Poslednje reči velikih ljudi

Kaže se da pamtimo ljude po njihovim delima i rečima.
Koje su bile poslednje reči izgovorene pred smrt Mao Ce Tunga ili Leonarda da Vincia, pogledajte u ovom videu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

“Gospode, pomozi mojoj sirotoj duši.” – Edgar Alan Po

[You must be registered and logged in to see this image.]

“Više svjetla!” – Johan Volfgang Gete

[You must be registered and logged in to see this image.]

“Poražen sam.” – Žan Pol Sartr

[You must be registered and logged in to see this image.]

“Ne.” – Aleksander G. Bel (Izumitelj telefona)

[You must be registered and logged in to see this image.]

“Imam fantastičnu glavobolju.” – Frenklin Delano Ruzvelt

[You must be registered and logged in to see this image.]

“Nažalost, nažalost…sada je isuviše kasno.” – Ludvig van Betoven

[You must be registered and logged in to see this image.]

“Nisam smio prijeći sa viskija na martini.” – Hemfri Bogart

[You must be registered and logged in to see this image.]

“Ja nemam ni malo straha od smrti.” – Čarls Darvin

“Sada, sada nije vrijeme, moj dobri prijatelju, da se stvaraju neprijatelji.” – Volter (nakon što je sveštenik od njega tražio da se odrekne satane)

[You must be registered and logged in to see this image.]

“Kakva sam samo bio budala.” – Vinston Čerčil

Ovi ljudi su pred samu smrt nasmejali svoje najbliže

Pojedini velikani bili su jako duhoviti na svojoj samrtnoj postelji, dok su drugi bili neverovatno dubokoumni. Neki su se ateisti kajali zbog svojih stavova, a neki su do kraja bili skeptici. Niko, međutim, nije bio i ne može biti ravnodušan kad se nađe na ivici života i čeka da vidi da li išta dolazi posle.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Hanter Tompson | Foto: Profimedia.rs

Veliki ljudi ne mogu čak ni da umru malom smrću. Oni kao da moraju i u ono potpuno nepoznato da zakorače u velikom stilu i da za sobom za kraj ostave rečenicu koja će ih sačuvati od zaborava.

Duhovite poslednje reči velikana na samrti

Poslednje reči američkog glumca Džima Harkinsa bile su: “Želim da umrem mirno u snu, onako kako je umro moj deda. Ne vrišteći od užasa kao putnici njegovog autobusa”.

Spajk Miligan, britanski komičar, kazao je: “Lepo sam vam rekao da sam bolestan”.

Ni Hemfri Bogart suočen sa smrću nije mogao da se uozbilji, pa je svojoj supruzi i deci rekao: “Nije trebalo da pređem s viskija na martini”.

Američki izdavač Endrju Bredford kazao je: “Bože, oprosti mi na štamparskim greškama”.

Podjednako je duhovit bio i čuveni francuski gramatičar Dominik Buur: “Sada ću umreti, ili umreću: i jedno i drugo je ispravno”.

Čuveni grčki matematičar i možda jedan od najvećih naučnika ikad, Arhimed, rekao je rimskom vojniku pre nego što ga je ovaj ubio: “Ne diraj mi krugove”, misleći na geometrijske oblike koje je nacrtao u pesku.

Na smrt osuđeni ubica Džejms Rodžs je kao poslednju želju tražio pancir prsluk, dok je drugi, Džejms Donald Frenč, pre nego što će biti likvidiran na električnoj stolici, okupljenim novinarima rekao: “Šta mislite o ovom naslovu za sutra: Pomfrit (French Fries)!”, što je neverovatna igra reči pošto se
pomfrit na engleskom piše “french fries” što doslovno znači i “Frenč spržen”.

Glasoviti američki pisac Hanter Tompson, pisac “Paranoje u Las Vegasu“, rekao je: “Opusti se: ovo neće boleti”.

Bob Houp je kazao: “Iznenadi me”, dok je Gručo Marks rekao: “Ovako se ne živi”.

