Posle drugog svetskog rata:

O bezbednosnim službama u upravama klubova...

...slusao sam price od tadasnjih insajdera kako su u svim upravama sportskih klubova posleratne Jugoslavije (osim u vojnom klubu Partizan) normalno bili ljudi iz UDB-e i policije. Policija se zvala tada "Milicija" jer je institucija policija nenarodna i kapitalisticka, a milicija je toboze narodna. Beogradski Radnicki je bio klub beogradske policije, dok su predsednici C.Zvezde bili visoki funkcioneri iz policije Srbije kao sto je bio Milic Bugarčić, pa je bio i Draza Markovic kasnije nazvan "jagnjece brigade", pa je opasni po zivot Krcun Penezic sastavljao tim (po recima Sekularca na TV). Tako su Srba Savic i njegov covek Gvozden Predojevic bili Rankovicevi ljudi, kao sto je bio i Ćeća Stefanovic u beogradskom Radnickom. Posle je, "kazu", ubacen u klub Srdan Andrejevic, koji je takodje bio iz tog "miljea" ali iz druge struje, da rovari protiv Savica. Kada je pao sa vlasti Rankovic, pao je i Srba Savic, a Andrejevic je kao pobednik posle jos dugo vukao konce, a neki sumnjaju da i danas vuce iz senke iako je stariji od Troje. Inace pokojni Savic je u svoje vreme bio u dugoj vezi sa tadasnjom popularnom pevacicom Nadom Knezevic.
Naizgled generali su imali sklonost ka glumicama i balerinama a policajci ka pevacicama.

Miša o nastanku OFK Beograda i promeni imena BSK

...u vreme od sredine 50-tih godina u upravu Partizana usli su i civili tzv. "genexovci" koji su bili navodno iz najveće spoljnotrgovinske firme "genex" na čelu sa Srbom Savićem, visokim funkcionerom db-a iliti policije. Treba znati da su spoljnotrgovinske firme iz kumunistickih zemalja bile i centri špijunaze u inostranstvu. Medjutim došlo je do raskola sa generalima u upravi Partizana i generali su oterali "genexovce" iz kluba. Medju pristalicama "genexovaca" bili su braća Milutinović i Boba Mihajlović, tako da je Miloš Milutinović odmah poslat u vojsku da ne bi otisao iz Partizana. Po tadasnjim propisima "genexovci" nisu mogli direktno preći iz jednog prvoligaškog kluba u drugi nego su otišli u nižerazrednu "Šumadiju-Trgovacki" pa su izdejstvovali fuziju sa BSK-om i promenili ime u OFK Beograd. Pojavila se prvo bojazan Šovinizma u vlasti da ce ako se klub preimenuje u "BSK Šumadija" to privući Zvezdine navijace. Zvezdini navijaci su hteli da veruju da je Zvezda narodni klub za razliku od Partizana, iako je predsednik zvezde uvek bio neko u funkciji republickog ministra policije. Postojale su i Čarsijske price da BSK privlaci reakcionare, da "smrdi" na staro predratno itd. Osim toga bila je odredjena "velika Četvorka' za osvajanje titula prvaka, a BSK se probio do drugog mesta i osvojio 2 kupa. Igračima BSK-a je kratko saopšteno posle jednog treninga da Beograd treba da ima prvoligaša sa imenom Beograd i niko nije ništa pitao. Prefiks OFK je dodat da bi klub konacno dobio svoj stadion - Omladinski. Do tada je BSK placao kiriju za korišcenje Zvezdinog stadiona pa bi ih Zvezda nekad i tužila za neizmirenje iste. Kada je Zvezdin stadion postao nepodoban za prvu ligu BSK je igrao na Partizanovom. Sa finansijske strane dolazak "genexovaca" se pozitivno odrazio na klub tako da niko od igraca vise nije odlazio u Zvezdu ili Partizan jer u periodu 1950-56 mogao se sastaviti jedan ceo tim Bskovaca koji je tamo presao. Povoljna atmosfera u klubu je narusena dolaskom trenera Milića kada su se počeli stvarati klanovi...

Dresove Bsk-a, sve sa grbom na njima, iz 1957-8 (kada je promenjeno ime u OFK) poklonili su Bulbudercu, kazao mi je Sreta Begovac. Ja sam i licno video kada je igrao Bulbuderac sa BASK-om krajem 60-tih.

Vicešampionske titule osvojene posle drugog svetskog rata

O vice-šampionima i osvajčima kupa 1955.

