Grčka mitologija

ZEVS

[You must be registered and logged in to see this image.]

(ZEUS),gospodar neba i zemlje,otac bogova i ljudi. Zevs,najveći od svih besmrtnih bogova sa Olimpa,rodio se u jednoj pećini na planini Dikta,na Kritu,a rastao je,u nekoj drugoj špilji na planini Ida,gde ga je sakrila majka Rea,hraneći se mlakom kozije ninfe Amalteje, dok su ga Nimfe negovale.Zagospodarivši i učvrstivši vlast nad svojom braćom i ostalim bogovima,zadobio je,od svih,zasluženo poštovanje i divljenje,te je,nakon Titanmahije i Gigantomahije,sa pravom,prihvaćen kao gospodar i otac bogova i ljudi.Njegovo oružje je bio grom,dok se njegova vlast prostirala i na nebu i na zemlji.Za Zevsa,njegova zakonita i jedina supruga bila je Hera,koja mu je uvek bila stalna i veran pratilja,kako u životu,tako i u svim njegovim delima.Sa njom je dobio Aresa,Hebu,Ejletiju i Hefesa.Bezbrojne su,međutim bile,njegove ljubavne avanture,sa boginjama i običnim smrtnicama,koje su povremeno izazivale Herinu ljubomoru.Iz ovih avantura,Zevs ,je dobio mnogo druge dece,bogove,polubogove i heroje.Da bi pomenuli neke od mnogobrojnih avantura,može se izdvojiti njegova veza sa Majom iz koje se rodio Hermes,sa Semelom je dobio Dionisa,od Lete,Apolona i Artemidu,iz veze sa Temidom,Suđaje i Hore,a od Mnemosine devet Muza.Iz nebrojenih veza sa smrtnicama koje se pominju,na svet su došli mnogi bogovi i heroji.Svu svoju decu,voleo je i štitio,te su više puta i ona bila povod Herinom besu. Pored stotine zena,koje se pominju u mitovima o tajnim vezama sa ocem bogova i ljudi,postoji i priča da je Zevsa jako zaintrigirala upečatljuva lepota mladog Ganimeda,koji je bio kraljevskog porekla,iz Troje.Bio je toliko lep da je izazvao erotska osećanja samog Zevsa,koji ga je odveo na Olimp,da mu bude vinotoča,odnosno da mu u pehar sipa nektar. Ali, bez obzira ne njegove strasti,po kojima su bogovi nalikovali ljudima, kao što je već pomenuto,ipak je Zevs bio bog koji je održavao ravnotežu i pravdu.Nije bio samo tužilac i sudija,već je saosećao sa svačijim bolom, i uvek je pokošavao da nesrećnicima olakša patnju,a iznad svega da pravedno presudi.Grčke reči "diogenitos" i "diotreftos" koje su vezane za Zevsovo ime,označavale su vladare te epohe koji su posedovali harizmu,i koji su se,vladajući,rukovodili mudrošću i osećajem za pravdu.

Meduza

[You must be registered and logged in to see this image.]

Meduza (Grč. Medusa, lat. Medusa) - jedna od triju Gorgona, nakaznih kćeri morskog boga Forkija i njegove žene Kete


Za razliku od svojih sestara, bila je smrtna, ali inače im je po svemu bila slična, svojim iscerenim licem, prignječenim nosom, nakaznim životinjskim zubima, metalnim krilima i zmijama otrovnicama umesto kose.Ugledavši je, čovek bi se od groze jednostavno skamenio. Prema nekim izvorima, Meduza je nekada bila prelepa i imala puno prosaca. Najlepše na njoj bila je njena bujna, talasasta kosa. Međutim, kada je u Ateninom hramu obeščastio Posejdon, da bi je kaznila, Atena je njenu kosu pretvorila u zmije.

Ubio ju je junak Persej kada joj se približio nošen krilatim sandalama i pod čarobnom kacigom koja ga je štitila od Meduzinog pogleda. Napao ju je s visine, pri čemu ju je u svom štitu posmatrao kao u ogledalu, i čarobnim zakrivljenim mačem odrubio joj glavu. Iz tela umiruće Meduze izašli su div Hrisaor i krilati konj Pegaz. Iz krvi koja je kapala iz torbe u kojoj je Persej
odneo njenu glavu izlegle su se zmije otrovnice. Persej je tri puta iskoristio Meduzinu glavu kao strahovito oružje kojim je svoje protivnike pretvorio u kamen: prvi put kad ga je uvredio div Atlas, drugi put kada ga je napao odbijeni prosac njegove žene Andromede, Fineji treći put kad se osvetio serifskom kralju Polidektu za nasilje prema njegovoj majci Danaji. Nakon toga predao je Meduzinu glavu boginji Ateni, koja ju je pričvrstila na svoj oklop. Meduzinu glavu nosio je na svom neprobojnom štitu i najviši bog Zevs. Ugledajući se na njega, slikom Meduzine glave ukrašavali su svoje štitove i oklope mnogi mitski i istorijski junaci stare Grčke i Rima.

Osim Hrisaora i Pegaza ostavila je, prema nekim antičkim autorima, još jednog potomka: s bogom Hefestom imala je, navodno, čudovišnog diva Kaka.

Penelopa


Penelopa (Grč. Penelope) - kći akaranskog kralja lkarija i njegove žene Peribeje, žena itačkog kralja Odiseja

Do danas živi u svesti čovečanstva kao svetao primjer bračne ljubavi i vernosti. U Grčkoj je bila podjednako poznata i zbog svoje domišljatosti. Za Odiseja se udala iz ljubavi. Njen otac dao joj je od svog kraljevstva u miraz ltaku i susedna ostrva. Nije joj bilo suđeno da s Odisejem živi srećno i zadovoljno. Nedugo pošto im se radio sin Telemah, Odisej je morao u trojanski rat. Taj se rat otegao deset godina, a zatim je potrajalo još deset godina dok se, nakon mnogih nevolja i patnji, nije vratio kući. Čitavo to vreme Penelopa je čvrsto verovala da će se Odisej uspešno vratiti, i u toj veri nije je pokolebalo ni to što su joj mnogi donosili pouzdane vesti o njegovoj smrti.

Budući da se Odisej dugo nije vraćao, počeli su da je saleću prosci iz bliže i dalje okoline. Nijedan se nije pomirio s njenim upornim odbijanjem da se uda. Iskušenje da dobiju njenu ruku, a s njom i Odisejevo kraljevstvo, bilo je suviše veliko. Zbog toga su prosci ostajali u njenoj blizini i neprekidno je nagovarali na brak. S vremenom skupilo ih se stotinu i osam. Koliko god su im misli i naravi bile različite, u jednom su svi bili složni: neće se razići dok Penelopa ne odabere za muža jednog od njih.

