Mnogo je sportista širom planete kojima je zaštitni znak bila brada. Gotovo da ih ne možete zamisliti bez tog karakterističnog detalja. Podsetite se nekih od njih.



Mondo.

Sportisti vole da se izdvoje po imidžu. Brada je za mnoge bila zaštitni znak. Svesni smo da je spisak zaista predugačak i da smo, sasvim sigurno, nekoga preskočili. Dakle, ovde je reč o sportistima koji su u igračkim danima nosili bradu ili nose bradu i koji su po tome prepoznatljivi.

Igrač NFL lige (američki fudbal) Bret Kajsel od svoje brade je, uz pomoć medija, napravio brend, a svake godine on je brije na manifestaciji gde se prikuplja novac za pomoć dečijim zdravstvenim ustanovama.

Što se tiče domaćeg ili jugoslovenskog sporta, prvi koji se "nameće" je, naravno, Vlade Divac. Proslavljeni košarkaš, sada predsednik Olimpijskog komiteta Srbije, bez dileme je "prva brada" ex-YU sporta.

Kada pokušate da "prebirate" po memoriji, malo je sportista u ex-YU, kojima je brada bila zaštitni znak.

Među fudbalerima epitet "prve brade" pripada legendarnom fudbaleru Blažu "Baki" Sliškoviću, nekadašnjem partneru rukometašice Svetlane Cece Kitić. Fudbaler Partizana Miloš Đelmaš, takođe je nosio bradu (mada je to više bila bradica), da bi tek krajem karijere on postao prepoznatljiv po njoj.



Blaž Slišković

Košarkaši: Osim pomenutog Divca, morali smo da odemo malo dalje u prošlost. Bradu su nosili igrač Crvene zvezde Ljubodrag Duci Simonović i as zagrebačke Cibone Zoran Čutura. U novije vreme po bradi se isticao visoki centar Slavko Vraneš.

Rukomet: E, tu je već bilo igrača kojima je brada bila glavni detalj. Nekadašnja, sjajna generacija šabačke Metaloplastike bila je prepoznatljiva baš po tome što su glavni igrači nosili brade - Veselin Vujović i Zlatko Portner... Još jednom rukometašu brada je bila zaštitni znak. Reč je o Momiru Rniću, čiji sin koji se isto tako zove sada igra za reprezentaciju Srbije. Nosili su je još neki, poput Jovice Cvetkovića. Svi su oni bili reprezentativci tadašnje Jugoslavije.



Veselin Vujović i Momir Rnić

Odbojka: Osim Gorana Vujevića "Kviska",Žarka Petrovića i (eventualno) Andrije Gerića nismo mogli da se setimo još nekoga. Možda ćete vi.



Goran Vujević "Kvisko"


Kada je reč o inostranim sportistima mora se krenuti od legendarnog brazilskog fudbalera Sokratesa iz one sjajne generacije 80-ih godina prošlog veka. Nezaboravan je i Džordž Best, legenda Mančester junajteda. U novije vreme po bradi se ističu ili su se isticali Amerikanac Aleksi Lalas (čuvena jareća bradica), fudbalski virtuoz iz Juventusa Andrea Pirlo, Milanov Đenaro Gatuzo... Dvojica fudbalera su brade pretvorili u modne detalje - Francuz Đibril Sise i Portugalac Abel Ksavijer. Bradu nosi i bek Barselone Đerar Pike, potom je tu još jedan Španac Ćabi Alonso.

Po mnogima, najprepoznatljiviji fudbaler svih vremena po bradi ili asocijacija na nju je Šveđanin Olof Melberg, a na Twitteru čak postoji i profil koja se tako zove: "Olof Melberg brada".

Na Internetu čak možete da pronađete i upustvo kako da negujete bradu a la Olof Melberg!

Što se tiče košarke, NBA liga ima najviše onih koji su eksperimentisali izgledom. Možda i najpoznatiji je igrač Hjustona Džejms Harden, uz koga ide i izreka "Fear the Beard". Inače, on je bradu počeo da pušta još na koledžu 2009. godine, jer ga je mrzelo da se brije. Njegova brada bila je inspiracija za izradu raznih majica , a ušla je i u pesme.



