca, slikara... Pozorište objedinjuje sve druge umetnosti.

Treba da znaš još nešto veoma važno. Pozorište ne postoji bez tebe, bez gledaoca. Tek kada odeš u pozorište, kada ga gledaš, kada misliš o njemu, ono počinje da postoji. Ono postoji tek kada ga voliš.

Vrste pozorišta



Pozorište najčešće ima svoju kuću. Zgradu u kojoj su gledalište i pozornica, bina ili scena kako je još zovu. Neka pozorišta imaju još ispred bine i poseban prostor za orkestar. U pozorišnoj zgradi su još i male prostorije, garderobe, u kojima se svakodnevna odeća menja za scensku, koju će gledaoci videti. Velika pozorišta imaju i radionice u kojima se šije scenska odeća i prave kulise.

Kuće za pozorišta nisu uvek izgledale ovako, pa i danas ima pozorišta koja nemaju posebnu kuću. U stvari, predstave ne moraju uvek da se igraju u posebnoj zgradi sa gledalištem i pozornicom. Za predstavu su dovoljni glumci i publika. Zato ih možeš gledati na trgovima, ulicama ili među ruševinama starih gradova.

Smestio si se u udobnu fotelju nekog pozorište, ili na drvenu klupu na otvorenom prostoru ili jednostavno stojiš na trgu i čekaš da predstava počne. Hoće li umetnici prikazati neku priču ili događaj iz života govorom, pokretom ili pesmom, zavisiće od vrste pozorišta. A postoje dve osnovne vrste pozorišta: dramsko i muzičko.

U dramskom pozorištu najvažnija je reč. Ono je najsličnije životu, jer se umetnici ponašaju i govore kao u životu, u tvojoj porodici, školi, na ulici. Umetnici koji igraju u ovakvom pozorištu zovu se glumci.

Postoje pozorišta u kojima se umesto glumaca na sceni pojavljuju lutke, kojima upravljaju glumci: pokreću ih i govore umesto njih. To je onda lutkarsko pozorište.

U muzičkom pozorištu, naravno, muzika je važnija od reči. Ako umetnici pesmom a ne govorom prikazuju neki događaj, istinit ili izmišljen, takvo pozorište zovemo operom. Ali postoji i muzičko pozorište u kome se događaji prikazuju pokretima tela, odnosno igrom koju prati muzika, i to nazivamo baletom, a umetnike baletskim igračima. Postoje i predstave u kojima se i govori i peva i igra, gde su i muzika i reč jednako važni. Takvo pozorište nazivamo mjuzikl i u njemu nastupaju glumci.

Postoje i predstave u kojima se sve prikazuje samo pokretima tela, bez reči, ali i bez muzike. To se onda zove pantomima.

Ali danas postoje i pozorišta koja koriste i reč i pokret, ili samo pokret, ali u kojima muzika nije najvažnija. Za takve oblike pozorišta koriste se druga, različita imena, no o tome, nekom drugom prilikom.

Dramaturg

Pozorište objedinjuje sve umetnosti. U njemu radi mnogo različitih umetnika, ali oni svi rade na istom delu - na pozorišnoj predstavi.

Kada počne predstava pred tobom se ukažu dvorac iz bajke, drum koji Kraljević Marko ore, lađa, železnička stanica, moderan stan ili samo soba sa velikim okruglim stolom i prozorom što gleda na dvorište, možda nalik na tvoju. Onda te prostore nasele Uspavana Lepotica, Kraljević Marko, Petar Pan, popustljivi tata i stroga mama, dva dečaka koja svoje avanture prođu sve sedeći ispred jednog ekrana. Svi oni su junaci neke priče koja će se odigrati pred tvojim široko otvorenim očima.

Da, priča. Ona postoji pre nego nastane pozorišna predstava i nju piše umetnik koga zovemo dramski pisac, dramatičar ili dramaturg. To nije priča kao mnoge druge, sa opisima i prepričavanjem, pisana slično ovom tekstu, možda sa ponekim direktnim govorom ili razgovorom, mada u njoj postoje junaci kao u svakoj drugoj priči. U priči za pozorište postoji samo razgovor, odnosno dijalog. U njoj se sve kazuje samo izgovorenom rečju, jer se jedino ona čuje na sceni. Ona ti saopštava šta junaci osećaju, šta misle, kakve su im namere, šta su pre toga radili, gde su bili ili šta im se događalo. Ovako napisana priča zove se drama.