Poslednje reči generala Džona Sedžvika 1864. tokom Američkog građanskog rata bile su: “Sa ove razdaljine ne bi mogli ni slona da pogode”, dok su reči pisca Edvarda Pola Ebija, na pitanje šta ima da kaže pre nego što umre, bile: “Bez komentara”.

Autor: Telegraf.rs/Foto: Profimedia.rs

[You must be registered and logged in to see this image.]


Posljednje riječi Bob Marley-a su bile: “Novac ne može kupiti život.”

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ruski car Petar Veliki na samrti je rekao: “Dajte sve…”, ali nije završio rečenicu i ne znamo kome je sve trebalo dati.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sličan je slučaj i s Aleksandrom Velikim, koji je na pitanje kome ostavlja carstvo odgovorio: “Najjačem”, verovatno misleći na Kraterosa, jednog od svojih generala. Želja mu nije ispunjena, pošto je carstvo rasparčano.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sokrata je na samrtnoj postelji brinulo samo vraćanje dugova, pa je tako podsetio Asklepija da vrati Kritu petla umesto njega.

Ruski imperator Aleksandar II, nakon bombaškog napada anarhista tokom koga je smrtno ranjen, rekao je samo: “Vodite me kući u palatu da umrem”. Umro je par sati kasnije, kod kuće, u palati.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Lord Bajron je bio do kraja saživljen s Grčkom: “Dao sam joj svoje vreme, svoja sredstva, svoje zdravlje, a sada joj dajem i svoj život. Šta još mogu da tražim?”.



“Ugasi tu prokletu cigaretu”, rekao je tokom Prvog svetskog rata britanski oficir Hektor Hju Munro, plašeći se da će ih neprijatelj videti od duvanskog dima. Neprijatelj je čuo šta je kazao.

Legendarni muzičar Džejms Braun je bio prilično proročki nastrojen, pa je tako izgovorio sledeće: “Odlazim večeras”, slično kao i Nostradamus koji je rekao: “Sutra me više neće biti”.



Džon Lenon je bio očigledan: “Ustreljen sam”, dok je britanski admiral Horejšio Nelson kazao: “Hvala Bogu, ispunio sam svoju dužnost”.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Sid Višiz, frontmen Seks Pistolsa, napisao je na samrti svoju poslednju želju, pre nego što je ušao u legendu: “Imali smo pakt o smrti. Moram da ispunim svoj deo dogovora. Molim vas da me sahranite pored moje drage. Sahranite me u mojoj kožnoj jakni, džinsu i motorkama. Zbogom.”
Draga je bila Nensi Spandžen, za čije je ubistvo bio optužen. Zbog toga što je bila Jevrejka nije mogao da bude sahranjen s njom, na jevrejskom groblju.

Salvador Aljende, pre nego što je sebi pucao u glavu nakon vojnog puča, rekao je: “Ovo su moje poslednje reči, i siguran sam da moja žrtva neće biti uzaludna. Siguran sam da će makar biti moralna lekcija koja će kazniti zločin, kukavičluk i izdaju”.



Pojedini velikani su bili izuzetno duboki na umirućoj postelji. Napoleon je rekao: “Umirem pre svog vremena, a moje će se telo vratiti Zemlji. Takva je sudbina onoga koga su zvali Veliki Napoleon. Kakav ambis leži između moje sadašnje mizerije i večnog carstva Hristovog!”

[You must be registered and logged in to see this image.]

Alfred Hičkok je bio skeptik do kraja: “Čovek nikada ne zna kraj, čovek mora da umre da bi video šta se dešava posle smrti, iako katolici imaju svoja nadanja.”



Alister Krouli je kazao: “Zbunjen sam. Satano, odlazi!”.

