Podelite linkove i snimke svega sto smatrate da predstavlja kvalitet jedne borilacke vestine ili sporta.

Ja baš najviše vilem Džeki Čena, on je najbolji u te borilačke veštine



A ovde u ovaj film što sam okačio dva dela od njega, pred kraj prvi deo i početak od drugi deo, Džeki dobije batine od jedne žene, ona ga razbije potpuno, to kako ta žena bije njega i sve elegatno radi, e to je umetnost u te borilačke veštine.

Mijalković osvojio srebrnu medalju na EP u karateu
12.2.2012

Karatista reprezentacije Srbije Uroš Mijalković osvojio je srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu u karateu u glavnom gradu Azerbejdžana, Bakuu.

Mijalković je, član Karate kluba "Proleter" iz Pirota, u subotu u četiri borbe pobedio rivale Pecalasa iz Grčke, Sletevolda iz Norveške, Dukića iz Hrvatske, i Janeza Korena iz Slovenije.



U finalu prvenstva Evrope u konkurenciji 25 juniora u kategoriji do 76 kilograma Mijalković je poražen od turskog reprezentativca Aktaša.

U izjavi za "Plus radio" iz Pirota, neposredno posle borbe, Mijalković je rekao da je "emotivno bio ispražnjen" i da mu nije odgovarala pauza od dva sata od polufinalnog meča.


Blic Online

Borilačke veštine

Na pitanje kada su nastale prve borilačke veštine ne može se dati precizan odgovor. Danas se smatra da su se najelementarniji oblici borenja razvijali samostalno u gotovo celom svetu. Ovakva hipoteza je u velikoj meri potvrdjena arheološkim istraživanjima izvršenim u različitim delovima sveta. Pronadjeni su razni crteži, reljefi, ukrasne vaze ,kovani novac … na kojima vidimo razne borilačke tehnike.Skoro da svaka zemlja ima svoj folklorni oblik borenja.Najstariji pronadjeni izvori su u drevnom Egiptu,Kritu, Mikeni, antičkoj Grčkoj, na crtežima starih Inka, Kineza itd.

U grobnicama faraona i prinčeva starih gotovo 4000 godina pronadjeni su prikazi rvačkih parova izradjenih u crtežu ili reljefu.Čak i Homer u svojoj Ilijadi i Odiseji opisujući borbu izmedju Odiseja i Ajanta navodi odredjene borilačke tehnike.U staroj Grčkoj je bio razvijen oblik borenja koji se zvao Pankration.To je bilo surovo borenje gde su sve tehnike bile dozvoljene.

Dakle,sistemi borenja su se razvijali u različitim delovima sveta,tamo gde je za njima bilo potrebe. Vremenom je dolazilo do njihovog preplitanja što je bilo uzrokovano različitim društvenim i istorijskim okolnostima. Na taj način su nastajali mnogi novi oblici borenja.


Borba kao sredstvo opstanka postoji  od najstarijih vremena.Sama evolucija je nametala surovi prirodni zakon:opstajali su samo najsposobniji i najprilagodljiviji. Prvobitni čovek je bio izložen brojnim neprijateljima koji su ga ugrožavali:prirodnim nepogodama, divljim zverima, pripadnicima drugih plemena itd. Istina, ti prvobitni oblici borenja su bili instiktivni, ali treba imati na umu da je i ljudska svest bila na niskom stupnju razvoja.

Kada se postavi pitanje zašto su nastale borilačke veštine nameće se jednostavan odgovor:nastale su iz potrebe samoodbrane. Čovek je bio prinudjen da se zaštiti i uvidjao je da korišćenjem odredjenih principa to može efikasnije da uradi. Sistematizacijom odredjenih borilačkih tehnika (udaraca,poluga,gušenja,bacanja,upotrebe oruđa i oružja itd.) nastaju prve borilačke veštine.Urodjeni oblici borenja koji često nisu najefikasniji zamenjuju se savršenijim metodama borbe, i borilačke veštine su se stalno usavršavale na osnovu iskustava u realnim situacijama.

To je prvi period  u istoriji borilačkih veština,gde one služe za upotrebu u realnoj situaciji (u samoodbrani,na bojnom polju itd.).Vežbalo se i treniralo isključivo radi efikasne odbrane (ili napada).Na ovaj način su borilačke veštine dugo vremena egzistirale i na to su dosta uticaja imale  društveno-istorijske okolnosti. To se najbolje može videti na primeru Japana, kolevke mnogih najpoznatijih borilačkih veština, tako da ćemo razvoj borilačkih veština sagledati kroz njihovu evoluciju na tlu Japana.

Japan je u doba svoje najveće feudalne rascepkanosti bio stalno poprište borbi izmedju daimjo-a (feudalnih gospodara). Svaki od njih je imao svoju vojsku koju su uglavnom činili samuraji. Samuraji su bili ratnici vični borilačkim veštinama čiji je osnovni zadatak bio da služe svojim gospodarima. Posebno su se isticali u ken-jutsu (veštini upotrebe mača). Pored toga koristili su kju ili jumi (specifični japanski luk koji se dosta razlikovao od evropskog), naginatu itd.