Ali dramaturg ne mora uvek da smišlja nove priče. On može da uzme neku koja već postoji, Hobita ili Hari Potera, neku od Stojkovićevih o Hajduku ili neku narodnu pesmu ili pripovetku, i da je prilagodi za pozorište, odnosno da je celu pretvori samo u govor i razgovor junaka. Takav postupak naziva se dramatizacijom.

Imena nekih od slavnih dramskih pisaca sigurno su ti već poznata, Englez Vilijam Šekspir, Nemac Bertolt Breht, Irac Samjuel Beket, ili naši pisci Jovan Sterija Popović, Branislav Nušić ili Dušan Kovačević. No, ne pišu drame samo dramaturzi. Mnogi pisci koji su pisali prozu ili poeziju pisali su i pišu i drame, a među njima su Laza Kostić, Dušan Radović i Ljubomir Simović.

Režiser

Jedan dečak, kada su ga pitali šta je režiser, reče: „Režiser je čovek koji reži”.

Naravno, režiser nije čovek koji reži. Režiser ili reditelj, kako se to još kaže, je umetnik koji radi u pozorištu. Ideja o nekoj predstavi najčešće se rodi prvo u njegovoj glavi. Kada pročita neku dramu, režiser zamisli kako bi ona mogla izgledati na sceni. Onda pozove druge umetnike, glumce, scenografa, kostimografa, razgovara sa njima kako bi predstava trebalo da izgleda. Pozove još i kompozitora koji smisli kakva bi muzika mogla još bolje da objasni priču. Ima režisera koji svoju ideju o predstavi nametnu ostalim pozorišnim stvaraocima, i takvu predstavu zovemo rediteljskom predstavom. Ima i drugih, koji svoju ideju dograđuju i menjaju kroz razgovore i saradnju sa glumcima.

Kada su svi na okupu, počinje rad na predstavi. Režiser je taj koji vodi računa da sve bude skladno i da dela svih tih različitih umetnika na sceni, kada ih ti, odnosno gledalac bude video, izgledaju kao deo jedne jedinstvene priče. Da stvaralački rad različitih ljudi i njihove misli deluju kao jedno na sceni. Jer u pozorištu svi rade kao što su to nekada musketari činili, jedan za sve i svi za jednog, ne zato što je jedan najvažniji, nego zato što su svi jednako važni i potrebni jedni drugima. Režiser je taj koji pomaže da sve bude tako i da predstava izgleda upravo onako kako je ti vidiš.

Profesija režisera kakvog ga danas srećemo u pozorištu prilično je mlada i postoji tek nešto više od jednog veka. Među poznatim svetskim režiserima su Englez Piter Bruk, Italijan Euđenio Barba, a među našima, Miroslav Belović, Dejan Mijač, Kokan Mladenović, Milan Karadžić.

Glumac



U pozorištu rade mnogi umetnici, ali, ipak, postoji samo jedan bez koga ne postoji pozorište. Ni sama priča, ni sama scena sa predelima iz bajki, ni najbogatija odeća, bez njega ne mogu oživeti pred tobom. Da njega nema, pozornica bi ostala pusta i nema. Njega da nije, Kraljević Marko nikada ne bi zaorao drumova, Pepeljuga ne bi nikada zaigrala na balu, Uspavana Lepotica ne bi zapevala, Hari Poter se ne bi nasmejao. Najlepše priče ostale bi samo mrtvo slovo na papiru.

Umetnik bez koga pozorište ne bi nikada postojalo jeste glumac.

