Иван Сергејевич Тургењев (рус. Ива́н Серге́евич Турге́нев, Орел, 9. новембра 1818 — Буживал, 3. септембра 1883) је био руски књижевник и аутор драма.

Његово дело Очеви и деца сматра се једним од најважнијих романа у 19. веку. У њему је први пут дефинисао појам нихилизам коме је супротставио „позитивног хероја“. Осим тога познат је и по збирки припиведака Ловчеви записи која је први пут штампана 1852.

Иван Тургењев је рођен у богатој земљопоседничкој породици 1818. Првих 9 година живота провео је на имању своје мајке Спаскоје-Лутовиново у Орелској губернији. Богати родитељи су му обезбедили добро образовање. Школовао се код куће, а касније у интернату у Москви. Почео је да студира филологију 1833. на Универзитету у Москви, студије је наставио у Санкт Петерсбургу (1834 — 1837) и Берлину (1838 — 1841). После повратка у Русију 1841. почео је да ради као чиновник у министарству спољних послова у Санкт Петерсбургу. Тај посао је напустио после две године да би се посветио литерарном раду.

Тургењев је одбацивао политички радикализам који су подједнако исказивали критичари и поборници царског режима, али је био разочаран репресивном унутрашњом политиком цара Николаја I. Активно је исказивао своје противљење кметству, што је показао и када је наследио родитељско имање 1850. Тада је ослободио све кметове, а после званичног укидања кметства 1861, помогао је еманципацију и економски положај кметова на своме имању. Државна власт није са симпатијама гледала на његове отворено изнете ставове. Ухапшен је у мају 1852. и провео је две године заточен на породичном имању. Разлог је био чланак посвећен преминулом Гогољу којим је заобишао званичне цензоре. Одбојност ка преовладавајућем политичком стању у Русији била је разлог што је много година провео у иностранству. Коначно је емигрирао 1861, прво у Баден-Баден (до 1870), а касније у Париз, где је живео до смрти. У Русију се враћао повремено у посебним приликама.


Wiki

"Beskorisno je čovjeku sa predrasudama dokazivati neopravdanost njegovih predrasuda."

"Duša nije jabuka: ne možeš je razdijeliti."

"Dobro po naredbi - nije dobro."

"Ima osmijeha gorih od suza."

"Istina koja nije izrečena u pravo vrijeme gora je od laži."

"Jeste li primjetili da čovjek koji je neobično rastrešen u krugu svojih podređenih nikada nije rastrešen pred svojim pretpostavljenima."

"Kad jednom priviknemo svoju savjest da nešto primi kao „nužno zlo”, to uskoro počinje sve više da nam izgleda kao nužno, a sve manje kao zlo.“

"Laž je isto tako živa kao i istina, ako ne još više."

"Ljubav ima svoje patnje za svaku životnu dob."

"Ljubav je jača od smrti i od straha pred smrću."

"Ljubavna pisma čitaju obično samo dvije osobe. Već trećoj osobi su ona nesnosna i smiješna."

"Neshvaćeni ostaju samo oni ljudi koji ili sami ne znaju šta hoće, ili nisu vrijedni da budu shvaćeni."

“Dosta je... trebam da se ostavim tumaranja i zanošenja, treba da se obuzdam; Vrijeme je da stisnem glavu sa obje ruke i naredim srcu da ćuti. Neću više da se predajem slatkom blaženstvu nejasnih, ali zanosnih osjećaja.
Šta imam od toga što se upravo sada večernje rumenilo sve šire i sve crvenije razlijeva nebom, kao da ga raspaljuje neka strast, koja sve pobjedjuje? Šta imam od toga što je na dva koraka od mene, usred večernje tišine, sjaja i miline, odjednom zapjevao u rosnoj dubini nepokretna žbuna, slavuj, tako čarobnim glasom kao da prije njega nije na svijetu bilo slavuja, pa on prvi zapjevao prvu pjesmu o prvoj ljubavi?....Sve je to već bilo, bilo i ponavljalo se i ponavlja se tisuću puta, pa kad pomisliš da će se sve to nastaviti tako kroz cijelu vječnost, kao po naredbi, po zakonu, bude ti čak i krivo! Da…bude ti krivo!”


I.Turgenjev

"Nevolja brzo stari."

"Postoje prilike u kojima je taktičnost neumjesna... gora od grubosti."

"Postoje tri vrste egoista:

egoisti koji sami žive i daju drugima da žive,
egoisti koji sami žive ali ne daju drugima da žive i
egoisti koji niti sami žive niti drugima daju da žive."

"Prekomjeran ponos oznaka je sitne duše."

"Prve se patnje, kao i prva ljubav, ne ponavljaju."

