Bilo je u našem podneblju – a srećom, ima ih još! – ribljih restorana i kafanica u čiji se poseban ugled ne može sumnjati, niti omalovažavati njihova jedinstvena popularnost.

Jedna od takvih nadasve ljupkih kafanica nalazila se na osmom kilometru starog druma koji je uz Savu vrludao od Čukarice do Obrenovca. Već sama firma “KOD MIJE ALASA” – označavala je svojevrsnu beogradsku i ne samo ugostiteljsku znamenitost (godinama se i daleko izvan beogradskog atara uvažavala krilatica “Ko je neko, ili ko je dasa – taj se viđa kod Mije Alasa” ) a njen vlasnik Miodrag Stefanović, ni malo slučajno proglašen “kraljem riblje čorbe” pre nepune decenije objavio je divot-knjigu pod naslovom “KOD MIJE ALASA”.

Knjiga o kojoj je reč, pre svega, ulazi u red vanserijskih antologija. Njen autor, ne krijući setu, idući za buljucima svakojakih uspomena, u vodu svojih osobnih životnih memoara, između ostalog, napominje: “Kroz moje kafanče, ili muzejčić, kako su ga neki gosti nazivali, prošlo je mnogo poznatih i nepoznatih lica, mnogo naših i svetskih veličina. Mnogi od njih, između vina, riba i pesme ostavili su trag u vidu fotosa, stiha, poruke, skice, crteža, slike… Najveći deo sam sačuvao, uveren da ono što je zapisano ostaje i zapamćeno…”

A sve je počelo onih dana i noći sredinom šezdesetih kada su gosti spontano pisali i crtali po zidovima “kafančeta” i kada se, po rečima Mije Alasa, dogodilo ovo:
“Jednoga dana ispred kafane svirka taksi iz koga izlazi Libero Markoni i kaže: “Švorc sam! Mijo, plati taxi, evo ti knjiga u koju će gosti da se upisuju, slikaju, crtaju – da ostavljaju svoje tragove!”
Uđosmo u kafanu I Libero će kelneru:”Daj duplu votku da se ne šetaš dva puta a ja ću prvi da otvorim ovu crkvenu knjigu”. I Libero poče da piše: “Ko se boji riblje kosti polaponi u starosti…”

Gledam ja tu knjigu – debela, teška, okovana nekim ekserima kao da su sa vojničkih cokula I mislim – samo mi još to treba! Ipak, od tog dana knjiga je počela da se puni. Nudio sam je mnogim gostima da se upišu, drugi su je sami tražili…”



Prelistavanje te knjige nesvakidašnji je doživljaj. Evo nekih bisera koji svetlucaju sa njenih stranica:

***
“Bolje nas tovi Mija Alas,
nego što peva Mara Kalas”.

Paja Vujisić

***
“Kud god na večeru poš’o
Ovamo doš’o dragi moj Tošo
Da vidiš čuda od delikatesa
Mesa ribljeg – pokor čudesa.
I soma masnog, i smuđa belog,
E, još kečigu da probaš s’ gusta,
Pa voda nek pođe pusta sa usta.
Ludo miriše ta čorba gusta
A riblja čorba – to dobro znaj
Samo je melem i pravi raj.
I tako, evo… I pesmi kraj…”

Aleksandar Deroko

***
“Večerasmo kao ljudi,
pismo kao starci,
pričasmo kao glumci,
šalismo se kao ribadžije,
kod Mije – najboljeg moravskog kafedžije”.