Glumac je jedini čovek koji može, istina na pozorišnoj sceni, tokom predstave, proživeti i nečiji tuđ život. I ne samo jedan život. Tokom svoga života, glumac proživi desetine drugih života. U njegovo telo, u njegovu glavu, u njegovu dušu, smeste se svi oni likovi koje je na sceni oživeo. On će u jednoj predstavi biti car koga je nadmudrio pastir, u drugoj će biti učitelj koji ima puno razumevanja za igre i nestašluke svojih đaka, u trećoj otac koji ima mnogo briga i malo vremena za svog sinčića. Njemu nije potreban vremeplov da bi se našao u srednjem veku uz devet Jugovića i kneza Lazara, u 19. uz Zmaj-Jovu ili Miloša Obrenovića, ili da dospe u 22. vek, niti mu treba letilica da iz Srbije stigne iz Englesku, iz Engleske u Italiju ili Kinu. Njega tamo vode junaci koje na sceni glumi. A on tebe, svog gledaoca, povede sa sobom. Da bi to mogao, glumcu su potrebni talenat, mašta, znanje i mnogo rada.

Sve što čini, glumac čini za tebe. Njegova umetnost dobija smisao tek na pozornici i tek kada ga ti gledaš. Zato je glumac najsrećniji kada oseti da si ti zadovoljan, da je u tebi probudio neka osećanja. Ne zaboravi nikada da posle predstave glumca nagradiš aplauzom. Jedino će tako on znati da ono što čini nije bilo uzalud i da si ti razumeo njegove reči i pokrete i biće srećan.

Među poznatim glumcima koje možda i ti znaš Engleze Entoni Hopkinsa, Džoan Plourajt, Natašu Ričardson, Amerikance Toma Kruza ili Nikol Kidmen. U istoriji srpskog pozorišta zapamćeni su Čiča Ilija Stanojević, Milivoje Živanović, Žanka Stokić; od savremenih verovatno znaš Branka Milićevića Kockicu, Mirjanu Karanović, Slobodana Beštića.

Scenograf

Ako dramski pisac piše priču samo kao razgovor, znači da u njoj nema ni jednog opisa mesta na kome se ta priča događa. A ti na sceni vidiš i drveće, kuće, učionicu, ako su oni za priču potrebni. Znači, neko mora da osmisli to drveće, kuće ili učionicu. Čovek koji to u pozorištu radi jeste scenograf. On čita priču i zamišlja kako treba da izgleda mesto na kome će se priča odigravati.

Ako je pisac napisao bajku, onda je potrebno načiniti dvorac ili čarobnu kolibu. Ako je, opet, ta priča iz stvarnog života, onda je potrebno napraviti kuću ili samo jednu sobu ili dvorište kuće... Scenograf onda sve to zamisli, nacrta i prema njegovim crtežima majstori u pozorišnoj radionici prave stvari koje ćeš ti kasnije videti na sceni.

Na sceni se ne pokazuje baš sve kao u životu. Na sceni je dovoljno nekoliko stabala da se dočara čitava šuma. Soba ne mora da ima zidove i slike na njima, sto, krevet, orman... Dovoljan je, recimo, prozor pa da ti znaš da se priča odvija u nečijoj sobi. Jer pozorište ne traži da gledalac samo gleda i sluša. Gledalac mora da učestvuje, ne na sceni, ne igrajući zajedno sa glumcima. On učestvuje svojim mislima, osećanjima i maštom, koji mu pomažu da shvati ono što na sceni nije vidljivo.

Kostimograf



Odelo ne čini čoveka, ali pokazuje njegove osobine. U životu mi nosimo ono što nam se dopada. A to što se nama dopada drugima govori o nama. Da li biramo jarke ili nežne, svetle ili tamne, hladne ili tople boje govori o nama koliko i naše celo ponašanje. Po odeći se razlikujemo - roditelj i dete, učitelj i učenik, jedna devojčica od druge, jedan dečak od drugog. Odećom namerno šaljemo poruke drugima i oblačimo se prema mestu i prilici u kojoj se nalazimo. Nećemo ići u istoj odeći na fudbalsku utakmicu, u školi i na slavu.