Penelopa je hrabro odolevala svim nagovaranjima i obećanjima prosaca trudeći se, pre svega, da dobije na vremenu. Na njihovo uporno navaljivanje napokon je izjavila da će se udati kad završi sa tkanjem pogrebnog ruha za starog Odisejevog oca Laerta. Prosci su na to pristali i Penelopa se dala na tkanje. Što je danju tkala, noću je parala. Tako ih je obmanjivala pune tri godine, a tada su prosci otkrili tajnu jer ju je odala jedna od sluškinja. Provalili su u njenu odaju i zatekli je kako para. Morala je da dovrši ruho. Tako su porasli izgledi prosaca u skoro venčanje, a svakom od njih Penelopa je pružala podjednake nade ne bi li ih međusobno zavadila.

Duge sate čekanja prosci su prekraćivali na ugodan način: svakog dana
dolazili bi u Odisejevu palatu, naređivali da se kolju birana grla stoke, kockali se, a kad bi im igra dosadila, sedali bi za sto, jeli i pili, pa pevali, zabavljali se plešući i vodili bučne razgovore.

Penelopa je zbog takvog njihovog ponašanja mnogo propatila, a još vise mladi Telemah. Budući da nije imao dovoljno snage da ih otera, sazvao je skupštinu na kojoj je trebalo doneti odluku da se prosci raziđu. Prosci su rasterali skupštinu, a najbahatiji među njima čak su izjavili da će Odiseja, ako se vrati, ubiti sopstvenim rukama. Na kraju su se sporazumeli da će ubiti i Telemaha i tako se osloboditi zakonitog naslednika Odisejevog prestola.

Telemah i Penelopa bili su čvrsto uvereni da je Odisej živ, pa je uz pomoć boginje Atene Telemah pošao da traži oca. Od spartanskog kralja Menelaja saznao je da Odisej živi na ostrvu nimfe Kalipse, gde ga je bio bacio gnev boga Posejdona, i da mu Kalipsa sprečava povratak. Međutim Menelajeve vesti bile su već pomalo zastarele. U to vreme Kalipsa je, po naredbi bogova, već pustila Odiseja i on se vraćao u otadžbinu. Nedugo posle toga, Telemah se sastao s ocem na ltaci u kolibi očeva pastira Eumeja. Kad je Odisej doznao šta se dešava u njegovoj kući, napravio je plan kako da tamo napravi red i kazni prosce. Plan je bio delo lukavstva, hrabrosti i snage. S Telemahom i Eumejem Odisej je krenuo u svoju palatu u kojoj ga niko nije prepoznao jer ga je boginja Atena, radi njegove sigumosti, pretvorila u starca, prosjaka. Pod izgovorom da prosi milostinju Odisej je sve prosce dobro promotrio, i to izbliza. Milostinje, doduše, nije dobio nego samo udarce i uvrede. U isti mah uverio se u vernost i plemenitost svoje žene. Penelopa se zauzela za njega jer u svojoj kući nije dozvoljavala da vređaju prosjaka i naredila je služavki Eurikleji da mu pripremi ležaj i opere noge kao svakom dobrodošlom gostu. Eurikleja, stara dadilja, prepoznala je Odiseja po ožiljku na nozi. On joj je naredio da
ćuti i tako je, neprepoznat od ostalih, pa i od same Penelope, prvi put nakon dvadeset godina proveo noć u svojoj kući.

Odisej se vratio u poslednji čas. Penelopa je već iscrpla sva sredstva kojima bi odložila svoje odluke i za idući dan je proscima obećala konačan ispit. Naredila je da se donese Odisejev teški luk i u zemlju pobode dvanaest sekira u jednom nizu. Ko strelom prostreli drške svih sekira, taj će jojbiti muž.

Prosci su puni nade i s divljenjem gledali teški luk i dali ga Telemahu da ga zapne. Kad mu to nije pošlo za rukom, pokušali su sami, ali sve je bilo uzalud. Zato su odlučili da se okrepe jelom i pićem i pošli u gostinsku dvoranu. U taj čas pojavio se Odisej i zamolio da mu dopuste da i on pokuša da zategne luk. Svi su ga ismejali, ali su mu to, na Penelopin nagovor, na kraju dozvolili. Odisej se latio luka, bez teškoće ga zapeo, stavio strelu na tetivu i ona je pri prvom pokušaju proletela kroz drške svih dvanaest sekira. Zatim je proscima priredio novo iznenađenje: zbacio je sa sebe prosjačke prnje, stao pred njih u svom obličju, naciljao na najrazmetljivijeg od prosaca i jednom ga strelom usmrtio. Posle prvog pao je i drugi, pa treći. Preneraženi prosci ustuknuli su, pa skočili i poleteli prema zidovima na kojima je bilo njihovo oružje, ali Odisej je prethodno naredio da se ono ukloni. Za odbranu su proscima ostali samo kratki mačevi i delovi nameštaja, a izdajnički Odisejev rob Melentej doneo im je kasnije koplja i lukove. Ali ni to im nije puno koristilo. Posle krvave borbe svi do jednog su podlegli Odiseju. Nije se spasio ni jedan jedini. Pobednički Odisej pozvao je Penelopu: na njegovo veliko iznenadenje ona ga je pozdravila hladno. Tokom njegovog dugog odsustva u njoj je raslo nepoverenje prema muskarcima. Pa ni sad nije htela da poveruje da je pred njom njen muz, iako mu je boginja Atena vratila njegov raniji lik. Kad je zatim Odisej zatražio da mu pripremi ležaj, naredila je da se kraljevska postelja pripremi u velikoj dvorani. Odisej se začudio: ta postelja ne može da se prenese jer ima noge od korena rnasline koju je on ostavio u zemlji kad je gradio palatu. Tek tada je Penelopa poverovala da je pred njom Odisej. Tajna bračne postelje bila je poznata samo njima. Penelopa je primila Odiseja kako dolikuje ženi da dočeka muža. U srcu joj je bila samo jedna želja: da ih više nikad ne rastavi rat ili nesrećna sudbina.

Grč. Pegasos, lat. Pegasus - krilati konj koji je izleteo iz tela Gorgone Meduze kad joj je junak Persej odrubio glavu)


Leteo je brzinom vetra, a živeo je na visokim gorama, na Parnasu u Fokidi i
na Helikonu u Beotiji. U helenskom gaju, posvećenom muzama, jednom prilikom se spotaknuo i na tom mestu je nastao izvor Hipokrena. Kad je Pegaz bio žedan, spuštao se s oblaka na izvor Pirenu na Akrokorintu. Tamo ga je uhvatio junak Belerofont da uz njegovu pomoć ubije neman Himeru koja je živela u Likiji, u dubokoj guduri pristupačnoj jedino iz vazduha. Nakon Himerine smrti Pegaz je ostao u Belerofontovoj službi. Kad je Belerofont odlučio da na njemu uzleti na Olimp, Zevs ga je kaznio za tu drskost, poslavši na Pegaza besnilo, tako da Belerofont nije više mogao da se na njemu održi, pa je pao na zemlju i poludeo.