Ako se pogleda ko su posleratni prvaci Jugoslavije do 1958 godine pada u oči da su to, u vreme kada je sve bilo "po ključu" i diktirano "odozgo", samo 4 tima proglašena za "veliku četvorku" (Partizan, C.Zvezda, Dinamo i Hajduk), i šta više po godinama naizmenicno tim iz Srbije - tim iz Hrvatske. Teško je bas poverovati u slučajnu regularnost. BSK, koji ionako nije imao reprezentativce i velike zvezde, u prvenstvo 1954-55 ulazi sa krnjim timom. Half Davidović, koji se proslavio kada je u finalu Kupa 1953. "stavio u dzep" Vukasa koji je te godine izabran da igra za tim sveta protiv Engleske, već je bio u vojsci. Kaloperović je otišao u vojsku posle trećeg kola. 7 prvotimaca je bilo kažnjeno sa manje ili više utakmica neigranja zbog pokusaja šverca deviza na putu za Nemačku (odakle je i ona slika iz Frankfurta). Devize se tada nisu mogle legalno nabaviti, a svote zbog kojih su kažnjeni su bile danas smesnih 10 dolara ili 20 maraka po igracu. Devize su se uobicajeno skrivale u sapunu, pasti za zube, KiKi bonbonama, drvenoj vešalici za sako. Prva 4 kola sa rezervama - 4 pobede i gol razlika 13:4.(Lokomotiva, Zagreb, Sarajevo, Zvezda), a onda kod kuce poraz od autsajdera Vardara. Ne vredi posle ni pobeda nad Partizanom od 3:0 ni 0:0 u Splitu (slika sa sajta u dresovima "a la braziljeros") jer na kraju Hajduk ima 2 boda vise od BSK-a i osvaja prvenstvo. U leto posle završenog prvenstva u BSK dolazi iz Hajduka krilo Geza Senauer i novi golgeter Busa Josic. Na proslavi desetogodisnjice kluba BSK pobedjuje sa 2:0 Vasas - treci klub Madjarske koji je potom osvojio Srednje-evropski kup. Posle osrednjeg starta u novom prvenstvu BSK u novembru kao i 1953. ponovo osvaja Kup protiv Hajduka sa istim rezultatom 2:0. Tradicija 2:0 sa Hajdukom je ponovljena potom i u prvenstvu.



Na slici iz Frankfurta pred pocetak prvenstva: stoje s leva na desno - Panić, Marković, Jelisavcić, Radenković, Stojanović, Racić i Zupac. kleče - Kranjčić, Djordjević, Juričko i Antić.

U prolece 1955 godine, nekoliko kola pre kraja prvenstva išao sam prvi put na jednu utakmicu. Igrali su Partizan i Hajduk na stadionu JNA. Bio sam svedok jednog dogadjaja ciji sam razlog tek mnogo kasnije razumeo. U tom prvenstvu BSK je bio drugi, a prvak je postao Hajduk iz tadašnje "velike četvorke".

Hajduk poveo u prvom poluvremenu sa 1:0 jer je Partizanov golman Stojanović "zakasnio" da se baci za loptom. U drugom poluvremenu kod rezultata 1:0 za Hajduk bio je dosudjen penal za Partizan jer je neko iz Hajduka igrao rukom na gol liniji. Čajkovski koji nikad ranije nije promašivao penale, izvodi penal i jakim šutem pod prečku daje gol Beari. Sudija "neobjašnjivo" poništava gol i traži ponovno izvodjenje. Nastaje neko domundjavanje. Čajkovski ponovo izvodi penal i ovog puta plasira poluvisoku loptu Beari u ruke. Hajduk je pobedio sa 1:0. "Politika" sutradan piše:"Odlučujuća pobeda u derbiju. Hajduk ja sada glavni favorit za osvajanje prvenstva.

…na turniru 4 ekipe u Berlinu 1953. igrano je finale BSK - Viena 2:2. Po propozicijama pobednik je morao biti izvučen iz šešira. Zadatak je pripao kapitenu Paniću. Zavukao je ruku izvukao cedulju, trenutno poskocio od radosti i munjevito vratio cedulju u šešir. Tako je BSK proglasen za pobednika. Kada ga je Sava Antić pitao da li je stvarno izvukao cedulju sa imenom BSK, Panić je rekao da u brzini nije ni gledao sta piše...



… u vezi kup utakmice 1955. BSK-Zvezda 4:0 - več. novosti pisu pred utakmicu da Miljan Miljanić cele nedelje vezba izvodjenje penala. Na utakmici je doslo do penala za Zvezdu, a Miljanić je prebacio toliko visoko gol kako se ne pamti da je neko ikad toliko prebacio...