Kada se sa svojim drugovima igraš, pokušaćeš i odećom da postaneš lik koji u igri imaš. Ako igrate „Kauboja i Indijanaca”, neki će potražiti veliki šešir, opasač i pištolj da bi bili „kauboji”, „Indijanci” će u kosu staviti neko pero i izuti cipele. U drugoj igri, gde se pojavljuje lekar, onaj što ga igra pronaći će beli mantil. Znači, prilagodićete odeću likovima koje igrate.

U pozorištu, glumci se odevaju tako da poveruješ da na sceni stoji kauboj, Crvenkapa, car, pastir ili učiteljica. Njihova odeća mora govoriti i više od toga, ona gledaocu mora pokazati odmah i kakve su osobine lika koji glumac oživljava. Već pri pogledu na odeću gledalac će znati ko je na sceni zla maćeha a ko dobra vila, ko je oholi car a ko dobrodušni princ. Znaće po obliku i bojama njihove odeće. Odeća koju glumci na sceni nose naziva se scenski kostim. A umetnik koji se brine o tome kakve će kostime glumci nositi naziva se kostimograf.

Među našim savremenim kostimografima posebno su poznati Božana Jovanović, Milena Jevtić Ničeva Kostić, Angelina Atlagić, Boris Čakširan.

Mali rečnik ostalih pozorišnih zanimanja



Dramaturg, reditelj, glumci, scenograf i kostimograf nisu jedini koji učestvuju u stvaranju pozorišne predstave. U pozorištu dela još mnogo ljudi različitih zanimanja, bez čijeg rada predstava ne bi izgledala onako kako je ti na sceni vidiš.

Kompozitor. U dramskom pozorištu je potrebno muzikom naglasiti ili dočarati ono što se na sceni događa. Zato muzika mora biti u potpunom skladu sa pričom, rediteljevom idejom i glumčevom igrom. Kompozitor je umetnik koji piše ovu muziku.

Majstor zvuka se stara da muziku čuješ na sceni. Ali ne samo muziku, nego i sve ono što se jedino zvukom može dočarati: fijukanje vetra, grmljavinu, bat koraka u daljini...

Majstor svetla. Da bi glumce učinio dobro vidljivim gledaocu, da dočara blještavo sunce ili blagost večeri, ili paljenje prvih svetiljki, to je posao majstora svetla. On se, da bi ovo učinio, koristi velikim sjajnim lampama koje se zovu reflektori.

Krojač i obućar. Zamisli kostimografa ostvaruju krojači i obućari. Bez njih, sve zamisli kostimografa ostale bi samo mrtvi crteži na papiru a glumci bi ostali neodeveni.

Vlasuljar. Glumac mora da liči na lik koji igra. Ponekad mu, da to učini, može smetati i sopstvena kosa. Mladi glumac čija je kosa crna i bujna, treba da igra starca, sede i kao paučina tanke kose ili ćelavog Kelču; kratko podšišana glumica treba da igra bilu čija je kosa crvena kao vatra i duga do pojasa. Za njih neko mora napraviti veštačku kosu - vlasulju, odnosno periku. A to radi vlasuljar.

Pozorišni slikar je jedan od onih koji ostvaruju zamisli scenografa i čine da scena izgleda onako kako je ti vidiš za vreme predstave. On može da naslika nebo i sunce i oblake i ptice na nebu. On ume da naslika kuću i čitav grad.

Stolar i tapetar takođe ostvaruju zamisli scenografa, praveći različite predmete. Kao i van pozorišta, stolari prave predmete od drveta, a tapetari prave različite delove nameštaja. Predmeti koje vidiš na pozorišnoj sceni zovu se jednim imenom - dekor.
Rekviziter. Da bi se na sceni našle sve one stvari potrebne za predstavu, bilo da su deo dekora ili je reč o malim stvarima (štap, mač, puška, torba, olovka) koje su glumcima potrebne tokom predstave, stara se rekviziter. On mora da dođe u pozorište svaki put pre nego što počne predstava i nikada ne sme ni jednu stvar da zaboravi.