Pegazovim ocem se smatra bog mora Posejdon, kao stvoritelj konja.

APOLLON


(Grč. Apollon, lat. Apollo - sin Zevsa i titanke Lete, bog svetla i sunca, čuvar života i poretka, nepogrešiv strelac i vrač)

Rodio se na ostrvu Delosu, gde se njegova majka bila sklonila bežeći pred
Pitonom, strašnom zmijom s glavom zmaja, kojom ju je progonila Zevsova ljubomorna žena Hera. Delos je tada bilo ploveće ostrvo koje se ljuljalo na morskim talasima i zbog toga nije bio posebno sigurno utočište. Progonjena Leta nije imala drugog izbora jer je Hera bacila na nju kletvu da ne nađe ni komadić čvrste zemlje gde bi mogla da rodi Zevsovu decu. Čim je stala na tlo ostrva, dogodilo se čudo: iz morskih dubina izronile su dve stene, od kojih je jedna zaustavila kretanje ostrva, a druga preprečila put Pitonu. Leta je zatim na gori Kint rodila blizance -kćer Artemidu i sina Apolona.
Kad je Apolon odrastao, uzdigao se sa svojim oružjem, zlatnom lirom i srebrnim lukom, u visine i krenuo u zemlju u kojoj je živeo Piton da mu se osveti zbog progona njegove majke. Našao ga je u dubokoj uvali pod Parnasom, zasuo ga kišom strela i u kratkoj borbi ubio. Njegovo telo je zakopao u zemlju da od njega ne ostane ni spomena i Pito, dotadašnje ime te zemlje promenio je u Delfi. Na mestu svoje pobede utemeljio je svetilište i proročište da u njima objavljuje ljudima Zevsovu volju.
Iako je Piton bio odvratna neman, bio je božansko biće i Apolon je morao da ispašta, tj. da se očisti od krivice za njegovo ubistvo, inače nije mogao da se prihvati svojih božanskih funkcija. Zbog toga je, po Zevsovoj zapovesti, pošao u Tesaliju i tamo osam godina služio kod kralja Admeta kao običan pastir. Posle očišćenja od krivice vratio se u Delfe, koje je posle Delosa najviše voleo. Kad se bližila zima, odvezao bi se svojim kolima koja su vukli labudovi u zemlju Hiperboreju u kojoj vlada večno proleće. To je činio svake godine: proleće i leto provodio je u Delfima, a jesen i zimu u krajevima večnog proleća, ako nije boravio među bogovima na visokom Olimpu.

Apolonov dolazak na Olimp donosio je sa sobom radost i dobro raspoloženje. Dolazio je na čelu muza, boginja lepih umetnosti, kao njihov priznati vođa. Niko od bogova nije mu bio ravan u sviranju na liri. Kad bi odjeknula njegova pesma, uzdahnuo bi i bog rata Ares. Bio je Zevsov miljenik, kao i njegova sestra Artemida, a ostali bogovi često su zbog toga bili ljubomorni na njega. Ljudi su ga poštovali iz više razloga: bio je bog svetla i sunca, a bez njih ne bi bilo života, zatim začetnik harmonije i lepote, a bez njih život ne bi imao smisla. Štitio je ljude u ratu i opasnostima, lečio ih u bolesti, brinuo se za poredak koji je uspostavio Zevs, voleo je i nagrađivao dobro, a kažnjavao zlo. Strele iz njegovog luka nikad nisu promašile. Kao osvetnice nepogrešivo su pogađale donoseći kugu. Jednako su neumitna bila i njegova proročanstva. U njima je ljudima objavljivao Zevsovu volju posredstvom proročica, posebno delfijskih, Pitije i Sibile, a i drugih proročišta. (Ako se Apolonova proročanstva nisu ispunila, krivica je, svakako, bila samo na ljudima koji nisu znali da ih pravilno protumače.)
U svetu bogova i junaka Apolon je imao istaknutu ulogu. I sam je bio junak mnogih događaja. Poznato je njegovo nadmetanje u muzici sa satirom Marsijom, koji je svoj poraz platio svojom kožom. Prilikom jednog sličnog nadmetanja s Panom, bogom šuma i pastira, kralj Mida dobio je svoje magareće uši. Slično je bilo i prilikom Apolonovog nesrećnog nadmetanja sa mladim Hijakintom, a posebno kada je reč o njegovoj okrutnoj osveti tebanskoj kraljici Niobi, kojoj je zbog uvrede njegove majke ustrelio sve sinove. U trojanskom ratu Apolon je bio na strani Trojanaca i pomagao im na sve moguće načine. Upravo je on usmerio strelu koja je Ahila pogodila u petu.

Kao svaki drugi bog i Apolon je imao brojne ljubavnice. Ali kod njih, uprkos svojoj lepoti, nije baš imao mnogo uspeha. Njegova prva ljubav, nimfa Dafna, pretvorila se pred njim u lovorovo stablo da bi se spasila od njega. Njegova nagovaranja i ponude odbile su čak i dve smrtne žene, Kasandra i Marpesa. Od njegovih potomaka najviše se proslavio trački pevač Orfej, kojeg je imao sa muzom Kaliopom, zatim bog lečništva Asklepije, kojeg je rodila njegova ljubavnica Koronida, a i Aristej, sin nimfe Kirene, koji je naučio ljude kako da uzgajaju pčele i stoku. Njenim sinom bio je smatran i Himen, bog ženidbe, pomoćnik boginje Afrodite.

[You must be registered and logged in to see this image.]

HELENA

[You must be registered and logged in to see this image.]

(Grč. Helene - kći najvišeg boga Zevsa i njegove ljubavnice Lede, najlepša od svih smrtnih žena)

Njena majka Leda bila je žena spartanskog kralja Tindareja, s kojim je imala dvoje dece, kćer Klitemnestru i sina Kastora. Svojom lepotom Leda je očarala i samog Zevsa i imala s njim dvoje dece, kćer Helenu i sina Polideuka. Tindarej nije imao ništa protiv Zevsovog uplitanja u proširivanje porodice pa je sopstvenu decu i pastorke odgajao podjednako. Sa sinovima nije imao poteškoća. Obojica su postali slavni junaci i dospeli na nebo gde i danas sjaje kao Blizanci ili Dioskuri. Ni s Klitemnestrom nije bilo problema, bar dok se nije udala. Zatim ju je otac dao za mikenskog kralja Agamemnona. S Helenom je bilo gore.

Bila je još mlada devojka, a o njenoj lepoti se već nadaleko pričalo, pa je za njom čeznuo atinski kralj Tezej i oteo je uz pomoć svog prijatelja Piritoja. Oslobodila su je braća Kastor i Polideuk i vratila kući. Uskoro su se u Sparti pojavili novi Helenini prosci. S vremenom su se tamo našli svi ahejski kraljevi i kraljevski sinovi koji su nameravali da se žene. Njihove svađe oko Helene dovele su Grčku gotovo na rub rata. Katastrofu je sprečila domišljatost itačkog kralja Odiseja. On je Tindareju dao sasvim originalan savet: neka ostavi sve dinastičke i političke obzire po strani i dozvoli Heleni da odabere muža po sopstvenom ukusu. Prosci su se s tim složili i zakletvom se obavezali da će njen izbor bez pogovora priznati, da pobednika neće ubiti niti ga na bilo koji način uvrediti, nego će mu u svemu biti od pomoći.

