Konkubine

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kad bi konkubina spavala s drugim muškarcem, optuživana je za preljubu, a ako bi je gospodar uhvatio na djelu, mogao je da ubije i nju i njenog ljubavnika davljenjem oboje. Konkubinat je u Kini integrisan u porodičnu strukturu.
U istočnjačkom svetu, konkubinat je bio služavka braka, zakonom priznat i društveno prihvaćen. Razvio se kao odgovor na odbijanje muškaraca da prihvate jednog seksualnog partnera, i zadovoljavao je njihovu želju da se razmeću muškošću i naglašavaju bogatstvo posedovanjem žena koje im nisu supruge. Takvo institucionalizovano neverstvo moglo je da opstane jedino u onim društvima kojima su muškarci upravljali u potpunosti.

Čak i onda, funkcionisanje ustanove konkubinata na individualnom nivou, kad su muževi u bračnu zajednicu uvodili nove žene, zahtevalo je barem minimalno zadovoljenje potreba i žene i konkubine. Preciznije, zakoni kojima je konkubinat regulisan imali su za svrhu da žene štite od muževljeve emocionalne izdaje, a konkubine od odmazde istih tih nesigurnih žena. Najupadljivija razlika između konkubinata i ustanove ljubavnica jeste da su konkubinina deca bila zakonski priznata.

Patrijarhat u Kini

[You must be registered and logged in to see this image.]

"Kako je tužno biti žena! Ništa na svetu nije tako jeftino", jadikovala je kineska pesnikinja iz trećeg veka Fu Sjuen.

U drevnoj Kini, sistem neprikosnovenog patrijarhijata diktirao je i najmanju pojedinost ženinog života, suzbijajući individualizam i oduzimajući pravo na izbor. Od davnina do modernih vremena, potčinjenost žena bila je stalna crta društva. Položaj Kineskinja drastično je promenjen tek kad se stari poredak raspao pred naletom revolucionarnih pokreta u dvadesetom veku.

Konfučijanstvo, životna filozofija koju je utemeljio mudrac Konfučije (551-479 pre n.e.), vladalo je mišlju i političkom strukturom kineskog naroda preko dva milenijuma. U periodu dinastije Han (206. pre n.e. - 220. n.e.) prihvaćeno je kao zvanična ideologija. Prema učenju konfučijanstva, porodica je osnova čitavog društva, a žene se preziru kao intelektualno manjkave. Zakoni pod uticajem konfučijanstva nalagali su da žene budu potčinjene svojim muževima, ćerke očevima, udovice sinovima, a žene uopšte muškarcima.

Budizam, koji je nastao u Indiji u šestom veku pre nove ere, raširio se i do Kine, gde se s konfučijanstvom borio za prevlast. Budizam nije uspeo da zameni tradicionalni kineski konfučijanski način življenja, ali je u četvrtom veku već postojao naporedo s njime i uticao na njega. Kineski je budizam takođe omalovažavao žene, karakterišući ih kao pohotnije i slabije volje od muškaraca. Načela i konfučijanstva i budizma osnažila su način života kojim su žene podjarmljene, a njihova svojeglavost suzbijena.

Kao i Grci i Rimljani, Kinezi su rođenje ćerke primali bez radosti, često s nezadovoljstvom. Devojčica je značila samo još jedna gladna usta od kojih njena porodica nikada neće imati koristi. Ili će postati žena koja će raditi za svoga muža, ili će biti prodana kao konkubina ili mui tung, robinja, koja će verovatno donositi manje novca nego što su joj roditelji potrošili na njen odgoj. Zašto, onda, da živi, gubitnica od trenutka kad se iskoprcala iz? A ako bi preživela to izbiranje novorođenčeta, zašto i da joj daju ime, kad je samo privremeni član porodice predodređen da živi negde drugde, pod krovom nekog drugog muškarca? I tako su mnoge devojčice vekovima označavane brojevima umesto imenima: Ćerka Broj 1, Ćerka Broj 2. Iz psiholoških studija o zatvorenicima znamo kako takav sistem utiče na psihu. U Kini se takvo prezrivo zanemarivanje individualnosti širilo i na žene koje su imale imena i koje su u svakom drugom pogledu delile položaj svojih sestara s brojevima.

Konkubinat je u Kini integrisan u porodičnu strukturu. Konkubine su imale jasno definisane uloge i dužnosti. Dopunjavale su žene i imale izvestan status, nizak ali poseban. Za njih je bilo manje verovatno da ih preziru kao kurve nego učenu Aspasiju ili pobožnu Dolorosu ili njihove grčke i rimske koleginice, iako su Kinezi svoje konkubine često uzimali iz javnih kuća.

Seksualna politika

[You must be registered and logged in to see this image.]

Konkubine koje su bile bolje sreće živele su u odvojenim kućama, ali je većina delila gospodarevo domaćinstvo sa njegovom ženom, decom, poslugom, i često i drugim konkubinama. To je pružalo izvesnu sigurnost, ali je i vodilo u složene i teške odnose između raznih članova domaćinstva. Konkubinino blagostanje i sreća često su zavisili od njene veštine u domaćim spletkama i, doslovno, seksualnoj politici.

Posedovanje konkubina bilo je pitanje prestiža. Što ih je muškarac više imao, to je bilo bolje. Konkubine su davane kao pokloni zvaničnicima ili mladoženjama. U isto vreme, svi su znali da pristojna žena ne postaje konkubina, "udata u sramoti bez ceremonije venčanja".

Konkubina bi gospodara pratila na poslovnim putovanjima kad žena nije mogla da se oslobodi obaveza u kući. Njen važniji zadatak bio je da obezbedi naslednike kad žena nije mogla. Rađanje sina osiguravalo je ograničen povlašćeni položaj čak i najnižoj konkubini. Ako je bila robinja, tada ne bi više bila izložena riziku da je prodaju iz najsitnijeg hira bilo kog od starijih članova domaćinstva.

Iako je kineska konkubina imala pravni status, uživala je malobrojna prava, ali je bila opterećena mnogim obavezama. Kad bi spavala s drugim muškarcem, optuživana je za preljubu, a ako bi je gospodar uhvatio na delu, mogao je da ubije i nju i njenog ljubavnika. Druge su kazne uključivale sedamdeset sedam udaraca za nju i osamdeset sedam udaraca za njega bambusovim štapom, ili umorstvo davljenjem oboje u korpi koja je korišćena za prenos svinja na pijacu. Za razliku od ženoubistva, ubistvo konkubine povlačilo je laku kaznu.

Zagonetka o konkubini Jang Gujfei
　
[You must be registered and logged in to see this image.]

Jang Gujfei je konkubina cara Tang Sjuan Zonga iz dinastije Tang pre 1300 godina.U carskoj dvorani, položaj konkubina Gujfei je samo iza carice.

Jang Gujfei je bila lepa i pametna, koju je car veoma voleo.Ona je bila dobro znala igru i muziku.Car Tang Sjuan Zong je komponovao melodiju « Šarena haljina».Jang Gujfei je samo gledala jedan put, već dobro zapamtila i odmah je igrala pevajući melodiju. U jeseni, car Tang Sjuan Zong i Jang Gujfei su uživali u lepoti lotosa. Tom prilikom car je rekao da je cvet lotosa lep, a cvet ispred njega ne samo je lep, već pametan i njega razume.

Pošto car Tang Sjuan Zong veoma voli konkubinu Jang Gujfei, dao joj je mnogo privilegija i njeni bratovi su postali velikodostojnici.Car Tang Sjuan Zong sve više nije želeo da radi i rešava državne poslove, samo je igrao sa konkubinom Jang Gujfei. Tada je izbila vojna pobuna «An Ši», koja je ubila brata Jang Gujfei.Pobunjenici su tražili od cara da ubije njegovu konkubinu.Car Tang Sjuan Zong je prinudno naredio evnuha Gao Šilija da udavi Jang Gujfei.Tada je Gujfei imala 38 godina.

Postoje mnogo predanja o smrti konkubine Jang.Neki smatraju da ona nije umrla, nego je evnuh Gao Šili našao drugu devojku da je zamenila.Poznat kineski istorijčar Juj Bo Ping smatra da je umesto Jang Gujfei neka poslužavka udavljena.A Jang Gujfei sa snahom i unukom njenog brata pobegla je u Japan. Do sada su u Japanu očuvane dve njene grobnice.

1963.godine, jedna japanska devojka preko televizora prikazala je lozu svoje porodice, izjavljujući da je ona potomci Jang Gujfei. Jedna poznata japanska filmska zvezda takodje smatra sebe potomak Jang Gujfei.

Japanci su uvereni da Jang Gujfei nije ubijena,već je uz pratnju generala Čen Sjuanlija pobegla prvo u jug Kine i na kraju je sa Šangaja brodom došla u Japan.

Posle ugušenja vojne pobune, car Tang Sjuan Zong je uputio poslanika u Japan da pronadje Jang Gujfei.U Japanu, carski poslavnik se sastao Jang Gujfei i predao joj dva statua bude, Gujfei mu je odgovorila srebrnu ukosnicu. Dve statue bude još uvek se nalazi u kući Điu Đing. A Gujfei je umrla u Japanu i sahranjena je u dvorištu kuće Điu Đing. Danas je u Japanu očuvana grobnica Guj Feija, a na grobnici stoje 5 kamenih pagoda. Japanci vole da dodju na grobnicu Guj Fei da odavaju joj poštu. Jer oni veruju da će tako dobiti lepu decu.Trenutno, odgovarajuća japanska ustanova je spremna da otvora grobnicu Guj Fei kao turističko mesto.

Konkubine su prolazile i test dobrog mirisa, dok su ih muškarci njuškali po celom telu. Marko Polo oduševljen kineskim prostitutkama

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nema sumnje da je prostitucija u Kini počela mnogo godina pre naše ere. Smatra se da nastanak duguje jednoj ženi po imenu Huang Jai, a skoro je izvesno da je prostitucija već u počecima bila povezana sa umetnošću. Naime, slični znaci upotrebljavani su da opišu i bludnicu i umetnicu. Žena koje je umela da peva i pleše, kao i ona koja je prodavala svoje telo za novac nazivala se či.

Prema najstarijim podacima, jedan od careva dinastije Čou, po imenu Kvan Čung, naredio je u sedmom veku p.n.e. da se četvrti za prostitutke posebno odrede i označe. Razlog su bili trgovci, uvek dobre platiše, koji su u tim četvrtima, odnosno javnim kućama, ostavljali novac zbog telesnih i ostalih zadovoljstava.

Za vreme ove dinastije, taoistička misao upravljala je shvatanjem seksa, a ženama i muškarcima upravljale su energije jin i jang. Prema toj filozofiji, žene su imale neograničenu količinu jina, dok su muškarci imali ograničenu količinu janga. Smatralo se da muškarci ne smeju da troše svoj jang ukoliko ne dobiju odgovarajuću količinu jina.

Iz tog stava proizlazila je i praksa seksualnog odnosa koji je morao da traje dovoljno dugo da bi žena mogla da emituje muškarcu značajnu količinu jina. Verovalo se da, ukoliko bi ejakulirao suviše brzo, muškarac ne bi dobio dovoljnu količinu jina, pa je mogao da se razboli, i čak umre. Zato se muška masturbacija smatrala opasnom i mogućim uzrokom bolesti. Iz istih razloga, muška homoseksualnost nije bila preporučljiva i u to vreme nije bila raširena. Za razliku od muške, ženska masturbacija bila je bezopasna, baš kao i ženska homoseksualnost, jer su žene imale, kao što je rečeno, neograničenu količinu energije jin.

U ta davna vremena, seks nije bio jedini razlog druženja sa prostitutkama, već su se podrazumevala i duhovna zadovoljstva, priča, nežnost, razumevanje. Te prostututke bile su cenjene i poštovane, a njihova lepota, erotsko umeće, znanje, obrazovanje i poznavanje umetnosti bili su izvor inspiracije pesnicima.

DRAŽ CVETNIH ČAMACA

Zanimljivo mesto gde su se ljudi zabavljali sa prostitutkama bili su brodovi, zvani cvetni čamci, koje putnici nisu propuštali da posete kao neku vrstu atrakcije. Tamo se jelo, pevalo, igralo, zabavljalo i neobuzdano upražnjavao seks. Cvetni brodovi nisu bili mesta gde su radile vrhunske prostitutke. Seks je tamo bio glavni razlog posete. Ukoliko brod nije imao dovoljno kabina za sve goste, mogli su da posluže i čamci vezani za brod.