Džejms Harden

Nama najbliži su Španac Pau Gasol i Nemac Dirk Novicki. Dok je Gasolu brada gotovo sastavni deo imidža, Novicki je puštao bradu dok njegov Dalas nije prešao u plus po učinku u sezoni. Potom je se rešio. Mašinicom.

Naravno, tu su i LeBron Džejms, Dešon Stivenson, Beron Dejvis... Bradu je u igračkim danima nosio i čuveni Fil Džekson.

Što se tiče evropske košarke, brada nije moderna. Litvanac Linas Kleiza ili "Dagestanski mafijaš", kako ga je nazvao naš kolumnista Edin Avdić, verovatno je prva brada evropske košarke. Naravno, tu je i Miloš Teodosić.

I u drugim sportovima, nama manje bliskim, naravno, ima igrača koji se izdvajaju po bradi. Bez dileme, jedna od najpoznatijih sportskih brada pripada igraču američkog fudbala Bretu Kajselu (možete da ga vidite na naslovnoj fotografiji), kao i igraču bejzbola Brajanu Vilsonu (poslednja fotografija).

Brada Breta Kajsela, igrača Pitsburga, ima svoju Facebook i Twitter stranicu! Prema njegovom priznanju, bradu je počeo da pušta iz više razloga. Želeo je time da demantuje tvrdnje da u NFL ligi nedostaje karakter među igračima, a ujedno i da "preokrene" negativnu okolnosti po svoj tim u toj sezoni. Svoju bradu Kajsel je nazvao "divnom stvari" i "jednom od najvažnijih u istoriji sporta". Takođe je ohrabrivao i saigrače da puštaju bradu.

Pre dve godine, Kajsel je na manifestaciji nazvanoj "Obrij Bradu" u centru Pitsburga to i učinio, a tom prilikom prikupljeno je čak 40.000 dolara koji su uplaćeni za pomoć dečijoj bolnici u tom gradu. To je potom preraslo u tradiciju. On svake godine pušta bradu, pa je brije u centru Pitsburga. Prikuplja se novac za pomoć dečijim zdravstvenim ustanovama.



Brajan Vilson

Bjern Borg

Jagr

Seksi bradonje: 15 fudbalera zbog kojih ćete i vi pratiti Mundijal

Oni su svom mišićavom i zgodnom telu, dobroj kondiciji i bogatim karijerama dodali i bradu kao šlag na torti koja se zove dobar frajer

Oni su mišićavi, zategnuti, uspešni i u odličnoj kondiciji kakvu zahteva Svetsko prvenstvo u fudbalu u Brazilu! Povrh toga, ne samo da paze na oblačenje kao i većina fudbalera, već prate svetske trendove u kompletnom imidžu - pustili su bradu.

S obzirom na to da su žene potpuno poludele za "bradonjama" ovi fudbaleri su krenuli stopama mnogih holivudskih glumaca, poput Breda Pita i Džordža Klunijakoji su odlučili da bradom daju sebi na muževnosti.

Predstavljamo vam 15 frajera iz sveta fudbala zbog kojih će se mnoge devojke priključiti strastvenom navijanju tokom Mundijala 2014. Naravno, za razliku od muškaraca koji će se golovima radovati kada povede reprezentacija za koju navijaju, žene će se u ovom slučaju radovati svakom golu posle koga igrači slave skidajući dres.

Klaudio Markizio - Italija

Ben Foster - Engleska

Alireza Hađiđi - Iran

Dejli Blind - Holandija

Drajz Mertens - Belgija

Ezekijel Laveci - Argentina

Jorgos Cavelas - Grčka

Grejam Zusi - SAD

Džek Vilšir - Engleska

Havi Martinez - Španija

Žermein Lens - Holandija

Nejmar da Silva Santos - Brazil

Valon Behrami Valon Behrami - Švajcarska

Serhio Ramos - Španija

Rui Patrisio - Portugalija

PRELAZZI: Brada i Braduljica



Brada je pobuna protiv sistema koji bi nas sve ošišao na „nularicu“, upregao sve žilete i vilkinsone ovog sveta, od nas napravio poslušne vojnike, „radilice“, zadnje vezne koji bespogovorno trče po terenu, bez smisla i savesti...