...Stanoje "Cale" Jocić je otisao u Partizan krajem 1952. ili pocetkom '53. gde je menjao Milutinovića. U BSK-u su ostali trčali za njega da bi on davao golove, kako je pricao Sava Antić, ali je u Partizanu morao da trči pa je pogresio što je otišao jer nije pružao dobre igre iz BSK-a. Završio je karijeru (mislim) u Pirotu. Bio je kuriozitet kao prvi fudbaler koji je obrijao glavu i vozio kabriolet. Milutinovic je oženio njegovu sestru.

Vlada Odanović je bio prosečan odbrambeni igrač ali jedini čovek u zemlji protiv koga Zebec iz Partizana nikako nije mogao da prodje. Zebec je kao levo krilo igrao za tim sveta protiv Engleske 1953 god. Kada je Zebec bio levo krilo Odanovic bi igrao desnog beka, kada su Zebeca pomerili na mesto centarfora Odanovic je onda igrao centarhalfa. Kada je Zebec prebacen na mesto centarhalfa Odanovicu su "predlagali da igra centarfora".

 

Afrička novogodišnja turneja 1960:

Na put je pošlo 15 igrača vakcinisanih protiv tropskih bolesti, trener i 3 člana uprave. Skoblar, Samardžić i Popov su prvi put leteli van Jugoslavije. U avionu je bio i književni miljenik režima Oskar Davičo (pošao o državnom trošku na dvomesečnu turneju po Africi – valjda afrikanci vole njegovu poeziju), koji je naglasio da je pre rata igrao u podmlatku BSK-a, da je njegov veliki prijatelj Dobrica Ćosić član uprave OFK-a, ali da sada navija za Partizan. Tim je u Gvineji dočekao lično predsednik Seku Ture. OFK je pobedio reprezentaciju Gvineje sa 4:2 a svaki gol je propratila vojna muzika. Pošto na stadionu nije bilo svlačionica igrači su u poluvremenu kod golova jeli pomorandže.

Sava Antić - gospodin u kopačkama

Naš legendarni dugogodišnji kapiten Sava Antić bio je jedan od vodećih golgetera iako je bio uglavnom polutka a kasnije i half, dok je samo ponekad igrao centarfora. Imao je odličan odraz i udarac glavom, kao i izrađen šut koristeći ga kod izvođenja slobodnog udarca. Važio je za džentlmena u kopačkama i ne pamti se da je nekada bio opomenut ili kažnjen zbog oštre igre. Van terena je isto tako bio džentlmen što se ogledalu između ostalog u elegantnom odevanju sa obaveznom kravatom. Njegova supruga Nada se smejala njegovom preterivanju kada je stavljao kravatu da bi izašao na ulicu da izbaci smeće is kuće.

 

Sramota dati gol izbliza
Bora Kostić



Za državni tim odigrao je 35 utakmica i postigao 37 golova. Sa Zvezdom je osvojio šest titula, tri trofeja Kupa i Dunavski kup. Ako se računaju i prijateljske utakmice, postigao je više od 1.000 golova.
- Čude me današnji fudbaleri koji se raduju, grle i ljube i kad pogode mrežu iz penala. U moje vreme bilo je sramota da se raduješ kad daš gol izbliza - pričao je Bora.

- Stalno sam ti dodavao loptu kao na tacni. Lako ti je bilo da postižeš golove - govorio bi Šekularac.
- Nameštao si mi lopte tako što bi je ćušnuo, a ja sa 40 metara postigao gol - nije se dao Kostić.

Iz Borine levice sevali su gromovi. Tresao je mreže i sa centra, mnoge golmane nokautirala je lopta koja im se približavala brzinom munje. Borini savremenici kunu se da je jednom na utakmici u Nišu polomio stativu!

- Sigurno je bila skroz trula - skromno bi komentarisao legendarni centarfor Crvene zvezde, čiju su ubojitu levicu poput košmara doživljavali najslavniji golmani tadašnjeg doba - Jašin, Grošič, Šoškić...

Kad je u Beču slavnog Zemana savladao udarcem sa centra, Kostiću je pritrčao čuveni Austrijanac Binder da mu čestita.

