Naši legendarni golmani

Najpopularniji golman predratnog BSK-a bio je mađar Lajoš Šenfeld - Tuško. Došao je iz Segeda kao izučeni pekar u Beograd 1922. godine jer je prethodno bio oduševljen BSK-om kada je kao njegov gost igrao na turneji po Dalmaciji i Hercegovini. Bio je za glavu niži od ostalih igrača ali sa dugim rukama do kolena. Bacao se neustrašivo u noge protivničkih napadača, ali bi se isto tako peo na prečku gola i sedeći na njoj pokazivao nadmoć svog tima. Bacanje u noge mu je došlo glave kada je 1924. godine dobio udarac u slabinu od igrača reprezentacije Donje Austrije. Prenet je u bolnicu ali operacija nije uspela. Na njegovu sahranu sjatilo se, bez preterivanja, pola Beograda.



Lajoš Šenfeld - Tuško

Tuška je na golu nasledio šaljivdžija Ilić - Beli koji je došao u Beograd iz Šapca. Prilikom gostovanja BSK-a u Atini dosuđen je penal za Panatenaikos. Grci dugo nisu mogli da se slože ko će da izvede penal. Na kraju je Ilić ušao među grke i izvukao jednog igrača i rekao mu:"'Ajde ti pucaj!", a našim igračima je rekao: "Ovaj ima krive noge - promašiće". I zaista, ovaj je pucao preko gola.
Iliću pripisuju i jednu neumesnu studentsku dosetku. Kada bi mu ponestalo novca za bioskop otišao bi na sahranu njemu nepoznate osobe, bacio bi šaku zemlje u raku na kovčeg i rekao: "Neka ti je laka zemlja iako si mi ostao dužan 100 dinara". Na to bi se tu našao neki rođak i izmirio lažni dug.

 

Ilića je nasledio na golu rumun Laki, pa "Švaba" Gligorijević koji je stekao simpatije mnogih gledalaca jer je držao flašu rakije iza stative da bi nazdravio golu BSK-a.


  

Nakon “Švabe” na gol je stao Stojanović "Šecerko" koji je 1930. išao u Urugvaj kao rezerva, potom Otto Gazzari - Italijan došao iz Hajduka, pa Glazer iz Osječke Slavije. Franja Glazer je po nekim savremenicima bio cak bolji i elastičniji od Beare.
Glazer je imao nesrecu da je igrajući se sa fudbalerima leti na Adi gurnuo u Savu Stokica (mladjeg) iz "Jugoslavije" jer nije znao da je ovaj neplivac, i ovaj se udavio.



Otišao je u sezoni 1937/38 u Gradjanski, a došao je Mrkušic iz Hajduka. On je bio predmet rasprava jer je kao grmalj počeo da intervenise u stilu beka, a ne da čeka šut na gol liniji kako su dotada igrali svi golmani. Nazvali su ga "treći bek". Ljuba Vukadinović je takvu igru kritikovao u Politici. Degazirao je do samog protivničkog šesnaesterca. Postao je reprezentativac pred rat i nastavio da bude i posle rata u Zvezdi.

Posle rata prvi značajan golman BSK-a bio je Dušan Cvetković. Bio je kao reprezentativna rezerva Beari u (navodno) čuvenom olimpijskom timu iz 1952. godine. 1953. je došao Radenković iz Zvezdinog podmlatka, pa su se njih dvojica nekoliko godina smenjivali na golu. Radenković je bio predmet rasprava. Neki su tvrdili da je najtalentovaniji golman u državi, drugi su jako zamerali što nepotrebno pravi parade radi publike i tako ponekad prima golove. Bio je preteča Kolumbijca Igite jer je išao da dribla protivničkog napadača. Bio je golman olimpijske reprezentacije 1956. godine. Kao sin popularnog predratnog pevača šlagera Raše Radenkovića zabavljao je pevajuči šlagere ostale igrače prilikom putovanja. Ostao je u OFK-u sve do odlaska u Nemačku kada je bilo odobreno igračima da idu u inostranstvo. Tamo je postao najpopularniji golman Bundeslige - čuveni Radi iz Minhena 1860. Snimio je kao pevač i jednu zapaženu ploču, a po završetku karijere je postao uspešan biznismen.



