Ivan V. Lalić rođen je 8. juna 1931. godine u Beogradu. Njegov otac Vlajko Lalić rođen je 1896. godine u Stocu. Vlajko je bio član Mlade Bosne i zbog toga i hapšen. Posle Prvog svetskog rata seli se u Beograd završava Pravni fakultet i radi kao novinar. Ivanova majka, Ljubica Bajić je rođena u Novom Sadu 1913: od oca kompozitora Isidora Bajića (čiji je prsten Ivan sve vreme nosio na ruci), i majke Julijane, dev. Kontić.Ivanovo detinjstvo protiče relativno bezbrižno u Beogradu. Porodica stanuje u Kumanovskoj 13. Uz guvernantu Nemicu naučio je prvi od stranih jezika. Ivan uzima časove violine od koje odustaje jer je voleo klavir, ali zauvek ostaje određen muzikom. Od malena čita, piše pesme. Leta, zbog nežnijeg zdravlja, provodi u roditeljskoj kući na Divčibarama. Divčibare su, po njegovim rečima, mitski pejzaž njegovog detinjstva.
Ratom se 1941. godine prekida Ivanovo detinjstvo. Kao i druge beogradske porodice i Vlajkova se nalazi u bežaniji: jedno vreme u brdskom selu Teočin kod Gornjeg Milanovca. Otac mu biva uhapšen i jedno vreme provodi u logoru na Banjici. Majka Ljubica brine o Ivanu, nosi mužu pakete u logor. Tokom ratnih godina njena bolest tuberkuloza, postaje sve primetnija. Prve ratne godine su za Ivana, uprkos nedaćama, bile i zabavne. Raščišćavao je ruševine sa drugovima, pravio vatromet od municije. Međutim, za vreme uskršnjih, "savezničkih" bombardovanja 1944. godine ginu mu četiri dobra druga iz okolnih zgrada. Igrom slučaja, Kumanovska 13. ostaje nepogođena. "Jedan Uskrs i jedan događaj koji me je odredio u više pravaca, posebno u poeziji" — reći će pesnik pola veka kasnije. Ovaj događaj je osnova pesme "Zarđala igla", a "Ulica blagog pada / Sa slavolukom dečjeg smeha između kuća" iz ove peme jeste Kumanovska.
Majka Ljubica je umrla 14. maja 1946. u Zagrebu, gde je posle rata bila lečena. U oktobru iste godine Ivan dolazi ocu u Zagreb. U Beogradu je završio peti razred u III gimnaziji, u Zagrebu se upisuje u II mušku. Gimnaziju je završio 1949. godine, a Pravni fakultet u Zagrebu 1955. Vojsku je služio u Karlovcu, inžinjerijski rod. U jesen 1956. upisuje Filozofski fakultet, grupa za komparativnu književnost, na kojem je odslušao dva semestra. Iste godine, 28. novembra 1956, ženi se ćerkom doktora Stjepana Kašnara, Brankom (Tatjanom) Kašnar, rođenom 14. maja 1932. u Novom Sadu. Dr Stjepan Kašnar (1899—1969) poznati fiziolog, a majka Antonija Vranešić. Branka Kašnar završila je klasičnu gimnaziju i, po želji roditelja, na Filozofskom fakultetu u Zagrebu grupu za engleski jezik i književnost godine 1956. Istovremeno je završila Muzičku akademiju (odsek za klavir) 1955. godine.
Ivan i Branka, kao i Ivanov otac Vlajko Lalić žive u Zagrebu. Ivan radi kao urednik za književnost Radio Zagreba, Branka u Društvu prijatelja muzike (kasnije Muzička omladina Zagreba i Hrvatske). Učestvuju u književnom i kulturnom životu Zagreba. Ivan piše pesme od 1948, objavljuje ih od 1952. Objavljuje prve knjige Bivši dečak (1955) i Vetrovito proleće (1956). Još od prvih dana zajedničkog života Branka je, po Ivanovim rečima, bila "duh iza mojih pesama", a često i direktni podsticaj, recimo pesama "Ljubav", "Mesta koja volimo", "Jer si ljubav", "Rimski kvartet", "Rimska elegija". Sve Ivanove ljubavne pesme, i ne samo one, — stoji u predgovoru rukopisne knjige Mesta koja volimo — posvećena su njoj, Brančetu, kako ju je zvao. Tri godine posle venčanja, 29. novembra 1959. rodio im se sin, po dedi nazvan Vlajko.