Posle dinastije Čou, na vlast je došla dinastija Čin, koja se odrekla taoističke filozofije i priklonila se učenju Konfučija, koji je prostituciju smatrao društvenim zlom, a seks ograničavao na brak i spavaću sobu. Van toga, fizičkog kontakta muškarca i žene nije trebalo da bude.

Posedovanje plaćenih ljubavnica - konkubina - bilo je dozvoljeno, uz brojna pravila. Na primer, konkubina je morala da napusti sobu posle seksualnog odnosa sa svojim gospodarom, ukoliko njegova žena nije prisutna. Ili, muškarac je morao da ima seks sa konkubinom najmanje jedanput u pet dana.

Zanimljiv je bio i način izbora konkubine - ona je morala da prođe određene testove. Pre svega, gledali bi joj lice, ruke i šake, a posebna pažnja posvećivana je stopalima, koja nikako nisu smela da budu velika. Zatim, morale su da prođu test dobrog mirisa - tada bi ih kupci njuškali po svim delovima tela. Da bi bili sigurni i u erotske i seksualne kvalitete i umeća konkubina, često su ih kupovali iz javnih kuća.

Znatno kasnije, Marko Polo je sa neskrivenim divljenjem pisao o njihovom izgledu, garderobi, mirisima, ali i veštini zavođenja, laskanja i razgovora. I želji da ih čovek ponovo vidi, jer je njihovo društvo izgleda stvaralo naviku kod klijentele.

U nekim provincijama, muževi su podvodili svoje žene putnicima namernicima. Žene su izgleda uživale u slobodi i raskalašnosti koje su običaji dozvoljavali.

Odnos prema bračnoj prevari, dakle seksu bez znanja muža, išao je dotle da je muž mogao ženu posle razvoda, koji bi se lako i brzo završio, da proda kao robinju.

Još jedan običaj je bio prisutan. Muškarci su mogli da ožene više žena, pa oni malo bogatiji nisu imali baš mnogo razloga za vanbračne izlete, dok su siromašniji računali na jeftine javne kuće. Činilo se da za zadovoljavanje seksualnih i ostalih nagona nije bilo velikih i ozbiljnih prepreka.

Potreba za novim uzbuđenjima dovela je do širenja i homoseksualne prostitucije, kao prirodnog odgovora na rastuću tražnju. Pored javnih kuća u kojima su ordinirale žene, postojale su i brojne javne kuće u kojima su mladi ljubimci zadovoljavali strasti muške klijentele.

Pored toga, kasnije nije bilo neobično da bogatiji ljudi imaju pored sebe plaćene sluge, mlade ljubavnike, odnosno lepe muške prostitutke, tzv. katamite. I to nije izazivalo nikakvu osudu.

Poseban, rafiniran odnos prema erotici, podrazumevao je pornografsku literaturu i crteže. Potom je našao odraz i u pozorištima, u kojima su se izvodili lascivni komadi. Razvijena književnost nije se libila da objavljuje knjige sa naslovima kao što su „Tajni recepti za spavaću sobu“, „Tajni metodi jednostavne devojke“, „Seksualni priručnik crne devojke“, koji su se takmičili u savetima kako da seksualni odnos traje što duže.

Veliki problem Kine bile su polne bolesti. Dokazi za pojavu sifilisa ili njemu slične bolesti mogu se naći u spisima starim skoro tri hiljade godina. Međutim, prema drugim izvorima, pravi sifilis pojavio se u Kini čudnom slučajnošću skoro u isto vreme kad i u Evropi, dakle krajem DžV veka. Ali zato nema dileme da je gonoreja definitivno poznata od najdavnijih vremena.

Solon predvideo stroge kazne ženama za seks van braka. Žena ostajala vlasništvo svog oca i posle udaje

[You must be registered and logged in to see this image.]

Orgije u javnoj kući

JOŠ je atinski zakonodavac Solon ozakonio prostituciju, ali vrlo licemerno - seks van braka dozvolio je muškarcima, a ženama zabranio i strogo ih kažnjavao za preljubu.

To je i Plutarhu zasmetalo pa je smatrao da treba da kaže da su Solonovi zakoni koji se odnose na žene duboko nepravedni i diskriminušući - naime, oni su dozvoljavali mužu da ubije ljubavnika svoje žene, ukoliko ga zatekne sa njom, a ukoliko muškarac siluje, otme ženu ili ima seks sa slobodnom ženom, morao je da plati poprilično mnogo drahmi.

Udate žene nisu mogle baš tako lako i bez rizika da nađu partnera za seks van braka. Ali seks sa prostitutkama za muškarce bio je dozvoljen. Uživali su slobodu da imaju seks praktično samo sa njima i bez velikog rizika po svoj novčanik, jer su prostitutke bile jeftine. To je zahtevalo posebnu organizaciju, pa je atinska država među robinjama regrutovala prostitutke za mrežu državnih javnih kuća da bi rešila problem održavanja stabilnih brakova, čiji je cilj bio zdravo potomstvo.

Individualna ljubav bila je potpuno u drugom planu. Društveno nametnut cilj - rađanje zdravog potomstva i njegovo odgajanje morao je da bude rezultat shvatanja dužnosti, a ne ljubavi i nečije dobre volje. Prijateljstvo, čiju ulogu na odnose u porodici ne treba osporavati, bilo je važnije od emocionalnog odnosa, ako je njega uopšte i bilo.

Skoro je nemoguće naći poznate primere da se slobodna žena udala iz ljubavi. Na rang-listi vrlina u staroj Grčkoj ljubav je zauzimala četvrto mesto. Imovinski odnosi imali su prioritet u odnosu na ono što bismo nazvali osećanjem bliskosti i nežnosti. Čini se da je brak oduvek bio suviše ozbiljna institucija da bi bila prepuštena samo strasti i seksualnoj želji. Zaista, svrha grčkog braka, kao i rimskog, uostalom, bila je rađanje i odgajanje dece, kao i dobro organizovano domaćinstvo sa istim ciljem. Žena se znala po tome čija je majka, a ne po tome čija je supruga.

Paradoks je bio i u tome što je žena ostajala vlasništvo svog oca i posle udaje. A posle smrti muža, njegova imovina ostajala je njegovoj familiji i rodbini, a ne supruzi - udovici. Ona bi se vraćala ocu ili je sin postajao njen izdržavalac.

U isto vreme, strogo shvatanje monogamije i prevare savršeno je pogodovalo razvoju prostitucije - činilo se da se brak sa vrlo ozbiljnim društvenim ciljevima jedino tako mogao održati. Da ponovimo, svaki seksualni kontakt i odnos sa bilo kojom ženom, osim sa prostitutkom, bio je kažnjiv.

Sa druge strane, mogućnosti regrutovanja žena za posao prostitutke, koja bi ispunjavala odnosno rešavala problem seksualnih potreba i dejstva hormona kod mladića, bio je lako rešiv. Izvor robinja je praktično bio neiscrpan - ratovi i trgovina belim robljem činili su da je devojaka i žena za ovaj posao bilo više nego dovoljno. Devojke i žene koje su imale tu nesreću da im uloga prostitutki bude namenjena, izlagane su na trgovima, skinute do gole kože, da bi sve moglo lepo da se vidi.

Слободне проститутке у античкој Грчкој носиле сандале које су на ђоновима имале исписано ΑΚΟΛΟΥΘΙ, AKOLOUTHI, што значи „прати ме!“. Тако би ову својеврсну поруку остављале својим клијентима док би корачале.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Najpoznatije svetske ljubavnice


Svojim izgledom i slobodoumnim načinom razmišljanja ljubavnice velikih vladara, ali i onih manje poznatih pripadnika jačeg pola, oduvek su intrigirale javnost. Zavodile su careve i kraljeve, izazivale bure strasti, otimale srca plemića, ali i siromašnijih muškaraca, ostavljale neizbrisiv trag, bile njihove ljubavi i opsesije...

 [You must be registered and logged in to see this image.]

Prva konkubina o kojoj je ostao pisani trag u istoriji bila je tamnoputa egipatska robinja Agara, sluškinja Sare, žene vladara Avrama. On je bio imućan čovek koji je imao sve, osim potomstva. Rešenje je bila plodna konkubina, koja je osvojila krevet, ali i srce svog gospodara.

Bogati Atinjani, zabave radi, često su pozivali vrhunske kurtizane zvane hetere. One su na vazama prikazane kao vitke, raskošno odevene žene sa malim grudima, čime su se dosta razlikovale od punačkih, jednostavno obučenih grčkih žena. Osim toga, za razliku od prostitutki i većine supruga, hetere su bile školovane i otmene. Jedna od njih, Aspasija iz Mileta, nije bila samo lepa već i inteligentna, a za razliku od većine Atinjanki stekla je i zavidno obrazovanje. Počela je da predaje retoriku i filozofiju, i ubrzo stekla veliki ugled.

Međutim, tadašnji zakon je strankinjama zabranjivao brak sa Atinjanima, a nisu mogle ni da uživaju prava koja su imale njihove sunarodnice. Svoj nezavidni položaj, dvadesetpetogodišnja Aspasija koja je u Atinu stigla iz Mileta, pokušala je da prevaziđe vezom sa čuvenim starogrčkim državnikom Periklom. Prema Plutarhu, istaknuti političar ju je toliko voleo, da mu je ubrzo postala i životna saputnica.

I veliki rimski pesnik Ovidije, bogati aristokrata bio je zaslepljen ljubavlju prema svojoj tajanstvenoj mladoj ljubavnici Korini, koju je proslavio svojom zbirkom elegija "ljubavi", mada nikad nije obelodanio njen identitet. Međutim, njegova opčinjenost lepom Korinom na neki način došla mu je i glave. Car Avgust se okomio na njega zbog raspusnog ponašanja i proterao ga u udaljeni lučki grad u današnjoj Rumuniji. Ovidije je preostalih deset godina života proveo moleći da se vrati, ali car je bio neumoljiv pa je nesrećni poeta umro u izgnanstvu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Jedna od najprivlačnijih i najpoznatijih žena svih vremena, egipatska kraljica Kleopatra, bila je veoma upućena u tajne ljubavnih veština. Pričalo se da je sa mladim robovima uvežbavala erotske tajne koje je naučila od prostitutki u Aleksandriji. Koristeći svoje zavodničke i diplomatske sposobnosti uspela je da, u dinastičkom sukobu, privuče na svoju stranu Gaja Julija Cezara i tako sebi osigura vlast nad Egiptom. Legenda kaže da se u palatu vratila umotana u persijski tepih, kako je straža ne bi primetila, a zatim se odmotavala pred očaranim Cezarom kojem je kasnije rodila i sina Cezariona.

Posle Cezarove smrti, zavela je njegovog pristalicu generala Marka Antonija, sa kojim se venčala po egipatskim zakonima i dobila decu, iako je Marko Antonije u Rimu već imao ženu. Sva Kleopatrina deca postavljena su na tronove raznih novoosnovanih kraljevstva koje je osvojio Marko Antonije, a ona je sebe počela da naziva "kraljicom kraljeva".

Na njegovoj strani borila se kasnije i u ratu protiv prvog rimskog cara Oktavijana Avgusta koji je na kraju uspeo da osvoji Egipat. Pošto nije mogla da podnese pomisao na poniženja izvršila je samoubistvo ujedom kobre, jer je verovala da će joj to doneti besmrtnost.

[You must be registered and logged in to see this image.]  Još jedna žena izuzetne lepote, intelekta i volje, vizantijska carica Teodora, supruga vizantijskog cara Justinijana i njegov najbliži savetnik i saradnik, ostaće upamćena kao kurtizana, prostitutka visokog ranga koja se uzdigla do carskog trona. Još u detinjstvu proslavila se kao pantomimičarka, a kada je odrasla nastupala je gotovo naga u skarednoj predstavi inspirisanoj starogrčkim mitom o "Ledi i labudu". Ipak, mlada glumica želela je da se spase pozorišta i domogne Carigrada. Prvo je otišla u Aleksandriju gde je radila kao prostitutka, ali je upoznala Makedoniju, plesačicu koja je radila za carsku tajnu policiju i koja ju je u Carigradu upoznala sa tadašnjim senatorom, budućim carom Justinijanom, koji se ludo zaljubio u nju. Zbog nje je čak promenjen i stari rimski zakon koji je senatorima zabranjivao brak sa glumicama i robinjama, koje su zakonski bile definisane kao "žene bez časti". Teodorina moć počivala je na vlasti i popustljivosti njenog 15 godina starijeg supruga koji je pod njenim uticajem doneo i nekoliko zakona koji su štitili žene.