Samuraj je vežbajući tehniku upotrebe mača i ostalih oružja imao za cilj da svoju veštinu što efikasnije primeni u borbi i da poseče svog protivnika. Sve drugo je bilo nebitno, u borbi je bilo pitanje života ili smrti. Dakle, takav način vežbanja isključivo radi praktične primene zovemo jutsu đucu-veština,primena itd.). Jutsu oblici doživljavaju svoju punu ekspanziju u doba ratova i u odredjenim situacijama kada se zahtevala upotreba veštine (samoodbrana). Jutsu oblika,samo u Japanu, je bilo jako mnogo:ken jutsu,kju jutsu (veština korišćenja luka i strele), hojo jutsu (tehnika vezivanja neprijatelja), aiki ju jutsu (metod golorukog borenja koji su koristili samuraji kada su se našli bez oružja), naginata jutsu itd. Prioritet ovih veština je njihova praktična upotreba.

Krajem 16. i početkom 17. veka okončavaju se ratovi zavadjenih feudalaca dolaskom na vlast novog šoguna Ijejasu Tokugave. Tokugava uspostavlja centralizaciju vlasti i uvodi Japan u dugotrajni period mira u kome se zemlja ekonomski i privredno oporavlja i gde nastaju najznačajnija dela japanske kulture (Edo period 1603-1868).

Medjutim, šta se u to vreme dešava sa samurajima čije je glavno zanimanje bilo ratovanje? Ogromne vojske su bile raspuštene jer za njima nije bilo potrebe i mnogi samuraji su ostali bez posla.Različito su se prilagodjavali novonastaloj situaciji:većina su postali ronini(samuraji bez gospodara) što je značilo ekonomsku nestabilnost pa su se prihvatili podučavanja u vojnim školama, bavili su se umetnošću ili zen umetnostima,a neki su se prehranjivali tako što su postajali plaćene ubice.

Sada dolazi i do promena u domenu praktikovanja borilačkih veština. Apsurdno ih je bilo vežbati da bi se primenile na bojnom polju jer ratova nije više bilo. Nastupa nov period u istoriji borilačkih veština na tlu Japana a i šire, njihova ''renesansa''. Sada vežbanje dobija mnogo dublji smisao: vežba se da bi se sopstvena individualnost usavršavala i jačala,da bi čovek spoznao samog sebe, suočio se sa svojim slabostima i pobedio ih, jednom rečju radi postizanja harmonije izmedju uma i tela. Forma borilačkih tehnika se menja (aikido) ili u najvećem broju slučajeva ostaje ista, ali je cilj vežbanja sada drugačiji. Čovek teži kroz vežbanje uspostavljanju sklada unutar samog sebe ali i sa drugim ljudima.Teži se sopstvenom usavršavanju kroz borilačku veštinu, spoznavanju odredjenih principa koji su primenljivi i u drugim oblastima života.Borba više nije prioritetni cilj u vežbanju, naglasak je pobedi samog sebe, na napredovanju itd. Borilačka veština služi samo kao sredstvo za usavršavanje. Taj period nazivamo prelaskom jutsu oblika vežbanja u DO oblike. Termin do bi najpribližnije mogli prevesti ka put, način, metod.Pojam put ne treba bukvalno shvatiti, misli se na put u filozofskom smislu. Dakle, do oblici uglavnom nastaju posle raspada feudalnog sistema, i najviše ih je nastalo krajem 18.i početkom 19. veka. To je uslovilo,pored pristupa u vežbanju, i izmene naziva raznih veština. Od ken jutsu postaje kendo (put mača). Samuraji su sada vežbali sa drugim ciljem, da se usavršavaju u putu i oplemenjuju svoju ličnost. Od aiki-jutsu nastaje prvo aiki-budo pa aikido (put ka svepristutnosti sklada), ju jutsu doživljava preobražaj u judo, kju jutsu se menja u kjudo, karate jutsu u karate do itd.



Kjudo

Dakle, odredjene jutsu veštine su morale da se prilagode novim društvenim okolnostima i sebi, da bi opstale, obezbede novu suštinu.Kju jutsu (veština upotrebe luka i strele) imala je vrlo praktičnu primenu za vreme ratova, ali uspostavljanjem mira bila je neupotrebljiva.Zato je ona evoluirala u kjudo gde je naglasak na samospoznaji, mentalnom treningu itd. Dakle, većina jutsu oblika doživljava svoj preobražaj u do oblike, a ako se to ne dogodi padaju postepeno u zaborav ili postaju deo folklora. Mnoge i danas egzistiraju (npr. Ju jutsu) i vežbaju se sa ciljem uspešne samoodbrane ili očuvanja tradicije, a zastupljene su u obuci pripadnika vojske i policije.