Dobrica Ćosić

***
Dragi Mijo, onda smo se sreli
Kad smo smuđa jeli,
Pa u vezi s time –
Ne zaboravi me!”

Ljubivoje Ršumović

***
“Jedne jeseni u novembru
kada zumbuli i lale više nisu cvali,
na izbezumljeni ručak Dragan i Milena su se dali.
Dragan je pojeo smuđa, Milena takođe,
i tako alaskom brzinom
Još jedan dan naše mladosti prođe…”

Milena Dravić

***
“Bio sam mrtav I beo’ i
svet sam obišao ceo,
U miju Alasa se kleo, jer
Sam najbolje ribe kod njega jeo”.

Dragan Nikolić

***
“U jedno sumorno, teško veče
dođoh kod Mije suv kao stari dren.
I dok Savom ko zna koliko valova proteče –
Odoh mokar ko savski klen!”

Branislav Marčetović

***
“Bio sam prijatelj MIKI Alasu,
njegova slava dopire do neba!
Al’ je i MIJA Alas na glasu
(i njega slava pomalo vreba).
Mnogo je ovde veličina
Blažena između riba i vina
Veliko delo našla u sebi.
(Ruku na srce – kako i nebi,
jer Mija hrani ne samo telo,
zanosom ispuni biće nam celo”)

Božidar Kovačević

***
“Da li prija, il’ ne prija,
svejedno je,
kod kuće te čeka zmija
a ovde je Alas Mija”.

Jovan Hadži Kostić

***
“U plićaku, u vrbaku,
gde je tiha mirna voda
gde dežurna roda hoda,
gde šapuće voda Sava,
ja dremuckam pored splava,
hladno mi se vino pije
- odoh ja kod moga Mije”.

Arsen Dedić

***
“… Od samoga početka ribarska čarda KOD MIJE ALASA postala je tako jedinstveni azil u Beogradu u kome su mogli da se sretnu i da se druže najrazličitiji inače nespojivi svetovi: savski alasi, ljudi sa šlepova, graditelji brodova iz obližnjeg brodogradilišta, izletnici i badavadžije, umetnici u dokolici, pesnici i slikari, pisci i gastronomi, novinari, svet iz takozvanog visokog društva…
Riblje gazdinstvo u blizini snabdevalo je ovaj restoran najkvalitetnijom rečnom ribom a tajna izvanredne riblje čorbe i paprikaša prenosila se godinama, od kuvara do kuvara. Ubrzo, privučeni magijom stare zgrade ispod obrenovačkog puta, KOD MIJE ALASA počeše da svraćaju i politilari (bivši i tadašnji), diplomate, strain pisci I reditelji I, naravno, najčuvenije lepotice Beograda…”

Momo Kapor

ALASKA ČORBA ZA BISTRU GLAVU



Alaska čorba kuva se od dve-tri vrste ribe: šaran, smuđ, kečiga i malo ikre, ako ima. Evo i razmera: 4 do 5 kg ribe, 4 do 5 litara vode, nepuna rakijska čaša soli, čašica aleve paprika i isto toliko začina za riblju čorbu iz kesice. Dodaje se i najmanje čaša domaćeg kuvanog paradajza.
Odvojeno se kuva pola kilograma crvenog luka, iseckanog na rezance, sa dva-tri lista lorbera, bibera u zrnu i malo soli, toliko da se dopuni ona čašica.
Kuvani luk se procedi i doda ostalim sastojcima u kotliću, koji se onda prepušta vatri I ne skida sa roglja dok sa čorbe ne nestane pena.
Osnovno za riblju čorbu jeste da se miris ribe ne “uguši” raznoraznim začinima.

PIJANA RIBA



Potreban je kilogram i po raznih vrsta rečne ribe (šaran, smuđ, kečiga ili somovina).
Riba se izreže i proprži na vrelom ulju. U istoj posudi propržiti od 200 do 500 grama crvenog luka, bibera, malo soli, malo aleve paprika i dva-tri lista lorbera. Sve se to malo prodinsta, zatim se doda paradajz-pire (dva decilitra) i oko četiri decilitra crnog vina. Da bi ukus bio “sočniji” dodaje se “biozačin”. Tu masu izliti u đuveč, u koji ste već poređali parčiće ribe, dodati pola litre vruće vode i peći u rerni dok se ne ukrčka.