Glumice koje su napustile scenu nisu više mogle biti silom zadržavane, žene su dobile pravo da poseduju i nasleđuju imovinu, a budući muževi morali su da obezbede svojim nevestama dar u visini vrednosti njihovog miraza.

Zabranio je prostituciju i trgovinu ženama u Carigradu, proterao podvodače iz grada i naložio zatvaranje javnih kuća. Teodora je otkupila sve žene od trgovaca robljem i podelila im sitne darove u odeći i novcu. Na azijskoj obali Bosfora podigla je manastir "Pokajanje" u kojem su bivše prostitutke živele kao monahinje.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ni mnogo vekova kasnije, u Japanu, mnogi muževi zarobljeni u sterilnim ugovorenim brakovima, nisu bili spremni da prihvate stalnu odgovornost nametnutu držanjem konkubine, a hteli su nešto više od kratkotrajne pažnje prostitutki. Prve gejše, što u prevodu znači "ljudi koji zabavljaju" bili su muškarci, ali su do 1800. godine to postale žene. Tipična gejša razlikovala se od drugih žena, pre svega, po izgledu. Na kao kreč belom licu isticale su se crno uokvirene oči i usne boje trešnje, a izbeljeni vrat naprezao se pod teretom teške, krute crne perike.

U basnoslovno skupom kimonu sa pojasom oko tananog struka, gejša je posedovala izuzetnu erotsku privlačnost. Postati gejša bio je ubedljivo najbolji način da siromašna devojka unapredi svoj društveni status. Stekla bi obrazovanje i istovremeno bi pomagala roditeljima koji su primali određenu svotu novca kad bi potpisali ugovor kojim ona, često već kao desetogodišnja devojčica, stupa u službu. Obuka je bila stroga i duga, uključivala je pevanje i sviranje, poznavanje izuzetno složene ceremonije služenja čaja i aranžiranje cveća. Elegantni ritualni ples bio je najviši nivo umeća i od suštinske važnosti za pridobijanje bogatog pokrovitelja, "dana-sana". Najviše vremena provodile su u šminkanju i oblačenju. Učene su da se moraju držati najstrože diskrecije i njihovi klijenti mogli su da budu apsolutno sigurni kako će gejša, šta god slučajno ili namerno bude čula, radije iseći jezik nego odati tajnu. U 19. veku samuraji su po čajdžinicama kovali zaveru da zbace šogunsku vladu, a gejše ništa nisu odale. Japanski političari držali su najpoverljivije sastanke u sobama čajdžinica, gde su služile njihove omiljene, diskretne gejše.

Jedna od njih bila je i Leong Maijing, čija tužna ispovest nije izgubljena, zahvaljujući njenoj unuci Deniz Čong, autorki dirljivih memoara "Konkubinina deca: priča o kineskoj porodici koja je živela na dve strane sveta".

Početkom dvadesetog veka zatvoreni su poslednji haremi u Osmanlijskom carstvu. Tokom vekova, u njima je bilo zatočeno nekoliko desetina hiljada konkubina, a najčuvenija među njima bila je Aleksandra Lisovska, Rokselana, pametna i ambiciozna lepotica prodornih plavih očiju. Za razliku od mnogih drugih konkubina, ona nije klonula pred svojom sudbinom. Čim je stigla u harem, lepa Rokselana očarala je mladog Sulejmana koji joj je, kada je primila islam, zbog njene vesele prirode dao ime Hurem, žena koja se smeje.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sulejman je imao 30 godina, a Rokselana mnogo manje kad je uspela da postane njegova prva žena i navede ga da istera iz harema njenu prethodnicu Gulbahar, majku prestolonaslednika princa Mustafe. Vladar je Rokselanu oslobodio ropstva posvetivši se isključivo njoj, što je za ono vreme bila nečuvena odluka za čoveka koji je na raspolaganju imao više stotina žena. Kako bi ublažio Rokselaninu ljubomoru, ugovarao je brakove za najlepše žene u haremu.

Jedan strani posmatrač bio je zapanjen njegovom odanošću "Ruskinji", dok su svi njegovi podanici govorili da ga je "veštica" Hurem začarala. Njegova vernost jednoj ženi bila je jedinstvena među osmanskim carevima, a da bi mogao da je oženi, promenio je čak i zakon.

Irkinja Elizabet Rozan Gilbert, grofica Landsfelda, poznatija po svom umetničkom imenu Lola Montez, bila je igračica i kurtizana na dvoru Ludviga Prvog, ostarelog bavarskog kralja koji je zapanjio narod kada je plesačicu proglasio groficom. Sagradio joj je palatu, obezbedio veliki godišnji prihod i odlagao političke odluke zbog nje, što ga je kasnije koštalo krune.

Henrijeta Rozin Bernar, božanstvena Sara Bernar, kako ju je prozvao Oskar Vajld, francuska glumica zlatnog glasa, krajem 19. veka blistala je na svetskim pozorišnim daskama, a kritičari su pisali da njen glas uzbuđuje i zaluđuje. Na putovanja je nosila i kofer prepun ljubavnih pisama koje je dobijala od muškaraca "smrtno" zaljubljenih u nju. Ponekad bi prosula pisma na krevet i legla da spava preko njih.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sarini ljubavnici bili su brojni, između ostalih, to je bio i čuveni francuski grafičar i slikar Gistav Dore. Ipak, odlučila je da se uda za jedanaest godina mlađeg glumca Aristidesa Damalu. Ispostavilo se da je mladi muž bio zavisnik od morfijuma i umro je u 34. godini. Dopisivala se i sa italijanskim književnikom Gabrijelom d’Anuncijem, a Marsel Prust joj se divio. Nadahnula ga je za lik Berme iz romana "U potrazi za izgubljenim vremenom".

Muškarci su se u dvobojima borili braneći njenu čast, a ona za to kao da nije marila. Jedan od onih koji su izgarali za božanstvenom Sarom bio je i princ od Velsa, budući kralj Edvard Sedmi. Kada je posetila Njujork, upoznala je Tomasa Edisona koji je snimio njeno tumačenje Rasinove "Fedre". Međutim, Edison nije bio naučnik koji je najviše zanimao slavnu glumicu. Njena pažnja bila je usredsređena na ličnost i delo Nikole Tesle. Naviknuta da niko ne odbija njene pozive i priliku da je vidi, bila je iznenađena kada je Tesla rekao da ga glumičino prisustvo uznemirava i odvaja od rada, pa da je mnogo bolje da se ne viđaju.

Izvor: M.Jungić/novosti.rs
Foto: Wikimedia Commons, Wikimedia Commons, Wikimedia Commons, Wikimedia Commons

Kako su zaista izgledale gejše s početka prošlog veka

Gejše su bile poznate kao supermodeli svog doba, a to najbolje ilustruju ove fotografije koje ih prikazuju u dosad najizazovnijem izdanju. Delo su nepoznatih fotografa, napravljene oko 1900. godine, i prikazuju gejše u kupaćim kostimima, raspuštene kose i "zapadnjačkog" izgleda. Kao da su preteča "pinap" devojaka i današnjih modela sa duplerica.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Gospođica Koman - veoma popularna gejša, snimljena oko 1900. godine
Ove našminkane lepotice i zabavljačice bile su obučene za razne tradicionalne umetničke forme drevnog Japana, a njihov lagani pad u zaborav počeo je sa Revolucijom Meidži u 19. veku.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Istovremeno, zemlja je već početkom 20. veka počela rapidno da se modernizuje i da sve više liči na države Zapada.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Žene su u tom periodu postajale deo radne snage i sve aktivnije su se uključivale u društvo.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ove zanimljive fotografije vraćaju nas u vreme oko 1900. godine, kada je Japan prolazio kroz dramatične promene.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Neke od žena na ovim fotografijama bile su poznate širom Japana u to doba.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Jedna od njih je gospođica Koman, o čijoj lepoti i popularnosti je pisao i pesnik Jone Noguči.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Navikli smo na fotografije gejši u prilično strogom izdanju, sa čvrsto stisnutim usnama i vezanom kosom, ali nove slike nude novi pogled na njih.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Njihove poze, kupaći kostimi i izrazi lica ne mogu da se porede sa dosad poznatim.

blic

Prva konkubina koja se pominje u pisanoj
istoriji verovatno je Egipćanka Agara, robinja, a možda i crnkinja.
Biblijski biograf ove sluškinje Sare, žene vladara Avrama (2000 - 1700
g. p. n. e.), očito ju je smatrao sporednim likom i u tragediji o
Sarinoj neplodnosti posvetio joj je tek sedam kratkih poglavlja. Sara i
Avram su tokom braka imali mnogo pustolovina, uključujući i opasan
boravak u Egiptu, gde je lepa Sara nesvesno privukla pažnju faraona,
koji ju je poželeo za svoj harem. Avram ih je izbavio iz nezgodnog
položaja predstavivši je kao svoju sestru, posle čega ih je faraon
obasuo poklonima, stadima ovaca, goveda, magaraca i kamila, kao i
robovima, i muškim i ženskim, a verovatno je bilo i crnih. Kad je vladar
saznao da je nasamaren, naredio je Avramu da sa ženom napusti Egipat.
Pun obzira, ipak im je dozvolio da zadrže svu stoku i robove.
Avram
je postao imućan čovek koji je imao sve osim potomstva, jer je Sara bila
nerotkinja. Bilo je malo verovatno da će se to promeniti, s obzirom da
je već imala 76 godina, kako beleži autor “Postanka”. On je očajavao
zbog nemanja dece, a ona sebe krivila zbog jalovosti, što se u antičkom
svetu smatralo prokletstvom, pa čak i dovoljnim osnovom za razvod.
Rešenje je bila - plodna konkubina. Avram je pristao, a Agara se nije ni
pitala. Mada je imao 86 godina, ubrzo je uspeo da je oplodi. Ali Agaru
je probrazio otekli stomak. Na Sarino zaprepašćenje, njena krotka
robinja se pretvorila u nadmenu ženu, koja je svoju vlasnicu čak nadmeno
i s prezirom gledala. Jesta ona, ali je njena materica bila dovoljno
dobra da Sarinog muža snabde zakonitim naslednikom.

Ogorčena
supruga obrati se Avramu, ali je on podseti da kao punopravna vlasnica
svoju robinju može kazniti kako poželi. Ne zna se šta joj je Sara
zapravo uradila (propisana kazna za drskost bilo je da se prestupniku
usta izribaju litrom soli), ali je bila toliko gruba da je Agara rešila
da pobegne. Anđeo ju je sreo dok luta pustinjom i upita je: “Robinjo
Sarina, kuda ti to ideš?” Agara mu ispriča svoju muku. “Vrati se gospođi
svojoj i pokori joj se”, zapovedi joj, ali i uteši rekavši kako će
toliko dece imati da ih neće moći ni prebrojati. “Sinu koga rodiš nadeni
ime Ismail (Bog čuje), jer Gospod je video svu muku tvoju.”

Agara
ga je poslušala i Avramu rodila sina i najverovatnije se porodila
čučeći između Sarinih novu, po običaju “rađanja na kolenima”, koji je
važio za decu predodređenu da postanu naslednici “društvene” majke,
umesto one biološke. Ostala je sa supružnicima još 13 godina negujući
sina, a onda se dogodilo čudo. Bog je s Avramom sklopio složen zavet
kojim je okončana Sarina neplodnost. Ona se isprva smejala kao
besmislenoj ideji, smatrajući se prestarom da vodi ljubav, a kamoli
rađa. Gospod ju je prekoreo zbog smeha: “Ima li išta što je Bogu teško?”