Neminovno je da odredjene razlike i sličnosti postoje.Treba imati u vidu i činjenicu da su razne veštine medjusobno dolazile u kontakt, različiti stilovi su se mešali i nastajale su nove veštine. Odredjene tehnike srećemo u različitim borilačkim veštinama, koje su nastale na različitim kontinentima! Tako npr. francuska borilačka veština savate koristi slične tehnike koje se nalaze i u okinavljanskom karateu.



IJEJASU
TOKUGAVA



KJUDO

Odredjeni borilački principi su univerzalni i ljudi su ih otkrivali i koristili bez obzira gde su živeli. Takodje, u smišljanju borilačkih veština čovek je često posmatrao borbe životinja, sagledavao odredjene principe i koristio ih. Postoje stilovi (naročito u kung fuu) koji oponašaju pokrete odredjenih životinja: stil tigra,bogomoljke, ždrala, majmuna, zmije itd. Isto tako,neke borilačke veštine daju prioritet tehnikama udaraca, druge polugama i bacanjima, postoje veštine sa ili bez upotrebe oružja itd. Svaka veština ima svoje prednosti i nedostatke i ne treba postavljati pitanje da li je jedna bolja od druge. Jedan majstor je lepo rekao: »Kada bi jedna veština bila bolja od drugih,one bi jednostavno prestale da postoje«

Poslednjih decenija, sa sticanjem sve veće popularnosti borilačkih veština, dolazi do pojave velikog broja borilačkih sportova. Ovoj pojavi je doprineo »izvoz« istočnih borilačkih veština na Zapad, a zapadni čovek često nije imao vremena ni ambicija da se ozbiljno posveti proučavanju borilačkih veština na način kako je rađeno na Istoku. Razvojem filmske industrije koja borilačke veštine predstavlja najčešće vrlo nerealno i u pogrešnom svetlu i prisutnim komercijalnim efektom došlo se do gubljenja onog istinskog duha borilačkih veština kao načina samousavršavanja. Težnjom za sticanjem slave, forsiranjem takmičenja i naglašavanjem postignutih rezultata kao jedinog merila uspeha nečijeg bavljenja sportom, izgubila se ona nit koja čini razliku između veštine i sporta, a to je da onaj koji se ozbiljno bavi borilačkim veštinama svoju vrednost traži u sebi samom i svoj uspeh posmatra kao svoj lični razvoj.



Iz svega iznetog proizilazi da je sam pojam borilačkih veština kompleksan, i da ga treba sagledati iz mnogo aspekata da bi dobili pravu sliku.Videli smo da su na nastanak i razvoj borilačkih veština uticali mnogi faktori, počev od društveno-istorijskih okolnosti u kojima su nastajale i koje su uslovljavale njihovu evoluciju, pa do različitih formi tehnika koje koriste različite veštine.

Može se zaključiti da jedini pravi parametar uspeha nečijeg bavljenja borilačkim veštinama ili sportovima jeste njegov individualni razvoj, činjenica kakav je postao kroz ono čime se bavi, a što je u skladu sa osnovnim postulatima borilačkog puta.


Kaishin.rs

Kendo



Kendo je veština japanskog mačevanja i u bukvalnom prevodu reč kendo možemo prevesti kao PUT MAČA. Veština čiji su koreni u ratničkim vremenima srednjevekovnog Japana i danas je zadržala izvorni duh borilačkih veština. U doba ratova u feudalnom Japanu ovladanost veštinom upotrebe katane – japanskog mača za samuraje značilo je pitanje života ili smrti.

Uspostavljanjem mira , centralizacijom zemlje i dolaskom na vlast šoguna Ijejasu Tokugave u Japanu je došlo do promene u praktikovanju borilačkih veština. Ken đucu (veština upotrebe mača) postaje kendo (put mača). Prelazak iz ĐUCU u DO uslovljava i promenu u pristupu vežbanju; veština mačevanja se nije mogla praktikovati radi upotrebe na bojnom polju jer ratova više nije bilo, ali zato na putu mača prioritetno postaje lično usavršavanje svakog vežbača. Samim tim, i vežbanje veštine mačevanja dobilo je novu, kvalitetniju dimenziju, sa pristupom da se kroz borilačku veštinu kendoka razvije u bolju osobu.
Japan je vekovima bio poprište građanskih ratova između feudalnih gospodara (daimjoa) i upravo u tim vremenima japanski ratnici – samuraji su razvijali veštinu upotrebe mača koja se tada nazivala ken-đucu. Veliki broj škola i stilova mačevanja se tada izdiferencirao, a kendo je u sebi objedinio najefikasnije tehnike različitih škola, koje su svoju efikasnost dokazale na bojnom polju.

Japanski mačevi i oklopi dugo vremena su bili pod uticajem Kine ,a oko 940 godine, u periodu Heian u Japanu, napravljeni su mačevi koji oštricu imaju samo sa jedne strane i savijeni su, sa specijalnim načinom kovanja oštrice koji je katanu svrstao u najbolji mač na svetu. U tom periodu su nastale su i prve tehnika japanskog mačevanja koje danas poznajemo .

