Otkrica u Suncevom sistemu
do teleskopa



Stari narodi su imali mutnu i sasvim iskrivljenu predstavu o nebeskom prostranstvu i telima u njemu. Bio je to skup religioznih verovanja pomesan sa nesto cinjenica do kojih se doslo posmatranjem. Haldejci su znali za neke Meseceve revolucije i umeli su da predvide pomracenje Sunca. Kao odlicni osmatraci zapazili su medju zvezdama stajacicama pet njih koje su se kretale. Kasnije ce Grci ove zvezde nazvati lutajucim zvezdama, tj. planetama.

Grci su prvi koji su pokusali da otkriju sustinu stvari na naucnoj osnovi. Anaksagora je smatrao da na Mesecu kao i na Zemlji postoje planine i doline. Aristotel je izneo niz cvrstih dokaza da je Zemlja u centru svemira i da se nebeska tela oko nje obrcu (geocentricni model svemira). Njegova logika je medjutim pocivala na netacnim cinjenicama, pa je i rezultat bio pogresan. Aristarh je opet utvrdio da je Sunce vece od Zemlje i iz toga zakljucio da se Zemlja krece oko Sunca. Ipak u starom veku vladao je Ptolomejov geocentricni sistem sveta.

Sve do XVII veka univerzum se sastojao od zvezda, Sunca, Meseca i pet planeta. To su bili Merkur, Venera, Mars, Jupiter i Saturn. Uz Zemlju bilo je znaci sedam poznatih tela.

Teleskopska era

XVII vek

U razvoju ljudske misli sedamnaesti vek je bio prelomni. U tom veku ljudi su poceli drugacije da misla. Okoncavalo se doba velikih geografskih otkrica, u umetnosti, u nauci i filozofiji zavladali su neki novi pogledi na svet. Astonomija je tom novom trendu dala svoj valiki doprinos. Na samom pocetku veka Galeleo Galilej (1564-1642) je poceo da koristi durbin za osmatranja. Otkrio je na Mesecu brda i doline sto je protivrecilo ucenju crkvene nauke da su sva nebeska tela savrseno glatke kugle. Sta vise oko Jupitera je uocio cetiri meseca [Jupiterovi sateliti] sto je znacilo da Zemlja nije u povlascenom polozaju, da nije centar oko koga se sve u vasioni okrece itd. Sa Keplerom i njegovim zakonima kretanja planeta dokazana ispravnost Kopernikovog helicentricnog sistema. Tako je pocelo doba moderne astronomije.



U tom 17. veku broj poznatih tela Suncevog sistema povecao se za devet. I sva otkrivena bila su sateliti (prva cetiri pripadaju Jupiteru, a ostali Saturnu).


   Callisto   1610.   Galileo
   Europa     1610.   Galileo
   Ganymede   1610.   Galileo
   Io         1610.   Galileo
   Titan      1655.   Huygens
   Iapetus    1671.   Cassini
   Rhea       1672.   Cassini
   Dione      1684.   Cassini
   Tethys     1684.   Cassini

Ukupno to je 17 poznatih tela.

XVIII vek



U ovom veku teleskopi su se usavrsavali. Bili su sve mocniji i davali su sve bolju sliku. Ipak na nebu je otkriveno samo pet novih tela: jedna planeta i cetiri njena satelita. Sva pripadaju Herselu.


     Uranus     1781.   Herschel
   Oberon     1787.   Herschel
   Titania    1787.   Herschel
   Enceladus  1789.   Herschel
   Mimas      1789.   Herschel


U 18. veku bilo je poznato ukupno 22 tela (komete nisu u ovom racunu uzete u obzir)

XIX vek

Naoruzani sve boljim teleskopima i sve vecim znanjem u 19. veku astronomi otkrivaju sve vise nebeskih tela. U tom veku je otkriven prvi asteroid na mestu na kome se tragalo za novom planetom. Do kraja veka pronadjeno je ukupno 464 asteroida. Od velikih tela otkrivena je jedna planeta i osam satelita.


Neptune 1846. Adams, Le Verrier
Triton 1846. Lassell
Hyperion 1848. Bond
Ariel 1851. Lassell
Umbriel 1851. Lassell
Phobos 1877. Hall
Deimos 1877. Hall
Amalthea 1892. Barnard
Phoebe 1898. Pickering

Suncev sistem je (ne racunajuci komete i asteroide) brojao 31 telo.

Era astronautike

XX vek

Ovo je čudesan vek. U njemu su se vodila dva najveća rata u istoriji planete (i u ostalom celog Suncevog sistema), izginulo je desetine miliona ljudi, a razoreno i unisteno pola sveta. Ipak, u tom veku pocinje fantastican razvoj nauke. Postavljene su teorije relativnosti, otkrivene su crne rupe. (Koji vek ranije zbog mnogo manjih stvari islo se na lomacu:). Izgradjeni su najmocniji teleskopi koji su mogli da vide skoro do samog kraja svemira. I Suncev sistem je poceo sistematski da se istrazuje. Velika geografska otkrica sa Zemlje prenela su se u Suncev sistem. Male svemirske sonde poslate su u sve delove sistema da snime i pokupe podatke o planetama, satelitima i svemu sto na svom putu zateknu.


U 20-tom veku otkriveno je preko 40 novih velikih tela i vise hiljada kometa i asteroida.

Himalia 1904. Perrine
Elara 1905. Perrine
Pasiphae 1908. Melotte
Sinope 1914. Nicholson
Pluto 1930. Tombaugh
Carme 1938. Nicholson
Lysithea 1938. Nicholson
Miranda 1948. Kuiper
Nereid 1949. Kuiper
Ananke 1951. Nicholson
Janus 1966. Dollfus
Leda 1974. Kowal
Charon 1978. Christy
Adrastea 1979. Jewitt
Metis 1979. Synnott
Thebe 1979. Synnott
Epimetheus 1980. Walker
Atlas 1980. Terrile
Calypso 1980. Pascu et. al.
Helene 1980. Laques et. al.
Pandora 1980. Collins et. al.
Prometheus 1980. Collins et. al.
Telesto 1980. Reitsema et. al.
Puck 1985. Voyager 2
Belinda 1986. Voyager 2
Bianca 1986. Voyager 2
Cordelia 1986. Voyager 2
Cressida 1986. Voyager 2
Desdemona 1986. Voyager 2
Juliet 1986. Voyager 2
Ophelia 1986. Voyager 2
Portia 1986. Voyager 2
Rosalind 1986. Voyager 2
Despina 1989. Voyager 2
Galatea 1989. Voyager 2
Larissa 1989. Voyager 2
Naiad 1989. Voyager 2
Proteus 1989. Voyager 2
Thalassa 1989. Voyager 2
Pan 1990. Showalter
Caliban 1997. Gladman et al
Sycorax 1997. Nicholson et al
1986 U 10 1999. Karkoschka et al
Prospero 1999. Holman et al
Setebos 1999. Kavelaars et al
Stephano 1999. Gladman et al




* Tabele su preuzete sa:seds.org