Šandor Levej, autor satanističke Biblije, navodno je na samrti izgovorio sledeće: “O, o, šta sam to uradio, nešto nije u redu, nešto nije u redu…”, ali ovo nije potvrđeno i može biti čista izmišljotina američkih hrišćana.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Bilo kako bilo, i poslednje reči poznatog britanskog ateiste ser Fransisa Njuporta išle su u tom smeru: “Nemojte mi govoriti da Bog ne postoji jer ja znam da postoji i da sam u njegovom prisustvu. Nemojte mi govoriti da nema pakla. Osećam kako već klizim. Bednici, prestanite da trućate o tome kako za mene ima nade, znam da sam zauvek izgubljen. Oh ta vatra. Oh nepodnošljiva mučenja pakla. Oh kada bih mogao da gorim u vatri hiljadu godina samo da kupim milost Gospodnju i da ponovo budem ujedinjen sa njim. Ali, od toga nema ništa. Milioni i milioni godina neće me približiti kraju mojih patnji više nego jedan bedni sat. Oh večnosti, večnosti zauvek i zauvek. Oh nepodnošljiva mučenja pakla”.

Politički filozof Tomas Hobs kazao je: “Reći ću ponovo, kada bih imao ceo svet na raspolaganju dao bih ga samo da mogu da živim još jedan dan. Jer ću sada napraviti korak u tamu”.



Buda je savetovao: “Radi naporno na sopstvenom spasenju”, a za Hristove poslednje reči postoje tri verzije. Marko i Matej pišu da je Isus rekao: “Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?”. Luka tvrdi da je kazao: “Oče, u ruke tvoje predajem duh svoj!”. Jovan, sa svoje strane, piše da su poslednje reči Isusa Hrista bile: “Svršilo se!”.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Salvador Dali je kazao: “Ne verujem u svoju smrt”, dok je francuski astronom Pjer Simon de Laplas rekao: “Ono što znamo nije mnogo. Ono što ne znamo je ogromno”.



Konačno, američki sveštenik i političar, Henri Uord Bičer, izgovorio je sledeće reči: “Sada dolazi misterija”.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Voleli bismo da njima simbolično završimo ovaj tekst, ali ne možemo – kad smo već kod misterije – da ne spomenemo najveću vezanu za poslednje reči: šta je rekao Albert Ajnštajn? Naime, pošto je svoje umiruće reči izgovorio na nemačkom, a američka negovateljica znala samo engleski, mi nikada nećemo znati šta je izgovorio jedan od najvećih naučnika dvadesetog stoleća.

(V. V.)

DESCARTES, Rene (Dekart Rene ),Francuski filozof i naučnik

Umro: 11. februara 1650. (u 54-oj god)
Uzrok: upala pluća
Mesto: Štokholm (Švedska)
Sahranjen .: Crkva Sen-Žermen-de-Pre, u Parizu