Perica Radenković

Srboljub Krivokuća je došao iz Zvezde (preko sezone u Vojvodini) nezadovoljan statusom rezerve Beari u klubu. Nije bio parader nego je, naprotiv, bio cenjen po svom izlasku sa gola u susret napadaču skraćujući ugao i uglavnom tako izlazio kao pobednik. Branio je na Svetskom Prvenstvu 1958.



Po njegovom povratku u Zvezdu bio je kratak vakum na mestu golmana gde se više njih smenjivalo do dolaska Blagoja Vidinića iz Beogradskog Radničkog koji je bio ispao iz lige. Vidinić je već od ranije bio reprezentativni golman. Branio je na prvom prvenstvu Evrope i na olimpijadi 1960. Kao visok i elastičan golman njegove su bile visoke lopte, a mali problem su mu predstavljale lopte po zemlji u ugao. Sa njim na golu OFK je imao verovatno najbolji tim u istoriji kluba kada je bio vice-šampion i učesnik Kupa pobednika kupova.

O našim legendarnim bekovima...

Prvi značajan bek početkom dvadesetih godina je bio Kika Popović, kasnije važan sportski funkcioner. Trčao je bos po šljaci 100 metara za 11 sekundi i bio rekorder. Nisu se merile onda desetinke. Tako je impresionirao gledaoce kada bi prvo propustio protivničko krilo sa loptom pa bi ga onda prestigao i oduzeo loptu. Kiku je nasledio Mića Mitrović kome je kao detetu promrzla noga pa je imao dve nejednake noge kao Garinča. On je igrao u Francuskoj 1929-1934. pa se vratio u BSK. Moj komšija g.Perović je bio sa njim kum i hvalio ga je kao svetskog čoveka. Mića je posle fudbalske karijere živeo i umro u Splitu. Posle Mitrovića najduže su bekovi bili Radovanović, Tošić i Petković - Kepa (stric poznatog poslastičara, pozorišnog režisera i vlasnika muzeja automobila Brace Petkovića). Posle promene sistema igre bekovski par su činili stameni reprezentativac Dubac iz Osijeka i brzi Stoiljković iz Leskovca.



Ernest Dubac

Posle rata kapiten Metalca i BSK-a je bio Gaša Filipović. Igrao je za vreme rata u SK 1913 a posle je kao član partije bio uticajan u klubu. Interesantan je bio nestandardni bek Vlada Odanović, student veterine i honorarni novinar. On je jedini iz cele lige bio u stanju da pročita i zaustavi reprezentativca Zebeca. Kada je Zebec bio levo krilo Odanović je bio desni bek, a kada je Zebec bio centarfor Odanović je bio centarhalf. Predlagali su mu u šali da postane centarfor kada je Zebec postao centarhalf. Dve i po sezone desni bek je bio rezervni bek C.Zvezde (pre i posle BSK-a) Stojanović zvani Mita Ubica koji je kosio protivnička krila. Otišao je u Australiju da živi. Najbolji bek je bio reprezentativac Šijaković koji je prethodno igrao kratko vreme kao krilo i polutka i u Partizanu i u Zvezdi. U prvo vreme u BSK-u je bio desno i levo krilo, a onda je 1956 premešten na beka gde se afirmisao. Igrao je na Svetskom prvenstvu 1958 kao bek. U Čileu 1962. je nastupio po nuždi kao desno krilo mada je u OFK-u bio centarhalf iako nije bio visok. Imao je kondiciju za dve utakmice i bio brz. Umeo je da iznese loptu iz šesnaesterca i prenese u protivničku polovinu. Sam je bio lepog izgleda a oženio se sa mis Makarske.