Srećnim ili nesrećnim slučajem njen izabranik je bio Agamemnonov brat Menelaj. Nakon venčanja rodila im se kći Hermiona, a kad je Tindarej umro, Menelaj je postao njegov naslednik na spartanskom prestolu. Sve je bilo u najboljem redu, a ni Menelaj ni Helena nisu slutili šta im sudbina
sprema.

U to vreme se u pećini kentaura slavila svadba ftijskog kralja Peleja s morskom boginjom Tetidom, na kojoj su učestvovali svi bogovi. Jedino nije bila pozvana boginja svađe Erida da im ne bi pokvarila zabavu. Uvređena, Erida je iz osvete među boginje Afroditu, Heru i Atenu bacila zlatnu jabuku na kojoj je pisalo "najlepšoj".

Boginje su odmah kao jedna posegnule za jabukom jer je svaka od njih, razumljivo, smatrala sebe najlepšom. Zbog toga je među njima izbila svađa, u koju nije želeo da se upliće ni sam Zevs. Želeo je da ima svoj mir, pa je naredio bogu Hermesu da uzme jabuku i odvede boginje na planinu Idu nedaleko od Troje, gde živi pastir po imenu Paris i da on reši taj spor.
Paris je bio sin trojanskog kralja Prijama. Za to što je živeo u planini, a ne u kraljevskoj palati, postojao je dobar razlog.Pre Parisovog rođenja, njegova majka je sanjala da je rodila goruću baklju koja je zapalila Troju. Vrač je san protumačio tako da će dečak kojeg će kraljica roditi biti uzrok propasti Troje. Zbog toga je kralj Prijam naredio da se dete odmah posle rođenja odnese na Idu i tamo ostavi. Dečaka je prihvatila i dojila medvedica, a zatim ga je našao pastir Agelaj i odgajao ga kao svog sina. O tome da je Paris kraljev sin znao je samo Zevs.

Kad je Paris ugledao Zevsovog glasnika Hermesa, hteo je da pobegne glavom bez obzira, ali mu je u istom trenutku palo na pamet da će ga Hermes svakako stići i tako je, savladavši strah, saslušao njegovu zapovest. Paris je uzeo jabuku iz Hermesovih ruku i počeo da posmatra boginje. Činilo mu se da su sve tri podjednako lepe.

Dugo je razmišljao, a odlučio se onda kad su boginje uticale na njega na način koji ljudski zakoni i sudovi u osnovi ne dopuštaju. Zevsova žena Hera obećala mu je vlast nad celom Azijom, boginja rata Atena ratničku slavu, a boginja ljubavi i lepote Afrodita najlepšu ženu na svetu. Parisje jabuku dosudio Afroditi.

Da postoji prelepa Helena, Paris u tom času nije znao, ali je Afrodita učinila da je što pre upozna. Putevima sudbine Paris je ubrzo dospeo u Troju, gde ga je prepoznala njegova sestra Kasandra, slavna čarobnica i proročica. Kralj Prijam, koji je dugo žalio što je odbacio sina, primio ga je s velikom radošću i uveo u kraljevsku palatu. Tu je Afrodita savetovala Parisu da sagradi lađu i otplovi u Spartu, poznatu po lepoti svojih žena. Paris ju je poslušao na veliki bes Here i Atene, koje su, zbog svoje povređene sujete, njemu, kao i čitavoj Troji, želele sve najgore.

Kralj Menelaj primio je Parisa i njegovog prijatelja Eneju, koji ga je pratio, kako i dolikuje gostima iz slavne Troje. Priredio je u njihovu čast gozbu i predstavio ih svojoj ženi Heleni. Čim je Paris stao licem u lice s najlepšom od svih smrtnih žena, zaljubio se u nju na prvi pogled. I on se njoj dopao.
Drugog dana se Menelaj izvinio svojim gostima jer je zbog neodloživog posla morao da ode na Krit. Poželeo im je prijatan boravak, a Heleni rekao da im u svemu ugodi. Za to što je Helena muževljeve reči shvatila poprilično široko, kriva je boginja Afrodita. Razbuktala je u Heleni takvu ljubav prema Parisu da je zaboravila na svog muža, kćer i otadžbinu i s Parisom krišom otplovila u Troju.

Prema tome, Helena je s Parisom otišla dobrovoljno. Druga verzija tvrdi da ju je Paris na to prisilio, čak i nasilno odveo. Nije poznato jesu li otplovili pravo u Troju. Kako se čini, pošli su najpre na svadbeno putovanje u Egipat, zatim su neko vreme proveli u Sidonu, a u Troju došli posle nekoliko godina. Bilo kako bilo, Helena je nestala iz Sparte, a s njom i kraljevariznica.

Menelaj, svakako, preko svega toga nije mogao da pređe kao da se ništa nije dogodilo. Otišao je u Mikenu svom bratu Agamemnonu i zamolio ga za pomoć. Agamemnon ga je savetovao da s itačkim kraljem Odisejem pođe u Troju i zamoli trojanskog kralja Prijama da vrati Helenu. Ako Prijam ne bude voljan da ispravi Parisov čin, neka mu zapreti ratom. Prijam je odbio Menelajevu molbu i Agamemnon je sa pretnje prešao na delo. Zamolio je za pomoć sve ahejske kraljeve koji su nekada Menelaju obećali da će mu, kao Heleninom mužu, u svemu pomoći.

Tu su pomoć obećali i ostali ahejski vladari. Svi su se odazvali lično ili su poslali svoje sinove, i doveli vojsku svako prema svojim mogućnostima. Pod Agamemnonovim vođstvom krenula je najzad protiv Troje vojska od sto hiljada Ahejaca.Tako je zbog Helene i Parisa planuo dugotrajan i krvav trojanski rat. Kraj Prijam joj, doduše, nikada ništa nije prebacio, ali je ona znala da je cela Troja mrzi kao povod ratu i svaka žena koja je u ratu izgubila muža ili sina dala joj je to na znanje svojim pogledom. Uz sve to, od ljubavi prema Parisu brzo se otreznila. Bio je lep i pazio je na svoj izgled, ali ni po čemu drugom nije mogao da se uporedi sa njenim prvim mužem. Njena osećanja prema Parisu u toku rata su izbledela i na kraju se pretvorila u prezir. U borbi je često znao da se ponaša kao kukavica, a muškarac koji se ne ponaša onako kako mu dolikuje, u očima žena vrlo brzo gubi svako dostojanstvo.

