Slog je govorna jedinica koja se ostvaruje jednim izgovornim zahvatom. U srpskom jeziku nosioci sloga mogu biti vokali (samoglasnici): a, e, i, o, u i sonanti: r, l, n. U srpskom jeziku važi pravilo da granica sloga uvek dolazi posle samoglasnika, odnosno vokala. Slogovi u srpskom jeziku mogu biti otvoreni (ako se završavaju na samoglasnik) i zatvoreni (ako se završavaju na suglasnik).

Primeri za otvorene slogove su:
ta-ta
po-lja-na
do-bi-ti

Primeri za zatvorene slogove su:
av-li-ja
tram-vaj
jad-nik

Sonant R kao nosilac sloga

a) kada je R na početku reči: r-va-ti, r-za-ti, r-đa-ti
b) u jednosložnim rečima: crn, trn, brz, krv
v) u višesložnim rečima: dr-vo, dr-ža-ti, kr-st-ti

Sonant L kao nosilac sloga

Najčešće se javlja u rečima stranog porekla.
bi-ci-kl, mo-no-kl, Vl-ta-va

Sonant N kao nosilac sloga

I-dn, I-bn

Suglasničke grupe (pravila podele reči na slogove kada su nosioci sloga suglasnici)

1) granica sloga je između dva suglasnika ukoliko su oni sonanti
or-la, slom-ljen, tram-vaj
2) granica sloga je između dva suglasnika ako je prvi praskavi, a drugi nije v, r, l, lj, j
lop-ta, lep-tir, jad-nik
3) granica sloga je ispred suglasnika ako je prvi strujni ili sliveni
la-sta, vo-ćka, ma-čka
4) granica sloga je ispred suglasnika ako je drugi suglasnik v, r, l, lj, j
mu-dro, je-dva, to-pljen, sve-tlost

Granica sloga može biti:

1) fonetska (nastaje usled fonetskih osobina glasa): o-du-ze-ti, ra-zlju-ti-ti
2) psihološka ili semantička (kada osećamo da je nešto prefiks): od-u-ze-ti, raz-lju-ti-ti

U srpskom jeziku prednost se daje psihološkoj, odnosno semantičkoj granici sloga.