Najveća nogometna rivalstva

Bitka ’Gospodara sveta’ i ’Belih vitezova’ u postojbini faraona


Sa čak 130 zvaničnih trofeja Al Ahli je najuspešniji fudbalski klub na planeti, a drži i rekord kada su u pitanju međunarodna takmičenja sa 20 pehara.

Šetnju po meridijanima započinjemo u glavnom gradu Egipta – gde ’stanuju’ dva najveća kluba postojbine faraona i jedne od najstarijih civilizacija u istoriji čovečanstva – Al Ahli i Zamalek.

Ujedno, kako je i sama Konfederacija Afričkog fudbala nedavno saopštila, veliki rivali iz Kaira zauzimaju prva dva mesta na listi najvećih klubova ’Crnog kontinenta’ u XX veku. Al Ahli je ogromnom većinom glasova osvojio prvo mesto u izboru, ali mora se reći i potpuno zasluženo.

’Gospodari sveta’ osnovani su 1907. godine od strane Omara Lotfija, koji je imao ideju da kolege studente okupi kako bi se složno suprotstavili kolonizaciji, iako je, ironično, prvi predsednik kluba bio Britanac Mičel Ins – od koga je i ’dobio’ ovo Ahli, što u slobodnom prevodu znači nacionalni. Ligu šampiona Afrike osvajali su osam puta, a najvredniji nacionalni trofej u 35 sezona.


Zamalek nema svoj stadion jer njihov ’Helmi Zamora’ ne ispunjava gotovo nijedan obavezni standard. Kroz istoriju se poput nomada često seljakao po objektima, a od 1960. godine svoje mečeve kada je domaćin igra na Nacionalnom stadionu u Kairu.

S druge strane, ’Bele vitezove’ osnovao je belgijski advokat Džordž Mesbah 1911, pod imenom Qasr El-Neel Club, a klub iz grada Met Okba u Gizi menjao je ime nekoliko puta, sve do Egipatske revolucije 1952. godine – kada je dobio ime koje nosi i danas.

Takođe, Zamalek je na taj način postao prvi egipatski fudbalski klub čiji začetak nisu inicirali Britanci. U svojoj riznici imaju preko 50 trofeja, uključujući i 12 ligaških titula i 23 nacionalna Kupa, ali i pet pehara kontinentalnog elitnog takmičenja.

Prvi večiti derbi, doduše prijateljski, Egipćani su bili u prilici da gledaju 1917, a dva tima su se od tada sastajala još 153 puta. Al Ahli je gotovo duplo uspešniji sa 63 trijumfa, naspram 35 pobeda Zamaleka.


Zbog sve češćih priča i spekulacija o regularnosti, priliku da u egipatskom Klasiku deli pravdu imao je i naš Milorad Mažić sa svojim pomoćnicima.

Duel Al Ahli – Zamalek privlači veliku pažnju još od početka sedamdesetih, od kada se njihovi mečevi prenose širom Afrike i Azije, a fanatizam koji je karakterističan za ovo podneblje prisutan je na svakom koraku.

Navijačke idole pronašli su u Južnoj Americi, bukvalno u svakom smislu, pa u uobičajen scenario spadaju i hiljade i hiljade policajaca, neredi, nasilje i smrtni slučajevi.

Liga je zbog ogromne količine nasilja, na stadionima širom zemlje, u nekoliko navrata prekidana na neodređeno, poslednji put u februaru prošle godine kada je preko 20 navijača izgubilo život na prijateljskom meču Zamaleka i praške Dukle.

Majka svih bitaka – večna borba Atine i Pireja


Olimpijakos je osnovan spajanjem klubova Pirejskih navijača i Piraikos Podosfairikos Omilos, a grb – sa Olimpljaninom s lovorovim vencem na glavi – osmislio je Notis Kamperos, visoki oficir Helenske mornarice.