Vasilije Šijaković

Legendarni halfovi

Prvi centarhalf BSK-a bio je Dušan Milošević koji je bio i prvi srpski olimpijac. Trčao je 100 metara na olimpijadi 1912. Tvrdio je da je on doneo iz Berlina na poklon klubu prve dresove. Mileta Nedić je tvrdio da je on prethodno izabrao da budu plavo-bele boje dresova jer su to bile boje njegovog koledža Šatlen u Ženevi. Prvi značajni centarhalf izabran za to odgovorno mesto, jer bio najbolji tehničar generacije sa početka dvadesetih godina, bio je Nikola Simić. Toliko je voleo BSK da je imao želju da ga kad umre sahrane na centru igrališta.

U drugoj polovini dvadesetih čuvena je bila tzv. "inžinjerska half linija" pošto su sva trojica bili inženjeri različitih profila - Arsenijević, Marinković, Đorđević. Mikica Arsenijević je bio profesor univerziteta i savezni kapiten (selektor) posle rata, Sava Marinković je prešao u SK Jugoslaviju i bio konstruktor prvih beogradskih reflektora na stadionu, a Ljubiša Đorđević je pred kraj rata otišao u četnike i bio streljan od strane partizana. Za razliku od Đorđevića prethodna dvojica su se lepo uklopila u novo komunističko vreme.



Milorad Mikica Arsenijević

Marinkovića je nasledio oštri beskrupulozni Iva Stevović koji je umeo da ponižava slabe protivnike. Jednom je izuo za vreme utakmice kopačke i igrao nadalje bosonog jer protivnici "nemaju pojma sa futbalom". Umesto Đorđevića došao je Gustav Lehner iz Osijeka, po mnogima najbolji half predratne Jugoslavije, koji je po potrebi mogao uspešno da igra i centarhalfa. Kada se promenio W sistem u WM Stevovića je zamenio u novoj ulozi tzv. "policajca" Prvoslav Dragićević. Svi pomenuti su bili dugogodišnji reprezentativci.



Gustav Lehner

Posle rata BSK je dobio iz sopstvenog podmlatka solidne krilne halfove Davidovića, Tasića, Pericu Đorđevića i Kranjčića. Sreten Davidović je dobio nadimak Čik po podsećanju na Čajkovskog. Proslavio se u finalu Kupa 1953 kada je u ulozi "flastera" stavio Vukasa "u džep". Posle vojske nije povratio staru formu. Karijeru je završio u Karlovcu. Laza Tasić je prešao 1954. u C.Zvezdu kada su mu bile zatrebale pare za ženidbu i tamo je dobio nadimak "Šljivka" zbog svojih vansportskih sklonosti. Ćane Đorđević je ostao veran klubu do kraja karijere, a brzi Kranjčić je otišao u Partizan gde se ugasio. Problem dobrog centarhalfa je rešen kada je sa beka premešten Zdravko Juričko koji je došao 1953. iz Hajduka. Juričko je završio karijeru u Švajcarskoj i posle živeo u Splitu. Na mesto Jurička prebačen je sa mesta beka Šijaković koji je bio i najbolji posleratni centarhalf.



Zdravko Juričko

Nova dobra half linija je formirana u sastavu Marić, Šijaković, Antić. Visoki brkati Dragoljub Marić iz Užica nazvan "Pukovnik" imao je problem sa povredama u zenitu karijere, dok je kapiten i reprezentativac Sava Antić (BSK-ov Rajko Mitić) u poznijim igračkim godinama prebačen nazad iz navale. Kada je Šijaković otišao u Francusku a Antić prestao da igra, nova solidna half linija je izgledala Marić, B.Krivokuća, Gugleta.



Dragan Gugleta

Legendarna krila

Bora Vasiljević - Ikiš bio je desno krilo sa početka dvadesetih godina. Ušao je u istoriju svetskog fudbala kao prvi igrač koji je na jednoj utakmici u svetu postigao direktan gol iz kornera. Pravilo koje je to dopuštalo doneto je dan pre te utakmice tako da ni sam sudija nije bio obavešten jer je imao prvobitnu nameru da poništi taj gol. Do njega je igrao Nikola Simić polutku, mada je on mogao da igra sve pozicije kao najbolji tehničar. Posle Vasiljevića na desno krilo prvo je došao Moša, pa onda Tirnanić, a Moša je prešao na polutku.