I
očigledno mu ništa nije bilo teško, jer je Sara začela sina Isaka. Tad
joj je bilo 90, a Avramu ravno sto godina. Posmatrajući jednom prilikom
kako se Isak, koji je izrastao u snažno dete, igra sa svojim starijim
polubratom Ismailom, obuzela ju je jaka zlovolja. Kao Avramov prvenac
Ismail bi delio očevo nasledstvo. “Oteraj ovu robinju sa sinom njezinim,
jer neće on biti naslednik s mojim sinom”, povika Sara suprugu. Avram
se silno uznemiri, premda jedino zbog Ismaila, ali ne i Agare. Molitvom
se trudito da sazna šta mu je činiti, a Bog mu naloži da postupi kako je
supruga zahtevala, jer će i Isak i Ismail biti rodonačelnici velikih
naroda. Mada izuzetno bogat čovek Avram ujutro rano usta, uze veknu
hleba i mešinu vode od jareće kože, i naredi Agari da ode zajedno sa
njihovim malodobnim sinom.

Izgubljeni su njih dvoje lutali
pustinjom, a, pošto su ubrzo pojeli i popili svoje bedne zalihe, u
očajanju je Agara dovela Ismaila do jednog grma, a onda otišla malo
dalje i klonula na tlo: “Da ne gledam kako će mi umrte dete”, zaplakala
je gorko. Ali Bog ju je čuvao i ponovo poslao anđele: ”Ne boj se, jer
Gospod ču glas detinji odande gde je. Ustani, digni dete i uzmi ga u
naručje, jer će od on stvoriti veliki narod.” Agara je u čudu otvorila
oči i videla da je Bog zaista stvorio studenac. Napunila je mešinu i
napojila žednog sina. Godinama su Ismail i njegova majka živeli u
pustinji. Zbližili su se sa lokalnim plzemenima i ljudima, a, kako su
imali dovoljno novca, Agara je uspela da ugovori sinovljev brak s jednom
Egipćankom. Iako su je Jevreji porobili, pamtila je svoje egipatsko
nasleđe. O poznim godinama Agarinog života malo se zna, ali prema
biblijskim predanjima Bog je zaista održao dato obećanje: Ismail je imao
12 sinova, knezova rodonačelnika moćnog plemena. Poživeo je 137 godina,
kao dugovečni sin još dugovečnijeg oca - Avram je umro u 175. godini,
pa su ga Ismail i Isak zajednički sahranili u Makpelskoj pećini.

Zlatno doba antičke Atine nije pozlatilo i Atinjanke, koje su najveći deo života provodile zatvorene u kući. Strankinje su bile dvostruko pogođene, polom i kastinskom pripadnošću. Jedna od njih, Aspazija,
pridošlica iz Mileta, pokušala je da prevaziđe svoj položaj vezom s vodećim atinskim državnikom, Periklom. U Atinu je stigla pošto su se grčko-persijski ratovi okončali, a primirjem iz 451. obustavljena
neprijateljstva između grčkih državica. Došla je s rođacima, koji su zbog nepoznatih okolnosti bili prisiljeni da napuste Malu Aziju. Uprkos aristokratskom poreklu porodice i dobrim vezama, pošto nije imala novca, bila je prinuđena da traži zaposlenje.

Nažalost, njen dolazak u Atinu podudario se s talasom poratne imigracije, što je Perikla navelo
da uvede drakonske mere kako bi osigurao društvenu nadmoć atinskog građanstva. Ograničio je to pravo samo na Atinjane s oba roditelja starosedoca i drastično ograničio prava strancima. Svako ko je uhvaćen kako se pretvara da je atinski građanin mogao je da bude bačen u roblje.

Zato se Aspazija nikad se nije mogla udati za Atinjanina niti uživati čak i bedna prava Atinjanki. Za razliku od svoje braće, Atinjanke nisu bile potencijalni ratnici, te su ženske bebe često ostavljane u brdima da ih rastrgnu divlje zveri. One kojima je dopušteno da prežive bile su rđavo školovane, držane zatvorene u kući i podučavane samo domaćinskim veštinama. U periodu seksualnog sazrevanja, obično oko 14. godine, roditelji bi ih udali za mnogo starije muškarce koji su ispunili vojne
obaveze i najzad su mogli da se žene.

Bračni život nije oslobađao Atinjanke u njihovim novim domovima. Grčke kuće, uopšte, odražavale su
superioran mačo status muškaraca. Bile su male, jer su muškarci uglavnom dane provodili na drugima mestima, s drugim muškarcima. Trpezarija je bila najveća i najbolje opremljena prostorija, gde su muškarci primali goste. Ali iz svečanih prilika su isključivali supruge, ćerke i majke, jer su često pozivali hetere (vrhunske kurtizane), a siromašniji prostitutke, da ih zabavljaju.

Atinjanke su se mogle razvesti samo uz muževljev pristanak. U društvu koje je slavilo poslušne matrone, najviše čemu je žena mogla težiti bio je dobar ugled. Aspazija je, pak, bila ne samo lepa već i neobično inteligentna, i, za razliku od većine Atinjanki, stekla je obrazovanje, iako nikad nije otkrila kako. Počela je da predaje retoriku i filozofiju, ubrzo stekavši takav ugled da je Sokrat tvrdio kako mu je ona bila učitelj. Aspazija se verovatno prvobitno izdržavala pristupivši velom magle obavijenom svetu hetera, strankinja koje su trgovale seksom i društvom u zamenu za vredne darove i novac.

Za razliku od prostitutki (i većine supruga), hetere su bile školovane i otmene. Na vazama su prikazane kao vitke žene s malim grudima, raskošno odevene, čime su se uočljivo razlikovale od punačkih, jednostavno obučenih grčkih matrona. Imala je oko 25 godina kad je upoznala Perikla i pobudila strasnu ljubav koja je trajala do njegove smrti. Ali zakoni o pravu građanstva, koje je sam Perikle uveo, osudili su je da živi kao samo njegova konkubina. Pošto bez nje nije mogao da živi, preselio ju je u svoju kuću. Kad mu je rodila malog Perikla, status vanbračnog deteta i položaj stranca nisu mučili oca, koji je već imao dva zakonita sina.

Perikle nije bio jedini obožavalac Aspazijine magnetske intelektualne i erotske privlačnosti. Kad je
ustanovila svoj salon, vodeći umni ljudi Atine, naučnici i državnici, okupljali su se u njemu da raspravljaju o politici i filozofiji. Aspazija svoje analize nije ograničavala na državna pitanja. Strogo
sokratovsko rasuđivanje primenjivala je na pitanje bračnih odnosa, smatrajući da, kako bi se zadovoljila žudnja za odličnim partnerom, i sami morate biti najbolji partner. Iako muškarci i žene uzajamnu privrženost izražavaju erotizmom, ključni elemenat privlačnosti je put vrlina.

Perikle je veći deo vremena provodio kod kuće da bi bio s Aspazijom, ali je predano radio na državnim poslovima i obnovi hramova, razorenih u grčko-persijskim ratovima. Atinjani su većinom podržavali Periklovu javnu politiku, ali ne i njegov privatni život. Optuživali su ga da je suprugu izbacio iz kuće da bi doveo Aspaziju, mada se on razveo desetak godina pre no što je nju upoznao. Gunđali su i da, kao drugi muškarci, svoju konkubinu treba da drži podalje od javnosti, ali taj je
savet Perikle prenebregao.

Aspaziju su bez milosti klevetali po gradskim trgovima i u političkim okršajima. Komediografi su sami sebe nadmašivali sastavljajući skaradne replike i poredili je s Targelijom, moćnom Jonjankom, kurtizanom i suprugom (imala je 14 muževa!), koja je svoj ogromni uticaj koristila da pomaže neprijatelju u grčko-persijkim ratovima.

Kad se važan grad-država Samos 440. g p.n.e. pobunio protiv Atine, verbalni napadi na Aspaziju postali su još žešći. Premda je Perikle ugušio pobunu, pakosni protivnici su ga optuživali da ga je
Aspazija, zbog svog miletskog porekla, ubedila da povede rat protiv Samosa. Satiričar Kratin ismejao je i prokleo Aspaziju kao psećooku drolju.

Jedna od najzagonetnijih i najsenzacionalnijih ljubavnica svako je Korina, koju je veliki pesnik Ovidije proslavio svojom zbirkom elegija “Ljubavi”, mada nikad nije obelodanio njen identitet. Svoju burnu vezu održavali su u Rimu, čija je dekadencija bila na meti carskih zakona o moralnoj reformi, koje su, hedonizmu skloni, građani uglavnom kršili. Tadašnji Rim bio je i veličanstven i užasan grad elegantnih vila i sirotinjskih četvrti. Grad se dičio otmenim pozorištima, ali se i orgijalo po cirkusima gde su građani bodrili dresirane lavove da čupaju utrobu vezanim zločincima, a kasnije hrišćanima. S brežuljka Palatin, genijalni samodržac finih manira, Cezar Avgust, se grozio nad onim što je video. Iskvareni moral podanika pokušaće da poboljša zakonima koji su regulisali brak, seksualne odnose i nasledstvo. Decenije anarhije i vojnih pohoda poljuljale su društvene vrednosti Rima, a Avgust je bio
nostalgičan za starim danima, kad su Rimljanke bile skromne i posvećene radilice. Mobilišući muškarce, rat je preobrazio i žene, koje su same vodile domaćinstvo, a bogate čak upravljale velikim imanjima. Stekavši osećaj moći, neke su uzimale ljubavnike.

Građanstvo je bilo obuzeto razonodom, hrleći u pozorišta, na zabave, sportske događaje ili u
cirkus. Imućni Rimljani prejedali su se i povraćali u nekoj vrsti društveno sankcionisane bulimije. Kad bi se ugledne žene povukle na spavanje, njihovi muževi bi često terevenčili s kurtizanama ili prostitutkama. Čak je i pravični Avgust, koji je fetišistički obožavao svoju ženu Liviju Drusilu, bio na zasluženom glasu kao ženskaroš.

Poput Grčke, i u Rimu su samo slobodni ljudi imali prava i moć. Slobodne i oslobođene žene bile su u boljem položaju od robova, ali nijedna, ma koliko moćna bila njena porodica, nije imala ni deo prava koja su uživala njena braća ili otac. Paterfamilias kao sistem je na neverovatan način podjarmio žene. Očeva pravna moć počivala je na njegovim, a ne interesima žene ili dece. Kad bi novorođenče bilo položeno kraj njegovih stopala, ako bi podigao uplakanog dečaka ili naredio da se devojčica
nahrani, detetov život bio je odobren. U suprotnom, deca, mnogo češće ženska, bila bi ugušena, umorena glađu ili ostavljena u brdima da ih usmrte divlje zveri. Čak i deca koja po rođenju nisu osuđena na smrt, nisu kasnije bila bezbedna. Bilo kad otac je mogao da ih proda kao oblik svojine, pa je razljutiti tatu bilo opasno po život. Brak ćerkama nije donosio olakšanje. Suprug, koga su drugi birali, zamenio bi oca. Ako počini preljubu, muž je imao pravo da je ubije, ali i da je tuče do smrti, ako je uhvati da pije vino. Testiranje na vino razvilo se u isledničko ljubljenje, koje su muškarci sprovodili kad bi posumnjali da im rođake piju alkohol.

Konkubina je imala još niži status od supruga. Ona je bila slobodna ili oslobođena žena koja je živela s
muškacem koji joj nije suprug. Muškarci nisu smeli da imaju ženu i konkubinu, bar ne istovremeno. Zato su uzimali konkubinu iz nižeg društvenog sloja, mogavši da ih odbace ako im rode vanbračnu decu ili kad se odluče za ženidbu. I udovci su radije birali konkubine nego novi brak. Konkubinat je imao i neke prednosti. Bio je ozakonjen, konkubine su oslobođene krivičnog gonjenja zbog preljuba, ali ne i optužbe za blud.

Za razliku od Livije Drusile, Avgustove žene, koja je nosila jednostavnu i neuglednu odeću, nova Rimljanka nije bila ni skromna ni sasvim posećena deci. A i stopa rađanja je naglo pala zbog trovanja olovom iz impozantnih akvadukata, kao i primitivnih oblika kontracepcije i pobačaja. Povlašćena žena iz dobrih porodica nije više počinjala dan molitvom. Budila se zategnutog lica, utvarno bela pod
osušenom maskom od mleka i brašna, koju je stavila pred počinak. Pošto bi joj robinja sprala tu smesu, umočila bi se u kadu i čekala da dođe maser sa svojim mastima i gnječi udove dok ne postanu gipki. Namirisanu eteričnim uljima, dami bi kosu češljali, uvijali u kovrdže u venčiće ili
puštali da pada u ljupkim pletenicama.