Tu negde u Atini, pod budnim okom bogova, fudbalska lopta počela je da se kotrlja Grčkom krajem XIX veka, dok se klasik helenskog fudbala rodio 1927. godine – kada su se velikani Olimpijakos i Panatinaikos po prvi put našli jedni preko puta drugih na travnatom pravougaoniku.

Poreklo najveće utakmice grčkog fudbala takođe vuče korene iz socijalnih, kulturoloških i ideoloških razlika jednog naroda – ali i dve totalno različite filozofije življenja ljudi iz istog grada.

Jedni, Panata je osnovana 1908. u centru Atine, od strane mladog atletičara Jorgosa Kalafatisa, člana Atletskog društva Panelinios, koji je sa sobom poveo 40 kolega i osnovao Fudbalski klub Atina. U narednih nekoliko decenija klub, koji su podržavali članovi visokog društva, nekoliko puta menjao je ime – pre nego što je 1924. godine dobio naziv Panatinaikos, kao i prepoznatljive simbole – detelinu, harmoniju i ’prirodno’ zelenu boju.


Olimipijakos je najuspešniji grčki klub sa 77 velikih trofeja – 43 titule, 27 kupova, pet Superkupova i dva Apsolutna Kupa. S druge strane, Panatinaikos ima 20 titula, 18 kupova, tri Superkupa i jedan Apsolutni Kup.

Drugi, Olimpijakos je 17 godina mlađi od svog najvećeg rivala, a njegovo rođenje odigralo se u jednoj od najvećih luka sveta – Pireju. Lučki radnici i ostatak radničke klase tako su dobili način da u velikom broju izraze svoje mišljenje prema članovima ’krem’ društva na drugoj strani grada. Kako su godine prolazile, sve više Grka širom zemlje počinjalo je da navija za Oli, pa je otpor prema socijalnoj i političkoj neuravnoteženosti postajao sve veći i glasniji.

Prvi duel dva velikana odigran je 1927. godine u sklopu Panhelenik šampionata, a priliku da se hvale prvom pobedom imaju navijači Olija – pošto je njihov tim slavio 3:1. Do sada su se sastali 192 puta, a crveno-beli vode u međusobnom skoru sa 78-48.

Poslednjih decenija navijači tima iz Pireja svakako imaju više razloga za zadovoljstvo jer njihov tim osvojio čak 13 od poslednjih 14 šampionata, od kojih poslednji već u februaru ove godine. Redovno je u tom periodu derbije rešavao u svoju korist, o čemu svedoči i odnos dobijenih utakmica, a imao je i veoma zapažene nastupe u Ligi šampiona.


Rivalstvo između Oly i PAO ne odnosi se samo na fudbal, već i na košarku, odbojku, vaterpolo, skvoš... Vrhunac 'ludila' dogodio se 2007, kada je 22-godišnji Mihalis Filopulos izboden na smrt pred meč ženskih odbojkaških sekcija dva tima.

Sve ono što se u prethodnih pet decenija nagomilavavo između omraženih rivala počelo je u ogromnoj meri da utiče na sam sport. Količina nasilja između zaraćenih strana povećavala se iz godine u godinu, da bi svoju kulminaciju dostigla početkom drugog milenijuma.

Tuče, sačekuše, korišćenje hladnog oružja, bombi i svega ostalog postalo je sastavni deo atinskog derbija, koji je nekoliko puta prekidan i odlagan, a poslednji put se to dogodilo prošle godine – kada su navijači Panatinaikosa bakljadom i ubacivanjem predmeta u teren naterali glavnog arbitra da obe ekipe pošalje u svlačionicu. Smirivanju strasti nisu doprineli ni rigorozni zakoni usmereni upravo prema huliganizmu, kao ni odluka Fudbalskog saveza Grčke da zabrani prisustvo gostujućih navijača.