Na poziv Kristine Švedske, Dekart dolazi na njen dvor septembra meseca 1649. Triput sedmično je odlazio kod mlade kraljice da bi joj objašnjavao principe svoje filozofije. Sastajali su se uvek u kraljičinoj radnoj sobi, u pet sati ujutro. No, kako je zima bila izuzetno oštra, Dekart će se prilikom ovih odlazaka u kraljevsku palatu i prehladiti. Kraljica je odmah angažovala svoje lekare, ali Dekart nije dao da ga leče niti da mu puštaju krv: "Poštedite ovu francusku krv", rekao im je. Jedino na šta je pristao da popije bio je jedan narodni lek za koga je jednom u Holandiji video da zaista deluje: duvan potopljen u nekom vrućem napitku, rakiji ili španskom vinu. Ali temperatura, umesto da spadne, samo je još više porasla: pluća su se zacepila i, 11. februara, u četiri sata ujutru, Dekart je izdahnuo, nakon što je rekao svom slugi: "Ah! Dragi moj Šluteru, eto od čega ja umirem!" prema jednom drugom izvoru, njegove poslednje reči, upućene ne slugi već vlastitoj duši, zvuče mnogo uzvišenije i literarnije: "Da, dušo moja, dugo si već zatočena; došao je čas kada ćeš izaći iz svog zatvora i napustiti ovo telo koje te je sputavalo; s verom i hrabrošću treba da podnesemo to razdvajanje."
Dekartovo telo je šesnaest godina ostalo na teritoriji Švedske. Godine 1666. francuski ambasador u Švedskoj, gospodin Terlon, dao je da se telo ekshumira i prebaci u Francusku. A da bi olakšao prenos, na granici je izvadio jednu kost ruke, i kako bi bez problema prešao preko granice, kosti spakovao tako da je sve skupa ličilo na neki zavežljaj odeće. Dekartovo telo je napokon stiglo u Pariz i sahranjeno najpre u crkvi Svetog Pavla, zatim u crkvi Svete Ženevjeve. Godine 1973, vlada Konventa donela je odluku da se Dekartovi ostaci prenesu u Panteon, ali je realizacija ove odluke odgođena, pa je Dekart, zbog rušenja crkve Svete Ženevjeve godine 1802, prenesen u Francuski muzej spomenika, pre nego što će 1819. definitivno počinuti u crkvi Sen-Žermen-de-Pre.
Što se tiče lobanje ovog filozofa koja je 1666. ukradena, ona je promenila mnoštvo vlasnika, od kojih je poslednji bio Kuvje, koji ju je poklonio Muzeju prirodne istorije. Godine 1913. lobanja se konačno skrasila u Muzeju čoveka, gde je još uvek možete videti u vitrini nedaleko od Kartušove lobanje.

DAVID, Jacques Louis ( David Žak Luj ),Francuski slikar
Umro: 29. decembra 1825. (u 77-oj god)
Uzrok: izliv krvi u mozak
Mesto: Brisel (Belgija)
Sahranjen : groblje Sen-Žosten-Nod, u Briselu

Godine 1774, Luj David doživeo je neuspeh na nagradnom konkursu u Rimu - čija je tema bila Senekina smrt - zbog čega će se mladi slikar toliko razočarati da će pokušati da izvrši samoubistvo. Ali njegov čas još nije bio kucnuo. Kucnuće mnogo godina kasnije, u Briselu, gde se bio sklonio ovaj bivši konventovac koji je želeo kraljevo smaknuće...
Nakon što su ga jednom prilikom udarila kola, David se teško oporavljao od povreda i posle nekoliko nedelja doživeo moždani udar i umro. Kako to obično biva, njegovi poslednji trenuci biće posvećeni slikarstvu. Štapom je pokazivao svom učeniku Staplou kakve bi sve korekcije trebalo napraviti na graviri Leonida na Termopilima: "Pretamno... presvetlo... Prelazi boja nisu dovoljno izražajni... Ovo mesto je nejasno... Pa ipak, ovo je prava Leonidina glava." Najednom mu štap ispade iz ruke: bio je mrtav.
Šarl X nije dozvolio da se njegovo telo vrati u Francusku, tako da je samo njegovo srce sahranjeno na Per-Lašezu.

DESMOULINS, Camille ( Kamij Demulen )Francuski novinar i političar
Umro: 5. aprila 1794. (u 34-oj god)
Uzrok: giljotiniran
Mesto: Trg Revolucije (danas Konkordski trg), u Parizu
Sahranjen: groblje Eransi, u Parizu