Na poziv Aleksandra Vuča, Ivan V. Lalić kao sekretar Saveza književnika Jugoslavije prelazi u Beograd 1961. godine, a 1962. dolazi i njegova porodica. Godina 1961. značajna je za Lalića iz još dva razloga. Najpre, objavljuje knjigu Vreme, vatre, vrtovi koja je novo uobličavanje prvih pet knjiga, dakle nova knjiga, ali je i, kako je sam govorio, svojevrsni obračun sa prvom fazom sopstvenog pevanja. U decembru, putuje, kao sekretar Saveza, sa Ivom Andrićem u Štokholm, na dodelu Nobelove nagrade. Nešto pre toga, 25. aprila 1968. rodio mu se i drugi sin, Marko.

Od 1975. do 1979. ponovo je na funkciji sekretara Saveza književnika Jugoslavije, a od tada do 1993. urednik je u izdavačkom preduzeću "Nolit", kada je otišao u penziju. Od 1988. bio je upravnik Andrićeve zadužbine.

Svakom novom knjigom Lalić je zauzimao sve značajnije mesto u savremenoj srpskoj poeziji. Bitne tačke na tome putu jesu, posle Vremena, vatri, vrtova (1961), Izabrane i nove pesme (1969), Smetnje na vezama (1975) i Strasna mera (1964). Autor je i prevodilac, zajedno sa Brankom, značajnih antologija francuske, engleske, američke i nemačke poezije, kao i poezije njemu bliskih pesnika T. S. Eliota, Helderlina, Vitmena, Getea, Emili Dikinson, Pjer Žan Žuva itd. Šezdesetih i sedamdesetih godina intezivnije piše eseje i književnu kritiku.

Na Preobraženje, 19. avgusta 1989. godine porodicu Lalić je zadesila velika nesreća: stariji sin Vlajko poginuo u brodolomu nedaleko od Venecije, kada je bura zdrobila njegovu jedrilicu. (Dva njegova druga preživela su brodolom). Po kazivanju Branke Lalić, Ivan se neposredno posle sinovljeve smrti obratio Bogu da mu podari još (samo) sedam godina kako bi ispevao ono što je osećao da nužno mora da ispeva. Puni smisao ova molba dobiće tek kada joj u potpunosti bude udovoljeno. U godinama koje su došle, Ivan V. Lalić je objavio knjige kojima je dosegao sopstvene pesničke vrhove i ispunio svoju službu poeziji i pevanju. U jubilarnom, stotom kolu Srpske književne zadruge objavio je Pismo (1992), koje je odmah nazvano antologijskom zbirkom, koja je dobila sve pesničke nagrade koje je mogla da osvoji, čak i nagrade koje nisu prevashodno namenjene poeziji. Obnavljajući kanon, najvažniju srpskovizantijsku pesničku formu i vraćajući je u živo pesništvo, Ivan V. Lalić piše svoju zaveštajnu knjigu Četiri kanona (1996).

U subotu 27. jula 1996, u 23 časa, Ivan V. Lalić je preminuo od srčanog udara. Od vremena koje je posle sinovljeve smrti izmolio za sebe i svoju poeziju, preostala su dvadeset dva dana.
Lalić je dobitnik najznačajnijih domaćih i stranih nagrada: Nagrade tribine mladih (1960), Zmajeve nagrade (1961), Nagrade jugoslovenske radiodifuzije (1965), Nolitove nagrade (1969), Nagrada "Miloš Đurić" (1978), Nagrade "Branko Miljković" (1985), Gost Disovog proleća (1987), Oktobarske nagrade Beograda (1988), Nagrade "Tornton Vajlder" (SAD, 1990), Nagrade "Meša Selimović" (1992), Nagrade "Stanislav Vinaver" (1992), Nagrade lista Borba (1992), Velike Bazjaške povelje (Rumunija, 1994), Internacionalne književne nagrade Kozope sGogo (Italija, 1995), Nagrade "Braća Micić" (Republika Srpska Krajina, 1995), Nagrade "Vasko Popa" (1996), Žičke hrisovulje (1996), Račanske povelje (1996) i Vitalove nagrade "Zlatni suncokret" (1996).
ZBIRKE PESAMA