Paris je u ratu postigao i neke uspehe, ali nijedan svojom hrabrošću. Čak je ubio i najvećeh ahejskog junaka Ahila, ali ne u ravnopravnoj borbi, nego izdajničkom strelom, odapetom s trojanskih bedema, koju je usmerio bog Apolon. I sam je poginuo na sličan način. Kad je šetao bedemima, pogodila ga je otrovna strela ahejskog strelca Filokteta i zadala mu smrtnu ranu. Pateći od strahovitih bolova, Paris je napustio Troju i otišao na planinu Idu da umre napušten od svih. Njegovi drugovi pronašli su ga tamo sklupčanog u grmlju i priredili mu skroman pogreb. Helena nije prišla njegovoj lomači. U međuvremenu je našla utehu u društvu njegovog brata, mladog Dejfoba. S njim nije dugo uživala. Pri zauzimanju Troje ubio ga je u njegovim odajama kralj Menelaj.

Ponovni susret Helene i Menelaja bio je za nju neočekivano povoljan. Menelaj, naime, nikada nije poverovao da bi ona dobrovoljno otišla s Parisom, i bio je uveren da je uništenjem Troje svoju ženu oslobodio dugotrajnih patnji. Razume se da ga je Helena podržala u tom uverenju i nije skrivala bezgraničnu radost što ju je napokon oslobodio. S velikim slavljem se ukrcala na Menelajevu lađu i otplovila s njim u Spartu.
Svoj rodni kraj Helena je ugledalanakon punih sedam godina lutanja. Tik iza ostrva Lezbosa bura je raspršila Menelajeve brodove, kod rta Sunion izgubio je kormilara, pred rtom Malejom opet ga je zahvatila bura i odnela njegovu lađu čak do ušća Nila. Helena se tako opet našla u Egiptu koji je upoznala na bračnom putovanju sa Parisom. Godinama je lutala s Menelajem obalama Nila, Libijom, Fenikijom i drugim zemljama, a našla se i u Sidonu. Na kraju se opet vratila u Egipat, gde je Menelaj bogatom žrtvom bogovima otkupio sretnu plovidbu u otadžbinu. Pre njihovog odlaska egipatska kraljica Polidamna dala je Heleni čudotvorni lek napravljen od pepela čarobnih biljki. Ko bi ga popio u vinu, zaboravio bi sve brige i nevolje. Dovoljna je bila jedna čaša i Helena je zaboravila svoje bračne nevolje i nesreću u Troji, a Menelaj muke koje je zbog nje pretrpeo.

U Sparti, nakon povratka, Helena je živela u sreći s Menelajem. Bili su opet vezani nepomućenom ljubavlju do kraja života, a zatim i posle smrti jer su ih bogovi oboje preneli u Elizijum, gde provode dane u večnom blaženstvu.

Persej (grčki: Περσεύς, Περσέως ili Περσέας) je lik iz grčke mitologije. Bio je sin Zevsa i Danaje.


Akrisije, Persejev deda, imao je samo jednog potomka, ćerku Danaju. Otišao je u proročište u Delfiju da mu proročica kaže hoće li imati sinova. Rekla mu je da neće, ali da će prvo dete njegove ćerke biti muško i da će ga on njegov unuk, ubiti.

On je odlučio da Danaju utamniči i skloni od prosaca kako se ne bi udala i dobila prorečenog sina. Zevs je, u obliku zlatne kiše, dopreo do Danajine tamnice i začeli su sina Perseja. Akrisije se bojao da ubije Zevsovog sina pa je Danaju i svog unuka prognao iz svoje kraljevine.

Persej, polubog po očevoj strani, izrastao je u lepog i snažnog mladića. Uz pomoć svoga oca, čarobnih sandala, šlema i štita odsekao je glavu Meduzi Gorgoni, najopasnijoj od tri Gorgone koja je imala moć da svakog ko je pogleda, okameni a od čije je krvi naknadno nastao Pegaz.

U Etiopiji je oslobodio Andromedu koju je boginja Atina bila privezala za stenu i prepustila na milost i ne milost morskom čudovištu. Persej se zaljubio u Andromedu i uzeo je za ženu.

Proročanstvo da će kralja Akrisija ubiti sopstveni unuk se ispunilo. Persej se vratio u rodnu kraljevinu iz koje je dugo bio izgnan po naređenju svog dede u trenutku kada se održavalo takmičenje u bacanju diska. Odlučio je da i sam učestvuje u takmičenju i bacio je disk tako snažno da je slučajno usmrtio upravo Akrisija i ne znajući da je to bio njegov deda.

Adonis




Adonis je sin kiparskog kralja Kinire i njegove kćeri Mire. On je i bog vegetacije i svega što brzo raste i umire.

Statua Adonisa u LuvruNiko mu nije bio ravan po lepoti, pa se u njega zaljubila boginja lepote i ljubavi Afrodita. Silazila je ka Adoniqwdsu na zemlju, pa je i iz ljubavi prema njemu počela se zanimati za lov, što je Adonis jako voleo. Čak mu je i sama Afrodita pomagala u lovu. Uvek mu napominjala da ne lovi divlje zveri, govoreći kako je dovoljno biti odvažan prema plašljivima, a prema hrabrima opasno je biti hrabar.

Adonisu je njegova muževnost branila da sluša takve savete. Kada ga je jednom prilikom Afrodita ostavila samog, Adonis je otišao u lov na veprove, ali je to za njega bilo sudbonosno: ranjena zver ga je napala i usmrtila ogromnim očnjacima. Kada je Afrodita saznala za smrt svog voljenog, obuzela je ogromna tuga. Proklela je sudbinu, moćniju od bogova, i plačući pala na kolena pred najvišim bogom Zevsom. Molila ga je da joj dragog vrati, pa makar na kratko. Zevs se sažalio nad njom, pa je naredio Hadu, bogu podzemlja da u proleće pusti Adonisa iz svog mračnog carstva na zemlju, tako da Adonis samo pola godine ostane u podzemnom carstvu, a pola godine provodi sa Afroditom na zemlji. Priroda se tada raduje, oblači u zeleno i cveće, jer se Adonis vraća, a obuzima je tuga kada se u jesen vraća u carstvo sena.

Incest koji je predhodio Adonisovom rođenju je izazvala ljubomorna Afrodita, koja je bila ljubomorna na Mirninu lepotu i uticala da se otac i ćerka spoje. kad je kralj Kiniris shvatio prevaru hteo je da ubije ćerku i nerođeno dete. Afrodita se u međuvremenu pokajala zbog svog nedela i pretvorila devojku u stablo mirte, mač je prepolovio drvo i iz njega je izišlo prelepo dete Adonis. Afrodita je dete sakrila i predala kraljici smrti Persefoni da ga čuva. Kad je adonis odrasto sa Persefonom u podzemlju, Afrodita je zatražila da joj se vrati ali je persefona to odbila.