Od svih na smrt osuđenih tribuna Revolucije, najgore i sa najmanje stoicizma je svoju smrt podneo Kamije Demulen. Za vreme suđenja, pokazao se prilično drzak i čak je imao nekoliko upadica tipa: "Imam trideset i tri godine koliko je imao i sankilot Isus", ali samo posle pet dana, od njegove hrabrosti neće ostati ništa, a u Konsijeržeriji će biti potrebna ni manje ni više nego četiri dželata da ga pridržavaju na stolici dok su ga šišali. "Čas se bacao napred, čas se izvrtao nazad, i gurao one koji su stajali oko njega - dvojica ili trojica čak popadaše". Dok se tako branio, psovao je dželate. Danton ga je umirivao: "Ne diraj te ljude; zašto da se ljutiš na te opslužnike giljotine. Rade svoj posao, a ti uradi ono što moraš". Ali ova opaska ništa nije pomogla, pa Demulen poče da vrišti: "Lisil, pomozi mi Lisil!"
A kad su se popeli u kola, počeo je da viče ne bi li izazvao sažaljenje kod gomile koja je stajala okolo, sve se nadajući da će se pobuniti i spasti ga od pogubljenja: "Zar me ne prepoznajete? Ja sam viknuo i Bastilja je pala! Zar me ne prepoznajete? Ja sam prvi apostol Slobode! Njen kip će biti umrljan krvlju jednog od vaših sinova! Pohitajte mi, narode 14. jula, ne dajte da me ubiju!" Izvikaše ga i to je bila jedina reakcija prisutnih. Dok su kola prolazila ispred kuće Diple u kojoj je stanovao Robespjer, viknuo je: "Čudovište jedno, hoćeš li utažiti žed kad se moje krvi nalokaš; ili ti možda treba još i krvi moje žene?"
Kad se popeo na platformu gubilišta, Demulen je zamolio Sansona da uzme jedan pramen njegove kose i da ga njegovoj tašti, gospodi Diplesi. Plakao je, a i sam Sanson je osetio "da mu pocinju navirati suze". Podigao je sečivo koje je upravo odseklo Šaboovu glavu. Demulen je pogledao u oštricu svu uprskanu krvlju i poluglasno rekao: "To mi je plata, moja plata!", a zatim je, pod sečivom nekoliko puta izgovorio ime svoje žene: "Lisil! Lisil! Lisil!"

DELACROIX, Eugene ( Ežen Delakroa )Francuski slikar
Umro: 13. avgusta 1863. (u 65-oj god)
Uzrok: tuberkulozni laringitis
Mesto: Trg Firstenber br. 6, u Parizu
Sahranjen: groblje Per-Lašez, u Parizu

Maja 1863. Delakroa je počeo da oseća intenzivan umor, što ga je postepeno prolazilo; pa i pored toga, još uvek je bio pun slikarskih planova: "Ako se oporavim, a mislim da hoću, naslikaću neverovatne stvari." Te neverovatne stvari bili su jedan Noa okružen svojom porodicom, kako stoji na jednoj planini posle preživljenog potopa, sa zemljom još mokrom i svetlucavom pod svetlošću sunca. Ali nedostajalo mu je snage i uskoro je pao u postelju... Vest o njegovoj bolesti raširila se Parizom. Zvono na njegovim vratima nije prestajalo da zvoni. Među posetiocima se našao i jedan član Instituta. "Bože moj, zar nisam dovoljno uvreda pretrpeo, zar nisam dovoljno propatio zbog tih ljudi!" razljutiće se samrtnik.
Delakroa se nije plašio smrti, ali je strepio pred sudom koji će o njemu doneti buduća pokolenja. "Oh! Kako bih voleo da mogu da se vratim za jedno sto godina", uzdisao je, "i da vidim šta ljudi misle o meni..." Izdahnuo je "kao dete", dok su sa crkve Sen-Žermen-de-Pre odjekivala zvona za zdravomariju, držeći za ruku svoju guvernantu Dženi. Trideset godina mu je služila i obožavala ga kao idola. Njegove poslednje reči bile su upućene njoj: "Obećajte da nikome drugom nećete dati da me okupa." Isto tako je zabranio da se posle njegove smrti napravi bilo kakva reprodukcija njegovog lica, bilo da je reč o vajanju, fotografisanju ili crtanju.
Delakroa je izrazio želju da ga sahrane na Per-Lašezu, u grob "po uzoru na neke antičke, ili na Vinjola ili Paladija, na jednoj uzvisini, na malo izdvojenom mestu. Bez ikakvog amblema, biste ili kipa". Njegov sarkofag je u stavri lavirana Volvikova reprodukcija groba poznatog pod imenom Scipionov grob.