"Riječ sutra izmišljena je za neodlučne ljude i za djecu."

"Suze su poput oluje; poslije njih čovjek je uvijek mirniji."

"Život kakav bio da bio, bolji je od mašte, kao što je zdravlje bolje od bolesti."

 
 
- Znaš, brate čega sam se setio? Jednom sam se s pokojnom majkom posvađao, vikala je na mene, nije me htela ni čuti... Na kraju sam joj rekao: vi me ionako ne možete razumeti, jer mi pripadamo, rekoh, različitim generacijama. Ona se strašno uvredila, a ja sam pomislio: što se tu može? Pilula je gorka, ali je mora progutati. A evo, sad smo mi došli na red, i naši naslednici mogu nama isto tako reći: vi niste naša generacija, i progutajte sada tu pilulu."


" - Odgoj? - prihvati Bazarov. - Svaki čovek mora sam sebe odgajati - pa makar, evo, kao ja, na primer. A kad je reč o vremenu, zašto bih ja o vremenu zavisio? Neka ono radije zavisi od mene. Ama, sve ti je to brate nedisciplina, duševna pustoš! I kakvi su to tajanstveni odnosi između muškarca i žene? Mi filozofi znamo kakvi su to odnosi. Proučimo samo anatomiju oka: otkud ti tu nekakav, kao što si rekao, zagonetni pogled? Sve ti je to romantika, besmislica, trulež, umetnost. Idemo radije promatrati kukca."

BEZ GNEZDA

Što ću sa sobom? Čega da se prihvatim? Ja sam kao osamljena ptica bez gnijezda. Nakostriješena, sjedi ona na goloj suhoj grani. Odvratno joj je ostati... a kamo da poleti? I evo, ona širi krila – i hita u daljinu plahovito i ravno kao golub u strahu ped jastrebom. Neće li se negdje naći kakav zelen, udoban zakutak, neće li negdje moći, barem privremeno, saviti kakvo gnjezdašce? Ptica leti, leti i pozorno gleda u nizinu. Pred njom se prostrla žuta pustinja, nijema, nepomična, mrtva... Ptica hita, prelijeće pustinju i sve gleda u nizinu, pažljivo i sjetno. Pod njom se proteglo more, žuto, mrtvo, kao pustinja, Ono doduše šumi i talasa se, ali u neprestanoj tutnjavi, u jednoličnu zibanju njegovih valova isto tako nema života, nigdje nema utočišta. Jadna se ptica umorila... Zamah njenih krila slabi; njen let postaje sve niži. Vinula bi se ona u nebo... ali ni u onoj bezdanoj pustoši ne može saviti gnijezdo! Naposljetku je privukla krila... i s otegnutim jecajem pala u more. Val ju je progutao... i odvaljao se dalje, šumoreći besmisleno kao i prije. A kamo ću ja? Nije li i meni vrijeme da se survam u more?

TKO JE KRIV?

Ona mi je pružila svoju nježnu, blijedu ruku... a ja sam je surovo i grubo odgurnuo. Na mladom, ljupkom licu ocrtala se nedoumica; mlade dobre oči gledaju me prijekorno; čista, mlada duša ne razumije me.
- Što sam skrivila? – šapću njene usne.
- Što si skrivila? – Ni najsvjetliji anđeo s najsjajnijih visina nebeskih nije nedužniji od tebe.
Pa ipak, nanijela si mi veliku krivicu. Želiš li doznati za tu tešku krivicu koju ti ne možeš shvatiti, a ja nisam kadar da ti objasnim?
Evo je: Ti si – mladost, ja – starost.

KRSTARIO SAM GOROM, DOLOM

Krstario sam gorom, dolom, niz bistre rijeke, uz vrleti,
I što god vidjeh naokolo, sve me samo jednog sjeti:
Ta ja sam voljen, voljen bio! Sve drugo sam zaboravio.

Nada mnom nebo jasne boje, šum lišća i živ cvrkut ptica,
Oblačići se žustri roje i plove nekud hrlimice.
Sve naokolo puno sreće, Al je srce moje neće.

I mene nose, nose vali, široki kao vali mora;
Tišina mi svu dušu zali svrh radosti i gorkih mora...
I ja sam zbunjen; što sam htio? Ta cio svijet je moj tad bio!

O zašto nisam umro tada? I zašto živimo nas dvoje?
A dan za danom, kao sada, ne doniješe nam ništa svoje!
Pa što je slađe, milovana, od onih glupih, sretnih dana.

Ivan Sergejevič Turgenjev/Pesme u prozi
"Na svetu ne postoji ništa jače... ni nemoćnije od reči."