Šaptač. Glumcima se to obično ne događa, ali ako im se ipak desi da u nekom trenutku zaborave šta treba da kažu, koju to rečenicu u određenom momentu treba da izgovore, onda je tu šaptač. Dovoljno je da šapne samo jednu reč, a glumac će već znati kako dalje. Jer glumci napamet znaju mnogo rečenica, i više od toga, oni napamet znaju mnogo priča, stotine priča čuvaju u svojim glavama i svojim srcima.

Inspicijent se stara da svi budu na svojim mestima tokom predstave, glumci, šaptači i majstori zvuka i svetla. Oni pomažu da predstava teče na sceni bez problema i zastoja.

Proba, naravno, nije zanimanje. To je vreme kada se rađa predstava. Tokom proba reditelj proverava svoje zamisli, glumci stvaraju svoje uloge, majstori proveravaju da li su dobro uradili svoj posao. Probe su vreme kada se stvara. Samo jedna stvar je važnija od probe, a to je sama predstava.
A ko će drugi, ako ne glumci i pesnici čuvati jezik



Pozorište je umetnost, štaviše, umetnost koja objedinjuje i druge umetnosti. Pozorište postoji više od dve hiljade godina. Naravno, ono nije uvek izgledalo kao ovo današnje koje mi gledamo. Niti je njegova kuća oduvek izgledala kao što izgledaju današnje zgrade pozorišta (nekada nije ni imalo kući), niti su glumci glumili kao što to čine savremeni glumci. Međutim, pošto je duboko vezano za život, ono je, u svom neprekidnom razvoju, sadržalo i čuvalo život, kulturu i tradiciju sredine u kojoj postoji. Na primer, pozorište u Kini, jedno od najstarijih, očuvalo je sva znanja, predanja i verovanja kineskog naroda. Primalo je u sebe saznanja vekova, bogatilo se savremenim i bogatilo duh savremenika. Pozorište uvek može biti mesto na kome se uči o drugim ljudima, mišljenju, istoriji. U nekim društvima i nekim periodima istorije isticana je baš ova osobina pozorišta. Tako se i danas u čitavom svetu koriste pozorištem ili njegovim elementima da bi ljude naučili pismenosti ili im pomogli da reše svoje svakodnevne probleme. Ljudi su se koristili pozorištem u borbi za slobodu, govoreći na sceni ono što na drugom mestu nisu smeli, svoje političke ideje na primer. I uvek su na sceni govorili jezikom svoga naroda.

Pošto se u pozorištu ne koriste samo reči, nego i pokreti, slike, boje, muzika, ono je razumljivo svima. Zato je moćno.

Ipak, iznad svega, pozorište je umetnost bogatija od svih drugih umetnosti. Najuzvišenija od svih ljudskih delatnosti.

Danas je Svetski dan pozorišta

Danas se širom sveta obeležava Svetski dan pozorišta, a poruku, koja će se čitati pre svake
predstave, uputio je britanski glumac, pisac, reditelj i suosnivač pozorišta "Theatre de
Complicite" Sajmon Makbarni.



"Gde god ima izvođača i publike, igraće se priče koje se ne mogu ispričati nigde drugde, bilo da govorimo o operskim i pozorišnim kućama naših velikih gradova, ili kampovima u koje su se sklonili migranti i izbeglice u severnoj Libiji i širom sveta. Uvek ćemo biti povezani, kao zajednica, u ovom ponovnom odigravanju", poručuje Makbarni.

On je podsetio na poruku velikog Artura Milera 1963. godine kojom je upozorio da se nad svetom opasno nadvija pretnja nuklearnog rata: "U vremenima kada su ruke diplomatije i politike tako kratke i nejake, delikatan, ali nekada dalekosežan domet umetnosti, mora da ponese teret toga da na okupu održi ljudsko društvo".

Makbarni u svojoj poruci podseća da je pre 2.400 godina Poliklet mlađi projektovao veliko pozorište u Epidaurusu, čudesne akustike koja omogućava da se šibica upaljena na sredini pozornice može čuti u celom auditorijumu sa 14.000 mesta, ali i na jednako osvetljenje pozornice i audotorijuma Šekspirovog Glob teatra u Londonu.