Sledio je puder za izbeljivanje lica, rumenilo i ruž za usne, te crna olovka za ivicu oka od pepela ili ugljena. Ženama koje je privukao taj novi i opušten način života, negovanje lepote bilo je predigra za seksualne avanture. Neke su se čak ugledale na grčke hetere. Užasnut saznanjem da su žene
zainteresovane za vanbračni flert kao i on, Avgust je julijanskim zakonima (17. g. p.n.e.) odredio da preljuba važi samo za žene koje su varale muževe i muškarce koji su spavali s tuđim, ali ne i one koji su uživali s nevenčanim ženama. Seksualno aktivne udovice i nevenčane slobodne žene rizikovale su da ih optuže za manje težak prestup bluda.

Svrha zakona bila je da prisile žene - naročito iz elitne klase - da se udaju ili ponovo udaju, i ostanu poslušno vezane za kuću. Ali često, kad su kazne previše surove (osuđene preljubnice izgubile bi pola miraza i trećinu imovine, preljubnici pola imovine, a svi su izgnani na udaljena ostrva gde je sprovođenje kazne bilo praktično nemoguće), zakoni postaju gotovo besmisleni. Avgust je, ipak, ostvario spektakularan “uspeh” progonom svoje ćerke Julije, jedne od najozloglašenijih preljubnica
Rima.

Veliki rimski pesnik Ovidije, bogati aristokrata i darovit mladić opsednut ženama, ljubavlju i seksom, savršeno se uklapao u raspusni svet Rima. Sa 16 godina oženio se prvom od svoje tri supruge, maloletnom nevestom koju nikad nije prestao da omalovažava. U 23. godini, u svojoj zbirci “Ljubavi”, predstavio je Korinu, svoju senzualnu i nevernu ljubavnicu. Rimljani su odgovorili s vatrenim oduševljenjem, a neki obožavaoci su ispisivali njegove stihove po javnim građevinama. Možda su sadržaj i veliki uspeh “Ljubavi” bili dodatni razlog imperatoru Avgustu da nametne puritanske zakone. I danas naučnici nagađaju ko se krije iza pseudonima Korina. Možda Julija, Avgustova prkosna ćerka, ali su dokazi prilično klimavi. Zna se da je bila malo starija od Ovidija i udata za “matorog izlapelog teturavca”, a varala je obojicu.

Pre svoje 20. godine postala je ljubavnica čoveka s kojim je doživela prvi orgazam. Posle toga bi se durila i žalila kad je neki ljubavnik ne bi uspeo navesti da se uvija od zadovoljstva tokom snošaja. Bila je tašta koliko i dražesna, pribrana, burne i strastvene ćudi. Volela je da kod Ovidija raspaljuje ljubomoru. Kao zavisnik od luksuznog života, izbegavala je muškarce koji je nisu mogli izdržavati i uvek očekivala skupe poklone. Pretvarajući se da je ljubitelj konjskih trka, flertovala je sa džokejima. Volela je svog mladog ljubavnika-pesnika, a on nju voleo još više. Ili je možda Ovidije zapravo bio zaljubljen u ljubav.

Njihova duga veza pružila mu je obilje građe, istinsku sapunicu o zanosu, spletkama, opasnosti, lažima i komičnim obrtima. “Ljubavi” su i sjajan opis unutrašnjeg mehanizma elitne rimske veze. Zamislite sledeću ogorčenu prepirku ljubavnika dok raspravljaju o predstojećem banketu.
Ovidije fantazira kako će se zajedno zabavljati, dok ga Korina ne upozori: “I moj muž dolazi”. Ovidije, koji to nije očekivao, uzvraća kivno: “Dabogda mu to bilo poslednje!” Onda predlaže šifre koje će samo oni razumeti: pretvaraj se da si kreposna supruga, “ali muni me u stopalo dok prolaziš“.

Dok gosti čavrljaju, on bi joj slao tajne poruke dižući obrve ili ispisujući reči u vinu. Korina treba da dodirne obraz kad god pomisli na poslednji put dok su vodili ljubav ili se uštine za ušnu resicu ako je ljuta na njega. Na drugim zabavama, podseća je, neprimetno bi uvlačio ruku pod njenu odeću i masturbacijom je dovodio do orgazma! Ovidije je i ljubomoran: ne pij iz čaše koju su dotakle usne tvog muža; odbijaj njegove zagrljaje, posebno prste što bi da te ispod haljine stisnu ili miluju “te osetljive bradavice.”

Pesnik ne može da podnese pomisao na Korininog muža dok s njom vodi ljubav. Pretvaraj se da si frigidna! Skini seks s dnevnog reda, nalaže joj, i, posredno, preklinje boginju Veneru da mu usliši molitvu da niti njegova ljubavnica niti njen muž uživaju u seksu jedno s drugim, “a naročito ne
ona!” Ovidije se naslađivao Korininom fizičkom lepotom i opisivao je do intimnih podrobnosti: sjajnu dugu kestenjastu kosu, meko belo grlo, izazovno oblačenje, kojim ga je podsećala na neku istočnjačku kraljicu ili kurtizanu najvišeg reda.

Kad bi skinuo tu svetlucavu odeću i Korina pred njim stajala gola, Ovidije nabraja divote te nagosti: glatka ramena, zavodljive bradavice koje su pozivale na milovanje, ravan stomak ispod veličanstvenih grudi, slatko zaobljenu zadnjicu, duge tanke butine, a onda... I pored nesputanosti, katalog se prekidao kod genitalija i jednostavno opisivao sopstvenu predaju putenim savršenstvima ljubavnice.

Ali kad bi se ljubavnici svađali, Ovidije je umeo da bude okrutan u izrugivanju, koristeći svoj britki um
da potanko opiše Korinine nedostatke. Jednom je ona na svoju tešku bujnu kosu stavila previše slojeva smese za bojenje od pijavica i sirćeta, a zatim upotrebila vrelo gvožđe da je ukovrdža. Posle joj je kosa ispadala u pramenovima, pa je tužno plakala gledajući se u ogledalo. Dok joj ponovo ne izraste, moraće da se zadovolji lepotom perika izrađenih od kose osvojenih germanskih devojaka.

Ovidija je kinjilo i ljutilo kad mu je Korina “zanovetala” zbog poklona. Nisu li njegovi genijalni stihovi najčudesniji dar koji svaka žena može da poželi? Ali kad je ona, voleći svilene haljine i zlatni nakit, očekivala opipljivije poklone, bio je zgađen. Prestani da tražiš, hladno ju je savetovao. Daću ti, ali
jedino kad budem raspoložen. Plahoviti Ovidije priznaje kako je u žestokom gnevu bio u stanju da izbičuje sopstvenog oca ili čak i bogove.

Jednom je Korinu jako povukao za kosu i noktima joj izgrebao lice, a onda prestravljen posmatrao kako ona užasnuta uzmiče. No, njegovo je samooptuživanje trajalo jedva nekoliko sekundi, pošto se nije suzdržao da je ne “posavetuje”: “Molim, idi uredi svoju kosu!” Ovidije je bio zaokupljen i mehanizmom održavanja veze. Njih dvoje su bili odlični stratezi, ali bespomoćni bez saradnje Nape, Korinine sobarice. Kao večita posrednica, prenosila je pisma i zakazivala sastanke, često
nagovarajući neodlučnu gazdaricu da se iskrade do Ovidijeve kuće.

Jufang je rođena petog dana petog meseca u rano leto 1909, usred previranja u jugozapadnoj Mandžuriji, četiristo kilometara severoistočno od Pekinga. Bila je lepa devojka ovalnog lica i blistave kože na kojoj su se isticali ružičasti obrazi. Sjajna crna kosa bila joj je skupljena u debelu pletenicu, toliko dugačku da joj je dosezala do struka. Stopala Jufang bila su vezana, što je bio znak plemenitosti, jemstvo pokornosti i obeležje lepote. Povrh toga, bila je krotka i lepo vaspitana. Kao
konkubina, vredela je dovoljno novca da je njen otac mogao da ispuni dugogodišnju ambiciju da stekne sopstvene konkubine. Pregovarao je s generalom Sjueom, vrhovnim vojnim zapovednikom i šefom policije, i Jufang je ubrzo predata generalu na staranje. Jufang je imala sreću da je general Sjue nije preselio u kuću koju je delio sa ženom i drugim konkubinama.

Možda zato što je bila tako mlada i lepa, smestio ju je u vlastiti dom, s poslugom i umiljatom mačkom. General ju je posećivao i vodio ljubav s njom, i davao joj novac. Podsticao ju je da
***** opijum, ali je nije na to i prisiljavao. Kad je bila sama, Jufang je vreme provodila čitajući romane i poeziju, negujući ruže i radeći u bašti i igrajući se s mačkom. General Sjue joj je dozvoljavao da ide u operu i, premda nevoljno, da posećuje roditelje. Kad bi izlila bujicu svojih strahova da ima slab uticaj nad svojim ljubavnikom, njen otac nije imao razumevanja.

Jednog su se dana strahovi Jufang obistinili: general Sjue prestao je da joj dolazi. Šest je godina živela sama. Ponekad bi pisao, i stalno je slao novac, ali je Jufang bila ojađena. No, jednog dana on se vratio, i kao da se nije izgubio prethodnih šest godina, vodio je s njom ljubav. Mesec dana kasnije, Jufang je ushićeno otkrila da je trudna. Kad im se rodila ćerka, general je naložio da dete nazove Bao Ćin. Godinu kasnije, nju i Bao Ćin pozvao je u kuću koju je delio sa ženom i drugim konkubinama. Snuždena, Jufang se pokorila.

U novom domu, obistinili su se najgori strahovi Jufang. Po njenom dolasku, služavka joj je iz ruku ščepala Bao Ćin i predala je madam Sjue, koja je odlučila da podigne dete kao svoju ćerku. Bao Ćin više neće zvati Jufang “mama”; tako će oslovljavati isključivo madam Sjue. Osim toga, Jufang će se duboko klanjati pred Bao Ćin, baš kao i pred madam Sjue.

Preko noći, Jufang je postala drugorazredna konkubina čiji je položaj bio veoma nalik služavkinom.
Madam Sjue se prema njoj odnosila s gorkom mržnjom. Za Jufang bolnije je bilo saznanje da stari general Sjue umire. Sada je jasno razumela zašto se on tako iznenada ponovo pojavio u njenom životu. Bez dece i narušenog zdravlja, on i njegova žena su odlučili da materica Jufang posluži kao posuda iz koje će nastati njegovo poslednje dete.

Ubrzo će sudbina Jufang biti u rukama nemilosrdne madam Sjue. Da bi se rešila biološke majke Bao Ćin, madam Sjue bi verovatno prodala Jufang, možda nekom imućnom muškarcu, a možda čak i javnoj kući. General Sjue je spasao Jufang. Izdišući na samrtnoj postelji, preklinjao je ženu da
oslobodi njegovu konkubinu. Madam Sjue je uslišila njegovu molbu i Jufang je odjurila kući svojim roditeljima, gde je zatekla pakao.

Majka joj je pretrpela poraz u borbi za moć s dve konkubine kupljene od novca generala Sjuea, koje su njenom muži bile neuporedivo draže. Konkubine su nastupale kao tim i ugnjetavale domaćinstvo, uključujući i Jufang. Priča Jufang ima netipično srećan kraj. Jedan slobodoumni porodični prijatelj bio je zanesen njenom lepotom i oženio se njome, izbavivši je tako iz turobnog života.

Dve godine pre nego što će se roditi Jufang, 1907, Leong Maijing rođena je u južnoj Kini, u provinciji
Guangdung, a umrla je gotovo šezdeset godina kasnije u kanadskoj provinciji Britanska Kolumbija. Zahvaljujući njenoj unuci Deniz Čong, autorki dirljivih i pomno sačinjenih memoara “Konkubinina deca: Priča o kineskoj porodici koja je živela na dve strane sveta”, tužna ispovest Maijing nije izgubljena.