" U dane sumnji, u dane mučnih razmišljanja o sudbini moje otadžbine - jedina si mi podrška i potpora ti, veliki, moćni, pravični i slobodni ruski jeziku! Kad tebe ne bi bilo, zar bih mogao da odolim očajanju, videvši sve što se dogadja u mojoj zemlji. Ali nemoguće je verovati da takav jezik nije dat velikom narodu!"

SENILIA
"Dobri moj čitaoče, ne listaj ove pesme jednu za drugom: verovatno će ti dosaditi - i knjiga će ti ispasti iz ruku. Čitaj ih svaku za sebe: danas jednu, sutra drugu, pa će ti neka od njih, možda, uliti nešto u dušu."

I.T.

"...Čisto plavetnilo razlilo se po celom nebu; na njemu je samo jedan oblačak - kao da plovi, kao da se rasplinjuje. Ni daška vetra, jara... Vazduh - kao pomuzeno mleko!

"O, dosado, dosado, prožeta žalošću." Niže se čovek ne može spustiti. Zapravo, bolje bi bilo da zavidim! Da, ja i zavidim - kamenju."

" Diskutuj s čovekom pametnijim od sebe: on će te pobediti... Ali iz samog poraza možeš izvući korist za sebe.
Diskutuj s čovekom tebi ravnim: ma ko pobedio, ti ćeš, bar, osetiti zadovoljstvo borbe.
Diskutuj sa ograničenim čovekom; diskutuj ne iz želje za pobedom; ti mu možeš biti od koristi.
Diskutuj, čak sa glupakom! Nećeš steći ni slavu, n korist... Ali zašto da se katkad ne zabaviš!"

* "Išao sam ulicom... kad me zaustavi prosjak, oronuli starac.
Upaljene, suzne oči, pomodrele usne, odrpane rite, nečiste rane. O, kako je beda bezobrazno oglodala to nesrećno stvorenje. Pružio mi je crvenu, oteklu, prljavu ruku... Ječao je, vapio za pomoć... Počeo sam da preturam po džepovima... Ni novčanika, ni časovnika, čak ni maramice... A prosjak je čekao... i njegova ispružena ruka lako se njihala i podrhtavala.
Izgubljen, zbunjem, krepko sam stegao tu prljavu, drhtavu ruku.. "Ne zameri, brate; nemam ništa, brate."
Prosjak zaustavi na meni svoje upaljene oči; njegove se modre usne osmehnuše - i on sa svoje strane stisnu moje hladne prste.
- Šta ćeš, brate, - promrsi on - i na tome ti hvala. I to je milostinja, brate.
Shvatih, da sam i ja dobio milostinju od svoga brata."

"Kad mene ne bude, kada sve što je ostalo od mene postane prah - o ti, jedini moj prijatelju, o ti, koju sam voleo tako duboko i tako nežno, ti, koja ćeš me sigurno nadživeti - ne dolazi na moj grob... Ti nemaš tamo šta da tražiš. Ali u trenucima usamljenosti, kada te obuzme ona stidljiva i bezrazložna tuga, tako poznata dobrim dušama, uzmi jednu od naših omiljenih knjiga i pronadji u njoj one stranice, one retke, one reči, od kojih su nam - sećaš se! - zajednički navirale slatke i bezglasne suze..."

"- Šta znači to ječanje?
- Patim, silno patim.
- Da li si čuo žubor potoka koji udara o kamenje?
- Čuo sam... ali čemu to pitanje?
- Jer taj žubor i tvoje ječanje - isti su zvuci, i više ništa. Samo evo šta: žubor potoka može da razveseli nečiji sluh, a tvoje ječanje nikoga neće ražalostiti. Ti se ne uzdržavaj, ali upamti: sve su to zvuci, zvuci - kao prasak slomljenog drveta... zvuci - i ništa više."

" O moja mladosti! O moja bodrosti! - klicao sam ja nekad. Ali kada sam tako klicao još sam bio mlad i bodar.
Tada sam prosto hteo da pomazim samoga sebe tužnim osećanjem, da glasno sebe požalim da se tajno poradujem. Sada ćutim i ne oplakujem glasno ono što je izgubljeno... To me ionako neporestano glođe, gluvo glodje.
Eh! Bolje je ne misliti! - uveravaju seljaci."

– Znaš čega sam se setio, brate? Jednom sam se posvadio s pokojnom majčicom, ona je vikala na mene, nije me htela saslušati... Na kraju sam joj rekao: vi me, štono se veli, ne možete shvatiti, mi pripadamo različitim generacijama. Ona se strašno uvredila, a ja sam pomislio: šta da se radi? Pilula je gorka, ali mora se progutati. Eto, sada je došao red na nas i naši naslednici nam mogu reći: vi niste naša generacija, progutajte tu pilulu."

(Očevi i deca)