Bivši dečak, 1955.
Vetrovito proleće, 1956.
Velika vrata mora, 1958.
Melisa, 1959.
Argonauti i druge pesme, 1961.
Vreme, vatre, vrtovi, 1961.
Čin, 1963.
Krug, 1968.
Izabrane i nove pesme, 1969.
Smetnje na vezama, 1975.
Strasna mera, 1984.
Pesme, 1987.
Vizantija, 1988.
Mesta koja volimo (Pesnikovom rukom pisano), 1992.
Pismo, 1992.
Pesme, 1995.
Četiri kanona, 1996.
KNJIGE ESEJA I KRITIKA

Kritika i delo, 1971.
O poeziji i dvanaest pesnika, 1980.



RADIO DRAMA

Majstor Hanuš, 1965.

JUTRO

Prosto jutro, kad sva su lica bogova slična,
U jetkom praskozorju, svirepa, nepomična,
Jednako mokra od tuđih suza, zelena od plesni,
U osmehu što otkriva naoružane desni.

Jutro bez namere, o zubati zidovi sobe
Iz koje treba da pođem, običan, međ ljude.
Da nastavim davne nedovršene seobe
U stvari što kao zvezde zbunjujem prisustvom,

Jutro bez milosrđa, glas kiše na prozoru, studen
I ljubičast, pokreti okovani iskustvom;
Svakog sam jutra slabiji a bogovi se smeše

Zubatim osmehom; oni su isti, a mene je sve manje,
A njihova prokleta snaga je samo moje neznanje,
Moj zaborav, uboga krv, oči i ruke što greše.

GLASOVI MRTVIH I

Glasovi mrtvih. To nisu mrtvi glasovi. Ko čuje
Glasove mrtvih? Kiša na bakarnim vratima
Jutra. Svežina divljeg vrta što čuva slavuje
U paučini ruža. Bio sam praznina između redaka...


GLASOVI MRTVIH

U noći, daleko, plane vatra. Za njom druga.
Leptiri plamena sleteli na ivicu noći.
Treća vatra. Ubrzo jedna čista plamena pruga,
Prsten oko sna. Gotovo. Niko neće proći.

Kestenima pred kućom opadne lišće od straha
I ljudi kažu: jesen. Melisa, to je tabor
Velike mrtve vojske, smešten na daleke bregove.
Sam, osluškujem trubača, napeto, bez daha,

Ali mesto bakarne jeke čujem prve snegove
U napuštenim šumama. A vatre se ne gase.
Negde se sruše gradovi kad zemlja ispravi nabor

Na zamišljenom čelu. Ali vatre se ne gase.
Prsten oko sna. Je li neko čuo trubača?
Trubač je iza tišine, i tišina je jača.

KONJ

O ozverene zvezde, o ozvezdane zveri,
Na mene juri bojni konj, ponosan i zao,
Konj mrtvog najamnika što razbijao je dveri
Uplašenih oltara bronzanim oklopom grudnim,

Konj težak, širok, konj davno izumrle pasmine,
Konj bez jahača, koji je davno u travu pao
Sa zvezdom krvi u grlu i očima od kletve budnim;
Na mene juri njegov konj, i bojim se da glas mi ne

Postane pramen straha, jauk prazne dvorane,
O zvezde ozverene, o zveri ozvezdane
Što izlazite iz razbijenih dveri trajanja

Pred vama strašno sam ceo, lišen moći udvajanja
Na krvi i plamen, i zato okrećem lice
Velikom konju što juri iz sna, iz crne ravnice.