DARBOY, Georges ( Žorž Darbua )Pariški nadbiskup
Umro: 24. maja 1871. (u 48-oj god)
Uzrok: streljan
Mesto: zatvor Roket, u Parizu
Sahranjen: groblje Per-Lašez, u Parizu; zatim kapela Svetog Petra u Bogorodičnoj crkvi u Parizu

Velečasnog Darbuaa i njegovog vikara opata Lagarda komunari će zatvoriti kao taoce. Naime, smatralii su da će pariškog nadbiskupa uspeti da zamene za jednu takvu ličnost kao što je bio Blanki. Velečasni Darbua će Tijeru lično napisati pismo zahtevajući da oslobode Blankija, a pošiljku će u Versaj odneti vikar Lagard, uz obecanje da će se vratiti. No, uprkos obećanjima ("Vraticu se, pa makar me i streljali"), vikar se nije vratio, a neće to uciniti ni posle nadbiskupovog pisma u kome je ovaj tražio od njega da održi zadatu reč.
Tijer nije pristao na razmenu taoca, i pored nekoliko uzastopnih pokušaja Komune da iznudi njegov pristanak. A 14. maja će zaigrati na poslednju kartu i ponuditi sve taoce (sedamdeset i četiri osobe) za samog Blankija, ali Tijer je ostao pri svojoj odluci i pored brojnih pritisaka sa strane. Dana 24. maja, Versajci su na Magdaleninom groblju streljali šestoricu federalaca 66. bataljona. Odmah nakon toga, Fere, delegat Opšte bezbednosti, potpisaće naredbu da se, u znak represalija, strelja šest talaca. Potom je Froten, Fereov sekretar, požurio u zatvor Roket gde su se nalazili taoci, pojavio se kod upravnika Fransoaa i pokazao mu naredbu. "Šestorica, zašto šestorica? Fere nije naznačio i imena.." Upravnik ode do pretinca sa kartonima i poče da naglas čita: "Degeri /sveštenik crkve Svete Magdalene/... Bonžan... Alar... Kler... Dikudre... /jezuiti/", zatim poče da se premišlja. Neko viknu: "Šestorica, trebaju nam šestorica!" Fransoa promrmlja i šesto ime.
I dok su se spremali da skupe osuđene, začuo se nečiji glas: "A nadbiskup? Treba nam nadbiskup!
- Hajde, precrtaj poslednje ime i daj nam nadbiskupa!"
Fransoa zatim odgovori da neće dati nadbiskupa dok za to ne dobije specijalnu naredbu. Forten je zatim ponovo otišao do Ferea, koji je na naredbi dodao: "...a pre svega biskup". Bilo je sedam sati uveče. Velečasni Darbua je u svojoj ćeliji ponavljao: "Zašto mi nije suđeno da poginem na barikadi kao velečasni Afr!", a potom je sa ostalima sišao u dvorište zatvora Roket. I tu je izustio jednu jedinu recenicu, i to kao čovek koji je već i previše umoran od svega: "I pored mog pisma onima u Versaju..." Kad je streljački vod osuo paljbu, svi su popadali, osim nadbiskupa. "Boga ti, izgleda da je ovaj blindiran", uzviknuo je izvesni Loliv, prišao ranjenom nadbiskupu i ispalio još jedan metak iz svoje puške.

Poslednja stepenica
Ispod pevnice Bogorodične crkve u Parizu, nalazi se jedna grobnica u koju se sahranjuju pariški nadbiskupi. Svaki od sedamanaest sanduka, koliko ih je dosada tu smešteno, postavljen je na obične železne stalke, formirajući tako praviln niz, izuzev sanduka poslednjeg umrlog nadbiskupa. Njegov sanduk je položen tako da mu se glava nalazi na stalku, a noge na poslednjoj stepenici stepeništa koje vodi u grobnicu; na taj način on čeka dolazak svog naslednika. Ovakva tradicija preuzeta je u stvari od običaja koji je važio za francuske kraljeve u bazilici Sen-Deni.