KATANA



U stara vremena vežbalo se sa pravim mačevima ili sa mačevima od tvrdog drveta, tako da je na treninzima bilo dosta povreda. Učitelji mačevanja su oko 1710 god. počeli da prave mačeve od bambusa koji ne nanose teške povrede, a oko 1740 god., po uzoru na tradicionalne samurajske oklope, napravljena je i zaštitna oprema, kao preteča današnje kendo opreme. Prvobitni mačevi od bambusa, kao i zaštitna oprema bili su jednostavno napravljeni, a tokom vekova menjani su i usavršavani tako da se danas u kendou koristi veoma sigurna i praktična oprema .

SAMURAJSKI OKLOP



Kendo oprema sadrži: štitnik za glavu i grlo (MEN), grudni koš (DO), abdominalnu regiju (TARE), i ruke (KOTE). Vežbanje se izvodi u hakami (širokim pantalonama) i gornjem delu kimona (gi), bambusov mač koji se koristi zove se ŠINAI, a pored njega, za uvežbavanje kata i zaseka koriste se BOKEN I VAKIZAŠI i u specijanim prilikama za demonstriranje veštine koristi se i KATANA .



Tehnike koje se danas koriste u kendo veštini su nasleđe davnih ratničkih vremena i svoju efikasnost i praktičnu primenu su dokazale u uslovima realne borbe mačevima, u doba ratova i samurajskih dvoboja, kada je i najmanja greška mogla da znači gubitak života. Zato u današnjem kendou nema suvišnih pokreta i tehnika, a pristup borbi je da treba iskoristiti svaku slabost protivnika i najkraćim putem zadati udarac u neku od bodovnih zona koje se koriste. U kendo borbi dozvoljeno je izvesti zasek u glavu, zglob ruke i srednji deo tela, a od uboda dozvoljen je udarac u grlo. Upravo pogodak u ova mesta, u doba samurajskih borbi i ratova, značio je sigurno onesposobljavanje protivnika i iz tog razloga se i danas koriste .



BODOVNE ZONE U KENDOU

U srednjevekovnom Japanu postojali su turniri koji su samurajima služili da usavršavaju svoju veštinu kroz međusobne borbe, a današnjem kendou postoje takmičenja gde kendoke kroz turnirske mečeve testiraju svoj napredak u susretima sa drugim mačevaocima. Iz tog razloga, takmičenja u kendou su dragocena zbog sticanja iskustva i usavršavanja veštine, ali veštinu kendo ne možemo smatrati samo sportom; na putu mača prioritetno je usavršavanje ličnosti i cilj je postati bolja osoba, a na tom putu neminovno je suočavanje sa svojim slabostima i manama - pravazići ih predstavlja ideal kendoa.Na takmičenjima borbe traju pet minuta i završavaju se kada neki od boraca osvoji dva ipona (poena.). Aspekt veštine je primaran: postoji samo apsolutna kategorija, a takmičenja postoje i za žene i mlađe uzrasne kategorije. U kendo borbi nije samo dovoljno snažno i precizno izvesti udarac u neku od bodovnih zona: potrebno je da to bude praćeno snažnim krikom –kjaiem koji manifestuje snagu duha mačevaoca, pravilnim položajem tela i tehnikom, kao i zanšinom – potpunom mentalnom kontrolom protivnika sve vreme trajanja akcije.

Ovaj princip u kendou se zove KI-KEN-TAI (jedinstvo mentalne-unutrašnje energije, mača i tela). Strogi zahtevi za postizanje poena nameću pred svakog kendoku potrebu stalnog usavršavanje svih elemenata kendo tehnike i razvijanja koncentracije i osećaja za borbu.

Majstorstvo u ovoj veštini upravo se ogleda u razvijanju percepcije i spontanog, nesvesnog reagovanja: osetiti i iskontrolisati napad partnera pre nego što se fizički manifestovao, intuitivno pronaći slabost u njegovoj odbrani i tada napasti – ideali su kojima se teži kroz vežbanje kendoa.

U kendou važan deo predstavljaju i kendo kate: postoji deset kendo kata i one se izvode sa bokenom i kodačiem (predstavlja imitaciju kratkog samurajskog mača – vakizašia), gde jedan vežbač ima ulogu napadača (uchi-dachi) a drugi izvodi tehnike odbrane (shi-dachi). Kendo kate su izuzetno značajne za razvijanje osećaja za kretanje, distancu i pravilan zasek, a naročito doprinose razvijanju koncentracije kod vežbača.



Kao i u drugim japanskim borilačkim veštinama i u kendou postoje učenička i majstorska zvanja: postoji pet učeničkih i deset majstorskih stepena .



U veštini kendo postoji samo jedna organizacija na svetskom nivou, a to je Svetska kendo federacija (IKF). Kendo savez Srbije član je Svetske i Evropske Kendo federacije, a u našoj zemlji ova veština postoji oko dvadeset pet godina. Zasluga za razvoj kendoa u našoj zemlji pripada pionirima ove veštine Nebojši Novogradskom, Vladanu Vukiću i Nebojši Zrnoviću.