Porodica Maijing nije bila toliko siromašna da bi morala da utopi ili se na neki drugi način reši svog
neželjenog ženskog deteta. Sa četiri godine već je bila toliko tvrdoglava da se oduprla majčinim naporima da joj uveže stopala, zahvaljujući čemu bi mogla da se plasira kao dete-nevesta.

Umesto toga, prodata je kao služavka. Kad je u sedamnaestoj godini bila pristala za udaju, vlasnik ju je kao konkubinu preprodao Čanu Samu, oženjenom seljaku koji je želeo družbenicu u Kanadi, gde se radom borio da stekne novac i popravi sudbinu svoje žene i ćerke u Kini. Maijing je bila užasnuta.

Verovala je da pristojne devojke ne postaju konkubine, ali jedina druga mogućnost koja joj je preostala bilo je samoubistvo. Maijing je izabrala život, i prvi je put videla Čan Sama na
vankuverskom doku. Posle ručka u znak dobrodošlice, rekao joj je da mora da radi dve godine kao konobarica u čajdžinici da bi mu nadoknadila novac koji je pozajmio za njen put. Maijing je bila zgranuta, jer u kineskoj kulturi konobarice su smatrane jedva boljim od prostitutki.

Maijing se u Vankuveru pokazala kao popularna konobarica i zarađivala znatne napojnice. Bila je nalik lutki, ni 150 santimetara visoka, vitka kao bambusova trska, bele napuderisane kože, iščupanih obrva, finih crta lica i guste kose, prikladno oblikovane. Kad je napunila 19 godina, sa Čan Samom dobila je ćerku Ping, a godinu dana kasnije i Nan, čiji je pol mučio Maijing isto onako kao što se i njena majka uznemirila kad se ona rodila. Ubrzo se mala porodica vratila u Kinu u produženu posetu, jer je Čan Sam hteo da uveri ženu, Huangbo, koja je upravo saznala da joj muž ima konkubinu, da će svi zajedno srećno živeti pod istim krovom. Dve su se žene od samog početka svađale, pri čemu je dominantna Maijing kinjila krotkiju Huangbo i odbijala da obavlja svoj deo kućnih poslova. Da bi održao mir u kući, Čan Sam je poslao Maijing u školu i odlučio je da uzme drugu konkubinu za kućne poslove. No, Maijing i Huangbo su se ujedinile, prisilivši Sama da odustane od svojih planova. Iako je obično spavao sa Huangbo, oplodio je i Maijing, koja je ubedila Sama da njen prvenac treba da se rodi u Kanadi da bi uživao povlastice “prosperitetnijeg” državljanstva. On je pristao, ali su Ping i Nan
ostale u Kini sa Huangbo. Pošto je bila Samova žena smatrali su je svojom majkom.

U Kanadi je Maijing očajavala, rodivši još jednu ćerku, majku Deniz Čong, Hing, kasnije poznatu kao Vini. Odnos između Hinginih roditelja brzo se pokvario. Velika ekonomska kriza uništila je privredu u Britanskoj Kolumbiji, a kineske četvrti bile su još teže pogođene. Dok je Maijing radila kao konobarica da bi mogla da izdržava i kanadsku i kinesku granu porodice, Čan Sam je uzaludno tražio posao.
Jednog dana, Maijing je prosto pobegla, bez reči, i ostavila ga s detetom.

Maijing nije daleko otišla. Čan Sam ju je našao u čajdžinici i podsetio je na njene obaveze i Maijing se vratila kući. Ali, nije se pomirila sa svojim statusom konkubine, koji je mnogo zahtevao a malo pružao, te je počela da pije i da se kocka sa zahvalnim gostima u čajdžinici. Delimično da bi se oslobodila od Čan Samovog budnog nadzora i neprestanog pridikovanja, Maijing ga je podsticala da
ide u Kinu, nadajući se da će dobiti sina za kojim su svi čeznuli. On je pristao, a ona mu je od svoje plate pokrila troškove puta.

U selu u Kini, Čan Sam i Huagbo počeli su da grade kuću zahvaljujući novčanim doznakama od Maijing, koja je njihove stalne zahteve ispunjavala pozamljujući novac od svog poslodavca i komisionom prodajom lutrijskih listića. Niko joj se nije zahvalio - te su se žrtve podrazumevale. Ali Maijing nije bila žena koja se žrtvuje, a posebno ne za dosadnog Čan Sama koji je obezbeđen sedeo u Kini. Počela je sebi da ugađa pozajmljujući još novca: kupovala je elegantnu odeću, kockala se,
išla na kratka putovanja u Viktoriju. Kocka je, međutim, postala više od neobavezne razonode i Majing je ubrzo postala ozbiljan zavisnik i nije mogla da prestane da se kladi u buduće nadnice, koje je često gubila. Konačno, ozbiljno prezadužena, počela je da se prostituiše s gostima u čajdžinici, koji bi isplaćivali njene dugove ili bi joj direktno davali novac.

Nedaće su tek predstojale. Čan Sam je 1937. odlučio da se vrati u Kanadu, ostavivši u Kini Huangbo, Ping, Naj i svog novorođenog sina, Juena. Porodica je tugovala, umesto da se raduje rođenju tog dugoočekivanog deteta, jer su stopala malog Juena bila groteskno izobličena, okrenuta unazad, kao da mu torzo ide napred, a noge unazad. (U Kanadi je Maijing toliko čeznula za sinom da je Hing pokušala da preobrazi u muško, oblačeći je u pantalone i šišajući je na kratko.)

Uprkos finansijskim pritiscima i silasku u pakao kockarske zavisnosti i prostituciji, Maijing je izuzetno uživala u svojoj slobodi za vreme Čan Samovog produženog boravka u Kini. Njihovo se ponovno nalaženje brzo izvrglo u ogorčenost. On joj je prebacivao zbog kocke, pušenja, napijanja, i rasipništva, i “još je više držao do svoje moralne nadmoći nad njom”. Maijing je prezirala njegovu štedljivost (porcija pirinča za obed, s malo kečapa ili džema, na primer) i ljutio ju je njegov
autoritativni stav, konfučijanske izreke kojima ju je zasipao i pokušaji da je kontroliše.

Kad je Čan Sam zatekao Maijing u stanu drugog čoveka, ona ga je zauvek napustila, uzela Hing i preselila se u Nanaimo, u Britanskoj Kolumbiji. Čan Sam je to primio mirno: “I dalje je bila njegova konkubina; jedina je razlika bila u tome što nisu više živeli zajedno.” Njegovo srce, pošto je pripadalo Huangbo, nije bilo dirnuto bekstvom Maijing. Osim toga, znao je da će ona nastaviti da šalje novac porodici u Kini.

Maijing je služila kao konobarica, kockala se i toliko pila da je stalno povraćala. Gnev zbog onoga na šta joj se život sveo iskaljivala je na Hing, sistematski je tukla i kinjila na sve moguće načine. “Zašto već jednom ne umreš!”, stalno je mučila ćerku.

Maijing je najzad našla čoveka koga je poštovala. Čou Gun bio je pametan čovek, velika ekonomska kriza ga nije utukla i započeli su višegodišnju vezu. Gun, čiji su žena i deca bili u Kini, nije izdržavao Maijing, već brižljivo vodio računa o svakoj pozajmici. Ali joj je pomogao da stekne ono što je najviše htela: sina koji će o njoj brinuti kad ostari. Kineski dečaci koji su se mogli usvojiti bili su kao retki dragulji - vredeli su deset puta od devojčica i Maijing je morala da plati 300 dolara za malog Gok-lenga, kasnije preimenovanog u Lenard. Izmenjene životne prilike Maijing - niže nadnice usled ekonomske krize, dvoje dece i Gun - pojačale su njenu ozlojeđenost prema prvom mužu Čan Samu, ali i osećaj nezavisnosti. Kad bi na ulici videla Sama, pravila se da ga ne poznaje, a Hing je zabranila da ga naziva ocem. Više mu nije davala novac, a upravo je Sam plaćao Hing školarinu.

Maijing se 1939. peselila u Vankuver, gde je živeo Gun. Gok Lenga je smestila kod nekog starijeg para, a Hing je uzela sa sobom da žive u garsonjeri. Gun joj je bio ljubavnik, ali je tačno odredio uslove njihove veze: ona mora da plaća svoj stan i ostale troškove. Čan Sam, ponižen ozloglašenošću Maijing u kineskoj zajednici, procenio je kako mu samopoštovanje nalaže
da se od nje “razvede”. “Ja sam te doveo iz Kine. A pravo je da me Gun pita za dopuštenje sme li da ima bilo šta s tobom.” Ona se razbesnela i odvratila: “Ja ne nosim burmu”. Ali Sam je nosio venčani prsten, jer je, za razliku od svoje konkubine, bio oženjen. Bio je rešen da proda svoju
neposlušnu i obeščašćenu konkubinu. Gun, rekao je Maijing, mora da mu plati 3.000 dolara da bi na nju stekao pravo.

“Ja nisam na prodaju”, besnela je. Gun nikad ni centa neće platiti Samu, a ona će sa svojim životom raditi šta god hoće. A to je bilo dalje napijanje i kockanje, zalaganje i vraćanje nakita, zlostavljanje ćerke, čiji je najteži greh bio njen prezreni pol. Jednog je dana Sam doneo Maijing strašnu vest da je njihova ćerka Nan umrla. Maijing je poslala pismo Pin, svojoj najstarijoj ćerki: “Nemoj više da mi pišeš. Srce mi je slomljeno.” Time je presekla veze s kineskom delom svoje porodice.

Život Maijing dobio je ustaljeni obrazac. Selila se iz garsonjere u garsonjeru, stalno u potrazi za sve jeftinijom kirijom. Decu je čas slala da žive kod drugih, čas ih uzimala kod sebe. Jednom je pokušala da im uredi dom. Kupila je nameštaj, uključujući i polovnu naslonjaču za Hing. Kasnije se Čan Sam ponovo pojavio u njihovom životu kao uzgredni poznanik, a proteklo vreme je ublažilo neprijateljstvo između njih dvoje. Hing je, međutim, žalostio majčin prezaduženi i nestabilni život Gunove neizdržavane ljubavnice. Maijing je Guna toliko volela da je žrtvovala Hing da bi za njime jurila, ponekad iz grada u grad. Kasno noću, međutim, ipak je morala da se kradom vrati iz njegove sobe u
svoju. Gde je, pitala se Hing, majčina čast u svemu tome? Da bi ublažila večito siromaštvo svoje porodice, Hing se upisala u medicinsku školu, gde je trpela nemilosrdne uvrede i diskriminaciju zbog svog azijskog porekla. Svakog je meseca slala Maijing ček od plate na 105 dolara. Ova bi ga unovčila i Hing slala džeparac od - pet dolara. Kad se Hing, koja je samu sebe zvala Vini, verila, Maijing je u zamenu za roditeljski blagoslov tražila 500 dolara i Vinino obećanje da će podići Lenarda.
Dobila je novac za otkup mlade, ali je Vinin verenik odbio da uzme šuraka. Maijing je Vini poklonila kao svadbeni dar perjani jorgan, dva jastuka i sanduk od kedrovine koji je kupila na rate.

Maijing je nastavila da pije, svađa se i zanemaruje sebe, sina, kuću i čak i voljenog Guna. Sa Vini je ponovo stupila u vezu tek kad je pala u očajanje. Gun ju je napustio, rekavši da joj čak i kad bi ostala bez pare, ni centa ne bi dao. Zatim se preselila kod Vini, ali je njena žeđ za alkoholom i potreba za novcem da bi ga nabavila stvarala neizdrživu napetost. Jednom, kad je klela Vini da umre, ova je ogorčeno prasnula: “Tukla si me gotovo do smrti; zašto me nisi vezala za telefonski stub i šibala dok ne izdahnem? “

Pošto je Maijing odbila da se iseli, Vinin muž ju je izneo do svog automobila i odvezao ju je do Čan Samove garsonjere u kineskoj četvrti. Sklopivši neverovatno primirje, ona i Čan Sam su se ujedinili protiv Vini. Nastavili su da žive odvojeno, a on je 1957. umro od raka. Život Maijing bio je nalik padu u ambis alkohola, odvratnih pansiona i sezonskog rada na branju voća i povrća. Ona i Vini su se nakratko mirile i sastajale, sve do 1967. kad je Majing poginula u saobraćajnoj nesreći.