Zamolile su Zevsa da donese odluku i on je odlučio da svakoj pripadne po pola godine, kod Persefone Adonis je provodio zimu a proleće i leto sa Afroditom.


Adonisovo rađanje i smrt simbolizuju smenu godišnjih doba.

Artemida


Artemidina statua u MinhenuArtemida je bila boginja meseca i lova u grčkoj mitologiji.

Bila je kćerka Zevsa i Lete i rođena je istog dana kada i njen brat Apolon.
Od malena, zatražila je od svog oca Zevsa da ostane neudata, te je naoružana lukom i strelom, obilazila šume u društvu svojih omiljenih srna i jelena. Artemida je učestvovala u gigantomahiji, i tada, uz Heraklovu pomoć, ubila giganta Grationa.

Ona je bila osvetoljubiva boginja, koja je kažnjavala sve one koji bi pokazivali nepoštovanje. Istovremeno, štitila je lovce i neiskvarene ljude. Poznata je priča o njenoj osveti Niobi, Tantalovoj kćeri, koju je sprovela uz pomoć svog brata Apolona. Nioba se stalno hvalisala kako je rodila 14-oro dece, za razliku od Lete, koja je rodila samo njih dvoje. Kada su za to čuli Apolon i Artemida, odlučili su da se osvete za uvrede koja je naneta njihovoj majci, te su strelama poubijali svu njenu decu, Apolon mušku, a Artemida žensku. Još jedna žrtva osvete ove boginje, bio je i Aktjon, sin Aristaja i Nimfe Kirene, koji je tajne lova naučio od Kentaura Hejrona. Boginja je na njega bila besna, jer ju je jednom video dok se na nekom izvoru kupala naga. Njena osveta je bila surova. Njega je pretvorila u jelena, a besnilom je zarazila 50 njegovih pasa, koji su ga na kraju i rastrgli.

Ova boginja je najviše bila obožavana u planinskim i brdovitim oblastima. Najpoznatiji hram posvećen Artemidi bio je na Efesu, koji se ubrajao u jedno od 7 svetskih čuda starog veka.Takođe je bila i zaštitnica Amazonki, žene-ratnika, nezavisnih od muškaraca, koje su je obožavale.

Asklepije




Asklepije grčki (Ασκληπιός) lat. (Aesculapius) je u grčkoj mitologiji bog lekarstva kod starih Grka.Roditelji su mu bili bog Apolon i nimfa Koronida, a učitelj kentaur Hiron. Neki ga zovu Eskulap.


Asklepije je vladao sa medicinom, hirurgijom i lečenjem prirodnim travama,  štaviše priča se da je mogao i mrtve da probudi.

Imao je više svetilišta u staroj Grčkoj, a glavno je bilo u Epidauru u Argolidi. Tu su dolazili mnogi bolesni da nađu leka, prinoseći žrtve i noseći poklone kako bi dobili savete i lečenje. Znanja su prenosili Asklepijevi sveštenici, a sa oca na sina. Među njima je bio i danas najpoznatiji, Hipokrat sa Kosa.

Asklepije se naučio lečenju od boga Apolona i kentaura Hirona i to tako da je sve bolesti umeo lečiti i čak vaskrsavati iz mrtvih, ali kako niko zbog toga nije umirao, Tanatos, bog smrti se na njega požalio Zevsu, a on ga je, kao nekog ko ruši svetski poredak ubio munjom. Asklepije je za sobom ostavio dva sina, Mahaona i Podalerija, koji su znanje o lečenju naučili od svog oca i kao veoma uspešni lekari učestvovali su u pohodu na Troju. Pored njih, Asklepije je imao i sina Telesfora i dve kćerke Higiju, koja je
ljude darivala zdravljem i Panakeju koja je ljude oslobađala svih bolesti. Sin Telesfor je bio patuljak koji je ubrzavao lečenje bolesti. Epiona, žena Asklepija je pomagala svom mužu tako što je ublažavala bolove.

Mit o Asklepiju sačuvan je u svim granama umetnosti. U književnosti ga pominje Homer, a u vajarstvu ga je ovekovečio Trazimides.

Solomon i Hirbat En Nahas

Mudrac, pisac, graditelj

U prvoj od dveju starozavetnih Knjiga o carevima kaže se da je Solomon je imao čak 700 žena i 300 konkubina. To su uglavnom bile princeze iz Edoma, Moava, Sidona... a među njima i ćerka faraona i ćerka vladara Hetita. Uprkos božijoj opomeni Jevrejima da izbegavaju ove narode jer će im zaneti srce sopstvenim paganskim božanstvima, Solomon se prepustio uticaju svojih brojnih žena. One su pridobile njegovu naklonost za božanstva naroda iz kojih su poticale. Nekima je čak gradio i hramove.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Bog mu se dvaput javio i naredio da prekine sa praksom obožavanja paganskih bogova, ali se Solomon oglušio o božje reči. To je na kraju rezultiralo podelom države. Ova kazna je sustigla Solomonovog sina Rehoboama jer je Bog uzeo u obzir zasluge Solomonovog oca Davida i stoga kaznio sina grešnog kralja.

Peta knjiga Starog zaveta, koja se naziva i Ponovljeni zakon, u svom 17. poglavlju opominje da se ne preteruje u broju konja i žena i da se izbegava neumereno bogaćenje. Sve ovo Solomon je prekršio i time počinio tri teška greha.

Pre nego što je došao na presto, njegov glavni rival bio je Adonija, prestolonaslednik posle smrti dva starijabrata. Solomon je postao kralj zahvaljujući svojoj majci Vitsaveji i proroku Natanu koji su ubedili Davida da upravo njega odabere za naslednika. Adonija je kasnije pokušao spletkama da se dočepa prestola ali je na kraju pogubljen.

Najveća Solomonova vrlina, kojom je zadivio savremenike i koja vekovima privlači pažnju poznavalaca Biblije, svakako je izuzetna mudrost. To se najbolje vidi u njegovoj ulozi sudije koji svojim pronicljivim trikovima uspeva da obezbedi da bude zadovoljena pravda. Mnoge umetnike je inspirisala biblijska priča o tome kako je rešio spor oko materinstva koji su vodile dve žene.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Solomonovo ime je i u raznim apokrifnim, odnosno u nekakonskim delima. Takav je slučaj sa knjigama Ode Solomonu i Psalmi Solomonovi. Nastali su znatno posle njegovog vremena.

Iz gnostičkih knjiga je proistekla legenda da je Solomon demone učinio svojim robovima. Odani saveznik mu je bio feničanski vladar Hiram, pod čijom je vlašću bio Tir.

