Мароко








Краљевина Мароко је земља на северозападу Африке. Излази на Атлантски океан и Средоземно море. Граничи се са Алжиром на истоку и Западном Сахаром на југу.

Мароко је под своју контролу ставио Западну Сахару, чији највећи део територије држи још од 1975. године.

Пуно арапско име се може превести као Западно Краљевство. Ал-Магреб значи запад. Само име Мароко потиче од имена бивше престонице Маракеш (значи „Божија земља“ на берберском језику).

Главни град Рабат
Службени језик арапски, беpбеpcки
- Краљ Мухамед VI
- Премијер Абделилах Бенкиран
Независност: Од Француске
2. марта 1956.
Површина
- Укупно 446.550 km² (57)
- Вода (%) занемарљиво
Становништво
- 2005. 33.241.259 (37)
- Густина 181/km²
Валута Марокански дирхам (сентим)
Временска зона UTC 0
Интернет домен .ma
Позивни број +212




Из Википедије

Географија

Релативно широку низију уз обалу Атлантског океана уоквирују са севера планина Риф, паралелно медитеранској обали, а с истока и југа планине Атласа у којем се налази и највиши врх, Џебел Тубкал (4.167 m). Уз обалу северног дела Марока клима је медитеранска, а у унутрашњости нешто оштрија, с хладнијим зимама и топлијим летима. Количина падавина опада од севера према југу; најјужнији делови земље припадају Сахари. Планински врхови на северу су током већег дела године прекривени снегом.

Историја

Први забележени становници подручја данашњег Марока били су Бербери. Крајем 7. века с истока су стигли арапски освајачи и донели ислам. У 11. веку подручје је постало део државе Алморавида, а у 12. веку Алмохада. У 16. веку Мароканци су се успели одупрети покушајима европске колонизације и отоманским освајачима који су заузели суседни Алжир и на тај начин створили засебни идентитет. Године 1666. локални владар са североистока Ар-Рашид заузео је Фес, а нешто касније и већину мароканске унутрашњости, утемељивши тако династију Алави која влада Мароком до данас.

Године 1830. Французи су освојили суседни Алжир, али је Мароко остао независан све до почетка 20. века када је Велика Британија попустила пред захтевима Француске и отворила јој пут према већем утицају у земљи. Француским претензијама у Мароку противила се Немачка, па је дипломатска криза у два наврата, 1906. и 1911. замало прерасла у оружани сукоб великих сила. Године 1912. Мароко је постао француски протекторат под формалном управом султана, али са стварном моћи у рукама француског главног резидента. Северни део земље доспео је под управу Шпаније са средиштем у Тетуану, а Тангер је постао међународни град.

За време француске власти административни центар Марока премештено је из унутрашњости на обалу. Лука Казабланка је израсла у милионски град, индустријски и финансијски центар са значајном заједницом Европљана, а Рабат постао нова престоница. Након Другог светског рата све су израженије биле тежње Мароканаца за самосталношћу, отелотворене у личности султана Мухамеда V. Француска је покушала да заустави осамостаљење, али је у другој половини 50-их година 20. века морала да попусти и Мароко је 1956. постао независна монархија, а годину дана касније султан Мухамед се прогласио краљем.

Мароканску независност обележила је дуга (1961. – 1999.) владавина краља Хасана II, који је комбинацијом ауторитарне и умерено реформистичке политике успео да одржи јединство и политичку стабилност земље. Мароко је за разлику од многих арапских земаља остао чврсто на страни Запада у Хладном рату. Године 1976. Хасан је у савезништву с Мауританијом заузео суседну Западну Сахару, бившу шпанску колонију с вредним налазиштима фосфата, отпочевши тиме сукоб са западносахарским герилским покретом Полисарио, ког је подржавао суседни Алжир.

Током 90-их година 20. века у Мароку је започео процес поступне демократизације. Хасана је наследио син Мухамед VI, који је убрзао политичке и друштвене реформе.

Становништво

Главни језици становништва су арапски, односно његово наречје који се значајно разликује од стандардног језика, те наречја берберског којима се говори углавном у планинским подручјима. Становништво Марока је мешавина многих скупина, од староседелаца Бербера, преко досељеника из северне и подсахарске Африке, до избеглица с Иберијског полуострва након реконкисте.

Државна религија је ислам, којој припадају готово сви становници. Већина Мароканаца по вери су сунитски муслимани, којима припадају Арапи и Бербери.

Мароко је по броју становника четврта арапска земља, иза Египта, Судана и Алжира. Арапи су дошли у Мароко у 7. веку и ту успоставили своју културу. Јеврејска заједница у Мароку се значајно смањила, а тренутно броји око 7.000 становника.

Већина од 100.000 страних држављана којиживе у Мароку су Французи и Шпанци, од којих су многи учитељи или висококвалификовани радници. Све више има и пензионера, посебно у Маракешу.

Рабат

Рабат (арап. الرباط ), (има 1,2 милиона становника (2005)), је главни град Марока. Град се налази на Атлантику, на ушћу реке Боу Регрег. Иако је главни град Марока, Рабат је у сени веће и економски снажније Казабланке.

На месту на коме се налази град постојала су насеља од древних времена. Муслимани су на том месту направили тврђаву 700. године из које се развио град.




Маузолеј Мухамеда V у Рабату

Казабланка

Казабланка (арап. الدار البيضاء , локални изговор Дар Бејда, фр. Casablanca) је град у западном Мароку, који се налази на обали Атлантског океана. Има 2,93 милиона становника, а 3,6 милиона у ширем градском подручју (2004).

Казабланка је највећи град у Мароку, као и главна лука. Сматра се економском престоницом Марока. Главни град Марока је Рабат који се налази око 80 километара северније.

Казабланку су основали Португалци 1575. године као Casa Branca, након уништења старог Берберског села Анфа. Португалци су напустили град 1755. године након жестоких напада муслиманских племена. Казабланка је била стратешки важна лука за време Другог светског рата.