U izveštaju iz mrtvačnice staji da je u vreme smrti bila visoka 162 santimetra i imala 45 kilograma. I njena je imovina bila podjednako sitna: 40,94 dolara, priznanica iz zalagaonice za nakit od nefrita, bočice osušenih trava i kašmirski džemper koji joj je Vini poklonila. Gun, suvih očiju, priložio je 50 dolara za sahranu, na koju nije otišao. Maijing je pokopana nekoliko redova daleko od Sama, te je od njega otuđena i u smrti, kao i u životu.

Gospođa Niđo je precenila svoju neodoljivost, pa je nezvaničnom ljubavniku, bivšem caru Go Fukakusi
pokušala da podmetne tri bebe začete s drugim muškarcima. Jedan ju je zaveo “rečima koje bi rasplakale i korejskog tigra”. Gospođa Niđo je u 13. veku stupila na dvor bivšeg cara Go Fukakuse, kad je imala četiri godine, neposredno nakon smrti svoje maloletne majke, Sukedai. Go Fukakusa, slab i bojažljiv mladić osakaćen deformitetom kuka i u senci svog naočitog i harizmatičnog mlađeg brata, Kamejame, nekad je obožavao Sukedai. Svoju neuzvraćenu ljubav preneo je na njenu smelu i lepuškastu ćerkicu, a 1271, s pristankom njenog oca, uzeo je devojčicu kao svoju konkubinu. Gospođa Niđo je tada imala 12 ili 13 godina, što je bio tipičan uzrast kad su mlade devojke sazrevale i stupale u svet odraslih, što je značilo brak ili konkubinat. Fukakusa je od nje bio stariji 13 godina.

Niđo je izrazila neznatnu žalost zbog majčine smrti, i nikakvu ljutnju što joj je detinjstvo tako naglo prekinuto. Istinski je marila samo za odeću - svačiju, pa i svoju. Uprkos toj opsednutosti, gospođa Niđo je bila obrazovana, načitana, muzički i umetnički nadarena, i razmetljivo ponosna na svoje (uglavnom osrednje) pesme. Kao Fukakusina konkubina, Niđo se pokazala kao snalažljivi borac među
ostalim suparnicama na dvoru na kome je negovana ljubav prema sakeu, strastima, muzici i poeziji. Bila je živahna i darovita, i rodila je sina kojeg je Go Fukakusa zvanično priznao iako je dobro znao da ona ima niz drugih ljubavnika. Zapravo je podsticao gospođu Niđo da zavede prvosveštenika, Arijakea, uprkos njegovom zavetu na celibat. Ili možda baš zbog toga.

Ali je mlada konkubina napravila nekoliko grešaka koje su činile ravnotežu prema njenim uspesima. Pošto joj je otac umro, ostaviviši je bez savetnika, Fukakusa nije hajao da je postavi za
zvaničnu konkubinu.

Gospođa Niđo je takođe precenila svoju neodoljivost. Budući da je Go Fukakusa tolerisao njene veze s drugim muškarcima, pokušala je - nesmotreno - da mu podmetne tri bebe koje je začela s drugim muškarcima (razneženo se sećala da ju je jedan ljubavnik zaveo “rečima koje bi rasplakale i korejskog tigra”). U isto vreme, gospođa Niđo je vidno bila nezainteresovana za Go Fukakusu. Nije pomoglo ni to što im je sinčić umro, niti neprijateljstvo Higaši-Niđo, Go Fukakusine carice, izazvano njenom nadmenošću. Čak je i samozaokupljena gospođa Niđo primetila da Higaši-Niđo više ne deluje onako prijateljski raspoložena prema njoj kao nekada.

Konačno, gospođa Niđo se prevarila u odluci da se upusti u romantičnu vezu s Kamejamom, Go
Fukakusinim mlađim bratom kojem je ovaj toliko zavideo. Posle dvanaest godina, Go Fukakusa je naglo proterao svoju konkubinu. Za vreme njihovog poslednjeg susreta, ispunjenog gorčinom, gospođa Niđo je nosila haljinu od tanane svetlucave svile, sa crvenom kapuljačom i plavim koncem
izvezenim aru-korenom i travama pampe. Pošto ju je izbacio, Go Fukakusa je otišao pevušeći “Kako mrzim aru-aru”.

Gospođa Niđo je konačno priznala da je izgubila ljubav i poštovanje svog carskog ljubavnika. “Kako je mogao da bude tako bezosećajan?” čudila se. Uprkos njenom dugom stažu kao njegove (neverne) konkubine, Go Fukakusa je prestao da je novčano pomaže. Gospođa Niđo je sa ruba prosjačkog štapa umakla recitujući poeziju, dajući savete o unutrašnjem uređenju i, uopšte, snalazeći se kako je znala i umela. Postala je i budistička monahinja, ali neobičnog soja, putujući i susrećući ljude svih društvenih slojeva. Posle osam godina provedenih na drumu, Niđo je izenada u nekom svetlištu
srela Go Fukakusu (u to se vreme i on bio zaredio). Nosila je uprljanu monašku haljinu, prašnjava, izlizana i raščupana, a njen je saputnik bio patuljasti grbavac. Go Fukakusa ju je i pored toga prepoznao, i celu su noć proveli nostalgično se prisećajući starih vremena. “Ljubavne veze
sada nemaju nekadašnju draž”, uzdahnuo je - ili je barem tako gospođa Niđo zapamtila i u svojoj autobiografskoj knjizi zabeležila njegova osećanja. Uprkos bednom kraju, nekada skromna gospođa Niđo smatrala je da je njena životna priča dovoljno zanimljiva da je zabeleži. I bila je. Njeni su memoari jedno od retkih svedočanstava o konkubininim ljubavima, mislima i zapažanjima, početku na carskom dvoru, a kasnije i preživljavanju na ulicama svakidašnjeg Japana. Niđo je odslikavala
razuzdanu seksualnost, neprekriveni materijalizam, društveni snobizam i složene rituale japanske aristokratije.

Delila je konvencionalno viđenje ljubavi kao intimne igre u kojoj su bitne romansa i poezija, ali ne i vernost. Bilo na carskom dvoru bilo u domu imućnog trgovca, konkubine nisu imale sigurnost i položaj koje su uživale žene, ali su često gospodarile snažnom emocionalnom i erotskom ljubavi. Bila je i tipična majka - dvorska konkubina, otuđena od dece koju je nadzirao otac, a podizale sluge.

Prvo seksualno iskustvo gejša je sticala drevnim ritualom, tokom koga je neki stariji, iskusni muškarac
proveo sedam noći s devicom, utrljavao joj belance na unutrašnju stranu njenih butina, svake noći sve više, sve dok, poslednje večeri, ne bi prstima prodro u njene genitalije. Osim Ureda za drolje, koji je kao, legalnu delatnost, oporezivao prostituciju, tokom šogunata Tokugava (od 17. do 19. veka), formirane su čuvene japanske Četvrti uživanja, geta s dozvolom za rad prostitutki, nalik na ZOO vrtove, koja su zgražala - ali i uzbuđivala - horde stranih posetilaca. No, mnogi Japanci 19. veka u sterilnim ugovorenim brakovima, nisu bili spremni da prihvate stalnu odgovornost nametnutu držanjem konkubine, a hteli su nešto više od kratkotrajne pažnje prostitutki. Želeli su ljubavnicu prema zapadnjačkom modelu, a u japanskom stilu. Jedan izvor ljubavnica bio je svet gejši po čajdžinicama. Prve gejše (sama reč znači “ljudi koji zabavljaju”) bili su muškarci, ali su do 1800. to postale žene. Tipična gejša se po izgledu razlikovala od drugih žena. Na krečnom belom licu isticale su se crno uokvirene oči i usne boje trešnje, a izbeljeni vrat se naprezao pod teretom teške, krute crne perike. U basnoslovno skupom kimonu s pojasom oko tananog struka, gejša nije toliko bila žena koliko eterično biće izuzetne erotske privlačnosti. U 19. veku, gejše su počele da diktiraju “hladni šik”.

Obično su poticale iz siromašnih slojeva, a počele su u zanatu da šegrtuju sa desetak godina. Postati gejša bio je ubedljivo najbolji način da siromašna devojka unapredi svoj društveni status. Stekla bi obrazovanje, a i pomogala roditelje, koji su primali određenu svotu novca kad bi potpisali ugovor kojim ona, kao učenica, stupa u službu. Obuka je bila stroga i duga. Uključivala je pevanje i
sviranje, poznavanje izuzetno složene ceremonije služenja čaja i aranžiranje cveća. Elegantni ritualni ples bio je najviši nivo umeća i od suštinske važnosti za pridobijanje bogatog pokrovitelja, “dana-sana”. Neverovatna količina novca i vremena trošena je na šminkanje i oblačenje. Nanošenje bele maske za lice i sređivanje nauljene, smrdljive i pune peruti kose, u složene frizure bili su svakodnevni zadaci u kojima su proticali sati bavljenja sobom pred ogledalima. Bile su preopterećene, pothranjene i potcenjene. U školi za gejše, etikecija je nalagala da se nove učenice predstavljaju kao “devojke s malo dara”, iako su zahvaljujući svojoj izuzetnosti zapravo i primljene u školu.

Prvo seksualno iskustvo gejša je sticala tokom drevnog rituala “mizuage”. Stariji, iskusni muškarac proveo bi sedam noći s gejšom devicom, utrljavajući belance na unutrašnju stranu njenih butina, svaku noć sve više, sve dok poslednje večeri, prstima ne bi prodro u njene genitalije.

Učene su da se moraju držati najstrože diskrecije i njihovi klijenti mogli su da budu apsolutno sigurni kako će gejša, šta god slučajno ili namerno bude čula, radije iseći jezik nego odati tajnu. U 19. veku samuraji su po čajdžinicama kovali zaveru da zbace šogunsku vladu, a gejše ništa nisu odale. Japanski su političari držali najpoverljivije sastanke u diskretnim sobama čajdžinica, gde su služile njihove omiljene gejše.

Gejša učenica je postojala “mlađa sestra” iskusnije gejše koja je bila njena “starija sestra” i podučavala je svemu, od tajni sastojaka šminke do veštine razgovaranja s klijentima. Nagrada “starijoj sestri” bio je procenat od zarade koju bi “mlađa” kasnije ostvarivala. Za “mlađu sestru”, konačni cilj bio je da postane ljubavnica nekog bogataša. Učenica je postajala prava gejša tek kad položi ispit kojim su predsedavali madam na čelu njene čajdžinice, učiteljice i zvaničnici iz uprave gejša. Dve-tri godine potom, radila je da bi mogla da plati za smeštaj, hranu i odeću, koja je bila najveći trošak. Kasnije je sebi u džep stavljala napojnice, dok je čajdžinica zadržavala visoke iznose
koje su naplaćivali za njene usluge. Zapravo, gejša je finansijski zavisila od svoje čajdžinice, a samo one koje su imale pokrovitelja, mogle su da isplate dugove u kojima su se gušile. Obično je gejša
postojala ljubavnica svog pokrovitelja.

Gejšin potencijalni pokrovitelj bi se predstavio vlasnici čajdžinice, koja bi ga pažljivo ispitala, posebno njegovu finansijsku situaciju. Ako je primljen, obavezao bi se da isplati gejšine dugove, snosi njene troškove života i lečenja, te plaća satnicu kad god bi s njom provodio vreme. Nekoliko
vodećih gejši tokom celog života imale bi tek dvojicu pokrovitelja, ali su sve druge mogle da očekuju da će ih se on zasititi već posle šest meseci ili godinu dana.Gejša nije očekivala da će voleti svog
pokrovitelja, iako je obučavana da mu laska, očarava ga i klanja mu se kao da ga voli. Njihov je odnos bio ritualizovan i kontrolisan sporazum. Ona je bila profesionalna ljubavnica, a on zahvalni klijent. Retko bi se, što se ponekad dešavalo, zaljubili jedno u drugo. Ako bi se, a i to se ponekad događalo, ona zaljubila u drugog muškarca, snosila je rizik da izgubi svog pokrovitelja, na sebe navuče gnev vlasnice kuće čaja i uruši svoj ugled. Život gejši imao je i nekih prednosti, jer je Japan
zemlja gde su žene koje se žale na seksualno zlostavljanje čak i danas društveno odbačene, a samo se najodvažnije feministkinje usuđuju da zahtevaju jednakost polova.