Kendo se u našoj zemlji intenzivno razvija poslednjih godina i danas postoje klubovi u Beogradu (Kendo klub “Makoto”, Kraljevski kendo klub, Kendo klub “Student”, Kendo klub „Beograd“), u Kragujevcu (Kendo klub “Ryujin”, Kendo klub "Zenshinkan"), Paraćinu (Kendo klub “Katori”), Šapcu (Kendo klub “Kaishin”), i Novom Sadu (Kendo klub“Isshin”).


Kaishin.rs

SUMO rvanje
Sumo rvanje se prvi put spominje u jednom zapisu iz 712. godine, koji opisuje kako je vlasništvo nad japanskim ostrvima odlučeno između bogova Takemikazuchi i Takeminakata u rvačkoj borbi. Ninšoke (hronike Japana u pojedinačnim zapisima) iz 720 godine datira prvu borbu između smrtnika u godini 23 p. n. e. Jedan čovek po imenu Sukune je na poziv cara Suinina u rvačkoj borbi porazio i ubio siledžiju Kehaua i tako postao otac sumo rvanja.U stvarnosti su mnoge borbe čak i u srednjevekovnom Japanu tek završavale sa smrću jednog od učesnika.
Japanski srednji vek (1185-1603)
Nestankom carske centralističke vlasti ceremorijalni dvorski sumo gubi na važnosti, a u ratničko doba Kamakura nekada ceremorijalno rvanje postaje deo ratničkog treninga pod šogunatom. Od samuraja se je očekivalo da se usavršavaju u ovoj veštini. Ali sumo je s vremenom prestao da bude isključivo vojnička veština/tajna, i postao je zabava za mase a sponzori su obično bili dajmijo (kao kod nas vojvoda ili župan). Sumo rvači ,pobednici koji su su se borili za naklonjenost nekog velikaša su bogato nagrađivani i čak podizani u status samuraja.
Veliki ljubitelj i mecena sumo rvanja Oda Nabunaga je u februaru 1578. organizovao sumo takmičenje na kome je učestvovalo čak 1.500 sumo rvača. Da borci ne bi smetali jedni drugima izumeli su okrugle ringove. Sumatori (Dohuo) je bio rođen i razvijao se do 18. stoleća u današnju formu.
Edo period (1603-1867)
Pošto je je sumo u ovo doba postao masovna ulična tučnjava i smetnja u svakodnevnom životu, posebno u Eduu (današnji Tokijo), bio je na kratko zabranjen. Godine 1684. je opet dozvoljen ali samo na posedima manastira kako je to običaj bio u Kjotu i Osaki. U ovom periodu je razvijena i jedinstvena sumo organizacija koja se je sastojala isključivo iz profesionalnih boraca. Ali pošto je 1868. ukinut feudalni sistem, sumo veština je izgubila svoje najvažnije sponzore i zbog „pozapadnjavanja“ zemlje je sumo postao nešto nazadno, nešto čega se trebalo stideti… Uz sve te nedaće i sumo savez se raspao na više međusobno posvađanih frakcija … Prava je sreća da je car Meiđi 1884. godine organizovao veliki sumo turnir, ubrzo posle toga je sumo povratio svoj stari ugled i popularnost, ali tome je najverovatnije pomogao novonastali nacionalizam usled uspešnih vojnih kampanja protiv Koreje i Kine.
Za razliku od ostalih azijskih sportova u sumo rvanju se rangovi stiču i gube svaka dva do tri meseca ukoliko rvač ne pokaže da je zadržao svoju formu, za razliku od npr. karate-a u kojem se zvanja/rangovi stiču na jedinstvenim polaganjima i koja se retko kada oduzimaju, pa čak i ako se borac mizarno predstavi na turniru. Za rangove u koje je teze doći (ozeki i yokozuna) postoje izuzetci: Ozeki smeju imati dva losa make-koshi turnira pre nego sto padnu u nizi rang, dok yokozune nikad ne gube rang (ali se ocekuje od njih da se dostojanstveno penzionisu kad pocnu da gube).
Stadioni su ispunjeni do poslednjeg mesta i primaju oko 12.000 ljudi. Svaki meč u proseku posmatra i 12 miliona televizijskih gledalaca. Turnir traje 15 dana, a borbe se vode od devet ujutru do šest uveče. Sumo strast osvojila je više od 62 procenta Japanaca. To ne treba da čudi kada se zna da je ovaj sport neraskidivo povezan sa najdubljom tradicijom Zemlje izlazećeg sunca.
.