DANTON, Georges Jacques ( Žorž Žak Danton,Francuski političar
Umro: 5. aprila 1794. (u 35-oj god)
Uzrok: giljotiniran
Mesto: Trg Revolucije (danas Konkordski trg), u Parizu
Sahranjen: groblje Eransi, u Parizu. Nakon što je 1797. je groblje zatvoreno, njegove su kosti prenesene u Katakombe

I sa sečivom za vratom, Danton je ostao onaj isti: neukrotiv, naprasit, neotesan, neobuzdan, blagoglagoljiv i hrabar.
Kada su 16. žerminala ujutro došli u Konsijeržeriju gde se nalazio i kada mu je sudski pisar pročitao presudu, on poče da na sva usta pljuje po vladi, sudu i glupavom narodu. Nije prestajo da sipa uvrede ni dok mu je Sanson šišao kosu. "Zar je važno ako i umrem", zaključio je, "Lepo sam se nauživao za ove Revolucije, mnogo trošio, mnogo pijančio, mnogo žena ljubio; možemo na spavanje..."
Osuđenici su se satim popeli u kola. Mogli su da primete kako se na putu kojim su trebali da prođu okuplja svetina. "Proklete budale, dok budemo prolazili vikaće Živela Republika! A za dva sata Republika će ostati bez glave!" Dok su prolazili pored neke kafane, osuđenici su spazili nekog čoveka koji je sedeo na ivici prozora i crtao nešto na kartonu. Bio je to David. "A tu li si, podvorice!" viknu mu Danton, "Hajde, kaži svome gazdi kako umiru borci za slobodu!"
Kola zatim prođoše pored Robespjerove kuće. Sva vrata su bila zatvorena, a kapci na prozorima spušteni. "Robespjere," zazvaće ga Danton, "nema svrhe da se kriješ, jer i ti ćeš za mnom, a Dantonova sen pocrveneće od sreće u svom grobu kad se i ti tamo skrasiš." Celim putem do gubilišta, Danton je sipao psovke "od kojih je j.... t. m.... bila nejbezazlenija", reći će s ustručavanjem Sanson. Ali kad je ugledao giljotinu, Dantonovo se lice promeni, oči mu se "navlažiše", primetiće dželat koji ga je sve vreme pomno posmatrao. Ali kad bude osetio na sebi njegov radoznali pogled, to će ga iznervirati, pa će mu se besno obratiti: "Imaš li ti neku žensku, imaš li decu?" i, kako mu je Sanson odgovorio potvrdno: "I ja; eh! kad samo pomisllim na njih, ponovo se osetim čovekom!" Zatim tišim glasom, kao da govori samom sebi: "Ljubljena moja ženo, više te moje oči videti neće; dete moje, neću te znači ni videti." Naime, gospođa Danton je bila trudna...
Kad su kola stigla pred giljotinu, Danton zatrese glavom kao da hoće da otera tu prolazne sentimentalne misli, te siđe sa kola govoreći samom sebi: "Dantone, manimo se te ranjivosti!" Bez imalo uzbuđenja je gledao kako padaju glave njegove četrnaestorice drugova. Njegovo pogubljenje, koje se čuvalo za kraj, trebalo je da bude glavna tačka celog spektakla. Ero de Sešel, koji je bio na redu pre njega, htede da ga poljubi pre nego što se smesti na dasku, ali ga dželatovi pomoćnici odgurnuše prema giljotini. Tada je usledio Dantonov poslednji izliv besa: "Budale! Hoćete li zabraniti našim glavama da se izljube, tamo, na dnu korpe?"
Došao je red i na Dantona. Bacio se na dasku pre nego što su stigli da obrišu krv njegovog prijatelja. Dok su ga vezivali za dasku, okrenuo se prema Sansonu: "Nemoj nipošto da zaboraviš da narodu pokažeš moju glavu; ne vidi se svaki dan takva glava!" I tako će Sanson proneti Dantonovu glavu oko gubilišta, a "proklete budale" su zaista uzvikivale Živela Republika!