STRASNA MERA
(1984)


BELEŠKA O POETICI

Sačuvati neizgovoreno, kao srž.
Učiti od jabuke: zemlja, kreč i kiša
Rade samo za plod, i nalaze izraz
U toj nesavršenoj, ali zreloj lopti
Što se ne sabira s kruškom.
Uvežbati umetnost odricanja.
Utabati trag.

Stati pred ogledalo, bez straha
Od povratne slike: ona uzvraća izraz,
I to nesavršen, nekog upornog napora
Da se apstrakcija odene u meso,
U dobar provodnik bola.

Ipak, bez ustezanja
Hlebu reći hleb, vinu reći vino
A voljenoj ženi: volim te.

PROSTORI NADE

Imam iskustva sa prostorima nade,
Sa prostorima odmerene milosti. Iskustva
S tim predelima koji iznenada čvrsnu
U bilo koji oblik: u vrt sa jorgovanom,
Ulicu u Firenci, jutarnju sobu, more
Premazano srebrom pred oluju, ili
U noć bez zvezda kada svetli samo
Knjiga na stolu. Prostori nade
U vremenu su, i nepovezani
U sistem čuda ili u jedinstvo;
Naprosto, oni postoje. U Kanfanaru na primer,
Na železničkoj stanici; vetar u divljoj lozi
Pre četvrt veka: jedan prostor nade.
Drugi, postavljen negde u budućnost
Već razara prazninu oko sebe,
Nejasan ali stvaran. Verovatan.

U prostorima nade raste svetlost,
Besplatno, i glasovi su jasniji,
Smrt ima lepu senku, jorgovan cveta kasnije,
Ali ga zato gledaš kao da cveta prvi put.

KRITIKA PILATA

Mogao je, možda, još jednom pokušati
Da zaustavi mehanizam, prebaci skretnicu
I tako ode u blaženi zaborav. Mogao je,
Svakako, sprečiti barem one svoje dripce
Da se onako zezaju sa uhapšenikom,
I ubiti tako u začetku metaforu
Krune od trnja. Mogao je, najzad,
Biti oprezniji kada postavlja pitanja,
Makar i retorička; opasno je tražiti
Šta je istina, kada istorija,
Kao vetar pred zoru, menja pravac,
I zvekeću vetrokazi. Ipak, rekao je:
Što pisah, pisah, i tako spasao
Nešto od samopoštovanja. Zlatnu mrvicu,
Utabanu u prašinu na gubilištu.
Ono što nije rekao mora se odbolovati
U svakodnevnom naporu dostojanstva,
I to je najgore: kako zaobići
Njegov ustanovljeni uzor ponašanja,
Obnavljanje pravednosti u zdeli vode
I mirnu savest: zločin, to su drugi.

TRAGOVI

Tragovi tvoji među stvarima,
otisak usne zamišljen na čaši,
haljine tvoje u plakarima
kad vešalicu praznu mašta maši —

trezna halucinacija. Pavana
za infantkinju. Muzika teskobe
što rastvara se u vazduhu sobe
i sleže kao talog na dnu dana.

Korak u praznoj sobi. Glasovi
pod kupolom od kosti. Dečiji su.
Sekunde duge kao časovi.

U nedremanom oku kamere
još jedan snimak. Pomak namere
osmeh na licu tvom, u bezobrisu.

LJUBAV

Već godinama učim tvoje crte, u koje dani
Utiskuju svoje male vatre; godinama pamtim
Njihovu svetlucavu neponovljivost, i rešetkastu lakoću

Tvojih pokreta, iza providnih zavesa popodneva;
Tako te više ne prepoznajem izvan pamćenja
Koje te predaje meni, i tako sve teže krotim
Struju vremena što ne prođe kroz tebe, kroz blagi metal
Tvoje krvi;

Ako se menjaš, menjam se sigurno i ja,
I s nama taj svet sagrađen oko jednog trenutka
Kao plod oko koštice, satkan od nestvarnog mesa
Što ima ukus munje, ukus prašine, ukus godina,
Ukus snega rastopljenog na plamenu tvoje kože.