Uz istanbulski, derbi između Atinjana i Pirejaca je nešto što najviše nalikuje vatrenim okršajima Južne Amerike. Od atmosfere i događaja pre, za vreme i posle samog meča, uostalom, kao i kod nas – pozicija na tabeli, deo sezone ili bilo šta drugo ne mogu da utiču da stadioni 'Karaiskaki' ili 'Apostolos Nikolaidis' uvek budu ispunjeni do poslednjeg mesta.

Derby della Madonnina – devica Marija, jedan klub , jedan stadion – dva giganta


Od nastanka Intera, ’rosoneri’ su na naredni Skudeto morali da čekaju čak 43 godine, što su ’nerazuri’ iskoristili i za to vreme prešli u vođstvo sa pet titula. Danas imaju po 18 šampionskih naslova.

Milan i Inter su jedini gradski rivali koji su bili prvaci Evrope.

’Derby della Madonnina’ između Milana i Intera po mnogo čemu je poseban, ali se sama po sebi ističe činjenica da večno milansko rivalstvo ne bi ni postojalo da nije došlo do 'tradicionalne italijanske rasprave' devetog marta, davne 1908. godine.

Milan je osnovan na samom kraju XIX veka, 1899. od strane Alfreda Edvardsa, u to vreme zamenika britanskog konzula, pod imenom – Milan kriket i fudbalski klub. Novoformirana ekipa uspela je da prekine dominaciju Đenoe – osnivač Britanac, otud i Đenoa. Uostalom, kao što je i Milan – Milan, a grad Milano.

TIm iz četvrti San Siro osvojio je tri uzastopne preteče Serije A, da bi se veliko rivalstvo izrodilo posle žučne prepirke vodećih ljudi 1908.


Duel Milana i Intera nosi naziv ’Derby della Madonnina’ u čast statue device Marije na vrhu milanske katedrale Duomo, ili ti u narodu ’Madonnina’. Prvi put su se sastali 1908. godine kada je Milan slavio 2:1, a od tada su bili rivali 216 puta u zvaničnim susretima – Inter ima 77 trijumfa, Milan dva manje.

Jedna frakcija uprave bila je nezadovoljna zabranom dovođenja stranaca, pa je nedugo zatim grad Milano dobio još jedan tim – simbolično nazvan Internacionale.

U početku su Interisti dolazili iz buržuaskog sloja predgađa San Siro, a za sebe su voleli da kažu da do stadiona mogu kratkom vožnjom skuterom, dok su Milanisti, pretežno članovi radničke klase, prozvani ’tramvajdžijama’ – jer su na mečeve uglavnom dolazi gradskim prevozom.

Iako ih veže vekovno rivalstvo, okršaji Milana i Intera gotovo nikada nisu donosi sve ono što je postalo ’normalno’ za paket jednog večitog derbija, posebno kada su u pitanju klubovi iz istog grada. Često su se sastajali i u revijalnim mečevima, što je postalo i svojevrsna tradicija, gotovo 200 igrača igralo je za oba kluba, a osim nekoliko manjih fizičkih sukoba i incidenata, razmirice su uglavnom rešavane prozivkama, šetalicama i koreografijama tokom samog meča.


Milan u svojim vitrinama ima sedam titula Lige šampiona, a Inter tri, uz tri Kupa UEFA.

Jedan od najvećih i najgledanijih okršaja fudbalskog sveta igra se na stadionu San Siro od 1926. godine, na koji se Inter preselio sa ’Arene Civice’ 1947, a on od 1980. nosi zvaničan naziv Đuzepe Meaca, po dvostrukom osvajaču Svetskog prvenstva i nekadašnjem članu oba tima, ali pre svega legendi Intera.

Tako će on za Milaniste zauvek ostati San Siro, iako će mu se ime ’menjati’ svake nedelje, a ponekad i nekoliko puta u sedam dana.

Milanski derbi svakako zaslužuje visoko mesto na kome se nalazi na brojnim listama, a osim svega navedenog, ono što je u stvari i najbitnije – fudbal je u većini slučajeva izvanredan, broj velikana divne igre koji su igrali na obe strane je ogroman, dok je atmosfera koju pravi gotovo 85.000 navijača izuzetna na svoj način.