.
U sumu ima 6 divizija. Sve divizije poredjane od najvise do najnize:
1. Makuuchi
2. Juryo
3. Makushita
4. Sandanme
5. Jonidan
6. JonokuchiMakuuchi, koji se deli na – maegashire, koji su numerisani (maegashira 1 najvisi rang, kako im brojevi rastu rang pada), a na samom vrhu su 4 sanyaku ranga, opet od viseg ka nizem:
1. yokozuna
2. ozeki
3. sekiwake
4. komusubi
Da bi borac postalo ozeki u principu je potrebno da osvoji turnir, ili kao sekiwake da nanize 33 pobede u 3 turnira (od 45 mogucih). Da bi borac postao yokozuna treba da osvoji 2 turnira za redom.
U Tokiju postoji kvart u kome žive samo sumo rvači. Putnici namernici koji svrate da ga obiđu izgledaju kao patuljci pored ljudi neverovatno velikih dimenzija. Teški su između 150 i 200 kilograma. Uprkos svojoj veličini, sumo borci su krajnje nekomunikativni. Kao posledicu mnogobrojnih ozleda grla oni često imaju probleme sa glasnim žicama. Vrlo često stradaju i ušne školjke. Uši sumo profesionalaca liče na glavice kupusa sa čitavim spektrom duginih boja od tirkizne do bagremove.
Izvan borilačke scene život sumo rvača nije ništa manje surov. Treninzi počinju u pet sati ujutru. Svi zahtevi trenera koji nosi neizbežnu bambusovu palicu moraju biti bezuslovno ispunjeni. U suprotnom, na leđa učesnika svali se bujica udaraca palicom. Od iskusnog sumo borca gore je biti samo sumo početnik. Stariji borac može da udara novajliju koliko god puta hoće. Novi su dužni da sve trpe, da starijima spremaju hranu, da im čiste leđa i bokove, pošto sumo borac ne može sam sebe da obuhvati.
Koliko Japanci vode računa o svojim nacionalnim savremenim herojima svedoči i pravilo da je sumo šampionima zabranjeno putovanje istim avionom. Sumo šampion proglašen je nacionalnim dobrom nad čijim životom strepi cela nacija. Zanimljivo je da sudije u ovim borbama za pojasom nose bodež. Običaj nalaže moralnu obavezu sudije da izvrši harakiri ako nije u stanju da obezbedi besprekorno odvijanje borbe.
Pored novca dobijaju i prehrambenu nagradu. Tipična prehrambena nagrada sastoji se od četiri tone neophodnih namirnica, u kojima je tona ostriga, ali i bala zelenog čaja teška koliko i sam borac.
Postoje tri vrste nagrada:
- Shukun sho-nagrada koja se dodeljuje borcu koji je pobedio najvise Jokozuna i Ozekija(najbolji borci),
- Kanto sho-nagrada za najsrcanijeg borca i
- Gino sho-nagrada za najboljeg tehnicara medju borcima.
Da bi dobili bilo koju od ovim nagrada borci moraju da pobede na najmanje 8 od svojih 15 meceva.
Ziva legenda sumoa Yokozuna „Vuk“ Chiyonofuji je imao preko 1000 borbi u svojoj karijeri a visok je samo 183cm i tezak samo 127kg. Osvojio je 31 turnir i imao vezane 53 pobede i imao je procenat pobeda 76 %.
bksumo

.
GLAVNA SUMO PRAVILA
BORCI
1. Sumo borac mora da bude nag, samo sa tkaninom oko bokova, koja se zove „mawashi“.
2. Borac nema pravo da pita za „vreme“, ako je izabrani sudija proglasio isteklo vreme.
3. Borac nema prava protestvovanja protiv sudijske odluke izabranog sudije.
4. Kada je odluka izabranog sudije doneta, oba borca moraju da se povuku do „tokudawara“ i razmene ritualne naklone glavom.
IZABRANI SUDIJA
1. Mečevima predsedava izabrani sudija,
2. Pored predsedavanja mečeva, izabrani sudija vodi računa i posmatra da ne dođe do bilo kakve nedozvoljene tehnike „kin-te“,
3. Četiri sudije sede na Severu, Istok, Zapadu i Jugu, a glavni sudija sedi ispred „dohyo“ na Severnoj strani.
4. Ukoliko dođe do neslaganja među sudijama, glavni sudija će saslušati svakog sudiju pojedinačno i odlučiće koji je borac pobednik na osnovu mišljenja većine. Ukoliko su oba takmičara podržana istim brojem sudija, glavni sudija može da naloži da se održi revanš meč.
ODLUKA MEČA
1. Takmičar gubi borbu kada bilo koji deo njegovog tela osim stopala, dodirne površinu „dohyo“(zato je i povoljno biti masivan – teze ce te izgurati…)
2. Takmičar pobeđuje kada gurne svog protivnika preko spoljne ivice „dohyo“.
3. Kada oba takmičara dotaknu površinu „dohyo“, bilo sa spoljnje ili unutrašnje strane u isto vreme, poziva se na revanš meč.
.
.

Havajac Akebono 64 Yokozuna 204cm  232kg- najpopularniji borac u skorijoj istoriji. Sa njim je prekrseno jedno tradicionalno i sveto pravilo – da Sumo borac ili „Rikishi“ mora da zna Japanski jezik. Takodje je prvi put u istoriji jedno sumo takmicenje ili „basho“ odrzano van granica Japana – u Bersiju Francuska. Sve zbog njegove popularnosti. Ozenio je najlepsu devojku Japana u to vreme. Inace pravo mu je ime Chad Rowan…

Krvi do koljena: Evo kako su Slovenci oduševili MMA svijet



SLOVENSKA borilačka organizacija Adrenaline Freefight Challenge može se pohvaliti kako je upravo na njihovom eventu nastala jedna od najboljih fotografija iz MMA svijeta na ovim prostorima.