Blagoje Moša Marjanović

Činili su najpopularniji fudbalski tandem u istoriji Beograda. Tirke je vodio loptu precizno po samoj aut liniji. Moša je bio lukav kod primanja lopte, mada nije bio jak i brz, i dolazio je lako u poziciju za davanje gola. Umeo je često da postigne gol i iz slobonog udarca. Hrvati su više cenili kao golgetera Hitreca iz HAŠK-a, ali je sigurno da je Moša bio najpopularniji ako ne bolji. Isto važi za levo krilo Gilera iz Gradjanskog u odnosu na Tirketa. Tirke je pred rat otišao iz BSK-a, a posle rata je dugo bio selektor reprezentacije. Moša je takođe napustio BSK posle promene sistema igre, a posle rata je igrao kratko za Dinamo iz Pančeva gde su mu kasnije podigli česmu u čast ispred stadiona.



Aleksandar Tirke Tirnanić

Glišović je nasledio Tirnanića na desnom krilu prebacivši se sa levog krila, ali više nije hteo nikad da se slika sa timom da ga ne bije baksuz. Tako je manjkao igrač na slikama tima. Glišović je bio i talentovan novinar. Iskreno priznavši posleratnim vlastima da ne može da se adaptira na novo vreme pustili su ga da legalno emigrira. Umro je u Americi gde je radio kao trener i napisao nekoliko knjiga o fudbalu.



Svetislav Glišović

Na prelasku iz dvadesetih u tridesete godine na levom krilu istaknti talenat je bio Lala Najdanović koji je igrao u Urugvaju na SP 1930. Karijera mu je rano prekinuta kada je slomio nogu, i na njegovo mesto došao je Glišović.

Posle rata na krilu je igrao i bio kapiten (posle Filipovića) Bata-Aca Panić zvani Parać. Imao je čelične noge. Kada bi neki protivnički igrač išao grubo na nekog BSK-ovca Panić bi zamenio mesto sa ugroženim BSK-ovcem, i onda bi taj protivnički igrač rizikovao povredu pa bi se smirio. Levo krilo igrao je najbrži u timu Sreta Begovac koji je zbog bolesti dugo pauzirao i bio onda funkcioner u klubu. Vratio se na kratko u tim kao bek 1956. Bio je toliko brz da su mu savetovali u šali da kad izvede korner trči po loptu u šesnaesterac.

Smatrali su neki fudbalski stručnjaci da su Skoblar i Samardžić najbolji tandem krila u Evropi, ako ne i šire. O njima sam već napisao ranije tako da nema potrebe ponavljati.



Spasoje Paja Samardzić

Njihov ugledni saigrač u navali bio je veliki dribler, ali po potrebi i golgeter, sa srozanim štucnama Sreten Banović. Igrao levu polutku i levo krilo ali je bio poklonik noćnog života pa nije iskoristio maksimalno svoj potencijal. Otišao je u inostranstvo iz razloga pacifizma i to u mirno vreme.

Polutke i centarforovi

Na mestu polutke i centarfora u ranim dvadesetim isticao se Andrica Kojić, ali najveću slavu kroz tridesete godine pa i posle postigli su reprezentativci Đokica Vujadinović i Vojin Božović - Škoba. Vujadinović nikada nije bio profesionalac, ni kada je BSK postao prvi profesionalni klub Jugoslavije, jer je radio u banci. Nastavio je da radi u banci i posle rata kada je bio najpre trener podmlatka BSK-a sa kojim je bio prvak države 1951, a posle član stručnog štaba prvog tima zajedno sa Mošom i Božovićem. Dok je Vujadinović bio zapažen po jakom šutu, Božović je bio dribler prve klase. U driblanju je i preterivao i pravio neke jedinstvene mangupluke. Tako je jednom predriblovao celu odbranu i golmana protivničkog tima, došao do gol linije i šutnuo namerno pored gola. Zamalo da dobije batine od saigrača! Božović je igrao za vreme rata, dok je Vujadinović bio u zarobljeništvu. Posle rata Božović je kratko igrao za Budućnost, a imao je problema u vreme informbiroa kada su ga spasli ljudi iz Partizana da ne zaglavi.