Ernest Teodor Vilhelm Amadeus,Hofman, Nemački pisac i kompozitor
Umro: 25. juna 1822, u 46. god.
Uzrok: sifilis
Mesto: Berlin (Nemačka)
Sahranjen: Berlin

Kako je bolest dostigla poslednji stadijum, Hofman je bio potpuno paralizovan. Da bi oživeo nerve, lekar mu je na kičmu prislonio užareno željezo, ali bez uspeha. Kada mu je, nakon ovog surovog tretmana, jedan prijatelj došao u posetu, Hofman ga upita: "Osećate li miris izgorelog mesa? To me je doktor žigosao da ne bih kao krijumčarena roba dospeo u raj!"
Nekoliko trenutaka pre smrti poželeo je da svojoj ženi izdiktira jednu priču. "Večeras", odgovorila mu je.
"Vreme je da počnem da razmišljam o Bogu" rekao je, zatim zatražio da ga okrenu prema zidu i izdahnuo.

* Nije samo važno umreti, već umreti valjano.

Žil Renar ( Jules Renard, 1864-1910)

FRIDRIH III,Kralj Prusije i car Nemačke
Umro: 15. juna 1888. (u 57-oj god)
Uzrok: rak grla
Mesto: dvorac Bezbrižnih, u Postdamu (Nemačka)
Sahranjen: dvorac Bezbrižnih

Razbolevši se od neizlečive bolesti, Fridrih III vladaće svega nekoliko meseci. Od jutra do večeri jedan nemački i jedan engleski lekar su se prepirali nad njegovom posteljom, nesposobni da se usaglase oko lečenja koje je trebalo preduzeti. Nekoliko dana pre nego što će umreti, Fridrih, već umoran od svega, upitao ih je:
-Još ćete dugo da se svađate?
- Ali, Visosti...
- Ljudi će reći da sam poginuo u dvoboju...

FRANSOA II,Francuski kralj
Umro: 6. decembra 1560. (u 16-oj god)
Uzrok: encefalicni meningitis, kao posledica gnojne upale uha
Mesto: Orelean (Luare)
Sahranjen: bazilika Sen-Deni (Sen-Sen-Deni)

Od detinjstva je kralj patio od užasnih migrena. Iako degeneričan, uz to tuberkulozaš, kralj se 1558. ženi Marijom Stjuart, a supružnička revnost prema mladoj i lepoj supruzi na koncu će ga potpuno zaglupiti.
U nedelju 15. novembra, Fransoa II, koji je prisustvovao večernjoj službi u jakobinskoj crkvi, pao je u sinkopu. Brže-bolje ga odnesoše u njegove odaje. Kad je došao svesti, požalio se na žestok bol u levom uvu. Narednih dana groznica je duplo porasla, a glavobolje nikako nisu prestajale: premda su lekari i hirurzi razgovarali o eventualnoj trepanaciji glave, nisu se usudili na ovakvu operaciji. Dana 6. decembra, u deset sati ujutro, mladi kralj je izdahnuo.
I kako to obično biva, njegova preuranjena smrt postala je sumnjiva. Optužene su Katarina Mediči, Marija Stjuart, kao i Ambroaz Pare čije su simpatije išle u korist protestanata i koji je čak optužen da je kralju usuo otrov direktno u uvo! Čak se pričalo i da je kraljev sobar, koji se predstavljao katolikom, a u stvari je bio fanatični hugenot, navodno nasuo otrov u kraljevu noćnu kapu, na mestu gde je uvo, što je dovelo do pojave abcesa na kraljevom mozgu. Ali kralj je naprosto umro od upale uva, što je bilo posledica adenoidnih izraslina zbog kojih je stalno morao držati otvorena usta, još od malih nogu.