- Moj šut je bio dar prirode, ali i proizvod dugotrajne vežbe. Uvek sam ostajao posle treninga sam na terenu. Samo su na golu ostajali Beara ili Krivokuća. Šutirao sam im sa 16, pa sa 20, pa sa 50 metara. Znali smo da kad završimo neće biti ni tople vode da se istuširamo, ali nije nam bilo teško da toliko treniramo - sećao se Kostić u jednom razgovoru sa doajenom srpskog sportskog novinarstva Slobodanom Momčilovićem.

Kostić je na neobičan način udarao loptu, tako da je dobijala veliki i jak efe. Nije bilo čudno da je golman ponekad i uhvati, a da mu ona opet nekako prođe ili ispadne iz ruku i završi u mreži...

Lopta kao đule

Možda nije poznato, ali tako jaki šutevi i Kostiću su zadavali bol.
- Desnu nogu nisam koristio za igru, ona mi je služila samo za hodanje i trčanje. Ali kad bi njom šutnuo to su bili fantastični golovi. Nama je bilo teže nego današnjim fudbalerima jer smo igrali na šljaci na kojoj se kramponi izližu za pet minuta. Ako padne kiša, lopta je teža od đuleta. Sa ovim današnjim loptama šutirao bih i iz mog Obrenovca, one su mnogo lakše i gotovo da same lete - prisećao se Bora Kostić.

Jašina savladao sa "pola" terena

U istoriji je ostalo upamćeno da je Bora Kostić sa oko četrdeset metara savladao legendarnog ruskog golmana Lava Jašina.
- Jašinu je prosto bilo nemoguće dati gol. Meni se sreća osmehnula da ga savladam sa velike daljine - skromno je pričao Čika Bora.

Žal za Mondijalom

Na startu nove, inostrane karijere u Lanerosiju iz Vićence, protivnički igrač mu je polomio nogu.
- Pre toga nikad nisam bio povređen. Na toj utakmici protiv Torina postigao sam dva gola, a onda mi taj Italijan na centru slomi desnu nogu. Ipak, nije mi žao. Imao sam dugu i uspešnu karijeru. Žao mi je samo što nisam počeo da igram ranije u Zvezdi i što nisam igrao makar na jednom Svetskom prvenstvu.

Villiam Henri Fouk - najdeblji fudbaler u istoriji



Danas kada naslovne stranice mnogih časopisa raznih karaktera i interesovanja krase Ronaldovi trbušnjaci, Balotelijevi "mini" skandali ili pojedini mega transferi, ovde ćemo vam u rubrici "fudbalske legende" predstaviti nešto potpuno drugačije...

Viliam Henri Fouk, rođen je 1874. godine. Fudbalsku karijeru započeo je sa 20 godina na golu Šefild junajteda za koji je branio punih deset sezona. Sa ovom ekipom bio je prvak Engleske i igrao je tri finala FA Kupa od kojih je dva osvojio sa ovim klubom.

Ono po čemu je ovaj golman zaista poseban jesu njegova visina (193 cm) a pogotovu težina (150 kg). Popularni "Fatty"(debeljko) bio je popularan i po skandalima, pa je tako na meču FA Kupa protiv Sautemptona koji je odigran 1902. godine na krajnje specifičan način izrazio svoj prostest na konto jedne kontraverzne sudijske odluke.

Šefild junajted je sve do pred kraj vodio sa 1:0, da bi potom Sautempton u poslednjim minutama meča izjednačio golom iz ofsajda. Kada je meč završen popularni "debeljko" se u znak protesta skinuo go do gole kože, a zatim pojurio prema sudijama koji su preplašeni ovim prizorom pobegli u svlačionice. Na kraju su ga čelni ljudi FA, koji su tada bili prisutni na meču, morali smirivati i zamoliti da obuče barem donji veš.

Međutim, ovaj golman nije samo svojim izgledom privlačio pažnju već i svojim odbranama. Iako je imao silnu masu engleski fudbalski arhivi ga opisuju kao neobično pokretljivog i veštog golmana. 1905. godine prešao je u Čelsi, što je pre svega bio dobar marketinški potez jer je publika iz čitavog Londona dolazila svakog drugog vikenda na "Stamford Bridž" kako bi gledala ovog "čudnog" golmana.

Čelsi je za ovaj transfer Šefildu platio 50 funti, međutim taj novac se "plavcima" višestruko isplatio pošto je prodaja ulaznica za domaće mečeve Čelsija dvostruko skočila nako dolaska Fouka u klub. Analitičari tvrde da se publika tiskala na tribinama "Stamford Bridža" kako bi videla na delu "debeljka".