Derby de Lisboa – borba ’Orlova’ i ’Lavova’ za prevlast


Pred start svakog meča na Lužu, klupski orao obleti stadion pre nego što se vrati u svoju ’ložu’, dok se na stadionu Žoze Arvelade, uz zaglušujuću buku, čuje rika kralja džungle.

Iako poslednjih godina Sporting ne beleži rezultate dostojne renomea kluba, ništa ne može da izazove ni približno toliko pažnju građana Lisabona kao sudar ’Lavova i ’Orlova’ – Sportinga i Benfike.

Verovali ili ne, opet je šačica onih nezadovoljnih direktno uticala na stvaranje najvećeg sportskog rivalstva jednog grada, zemlje. Bilo je to 1907. godine, kada je osam igrača Benfike odlučilo da pređe u Sporting, a sve to odigralo se samo nekoliko dana pred njihov premijerni okršaj.

Taj prvi duel odigran je u Karsavelosu, u Polju Kvinte Nove, domu Sportinga. Međutim, samo godinu kasnije, to mesto postalo je dom Benfike, a igrači Sportinga dobili su zauzvrat pristojno mesto za trening i odigravanje utakmica.


Benfika je najuspešniji klub Portugala sa 75 trofeja (rekordne 34 titule, dve Lige šampiona), dok Sporting drži treće mesto, iza Porta, sa 46 pehara.

Spomenutih osam igrača Benfike bilo je dovoljno da ’zeleno-beli’ zabeleže trijumf od 2:1, a strelac odlučujućeg pogotka bio je Kosme Damjao – prvi predsednik i osnivač upravo Benfike.

Portugalski velikani bliže se svom 300. jubilarnom susretu, a u dosadašnjih 297 susreta Benika je uspešnija sa 128 pobeda, u odnosu na 108 Sportingovih.

Računajući i prijateljske i ostale nezvanične mečeve, lisabonski velikani sastajali su se ukupno 417 puta, što ih svrstava u sam vrh liste večnih rivalstava.


’Predak’ Sportinga jeste Sport Klub de Belas – koji su osnovali braća Orta i Žoze Maria Gavaso 1902. godine. Ipak, posle samo jednog meča i nepune godine postojanja klub je rasformiran, ali se tada u celu priču uključio Žoze Alvelade. Pozajmio je novac od svog dede za potrebe kluba, ali verovatno nije ni sanjao da će se sto godina kasnije stadion ’Lavova’ zvati po njemu.

Ono što je takođe specifično za njihove susrete jeste i podatak da samo postojanje jednih i drugih na fudbalskoj sceni čini da se delovi grada dele na one u kojima žive navijači Benfike, odnosno Sportinga.

Benfika ima ubedljivo najviše simpatizera u Portugalu, Sporting sledi odmah iza, dok se popularnost Porta, posebno u poslednjih deset godina, značajno povećava. Preciznije, 47 odsto Portugalaca podržava 'Orlove', 30 'Lavove', a 'Zmajeve' nešto manje od 20 odsto.

Što se same atmosfere tiče – ona ni delimično nije zapaljiva na ulicama ili u samom gradu, koliko na tribinama. Oba tima imaju nekoliko ekipa koje sebe smatraju ’ultrasima’, značajnijih fizičkih sukoba kroz istoriju gotovo da nije ni bilo – ali jeste masovnih bakljada, sjajnih koreografija i neizbežnog prozivanja onih drugih.

Marakana: Fla – Flu – derbi koji je nastao 40 minuta pre ničega


Agostinjo Pereira da Kunja, Mario Spindola, Nestor de Baros, Augusto Lopes, Hose Feliks da Kunja Meneses i Felisberto Laport, osnivači Flamenga, nadali su se da će ih veslanje učiniti neodoljivima za dame iz visokog društva.