"Živimo u vremenima kada je teško jasno videti. Okruženi smo sa više fikcije nego u bilo kom drugom trenutku istorije ili praistorije. Svaka činjenica može se osporiti, svaka anegdota polaže pravo na našu pažnju kao istina. Naročito nas jedna fikcija neprekidno okružuje. Ona koja teži da nas odvoji od istine i jedno od drugog. Da smo odvojeni - narodi od naroda, žene od muškaraca, ljudi od prirode", ističe on.

Jednako kao što živimo u vremenima podela i fragmentacije, živimo i u vremenima ogromnog pokreta, primećuje britanski glumac.
"Više nego u bilo kom trenutku u istoriji, ljudi su u pokretu, često bežeći, hodajući, plivajući po potrebi, migrirajući po celom svetu. A to je tek početak. Odgovor je, kao što znamo, da se zatvore granice, podignu zidovi, da se isključi, izoluje", napisao je Makbarni.

Živimo, kako kaže, u svetskom poretku koji je tiranski, gde je ravnodušnost valuta, a krijumčarska roba nada.

"Deo te tiranije je i u kontroli ne samo prostora nego i vremena. Vreme u kojem živimo zazire od sadašnjosti. Koncentriše se na nedavnu prošlost i blisku budućnost. Nemam to. Kupiću ovo. Sada, kad sam to kupio, treba mi sledeća stvar. Daleka prošlost se briše. Budućnost nema značaja", zapaža on.

......................

.................



Makbarni navodi i da je mnogo onih koji kažu da pozorište neće ili ne može to da promeni.

"Ali pozorište neće otići zato što je pozorište mesto, rekao bih, utočište, gde se ljudi okupljaju i odmah formiraju zajednice. Kao što smo oduvek činili. Sva pozorišta su iste veličine kao prve ljudske zajednice od 50 do 14.000 duša. Od nomadske špilje do trećine stare Atine. Upravo zbog toga što pozorište postoji samo u sadašnjosti, ono čini izazov ovom pogubnom viđenju vremena", naglašava britanski reditelj.

Pozorište se, dodaje, uvek bavi sadašnjim trenutkom, njegovo značenje gradi se u zajedničkom činu između izvođača i publike - ne samo ovde nego i sada.

"Bez čina izvođača, publika ne bi mogla da veruje. Bez verovanja publike, predstava ne bi bila celovita. Smejemo se u istom momentu. Ganuti smo. Zadržavamo dah ili iznenađeni ostajemo bez reči. I u tom trenutku, kroz dramu, otkrivamo najdublju istinu: ono što smo smatrali najintimnijom granicom između nas, granica naše lične svesti, takođe je bez granica. Ona je nešto što delimo sa drugima", objasnio je on.

Svake večeri će se, kako kaže, ponovo okupiti glumci i publika i ponovo će se odigrati ista drama, a pozorište je oduvek "umetnička forma bezdomnika".
Svake večeri će se, kako kaže, ponovo okupiti glumci i publika i ponovo će se odigrati ista drama, a pozorište je oduvek "umetnička forma bezdomnika".

"A da smo u Epidaurusu, mogli bismo da podignemo pogled i vidimo kako nam je to zajedničko sa širim krajolikom. Da smo uvek deo prirode i ne možemo od nje pobeći, kao što ne možemo pobeći ni sa ove planete. Da smo u Glob teatru, videli bismo kako se naizgled intimna pitanja postavljaju svima nama. A da držimo u rukama kirenajsku frulu staru 40.000 godina, razumeli bismo da su prošlost i sadašnjost nerazdvojne - lanac ljudske zajednice nikad ne mogu raskinuti tirani i demagozi", napisao je Makbarni.

Svetski dan pozorišta obeležava se od 1961, a Međunarodni pozorišni institut svake godine pozove ličnost svetskog ugleda da napiše poruku koja se prevodi na više od 20 jezika, čita pred desetinama hiljada gledalaca u pozorištima, štampa i emituje u stotinama novina, časopisa, radio i TV stanica na svim kontinentima.

Prvu poruku napisao je Žan Kokto.

b92.net

Nije lako biti mlad, lep i talentovan

Čemu nas uči pozorište??