Brade su, kažu, ponovo u modi. Na Svetskom kupu u Španiji navijači imitiraju Džejmsa Hardena, a ako naši budu tukli Grke u osmini finala (ne mislimo bukvalno kao onomad u Atini), možda će u prvi plan izbiti i brada Miroslava Raduljice, od milošte nazvanog Braduljica, koji se ovih dana u Granadi požalio izveštačima srpskih medija da ga svi gledaju kroz dlake na licu, a ne kroz njegovu igru...

Istina, Divcu se to nije toliko događalo, mada su nadaleko stizale šale iz Lejkersa i Kingsa da se Vlade obrije neposredno pred utakmicu, a već sredinom druge četvrtine brada mu dobrano izraste...

No neće ni Harden ni Raduljica uspeti da urade za bradonje mnogo toga, ako se oni kroz velika rotirajuća vrata ne vrate i u fudbal. A već su počeli, i to je najbolja stvar koja će se dogoditi imidžu - a ne suštini - ove igre još od italijanskih dresova i magičnog spreja...

Verujte ćosavom (i zato duboko nesrećnom!) tipu kad vam kaže, ima nešto posebno u bradi. Svojevremeno je na ovom istom mestu - povod je bio Bogić Bogićević, danas trener Borca iz Čačka, tada šef ivanjičkog Javora - opevan zaboravljeni trend brkatih fudbalera i trenera, koji se, izgleda i nažalost, nikada neće ponovo zapatiti.

No brade uzvraćaju udarac, i jednako su na liniji borbe protiv umivenog, metroseksualnog fudbala i negovanih frizurica s milionskim ugovorima iza sebe...

Brada je naša veza sa precima, odsjaj onog iskonskog u nama, nešto moćno, neukroćeno, neandertalsko, nepokoreno, muževno. Brada je i aperkat u sistem, koji ne toleriše različitosti, aberacije, slobode (nije čudo što su Bitlsi, odmah posle puštanja kose, odlučili i da "zabrade", i što su "Deca cveća" tako nerado koristila brijače; nije čudo što vam toliko često kažu "Vidi ga, nije se ni obrijao", i što na svaki razgovor za posao ili ispit na fakultetu idete u oblaku afteršejva i sa neizdrživim svrabom obraza).

To je pobuna protiv sistema koji bi nas sve ošišao na "nularicu", upregao sve žilete i "vilkinsone" ovog sveta, od nas napravio poslušne vojnike, "radilice", zadnje vezne koji bespogovorno trče po terenu, bez smisla i savesti...

Nije, zato, ni čudno što su dve najpoznatije brade modernog fudbala toliko različiti od većine fudbalera. Oni su umetnici, a ne samo igrači, dirigenti, kompozitori i slikari s loptom, i Mocart i Nurejev i Albeniz i El Greko ove igre, sve u jednom, sve sa bradom.

Govorimo, naravno, o Andrei Pirlu i Ćabiju Alonsu. Prvi je odlučio da se posveti fudbalu toliko da ga više i ne zanima da se brije, drugi je jedno vreme furao dečački stil, ali je najzad spoznao svoju pravu prirodu i opustio se. I jedan i drugi su nenadmašni majstori fudbala, i dan kada, prvo Italijan pa Bask, odluče da svoje pozlaćeno stopalo više ne pakuju u kopačke, biće najtužnije popodne za lepi, umetnički fudbal još otkako je Zidan poslušao onog đavola na levom ramenu i postavio Materacija tamo gde mu je oduvek bilo mesto.

I možemo samo da se nadamo da će, i kada oni odu, brade preživeti.

A bilo je, u istoriji fudbala, i pre Pirla i Ćabija, mnogo onih koji su s ponosom terali modu "Jelica 1941", i koji su jednako doprineli slavi brade koliko i ona njima, i nikada nisu ispunili amanet Džonija Štulića, sa debitantskog singla Azre, "Balkan": "Brijem bradu i brkove da liči na Pankrte".