Iznad svega Solomon je čuven po gradnji hrama, kada je glavni arhitekta bio takođe Hiram. Tu je bio smešten i Zavetni kovčeg. Pripisuje mu se i izgradnja Tadmora, znatno poznatijeg pod hebrejskim imenom Palmira. Mada nije bio osnivač grada, on je taj koji je preduzeo velike građevinske poduhvate. I veoma bitna trgovačka luka Esion Gavera, u Akabskom zalivu, izgrađena je na njegovu inicijativu. Tamo su pravljeni brodovi koji su plovili u luku Ofir i odatle donosili zlato Solomonu. U Bibliji se pominju i
gradovi Gezer - danas na lokalitetu koji je deo nacionalnog parka u Izraelu a koji je spalio egipatski faraon, Megido, odnosno Armagedon i Asor. U tim gradovima je ojačao utvrđenje i izgradio važne objekte.Vladao
je u 10. veku pne, oko četiri decenije. Preminuo je kada je imao oko 80 godina. Pripisuje mu se autorstvo triju biblijskih knjiga.
Na pomenutim mestima nađeni su ostaci građevina ali se među arheolozima mišljenja razilaze oko toga da li su ti objekti iz perioda Solomonove vladavine ili vremena kasnijeg kralja Izraela, Omrija. Neki naučnici čak dovode u pitanje i samo postojanje Solomona. Izuzetno su malobrojni predmeti koje su iskopali arheolozi a koji bi mogli da potkrepe ono o čemu se govori u Starom zavetu. Uz to, skeptici tvrde da u 10. veku pne društva još nisu dostigla stepen razvoja da bila izgrađene velelepne građevine kakve se pripisuju Solomonu.

Međutim, ruševine pronađene na području današnjeg Jordana mogle bi da pomognu da se rasvetli period vladavine ovog kralja. Za topionicu bakra u biblijskoj zemlji Edom utvrđeno je da je bila aktivna u vreme Solomonove vladavine. Starija je tri veka nego što su ukazivale prve procene stručnjaka. Ovo nije dovoljno da pruži konkretan dokaz o postojanju Solomona ali pruža određene indicije. Neki arheolozi ističu da ne treba pridavati preteran značaj otkriću topionice u Jordanu jer su ovu lokaciju ekploatisali nomadi i ne može se dovesti u vezu sa državom.

Arheološka otkrića uglavnom protivureče biblijskom tekstu. Arheološka struja koja zastupa ovaj način mišljenja ističe da je Jerusalim u to vreme bio vrlo slabo naseljen pa nije mogao biti centar moćne države. U nauci se pristalice ovog gledišta nazivaju Kopenhagenska škola a njihovo učenje biblijski minimalizam. Naglašavaju arheologiju kao dominantnu u odnosu na
biblijski tekst. Izrael je prema tzv. minimalistima postao država u pravom smislu reči tek u 8. veku pne. Topionica bakra se nalazi na lokalitetu Hirbat en Nahas, pedesetak kilometara južno od Mrtvog mora i isto toliko severno od čuvene prestonice Nabatejaca, Petre. Prostire se na površini od približno 24 jutra zemlje. To je najveći objekat za proizvodnju bakra na Bliskom istoku iz gvozdenog doba. Nekada je tu bilo preko sto objekata i utvrđenje.

Vađenje rude vršeno je oko četiri decenije u 10. veku pne. To vreme se u velikoj meri poklapa sa epohom kada je, navodno, na čelu Izraela bio Solomon. Zatim je usledila pauza u pribavljanju i obradi bakra da bi sve bilo nastavljeno u 9. veku pne.

Kasnije je tu nađen amulet staroegipatske boginje Mut, što se dovodi u vezu sa faraonom Šešonkom koji je u 10. veku pne vladao većim delom Svete zemlje. U Bibliji se naziva Sisak a njegove trupe su stigle vrlo blizu Hirbat en Nahasa.


Oliver Klajn

N A R C I S

[You must be registered and logged in to see this image.]


Bio je to vrlo lep i bojažljiv mladić, koji je najviše voleo samotna lutanja šumama. Zbog toga što je izbegavao društvo svojih drugova i drugarica nimfe su ga smatrale samoljubivim i uobraženim. Njihov podsmeh još ga je više utvrdio u uverenju da je usamljenom čoveku najlepše, pa je svojim ponašanjem izazvao njihovo otvoreno neprijateljstvo. Odlučile su da mu se osvete. Pogodna prilika im se pružila kad je Narcis prezreo ljubav nimfe Eho, koja je zbog toga umrla od tuge, pa je od nje ostao samo glas.

Nimfe su zatražile od boginje Afrodite da kazni Narcisa jer on, navodno, prezire njene darove. Afrodita je na to navela Narcisa da se zaljubi u samog sebe, tačnije u svoju sliku koju je ugledao na mirnoj površini šumskog jezera. Prema jednoj verziji, tako se dugo nadvijao nad jezerom, diveći se sebi, dok nije u njega pao i utopio se. Prema drugoj, umro je od te isprazne i uzaludne ljubavi.

Kad su nimfe doznale za Narcisovu smrt, sažalile su se nad njime pa su pošle da ga traže kako bi ga dostojno pokopale. Međutim, njegovo telo nisu našle: pretvorilo se u mirisni cvet sa šest žuto-belih latica, kako tvrdi Ovidije u Metamorfozama.

Cvet u koji se pretvorio Narcis do dana današnjeg nosi njegovo ime. U starovekovnoj Sparti narcis je bio omiljeni ornament, a u drugim grčkim pokrajinama cvet smrti. Jezero u kom se Narcis utopio nalazilo se na obroncima Helikona, u blizini Tespije. Njegovo ime je ušlo i u naučnu terminologiju, kao oznaka patološkog samoljublja, zagledanosti u sebe, "narcizma".

[You must be registered and logged in to see this image.]

Slovo ili crna koza

Jedna od najznačajnijih i najpoznatijih biblijskih priča je ona navedena u četvrtom poglavlju prve starozavetneknjige. Knjiga Postanja govori o Kajinu i Avelju, sinovima Adama i Eve, prvih ljudi koje je prema Bibliji stvorio bog

Kajin je bio ratar a Avelj pastir. Stariji brat Kajin je kao žrtvu bogu prineo deo svog roda a Avelj nešto od svoje stoke. Kajin je bio veoma razljućen time što je bog primio žrtvu od mlađeg brata stočara a ne i odnjega. Otud je stariji brat ubio Avelja.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Užasan čin bratoubistva rezultiraće božijom kletvom. Kajina je čekala teška sudbina koja se ogledala u tome da kao zemljoradnik više neće ubirati plodove zemlje i moraće da luta po svetu. Svestan svoje krivice, požalio se bogu da svako ko poželi može da ga ubije. Da se to ne bi desilo, bog je napravio znak na Kajinu i zapretio sedmostrukom kaznom svakome ko se usudi da pokuša Kajinovo ubistvo.

Uprkos tome što u Bibliji nema podataka o izgledu i ispoljavanju pomenutog znaka, on je neretko dovođen u vezu sa crnom kožom. Brojne hrišćanske grupacije u Evropi, a još više u Americi, usvojile su verovanje da Kajinovi potomci imaju crnu boju kože i da još uvek ispaštaju kletvu bačenu na njega. Ovakvo viđenje naročito je bilo zastupljeno tokom 18. i 19. veka. Međutim reč koja se u većini jezika prevodi kao znak je višeznačna. Može da znači i upozorenje, predskazanje, znamenje ili uspomenu.