Ona je glumica, čeka reditelja koji će je proslaviti. Vredna, želi da uči, sluša svaku sugestiju, ali...

- Našao sam predstavu na nekom forumu, kao „Gde izaći“. Prvog, drugog i trećeg u mesecu je popust na karte, 300 dinara.

- Ali danas je 22.

- Ma, ne mogu biti više od 500.

Stižu na blagajnu prestoničkog pozorišta. Jedno pogledom traži druge posetioce, drugo vadi novčanicu od 2.000 i uzima kusur – dve po dvesta.

- Iznenađenje? - pita glasom krivca. Ručak u centru u restoranu u kom se srednja klasa pravi da je viša košta isto toliko.
- Ne, pišu cene na šalteru. Sve su toliko, sem ovog kabarea. To je skuplje.

Razvodnik ih dočekuje. Kaže, vrata toaleta su prva levo do rashladne vitrine.

- Imaš maramicu? Sve sam potrošila u onom vc-u. Nema ni papira ni sapuna...
- Pa, šta si očekivala? Ovo je pozorište.

Unutra publika zasela na vreme, zauzela veći deo gledališta. Sala mala, al' s potiljka, čini se, i gledaoci „mali“, omladina! Predstava, takođe, počinje na vreme. Svetla šaraju po bini, a na nju izlazi jedno mlado lice, lepo, žensko. Kao, vežba tekst.

Ona je glumica. Čeka reditelja koji će je proslaviti. Ona je vredna, želi od njega da uči. Unosi se dušom i telom. Sluša svaku sugestiju, ima svoje ideje, ceni autoritet, ali i onaj unutrašnji glas koji kaže – to na sceni ne deluje prirodno.

Kontraargument je najčešće – publika nije glupa, uz obrazloženje da se evidentno ne pocrtava. Takvu rečenicu izgovara reditelj kog smatra kasapinom dramskog teksta i zove mister Štrihom. U moru reditelja: preozbiljnih ambicioznih, neozbiljnih fetišista, iskusnih, al’ potrošenih... publika se najviše raduje Štrihu. On nervira sveže diplomiranu pozorišnu radnicu, onu koju je talenat doveo do akademije, a kojoj je posle akademije očajnički potreban vizionar koji će znati da upotrebi sve što ona ima da ponudi, za umetnost. A on krati. Ali, publici je drag takav – flegmatičan. On ne vidi smisao u mnogo reči, u mnogo tuge koju mnoge reči nose, u žalosnoj pesmi koja tugu pojačava. Publika nije glupa! Ko ne zna za tugu?!


Dakle, na sceni dvoje glumaca – jedan od njih ujedno reditelj – glume (pomalo) sebe, glumca i reditelja. I smenjuje se! Govore o nekim stvarima o kojima publika ne zna ništa i o nekim o kojim ponešto sluti. Pominju konjake, pozorišne bifee, jutarnje kafice, bolove u želucu, svađe među kolegama, imena dragih kolega, surovu statistiku.

Kažu, 98 odsto glumaca žive i rade u saznanju da neće postati zvezde, ni oni, ni kolege koje lično poznaju. Neki završe u prvom prestoničkom pozorištu, a neki rade kao slobodnjaci i žickaju honorar “na ruke”, neki treći produžavaju jednogodišnje ugovore zbog glavnih uloga u provincijskom teatru i bivaju nesrećni kad vide novinske natpise. Kritika negativna ili izostala, dobra mesta popunjavaju „piskutavi kadrovi, koji ne mogu ni do trećeg reda da dobace“, a dva odsto je mala brojka... Glumci se šale na svoj račun, publika se glasno smeje, ali nekima se na kraju i plače.

Nije dovoljno biti perspektivan kad nema perspektive. Nije lako biti mlad, lep i talentovan.


- Deset do deset, skoro dva sata! Svaka im čast!
- Baš su bili dobri, mada mi je bilo malo bolje u prvom delu.
- Da, al' to nije što su bili lošiji, nego je dugo. Ne traje čas džaba 45 minuta.
- Negde pred kraj sam pomislio – nije mi žao onih 800 dinara.




Autor Bojana Petrović