Vojin Božović - Škoba

U senci ove dvojice ostali su nekako njihovi prethodnici Baja Dragićević, Ivica Bek i Kuzman Sotirović. Baja je bio majstor drop-kika ali kada bi lopta padala u baru na terenu on bi se izmakao da ga ne poprska. Bek i Sotirović su otišli u Francusku, a Baja u SK Jugoslaviju. Bek je kao član francuskog kluba "Set" igrao 1930. na SP za Jugoslaviju i bio najbolji strelac tima. Iako poreklom Nemac, Bek je u vreme rata bio istaknuti član francuskog pokreta otpora.





Ivica Bek i Kuzman Sotirović

Ne treba ispustiti popularnog tehnički potkovanog Svetislava Valjarevića koji je bio po profesiji oficir jugoslovenske vojske, a došao je u BSK premeštajem iz zagrebačke Konkordije. Ubitačna navala pred rat sa kojom je BSK igrao u SE kupu, tada najjačem klubskom takmičenju na svetu, i dospeo do polufinala bila je Glišović, Valjarević, Božović, Vujadinović, Nikolić.



Svetislav Valjarević

Ratna navala je dobila igrače podmlatka: Boba Mihajlović (kasnije u Partizanu), Rajko Mitić, Kosta Tomašević - Burence (oba u C.Zvezdi), Božović, Nikolić.



Kosta Tomašević

Zbog manje konkurencije usled raspada države u ratno vreme BSK je bio preterano dominantan u Srbiji, a međunarodnih utakmica nije bilo. Bilo je nagađanja da je za vreme rata u Beogradu odigrana utakmica bez prisustva publike iz bezbednosnih razloga BSK - Šalke 04, ali mi je to demantovao tadašnji bek BSK-a Branko Stanković (kasnije igrao u C.Zvezdi).

Brat Moše Marjanovića, Nikola-Grba bio je izraziti tehnicar nekorpulentne građe. Iako je bio često u senci nekog drugog centarfora ostao je u svežijem sećanju navijača zbog dugog staža u BSK-u. Bio je posle rata i zapažen trener mada je radio kao službenik vodovoda.

Posleratni navalni trio je bio vrlo efikasan: Cale Jocić, Predrag Marković - Pop (sin sveštenika voždovačke crkve), Sava Antić. Svi su u različita vremana igrali ponekad za reprezentaciju. Mošina taktika kao trenera je bila da se brzo postigne gol, a onda da se čekaju uspešni kontranapadi. Jocić je bio najbolji strelac prvenstva 1952., a Marković 1954-55. Jocić je 1953. pogrešio kad je otišao u Partizan da zameni bolesnog Milutinovića jer su od njega tamo tražili da trči, a u BSK-u su drugi trčali da bi on dao gol. Jocić se vratio u BSK u sezoni ispadanja iz lige i promene imena, i bio opet najbolji strelac tima. Antić je tada služio vojsku u Zagrebu. Isto tako je pogrešio i Marković prelaskom u C.Zvezdu 1956. posle čega je njegova karijera išla brzo silaznom putanjom do podsaveza. Antić promućurno nije nikako prihvatao ponude ni Partizana dok je bio u vojsci, ni Zvezde odakle je i došao u BSK, pa ni darežljive zagrebačke Lokomotive.

Toma Kaloperović, dete podmlatka BSK-a kao i Jocić i Marković, je menjao mesta u timu - polutka, half, pa po nuždi i levo krilo. Bio je sin imućnog oca i nabavio je bele kopačke da izazove zavist drugara. Božović ga je zvao "bistro seljače sa Umke". Bio je određen da izvodi penale. On nije odoleo generalima iz Partizana kada je bio u vojsci 1955. mada ga je kasnije bio glas da je veliki partizanovac.