Scena nakon meča između Jasmina Popare i Ranisa Alija Smajlovića postaje sve popularnija, a o njoj je tijekom noći s nedjelje na ponedjeljak izvijestio i diljem svijeta popularni portal Middle Easy.



(Index.hr)

Aikido (合気道 aikidō, također 合氣道 koristeći stariji stil kanji pisma), doslovno znači "harmonija energija put" što bi se prevelo kao "način harmonije duha" je gendai budo — moderna Japanska borilačka veština.



Ljudi koji treniraju aikido su obično poznati kao aikidoke. Aikido je osmislio Morihei Uešiba (植芝盛平) (također poznat među aikidokama kao o-sensei (翁先生) tokom razdoblja od 1930e do 1960e. Tehnički, veliki dio aikida je baziran na daitō-rjū aiki-jūđucu (大東流合気柔術), tipu jujutsu i kenjutsua 　(剣術) odnosno Japanske tehnike rukovanja mačem (također neki vjeruju da je veština yađū šinkage rjū utjecala na razvoj taktike u aikidu). Aikido posjeduje i jednu značajnu duhovnu komponentu.



Ime aikido nastalo je od 3 japanska znaka, 合気道 : ai, ki i do. Značenje navedenih znakova obično se prevodi kao harmonija, energija i put tako da aikido može biti preveden kao "način harmonije kroz energiju". Druga uobičajena interpretacija znakova je harmonija, duh i put što bi se moglo prevesti kao "način duhovne harmonije". Oba prevoda govore o činjenici da su aikido tehnike razvijene tako da kontrolišu napadača kontrolišući i preusmeravajući napadačevu energiju umesto da se blokira. (Korejska borilačka veština poznata kao hapkido koristi ista tri znaka: neki misle kako je to istorijska veza kroz daito rju, glavni izvor aikido tehnika).

Brazilski Jiu Jitsu: Elegantno i surovo



Sviđa vam se ideja borilačkih veština i sportova ali ipak niste neki preterani fan dobijanja udaraca u glavu? A ni cevanica u slepoočnicu ne zvuči baš najbolje, zar ne ? Ali ipak fudbal vam nešto ne ide, a tenis vam je dosadan?

Ima leka i za vas… Predstavljamo vam Brazilsku Džiju Džicu (BJJ). Svaki Mixed Marshal Arts (MMA) borac će vam reći da bez partera ne postoji MMA, a Brazliska Džiju Džica je upravo to – parter….Veština koja se zasniva na bacanjima, pozicioniranju, hvatovima, polugama i gušenjima. Nema nezgodnih udaraca, šuteva, kolena i laktova…

BJJ je često nazivan i igrom “ljudskog šaha” zbog svoje kompleksnosti, ideologije da manja i fizički slabija osoba uz pomoć ove veštine moze da porazi većeg i jačeg napadača, kao i zato što poseduje Brain over Brawn filozofiju ( um više nego snaga). Ova veština je prvenstveno nastala, pogađate, u Brazilu, Rio de Janeiro, gde 1925. Carlos Gracie otvara svoju akademiju.



U početku ovaj Brazilac uči ljude klasičan Jiu Jitsu koji je njega naučio japanski imigrant Esai Maeda. Njegov najmlađi brat Helio Gracie nažalost zbog svoje sitne građe i slabog tela ne može da trenira sa njim i ostalom braćom. Umesto toga mladi Helio samo posmatra lekcije koje ostala braća drže.



Tri godine kasnije splet okolnosti dovodi do toga da Helio mora da održi privatan trening jednom od učenika u odsustvu svoje braće, a snaga i građa mu zaista predstavljaju problem u izvođenju japanskih tehnika. Zbog toga on počinje da ih menja tako što koristi dejstvo poluge, brzinu, tajming i prirodne pokrete tela umesto sirove snage. Ovime počinje stvaranje verovatno najefikasnije parterske veštine do sada.



Helio počinje da izaziva borce iz drugih borilačkih veština i sportova, pobeđujući sve koji se usude da mu stanu na put. Istovremeno, on razvija novi stil borenja Gracie Jiu Jitsu, kasnije nazvan Brazilska Džiju Džica. Da bi dokazao praktičnost i “snagu” Brazilske Džiju Džice, Helio je uputio otvoren izazov bilo kojoj veštini, borcu i školi. Dosta ljudi odgovara na ovaj “poziv” I lično se uverava u “snagu” ove veštine.