Već godinama znam da nestajemo zajedno;
Ti progorena zvezdom moga sećanja, izvan koje
Sve manje te ima, ja lepo rasturen u tebi,
U svim popodnevima, u svim sobama, u svim danima,
U svemu što puni te polako, kao pesak
Postelju reke;
i taj naš trenutak
Traje duže od tuđe smrti.

MESTA KOJA VOLIMO

Mesta koja volimo postoje samo po nama,
Razoren prostor samo je privid u stalnom vremenu,
Mesta koja volimo ne možemo napustiti,
Mesta koja volimo zajedno, zajedno, zajedno,
Pa zar je ova soba soba ili je zagrljaj,
I šta je pod prozorom; ulica ili godine?
A prozor, to je samo otisak prve kiše
Koju smo razumeli koja se stalno ponavlja,
I ovaj zid ne međi sobu, nego možda noć
U kojoj sin se pokrenu u krvi tvojoj zaspaloj,
Sin kao leptir od plamena u sobi tvojih ogledala,
Noć kad si bila uplašena od svoje svetlosti,
I ova vrata vode u bilo koje popodne
Koje ih nadživljuje, zauvek naseljeno
Običnim tvojim kretnjama, kada si ulazila,
Kao vatra u bakar, u moje jedino pamćenje;
Kad odeš, prostor za tobom sklapa se kao voda,
Nemoj se osvrtati: ničeg van tebe nema,
Prostor je samo vreme na drugi način vidljivo,
Mesta koja volimo ne možemo napustiti.

BEOGRAD **

U svakoj zori ima tvoje vatre,
Pepela tvoga na dnu svakog veka;
Svaka oluja hoće da te satre,
Najlepše čudo na stavama reka.

Beograd, svetlost vetrova nad vodom,
Beograd, bašta, rasadnik plamena,
Beograd, ljubav grada sa slobodom,
Beograd, prkos uspravnog kamena.

Počinješ tamo gde se požar gasi
I tvom početku nije bilo kraja,
No ljubav koja vremenom se glasi
U slova tvoga imena se spaja.

Beograd, ljubav grada sa slobodom,
Beograd, klica sledećeg proleća,
Beograd, svetlost vetrova nad vodom,
Beograd, uporna ljubav stoleća.

POVODOM VODE (3)

Talas: nabor vetra otisnut u kalup.
Roj slika obnovljen u peni
Bezvremeno — talas što u sebi nosi
Pokret krila u zglobu, prvo oko
I treptaj onog poslednjeg:
dovoljno je
Zagnjuriti se da rastvori se privid,
Umiju oči bojom prve zore
I zaplaču, vidovite.
Šta da mesiš
Od ilovače, ako vlage nema,
Bože bezimeni? Ko čuje žeđ mrtvih,
Suvi jezik, pucketanje plamena
U grobu neprelivenom?
Glas iz pustinje
Obrasta u perje, krik ptice šestari
Iznad ledenih bregova: tvrd je san vode
Koja zastane na putu —

Kao suza krhka je ta šarka,
Taj zglob u kojem slika pokreće se
Od pamtiveka do kraja i natrag.
Prosto jutro, kad sva su lica bogova slična,
U jetkom praskozorju, svirepa, nepomična,
Jednako mokra od tuđih suza, zelena od plesni,
U osmehu što otkriva naoružane desni,

Jutro bez namere, o zubati zidovi sobe
Iz koje treba da pođem, običan, među ljude,
Da nastavim davne nedovršene seobe
U stvari što kao zvezde zbunjuju prisustvom,

Jutro bez milosrđa, glas kiše na prozoru, studen
I ljubičast, pokreti okovani iskustvom;
Svakog sam jutra slabiji a bogovi se smeše

Zubatim osmehom; oni su isti, a mene je sve manje,
A njihova prokleta snaga je samo moje neznanje,
Moj zaborav, uboga krv, oči i ruke što greše.