Tomislav Kaloperović

Godine 1955. u BSK je došao već u zrelim godinama Živko-Buša Josić iz Obrenovca. Brzo se istakao kao golgeter, bolji te godine i od Markovića, i postao B reprezentativac. U OFK-u je kasnije po potrebi igrao i povučenije dok su napred bili Vladan Mladenović - Šerpica (moj daljni rođak) i Skoblar.

Solidan je bio Mile Popov kao polutka i half, koji je kao malo sporiji u trčanju driblao "na petparcu" i umeo da proturi loptu i napravi šansu. Srđan Čebinac je došao iz Partizana kao talentovani centarfor reprezentativnog potencijala koji tamo nije našao svoje mesto, ali taj potencijal nije nikad bio iskorišćen. Ipak bio je od malena partizanovac.

Put Miloša Milutinovića, po mnogima naboljeg srpskog fudbalera, bio je neobičan. Duže vreme je bio pri OFK-u a igrao kratko. Kada je hteo da ode iz Partizana i dođe u OFK poslali su ga hitno u vojsku. Došao iz vojske, razboleo se, operisan na plućima u Nemačkoj, igrao u Nemačkoj i Francuskoj, došao za šefa u OFK, otišao, vratio se i zaigrao na kraju karijere za OFK.



Miloš Milutinović

Petković, Santrač i golman Borota su igrači iz poslednje generacije jakog OFK-a šampionskog potencijala. Njih znaju i sadašnje generacije navijača. Svi su bili reprezentativci, doduše Santrač na jedvite jade iako je bio rekorder golgeter prvenstava. Santrač i Borota su otišli u Partizan dok je Petković ostao do danas veran klubu.





Ilija Petković i Slobodan Santrač

Borota je kasnije bio uspešan kao golman Čelzija, a i kao slikar. Ovoj generaciji pripadaju Gugleta i Stepanović kao vrhunsku igrači i reprezentativci. Možda i najbolji na svojim pozicijama u klubu. Gugleta je ostao OFK-ovac, a Stepanović koji se afirmisao kao trener u Nemačkoj čini se da naginje Crvenoj Zvezdi.

Ovo su bile pričice Miloša Krstića - Miše, profesionalnog dzez muzičara i edukatora, zaljubljenika u plavo - bele i Beograd, podelio je sa nama svoja sećanja i dokumentovane važne stvari i dogadjaje iz BSK istorije. Miša poseduje zavidnu arhivu, njegov rođak Boža Todorović "Budza" je bio jedan od osnivača BSK-a.

Pre 1945. godine:

Iz knjige: Čika Dačine Uspomene 1903 – 1953.

Kafana Braća Šumenković, koja se nalazila preko puta nekadašnjeg Trkališta, u zgradi koja i danas postoji na uglu Bulevara Revolucije i ulice Braće Nedića, jednog sunčanog letnjeg dana, 1911 godine, bila je prepuna ljudi... U njoj su toga dana mnogi istaknuti sportski radnici rešavali značajnu stvar – osnovali su novi klub, koji je imao da odigra tako veliku ulogu u istoriji našeg sporta, a naročito našeg futbala...
Ovu svečanu osnivačku skupštinu otvorio je bio jednim prigodnim govorom Jevrem – Ješa – Pantelić, publicista. Pošto su bile obavljene potrebne prethodne radnje, izabrana je bila i prva uprava kluba: za pretsednika – Andra Jović, za potpredsednika – ja, za sekretara – Dušan Milošević, za blagajnika – Ekert, a za ekonoma – Boško Todorović. Posle izbora ove prve klupske uprave, pošto je izglasala pravila kluba, skupština je donela odluku da klupsko igralište bude podignuto na ustupljenom opštinskom terenu na nekadašnjem Trkalištu, gde se danas nalazi Tehnička visoka škola. Zaduženje za ovaj posao, kao iženjeri, dobili smo bili pretsednik kluba i ja...
Međutim, potrebno je istaći da su se u onom vremenu futbalske utakmice odigravale samo o većim praznicima u toku godine, a ne kao sada – skoro svake nedelje, i da je 1912 godine izbio Balkansko – turski rat, zbog čega je za izvesno vreme bio zamro sportski život kod nas...