Posle dvadeset godina usavršavanja, 1951. kao finalnu “proveru” svoje veštine Helio izaziva najboljeg borca japanske Džiju Džicee tog vremena. Masahiko Kimura je bio toliko siguran u svoju pobedu, da je rekao da, ukoliko Helio izdrzi tri minuta sa njim, on će to smatrati porazom. Helio se borio 13 minuta, posle ćega je njegov brat predao meč u njegovo ime da bi ga sačuvao od povrede usled poluge na ramenu koja i dan-danas nosi ime Kimura. Ljudi smatraju da je ovaj poraz zapravo bilo njegovo najveće dostignuće, pošto je impresionirani Kimura Helia pozvao u Japan da svoj napredak podeli sa njegovim prijateljima.

Heliov rad su nastavili njegovi sinovi Royler, Rolker, Royce i Robin, a Gracie Academy je i dan-danas najbolja škola Brazilske Džiju Džice na svetu.



Što se same veštine tiče, nemojte da vas zavara to što u njoj nema udaraca. Treninzi su naporni i iscrpljujući, zahtevaju posvećenost, redovnost i ponavljanje tehnika dok ne postanu savršene. BJJ je veština koja uopšte nije za šalu, većina poluga, ukoliko se izvede do kraja, prouzrokuje prelome i iščašenja. Gušenja, ukoliko se izvedu duže nego što je potrebno mogu dovesti do smrti usled nedovoljnog dotoka kiseonika u mozak. A svako bacanje je potencijalna povreda, u zavisnosti od površine na kojoj se izvodi.

Nemojte da vas ovo uplaši,ovo je divna veština koja je zabavna za učenje, dobro utiče na razvoj mišića i kondiciju i može biti efikasno koriščena u samoodbrani. Kao i kod većine veština, trenira se u kimonou (Gi) i postoji sistem pojaseva. Njome mogu da se bave i deca i odrasli, čak i kod nas postoje posebne grupe za decu u nekim klubovima.

Sa druge strane, postoji i No-Gi (bez kimonoa) varijanta. Većina klubova vežba oba “stila”. Nekome više odgovara rad i borba u kimonou, nekome ipak bolje leže šorc i majica. Postoje male varijacije tehnika u zavisnosti od toga da li protivnik nosi kimono ili ne (npr. hvatanje za revere). Takmičenja postoje za obe varijante (mada većina profesionalnih boraca radi i jedno i drugo). Postoje i neki klubovi koji se bave samo No-Gi verzijom, koja se često naziva i Grappling, ali minimalna je razlika između nje i originalne Brazilske Džiju Džice.



U Srbiju ovu veštinu donosi Jovan Žerjal, osnivač Žerjal Teama, našeg najboljeg BJJ kluba. Pre osnivanja, Jovan je živeo i bavio se sportom u Francuskoj (braon pojas u karateu i crni pojas u DžijuDžici). Ovaj čovek postaje jedan od pionira BJJ u Evropi. Posle treniranja u Francuskoj odlazi u Brazil i tamo trenira kod Majstora Carlsona Graciea. Takmiči se za Gracie akademiju i osvaja prvo mesto i zlatnu medalju na evropskom kupu i time postaje prvi Srbin koji osvaja zlatnu evropsku medalju, takmičeći se za Jugoslaviju (posle mnogo godina i njegov sin Milan postaje evropski šampion).

U Srbiju dolazi 2000. godine, donosi Brazilsku Džiju DžicuI i osniva BJJ savez Srbije. Dobija crni pojas od Majstora Fernanda Pinduke (7. dan) – najvećeg borca prve generacije velikog majstora Carlson Graciea.

jovan zerjalU Beogradu se trenutno BJJ radi samo u par klubova: Žerjal, Srpski borilački klub, Grapler, Lutador i Secutor. U njima se rade kombinovani treninzi Gi i No-gi. Ukoliko niste fan kimonoa, pojaseva i cele tematike borilačkih veština a ipak vam se sviđa sve ovo, Rvački savez Srbije je od 2009. uveo Grapling kao jednu od disciplina u svoje okvire. Pod rvačkim savezom klubovi koji rade grapling su Zemun, Secutori i Železničar.

Naši takmičari su imali do sada puno uspeha na internacionalnim takmićenjima što u BJJ u organizaciji IBJJF (International Brazilian JiuJitsu Federation), što u Grapplingu pod FILOM (Federation Internationale des LuttesAssociees).

Najznačajniji rezultati naših takmičara u IBJJF

Aleksandar Rajačić (braon pojas) – bronza
Uroš Čulić (ljubičasti pojas) –srebro
Uroš Domanović (ljubičasti pojas) –bronza
Nikola Savić (plavi pojas) – zlato



Najznačajniji rezultati u FILA

Aleksandar Rajačić – svetsko srebro, evropsko zlato
Uroš Čulić – svetsko zlato, evropsko zlato
Uroš Domanović-svetsko srebro
Miloš Obradović-evropsko zlato
Predrag Budić-svetsko srebro, evropsko zlato
Aleksandar Milićević-svetsko srebro, evropsko srebro
Vukoje Stešević-svetska bronza, evropska bronza
Ana Tuba-svetska bronza


M.