BUČINA


BUČINA, stari muzički instrument od tikve, kojoj se odreže vršak na vratu i donja polovina, a sadržina se odstrani. Na vrhu vrata je usnik, u koji pastir utisne usne i snažno duva, da usne zatitraju; tada se u cevi bučine razvije opor i snažan ton, kojim se daje znak za polazak stada ili krda na pašu, kao i za povratak kući. Izrađuje se u Sremu i istočnoj Slavoniji.

NJENJARE

Srbi koji žive u Mokadu, Lurevu i Siget Sentmartonu, selima u Mađarskoj na dunavskom ostrvu Čepelu, očuvali su njenjare, drevni narodni muzički instrument. Ponekad se uz zvuke njenjara vesele na kućnim zabavama. Njenjare nazivaju još i kobilina glava i slepačka violina. U njih su u prohujalim vremenima svirali muzikanti po pustarskim čardama između Kečkemeta i Segedina, a gotovo na svakom salašu u severnom Potisju bile su po jedne njenjare.

Njenjare su komplikovan instrument. Niti su tambure, a nisu ni violina. Nalikuju kobilinoj glavi. Imaju žice kao violina, a umesto gudala muzikant okreće ručicom točkić koji dodiruje žice. Na telu njenjara umesto dirki su drveni čepovi-klapne. Točkić, žice i klapne proizvode zvuke "nje-nja-nje-nja", pa otuda naziv njenjare. Nazivaju ih i slepačka violina. U prošlosti su slepi ljudi s njenjarama obilazili panonske salaše. Njih je obično vodila devojčica. Svirali su za komad hleba, parče slanine ili za novac. Niko ih nije odbijao, jer su slepi njenjaraši imali i magijsku ulogu. Oni bi posle svirke u kokošinjcu štapom dodirivali živinu po turu "da nosi više jaja", obilazili bi s njenjarama oko salaša da rasteraju nečastive, ili bi nožem u kuhinji prekrstili šolju s mlekom "da neko kravama iz vimena 'ne ukrade' mleko". Salašari su verovali da slepi njenjaraši donose sreću. Njenjarama je svirano pastirima, čikošima i bećarima na pustarskim čardama, ali su one u panonskim krajevima uglavnom bile salašarski instrument. Na udaljenim salašima njenjare su svirale zimi prilikom veselja, svinjokolja i kad dođu komšije da probaju novo vino. Za izradu tela njenjare koristim orahovo drvo i jelovinu, a točkić pravim od divlje kruške, jer ima tvrdo i gusto stablo. Evo, pogledajte njenjare. Zaista liče na glavu kobile. Zna se da su Rusi od konjske lobanje pravili balalajke... Ja i moji sinovi Mišika i Jančika smo jedini svirači na njenjarama u našoj zemlji. Ali omladina, mladi muzičari i školska deca, vraćaju se etnomuzici.

Janoš Vrabel iz Čoke

SOPILA


Sopila (sopela), narodni muzicki instrument tipa oboa. Sopila je ostatak starog evropskog instrumenta chalumeau, sopranskog instrumenta kojemu su glavne znacajke dvostruk jezicak u pisku i cunjasta duplja duz citavog tela. Chalumeau je nestao iz evropske muzicke prakse vec oko 1700; umesto njega pocela se upotrebljavati mnogo razvijenija oboa. Starinski salmaj ostao je u rukama samoukih puckih sviraca tek tu i tamo u Evropi...

Redovno nastupaju po dva sopca: jedan sope u "malu", a drugi u "velu" sopilu. One se razlikuju samo po velicini. Sastoje se od cetiri dela: piska, spuleta, prebivalice i krila. Pisak se sastoji od dva lista sasvim tanke otesane trske; kod male sopile dugacak je oko 3 cm, a kod vele oko 4 cm. Spulet je valjkasti drven stubic, siri na gornjem kraju... Prebiralica je glavna cev sopile. Ima cunjastu duplju. Na donjem je kraju prebiralice manji izdanak, kojim se prebiralica usadjuje u krilo. Na prebiralici je sest rupica za prebiranje; nalaze se u podjednakim razmacima od oko 2,6 cm. Na "veloj" sopili razmestene su u dve skupine po tri; razmak je izmedju rupica oko 3 cm, a razmak izmedju obe skupine oko 6,5 cm. Na sopilama je, sa strane, jos i skulica za ravnjanje glasa, tzv. oduhe. Prebiralica na maloj sopili duga je oko 28 cm, a prebiralica na veloj oko 38 cm.



B. S.tekst riznica srpska