Čika Dača - za koga su govorili da se rodio sa bradom...

Deset genijalaca koji nisu igrali na Mundijalima

Autor: Daniel Bukumirović

Istorija fudbala prepuna je fantastičnih igrača koji zbog neuspeha reprezentacije nisu uspeli da odigraju nijedan meč na Svetskom kupu!



Neki velikani nisu igrali na Mundijalima jer prosto dolaze iz male zemlje u kojoj reprezentacija nema dovoljan kvalitet da prođe kvalifikacije, a neki od njih nisu imali sreće da imaju dovoljno dobre saigrače u svojoj generaciji...Neki pak, nisu igrali zbog povrede ili nedobijanja poziva u nacionalni tim.

Bilo kako bilo, ovi majstori fudbala nisu osetili draž Svetskog kupa!

1. Alfredo Di Stefano (Španija, Kolumbija i Argentina)

Iako se vodi kao jedan od najvećih igrača svih vremena, Di Stefano nikada nije zaigra na Mundijalu, iz krajnje bizarnih razloga. Njegova Argentina se nije kvalifikovala za Mundijal 1950.godine. Četiri godine kasnije nije mogao da nastupi zbog toga što je igrao u međuvremenu i za selekciju Kolumbije, a 1958.godine Španija, za koju je igrao u kvalifikacijama nije izborila mesto na Svetskom kupu! Svoju poslednju šansu da zaigra na najvećoj svetskoj smotri fudbala propustio je 1962.godine zbog povrede.

SLUČAJ RAMBO

Dejan Rambo Petković jedan je od najpoznatijih i najpriznatijih srpskih fudbalera u svetskom fudbalu u poslednjih 20 godina ali nikada nije igrao zvaničnu utakmicu za reprezentaciju svoje zemlje niti igrao na Mundijalu. Zbog toga je zaplakao na kraju karijere.



2. Erik Kantona (Francuska)

Francuski Virtuoz koji je plenio svojom ljudskom harizmom i elegenacijom na terenu devesetih godina u dresu Lids i Mančester Junajteda. Za pet sezona pod komandom Ser Aleksa Fergusona osvojio četiri titule u Premijer ligi. Za Junajted postigao ukupno 80 golova, od kojih su neki zauvek ušli na tv špice. Za nacionalni tim Francuske odigrao ukupno 45 utakmica i postigao 20 golova, ali je imao tu nesreću da je u njegovo doba Francuska bila van svetskog fudbalskog vrha. Trikolori nisu uspeli da se kvalifikuju za Mundijal 1994.godine a četiri godine kasnije njegovo mesto zauzeo je novi lider reprezentacije Zinedin Zidan, koji ih je odveo i do naslova svetskog prvaka. Povukao se prerano - 32.godini života.


3. Rajan Gigs (Vels)

Simbol Mančester Junajteda u eri Ser Aleksa Fergusona. Osvojio sve moguće titule, ali jedna je ostala nedosanjani san - Mundijal. Činjenica da dolazi iz male ostrvske zemlje, Velsa, sprečila ga je da "napadne" i vrh sveta kada je fudbal u pitanju. Igrao za Vels 68 puta i postigao 13 golova. Najbliži odlasku na Mundijal bio 1994.godine kada je Velsu nedostajala jedna pobeda u kvalifikacijama za plasman.

4. Džordž Best (Severna Irska)
5. Bernd Šuster (Nemačka)
6. Džordž Vea (Liberija)
7. Ian Raš (Vels)
8. Met Letisije (Engleska)
9. Nikolas Anjelka (Francuska)
10. Jari Litmanen (Finska)


mondo.