„Prezrela sam ime Supruga da bih mogla srećno da živim pod imenom Ljubavnica." - Eloiza. Oksfordski rečnik: Ljubavnica – žena koja nije supruga, a s kojom muškarac održava dužu seksualnu vezu. Konkubina – žena koja živi s muškarcem, a da mu nije supruga.

(Japanci su konkubine zvali i „pozajmljena materica"). Ova dva termina se danas često koriste kao sinonimi.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Još od davnina ljubavnice su nerazlučivo povezivane sa društvenom institucijom po imenu brak, tj. sa neverstvom u njemu. Ranije, uglavnom sa muževljevim, a danas sve češće ženinim. Ljubavnice su od pukih služavki i robinja vremenom dospevale do visokih i cenjenih položaja, pa su tako one najlukavije, najpametnije i najfatalnije postajale gazdarice, grofice, pa čak i kraljice, koje su upravljale svetskim evropskim dvorovima.

Najpogodnije uslove za razvijanje ljubavnica i konkubina stvarao je ugovoreni brak između dve porodice radi ekonomskih, političkih ili društvenih dobiti. U tim brakovima od žene i muškarca se očekivalo da zajedno sa detetom funkcionišu kao ekonomska zajednica, ali se strasti, romansa, pa čak ni ljubav nisu pominjali. Naravno, u skoro svim društvima (sem u najkonzervativnijim) muškarci su shvatani kao „bića nesposobna za monogamiju", dok su žene trpele stroge zabrane i surove kazne ako počine preljubu. Ipak, najhrabrije od njih su prihvatile rizik i zarad strasti, ljubavi, požude ili pak koristoljubivosti osuđivane od strane okoline, a obožavane od strane muškaraca širom sveta. Ovo je njihova priča.

O prvoj konkubini imamo stari istorijski zapis iz koga vidimo da se lepa tamnoputa Egipćanka zvala Agara i da je dovedena kao robinja patrijarha Avrama i njegove žene Sare, kako bi im podarila naslednika, pošto je Sara bila nerotkinja. Ne zna se puno detalja o Agarinoj sudbini, zna se da je proterana u pustinju sa detetom kada je Sara čudom uspela da rodi i da je kasnije Agarin sin Ismailo poživeo dovoljno dugo da povrati svoje egipatsko nasleđe. Agara je postala prvi simbol obezvlašćenih, proteranih i eksploatisanih žena. Problem društvenih klasa provlači se kroz najveći deo priča o ljubavnicama i konkubinama. Još u ksenofobičnoj antičkoj Grčkoj Atinjanima nije bilo dozvoljeno da se žene strankinjama niže klase, pa je tako vojskovođa Perikle proteran kada je hteo da oženi svoju voljenu Apasiju, konkubinu iz Mileta i majku svog sina.



Istočnjačke kulture su ostale poznate po haremima i palatama koje su bile ispunjene prelepim konkubinama i manje lepim služavkama. Glavne konkubine su činile uglavnom siromašne devojke koje bi, ako zapadnu za oko vladaru, rađale naslednike i time zauvek sebi obezbedile bolji život (setimo se Sulejmana i njegove prefrigane Hurem). U Japanu, recimo, sve kreće od obožavanja šintoističkih boginja, koje su predstavljane kao raskalašne žene koje slave ljubav uz stalnu promenu partnera.
Verovatno zato nije ni čudo što je danas seks sastavni deo nacionalne kulture Japana.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ipak, Francuska će verovatno ostati najupamćenija po ovim ženama, čemu u prilog idu i spomenici u kraljevskoj rezidenciji u Fontenblou gde se čuvaju u kamenu urezana imena kraljeva i njihovih ljubavnica. Sve počinje od kralja Sunce, Luja XIV koji je sa apsolutizmom uveo i nova pravila, kako u društvu tako i na dvoru. Da su ljubavnice od tada imale sve više povlastica i moći, svedoči i priča o čuvenoj Madam de Pompadur, koja će njegovom nesposobnom praunuku Luju XV doći glave. Renet ili u prevodu „mala kraljica", kako joj je bio nadimak, uspela je da ostvari proročanstvo jedne gatare koja joj je još u detinjstvu prorekla da će biti kraljeva ljubavnica. Lepa Renet je pored vitke figure, dovitljivosti i dopadljivosti posedovala i zavidno obrazovanje o umetnosti i književnosti, zbog čega je Volter izuzetno cenio prijateljstvo sa ovom mladom ženom. Kako je bila krhkog zdravlja ali i hladne krvi, činila je sve da bi svog voljenog zadržala uz sebe, pa je svaki dan obavljala rituale sređivanja i pila toplu čokoladu sa vanilom i ćilibarom kako bi „ugrejala svoju hladnu krv". Ali i pored svoje sve vidljivije frigidnosti, Madam je bila Lujeva miljenica, njegova desna ruka, njegov najbolji prijatelj. Savetovala ga je, kartala se, išla u lov sa njim, pa čak i otvorila javnu kuću kako bi zadovoljila potrebe svoga kralja. Bila je omražena od strane naroda jer je basnoslovne svote novca trošila na umetnička dela, pa čak i nakon Sedmogodišnjeg rata, kada je glad harala ulicama Francuske. Kada je sahranjena, savremenici su je blatili pogrdnim stihovima: „Ovde leži ona što bȉ dvadeset godina devica, osam godina kurva i deset godina svodnica."

U istoriji su mnoge ljubavnice ostale upamćene kao muze svojih saputnika, svetski poznatih umetnika, pisaca, filozofa... Dar genija, bio on blagoslov ili prokletstvo, izazivao je pažnju okoline i javnosti, a samim tim i ženȃ koje su želele da budu deo te pomame, pa makar i kroz inspiraciju,misao,ideju. One su bile muze svojim ljubavnicima, koji su upravo pod njihovim uticajem (da ne kažem činima) stvorili svoja najpoznatija dela po kojima će ostati upamćeni. Neke od tih žene su bila fatalne opasnice, neke obrazovane i samostalne, a neke su podnele žrtve za kakve bi danas malo ko bio sposoban.

Eloiza je bila stasita lepotica blistavog osmeha, filozof po vokaciji, sa obrazovanjem kojem joj tada nije bilo ravne. Sve to joj je sigurno pomoglo da očara svog iskusnog samouverenog profesora, 20 godina starijeg Pjera Abelara. Na privatnim predavanjima se rasplamsavala strast, a kako je Abelar posle šaljivo priznao „njegove ruke su više bile na njenim grudima nego na knjizi". Smrtno zaljubljen učitelj je Eloizi često nudio brak, želeći da je učini samo svojom, ali slobodoumna i prkosna Eli je svaki put nonšalantno odbila, citirajući latinske oce: „Filozofija i brak ne idu zajedno". Čak je i godinama kasnije, kada ju je zaprosio car Avgust, izjavila „da bi pre bila Abelarova kurva nego Avgustova carica". Nije želela vezivanje u tu nepravednu zajednicu, kako je govorila, iako je svim bićem volela Abelara. Bila je proganjana, klevetana i proterivana u manastir zbog njega, a on napadan, pa čak i kastriran zbog nje. Kada je na kraju posle mnogo godina prokleo njihovu ljubav, govoreći da mu je donela samo zlo, ona mu je poslala pismo u kome je stajalo: „Najzad si, Abelare, izgubio svoju Eloizu". Nakon njegove smrti održavala je i stalno posećivala njegov grob, a ostala je i legenda da su, kad su je sahranjivali pored njega, njegove kosturske ruke ostale ispružene da je zagrle. Njena davna želja je bila ispunjena i završila je u večnom zagrljaju svoga ljubavnika.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Još jedna ljubavna priča prati Emili di Šatle, Lepu Emili ili PomPom, kako ju je zvao njen voljeni Volter. Upoznala ga je još kao dete, u očevoj kuci, ali tek kasnije se zaljubila u njega. On je pak bio rano očaran ne samo njenom egzotičnom lepotom već i visokom inteligencijom i neverovatnom svestranošću (govorila je engleski, italijanski, francuski i latinski, a interesovala se i za fiziku, dramu, književnost i operu). Njen britak um, razigrana mašta i otvorena duhovitost toliko su opčinili Aruea da je često pisao i pričao o njoj kao „o ženi dostojnoj Njutna, kunem se". Dok su živeli zajedno, često su bili u odvojenim sobama sa svojim knjigama, ali su obavezno pravili odmore uz zajedničku užinu i čavrljanje. Ipak, ono što začinjava priču jeste svakako Emilin muž koji je znao za aferu sa Volterom, ali mu to nikada nije smetalo, već je, štaviše, održavao dobre odnose sa njim. Volter nikada nije krio Emilin uticaj na svoje radove, čak je naglašavao da je, recimo, za delo „Elementi Njutnove filozofije" (koje je posvećeno Emili) on njoj bio nešto više od sekretara, a ne ona njemu muza. Javno je govorio da je PomPom njegova životna, intelektualna i seksualna partnerka koja mu je otvorila mnoge vidike, pa i onaj koji se ticao muško-ženske ravnopravnosti.

A da i muza može biti junakinja tragične sudbine, svedoči nam i priča o Žani Ebitern, ženi koja je uništila svoj život i perspektivnu karijeru zarad čoveka kome se divila. U romantičnom Parizu na Akademiji umetnosti prvi put je srela 19 godina starijeg slikara Amandea Modiljanija. Ona, suzdržana, nežna, romantična duša, mlečnog tena i senzualnih usana. On, talentovani umetnik boemskog načina života i ozloglašene prošlosti ženskaroša (pričalo se da je gurnuo svoju bivšu ljubavnicu kroz zatvoreni prozor). Ona je bila fascinirana njegovim radom, a on njenom nadarenošću za muziku (izuzetno dobro je svirala violinu). Delili su i ljubav prema književnosti i Bahu. Živeli su zajedno po iznajmljenim oronulim pariskim sobama, išli po kafanama i izložbama, voleli se i slikali. Žana je stpljivo pozirala naga ili u odeći sa violinom, dok ju je Modiljani stvarao na platnu. Najlepše slike iz tog perioda nastale kada je ona ostala u drugom stanju i kada je Modi (kako ga je od milošte zvala) presrećan slikao sa ljubavlju i preciznošću njen zaobljen stomak. Kažu da to zbog toga što je on svakoga smatrao izgubljenim detetom,pa i sebe i Žanu. Ipak, Modijev buntovni duh nije mogao da izdrži sve porodične obaveze, često je pribegavao putovanjima, opijanju po kafanama, drogama i flertu. Takav način života ga je koštao istog, kada je u bolnici umro od tuberkuloze. Žana je nakon njegove smrti bila smrtno spokojna; nekoliko dana pred porođaj sa drugim Amandeovim detetom preselila se kod oca u stan i nije mnogo pričala. Sledećeg jutra Žana je iskočila kroz prozor sa 5. sprata i sunovratila se u smrt. Dala je prednost Modiljanijevom životu, radu i karijeri naspram svoje nekada blistave budućnosti, i zadovoljila se mestom tragične muze u svetskoj istoriji.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kroz ovu kratku istoriju ljubavnicȃ videli smo pohlepne, fatalne, mirne, samostalne i koristoljubive žene. Kakve god da su bile, rekla bih da su im zajedničke osobine ambicioznost, lukavost, dovitljivost, ali i hrabrost i borbenost dostojni jedne lavice. Svaka od njih je imala svoju ličnost, svoje mane zbog kojih su ih mrzeli, vređali i kamenovali, kao i svoje vrline zbog kojih su uspele da se uzdignu do visina koje su ih i dovele do ulaska u dela svetske istorije. Možete ih osuđivati, možete im se diviti, njima bi verovatno bilo svejedno, kao sto ih nije zanimalo ni mišljenje njihovih savremenika. One imaju svoj cilj, svoj plen i svoje želje koje streme da ostvare, ne pitajući za sredstva, ne pitajući za cenu.



Izvor: Istorija ljubavnica, Elizabet A.