Interesantno je da je ovaj golman svojom veličinom pomalo zastrašivao protivničke igrače, tako da su se u upravi Čelsija dosetili jednog trika. Naime, kako legenda kaže, pored svake stative Foukovog gola za vreme utakmica na "Stamfrod Bridžu" stajala su dva dečaka kako bi se stekao još impozantniji utisak Foukove fizičke veličine.

Fouk je u svojoj karijeri branio i na jednom meču engleske reprezentacije. Bilo je to 1897. godine na utakmici protiv Velsa. Ovaj golman preminuo je nakon kratke ali i teške bolesti nedugo po okončanju fudbalske karijere. Tada mu je bilo 42 godine...

Godfri Čitalu - Zambija



Ovih dana kada je Lionel Mesi oborio 40 godina star rekord Gerda Milera, iznenada je na površinu svetske fudbalske javnosti isplivalo ime Godfrija Čitalua. Ovaj igrač postigao je 1972. godine 107 golova za Kabve Voriors i reprezentaciju Zambije. FIFA to međutim ne priznaje...

Dok ceo svet slavi Mesijevih 86 (sada već 88) golova u jednoj kalendarskoj godini i rušenje 40 godina starog rekorda Gerda Milera od 85 golova, Zambijski fudbalski savez traži od FIFA da argentinskom čarobnjaku prizna tek drugo mesto na tabeli najefikasnijih strelaca u jednoj godini - iza njihovog nacionalnog heroja u pravom smislu te reči.

Zambijci tvrde da je Godfri Čitalu 1972., dakle iste godine kada je Miler postigao donedavno rekordnih 85 golova, postigao ni manje ni više, nego 107 pogodaka, igrajući za Kabve Voriors i reprezentaciju Zambije.

Junak države koja se nalazi u južnom delu Afrike, bez izlaza na more i koja je najpoznatija po Viktorijinim vodopadima, nažalost ne može da posvedoči o svojim nepriznatim podvizima: 1993. poginuo je kada se avion sa zambijskom fudbalskom reprezentacijom srušio na letu za Senegal, gde je Zambija, predvođena Čitaluom kao selektorom, trebala odigrati kvalifikacionu utakmicu za SP. Nakon što je stao u Gabonu na punjenje goriva, avionu je otkazao jedan od motora i srušio se u more. Poginulo je svih 30 putnika, među kojima je bio i Čitalu, kao i predsednik saveza Mišel Mvape i još 18 igrača.

Zašto se sve do sada ćutalo o ovom podvigu?

Čitalu nikada nije igrao u Evropi i samim tim ostao je nepoznat u Zapadnom svetu. Takođe sredstva informisanja u to vreme nisu bila razvijena kao danas a samim tim ni statistike, a pogotovu se to odnosilo na afrički kontinent.

Takođe fudbal u Zambiji je u to vreme bio tek u povoju tako da se igrao na poluamaterskom nivou. Čest je slučaj bio tih godina da se utakmice igraju u običnim patikama i na terenima gde nema ni trunke trave.


Ipak, Čitalu je pet puta proglašen fudbalerom godine u Zambiji tokom 60-ih i 70-ih. Džeri Mučimba, koji istražuje zambijski fudbalsku istoriju, tvrdi da je Čitalu još u sezoni 67/68, igrajući za Kitve junajted, postigao 81 gol, ali je golgeterske plafone probio četiri godine kasnije, nakon prelaska u Kabve Voriors.

Međutim, ovo Mučimbino otkriće, koje je objavio "Zambianfootball.com.co.zm", ne zasniva se na egzaktnim istraživačkim metodama, nego na kopanju po prašnjavim starim novinama.

Prema pomenutim novinskim izvorima, Čitalu je postigao dva gola u debiju protiv Majantje (2:2) u afričkom Kupu šampiona, pa onda opet dva u prvoj prvenstvenoj utakmici protiv tima zambijske Policije (5:2), nakon čega je usledio jedini gol u Superkupu protiv njegovog bivšeg Kitvea, pa potom čak sedam golova u pobedi 9:0 protiv Sothosa na otvaranju novog stadiona u Ndoli.

Nije praštao ni u dresu reprezentacije, tako je postigao dva gola u pobedi nad Zambije Lesotom (6:1) u kvalifikacijama za SP, dao je dva gola u All Staru utakmici, po dva u finalima "Challenge" i "chibuk" kupova .. . I tako je već do kraja oktobra 1972. došao do fantastičnih 90 golova.


Nezaustavljivi Čitalu je potom bio strelac na 17 utakmica zaredom i tako stigao do famozne brojke 107...