Naravno, kada se kaže brada, misli se na onu pravu mušku. Ne pričamo o onim štucovanim fićfirićima, koji se lickaju ispred ogledala i neguju svoje dlake više nego bilo koja žena, ni o onima kojima je brada samo trend i način da privuku još kojeg reklamoždera ili followera na Tviteru (Dejvid Bekam, recimo), a posebno ne o onima koji su imali bradu, ali ne i glavu - ni za fudbal, ni za život - poput nesrećnih Liverpulovih vedeta Đibrila Sisea ili njegovog prethodnika, čuvenog Abela Šavijera, koji će zauvek ostati poznatiji po izgledu nego po fudbalskom znanju i umeću (što je upravo sudbina koju naš košarkaš Miroslav Raduljica želi da izbegne).

Ne, ovo je tekst o pravim vukodlacima, koji su rušili sistem i ispisivali novu istoriju fudbala. Zajednička crta im je svima bila boemština, sklonost ka kapljici i duvanu, nepoštovanje ustaljenih pravila. Zato što su bili revolucionari, nosili su brade - važi i obrnuto - i gotovo svima će navike, tako vidljive na njihovim licima, prerano doći glave.

A na početku beše jedan Doktor. Sokrates je imao ozbiljnu "baštu" na licu, a ona je bila sasvim u skladu sa njegovim poimanjem fudbala i života. Nekako nezgrapan, previsok za Brazilca i sa stavom kao da ga je baš briga, bio je spektakularno dobar, ali ostaće bez najvećeg trofeja na onom Mundijalu 1982, kada je Brazil imao najbolju reprezentaciju posle Pelea - s njom se mogla meriti samo ona iz 2006, jednako neuspešna na kraju...

Drugi bradonja, njegov sabrat po duvanu, ženama i alkoholu, bio je Džordž Best, najdarovitiji Severni Irac u istoriji, prvi koji je shvatio da brada dobro stoji i onima koji imaju lice dečaka - princip će mu maznuti Pol Brajtner; za razliku od Serhija Batiste, kojem će šuma na licu potcrtati zastrašujuće umeće oduzimanja lopte i prljavih klizećih startova koje bi sudije nekako uvek previdele; ili od Marka Negrija, ober-talentovanog Italijana koji je bio previše lenj i da trenira, i da igra, i da proslavlja golove, i da se brije...

U poslednje vreme, imali smo i Olofa Melberga, koji je - u to se kunu navijači Aston Vile - igrao bolje s bradom od nekoliko sedmica nego kada je napadne mašinicom ili brijačem. I Danijele De Rosija, jedinog Rimljanina čije ime može bez izvinjavanja da se upotrebi u istoj rečenici sa Frančeskom Totijem.

Istorija jugoslovenskog i srpskog fudbala, pak, nije krcata velikim ni nadarenim bradonjama. Ima nekoliko fotografija na kojima je Dule Savić zapušten, ali komunisti nisu voleli da deca imaju neuredne idole, pa je sve ostalo na ponekoj dugoj kosi, koja se još i tolerisala.

Sa samo jednim izuzetkom - Ivana Buljana. Splitska legenda kaže da je Buljan, čuveni štoper Hajduka i reprezentacije, negde ranih sedamdesetih na jednom običnom treningu, u žaru borbe slomio nogu najboljem mladom igraču cele Dalmacije, Ivici Matkoviću. Lom je bio toliko strašan da su prognoze bile crne, a skrhani Buljan zarekao se da se neće brijati dok se Matković ne vrati na teren.

Tu bradu zato nosi i na onom čuvenom dvomeču protiv Sent Etjena 1974, o kojem će toliko potresno, godinama kasnije, pisati Jergović i Dežulović, kada je Hajduk sa Žungulom, Šurjakom, Jerkovićem, prosuo 4:1 i primio pet komada u Francuskoj.

Tuga zbog tog poraza bila je veća i od žala za Matkovićem - koji nikada neće zaigrati fudbal - ali se Buljan jednog dana, kažu, jednostavno obrijao, i niko više nije pominjao tu epizodu, i Jugoslavija je ostala bez svog autentičnog bradonje.

Dobrog fudbala je bilo i posle Buljana i Doktora Sokratesa, genijalnih fudbalera će biti i posle Pirla i Ćabija Alonsa... Ali hoće li biti toliko značajnih i velikih brada?

Inače, danas 6. septembra je Svetski dan brada!

(FOTO: fiba.com)
mozzartsport

"Trebalo je da se obrijem pre početka SP. Sad svi pričaju o mojoj bradi, a ne o mojim igrama", izjavio je Miroslav Raduljica.