Bez ikakvih problema bismo kompletnu listu mogli da sastavimo samo od večitih duela širom Južne Amerike, ali se u suženom izboru svakako mora pronaći mesto za susret koji je pratilo rekordnih 194.000 gledalaca – najvažniji susret Rio de Žaneira – okršaj slavnih giganata Flamenga i Fluminensea.

Flamengo, klub sa zvanično najviše navijača u Brazilu, osnovan je 1895. godine, ali kao veslačko društvo – pošto se ono tada smatralo elitnim sportom. Na drugoj strani grada, sedam godina zatim, osnivač ’Ratnika’ bio je Oskar Koks, brazilac engleskog porekla, u aristokratskom naselju Laranjeiras. Najveći uticaj na njegovu odluku imali su sinovi elitnih porodica koji su se studirajući po Evropi upoznali sa blagodetima fudbalom.

Opet, kao po receptu, pitanje je da li bi i do ovog drgaocenog animoziteta uopšte došlo da se nije pojavila grupacija od devet nezadovoljnih igrača Fluminensea i 1911. godine iz revolta napustila Flu i osnovala fudbalsku sekciju Flamenga.



“Kada je nastao Fla-Flu? Usuđujem se da tvrdim da nije ni imao početak. Takođe Fla-Flu nema ni kraj – stvoren je 40 minuta pre ničega, a onda se narod probudio“, opisao je najveću brazilsku utakmicu dramaturg Nelson Rodriges.

Iako su oba tima u to vreme treninge obavljala na plaži, već sledeće godine u julu odigran je prvi derbi ’Grada Boga’ – Flu je pobedio Fla sa 3:2 na svom stadionu, pred svega 800 ljudi.

Flamengo i Fluminense sastali su se do sada u 395 navrata, a uspešniji je Fla sa 141 pobedom, dok je Flu 126 puta izašao kao bolji. Međutim, jedan njihov susret posebno se izdvaja – onaj odigran 1941. godine na stadionu Gavea, stacioniranom tik uz veliko jezero u južnom delu grada.

Fluminenseu je bio dovoljan bod kako bi stigao do titule, dok je Flamengu igrao samo trijumf. Tada mlađani Zizinjo doneo je prednost crveno-crnima, crveno-zeleni su ekspresno stigli do preokreta, da bi nedugo zatim bilo 2:2.


Flamengo, jedan od pet klubova koji nikada nije ispadao iz prve lige, 33 puta je bio šampion Rija, a Fluminense dva puta manje. Fla ima šest titula prvaka Brazila, Flu četiri, ali Flamengo ima i po jedan Kopa Libertadores i Svetsko klupsko prvenstvo.

Fla je do kraja meča, koji je trajao dobrih sat vremena, iako je realno ostalo svega 20 minuta, igrao ’viktorije’ pred golom velikog rivala, dok su ovi drugi smislili genijalnu taktiku da sve raspoložive lopte salju u obližnju lagunu. Iako je u pomoć priskočila veslačka sekcija Flamenga, Fluminense je na kraju izdržao nalete i postao prvak.

Prvi derbi na najvećem stadionu sveta – legendarnoj Marakani – odigran je 1963. godine pred rekordnih 194,600 gledalaca i završen je bez pogodaka. Ipak, onaj koji navijači Flua posebno pamte jeste onaj igran na stogodišnjicu velikog rivala, kada je Renato Gaučo u nadoknadi stomakom doneo svom timu trijumf i tako oteo titulu ljutom rivalu.

Poput Superklasika u Argentini, utakmica Fla – Flu je nešto što ne smete propustiti ni za živu glavu ako vam se ukaže prilika. Kažu da se tada, u tih 90 minuta, ne može ni pretpostaviti da se nalazite u gradu od 20 miliona stanovnika – sve je jezivo mirno i pusto – barem dok se neka od mreža ne zatrese.



B92