Biblijski tekst u velikoj meri nije u skladu sa naknadnim tumačenjem Kajinovog znaka. Geneologije date u četvrtom i petom poglavlju Prve knjige Mojsijeve ili Postanju pokazuju da Noje i njegovi sinovi Sim, Ham i Jafet potiču od trećeg Adamovog sina Sita - nikako od Kajina. Pošto je u Potopu nestalo čitavo čovečanstvo osim Noja, njegovih sinova i njihovih supruga, pristalice rasnog gledišta pokušavaju da produžetak Kajinove loze i njeno navodno postojanje do današnjih dana objasne poreklom žena
četvorice preživelih muškaraca. Jedna od takvih teorija je da je Nojeova žena bila Lamehova ćerka Noema. Iako je bila Kajinov potomak, ovakvo tumačenje je na staklenim nogama budući da je Noema bila dve generacije ispred Noja a uz to u Bibliji nema nikavog pomena o njihovom eventualnom braku.

Kajinovo porodično stablo nije propraćeno podacima o trajanju života njegovih potomaka i starosti u momentu dobijanja dece dok Sitovo u narednoj glavi jeste. I pored toga može se pretpostaviti da bi razlika između Kajina i Noeme morala biti oko četiri stotine godina, imajući u vidu trajanje životnog veka u Svetom pismu. U drevnoj jevrejskoj Knjizi jubileja pominje se da je Nojeva žena bila Emzara koja je bila iz Sitove loze, što takođe opovrgava mišljenje o crnoj boji kože kao znaku.

Ahil

[You must be registered and logged in to see this image.]


(Grč. Akhileus, lat. Achilles - sin ftijskog kralja Peleja i morske boginje Tetide, najveći ahejski junak u trojanskom ratu)

Ni jedan od sto hiljada Ahejaca, koji su pod vođstvom mikenskog kralja
Agamemnona došli pod bedeme visoke Troje, nije mu bio ravan po snazi, odvažnosti, okretnosti i brzini, a ni po otvorenoj i prijatnoj ćudi i muževnoj lepoti. Obilovao je vrlinama koje krase muškarca. Sudbina mu je podarila sve osobine, samo mu je uskratila jedno: sreću. Rodio se u braku koji je njegovoj majci bio nametnut. Najpre je Tetidu hteo da uzme sam najviši bog Zevs, ali je od titana Prometeja doznao za proročanstvo da će Tetidin sin nadvisiti svog oca. Zato je u svom interesu nju udao za smrtnog čoveka. Kada joj se rodio sin, majka ga je, pričalo se, uronila u vode Stiksa, reke podzemnog sveta, tako da mu je celo telo, osim pete za koju ga je držala, pokrio nevidljiv oklop. Već kao desetogodišnji dečak golim rukama je zadavio vepra i u trku dostigao jelena. Do pune zrelosti naučio je sve što je tadašnjem junaku trebalo u životu: da se ponaša kao muškarac, da vlada oružjem, vida rane, da svira liru i peva.

Tetida je znala za proročanstvo da će njen sin biti stavljen pred izbor: dug život bez slave, ili kratak i slavan život junaka. Iako mu je želela slavu, kao majka je, svakako, davala prednost životu. Kad je saznala da ahejski kraljevi spremaju rat protiv Troje, sakrila je Ahila na ostrvu Skiru kod kralja Likomeda, gde je prerušen u ženske haljine živeo među kraljevim kćerima. Uz pomoć vrača Kalhanta kralj Agamemnon otkrio je njegovo skrovište i poslao po njega itačkog kralja Odiseja i argejskog kralja Diomeda. Među skupocene tkanine, nakit i slične predmete, za koje se žene obično zanimaju, stavili su, kao slučajno, mač. Kad se na ugovoreni znak pred palatom začuo bojni poklič njihovih drugova i zveket oružja, sve su se devojke u strahu razbežale, ali jedna ruka je zgrabila mač. Ahil se tako otkrio i bez dugog nagovaranja obećao da će se pridružiti ahejskoj vojsci. Nije mogla da ga zaustavi ni Likomedova kći Dejdamija, koja je očekivala njegovo dete, ni izgledi na dugu i sretnu vladavinu u domovini. Ahil je izabrao nadu u slavu.
U luku Aulidu, u kojoj su se skupili ahejski brodovi pred pohod na Troju, Ahil je doveo pet hiljada junaka, jezgra kojih su bili hrabri Mirmidonci.
Njegov otac Pelej, koji zbog starosti nije mogao da učestvuje u ratu, dao mu je svoj oklop, veliko koplje od tvrdog jasena i bojna kola s besmrtnim konjima. To su bili pokloni koje je kao svadbeni dar dobio od bogova kada se venčao sa Tetidom. Ahil je znao da ih iskoristi. Devet godina je ratovao na bojnom polju pod Trojom i osvojio dvadeset i tri grada u njenoj okolini. Samom svojom pojavom izazivao je u redovima Trojanaca grozu i strah. Ahejska vojska i sve vojskovođe cenili su ga kao najhrabrijeg i najuspešnijeg ratnika - osim vrhovnog zapovednika, Agamemnona.

Agamemnon je, naime, na Ahila bio ljubomoran. Bio je,doduše, moćan kralj i sposoban ratnik, ali ne i tako velik čovek da bi oprostio podređenom koji ga nadvisuje zaslugama i popularnošću. Dugo je skrivao svoje neprijateljstvo, ali jednom prilikom nije uspeo da se savlada: izazvao je svađu koja je gotovo dovela do propasti ahejske vojske.

Bilo je to početkom desete godine rata, kad je u ahejskom taboru zavladalo duboko nezadovoljstvo zbog beskrajnog odugovlačenja rata. Vojnici su želeli da se vrate kućama, a vojskovođe su izgubile nadu da će osvajanjem Troje steći slavu i domoći se bogatog plena. Ahil je sa svojim Mirmidoncima krenuo u susedno kraljevtsvo da pribavi hranu i plen koji bi vojnicima podigao moral i razbio malodušnost. Među zarobljenicima doveo je i kćer Apolonovog sveštenika Hrisa. Pri deobi plena devojka je pripala Agamemnonu. Ahil nije imao ništa protiv toga jer nije žudeo za njom.

Voleo je lepu Briseidu, koju je zarobio u jednom od svojih prethodnih pohoda. Ali nedugo posle toga pojavio se u ahejskom taboru Hriseidin otac Hris i, poželevši Ahejcima skoru pobedu, zamolio Agamemnona da mu vrati kćer, naravno uz veliku otkupninu. Ahejcima se dopala sveštenikova ponuda, ali je protiv toga ustao Agamemnon: da mu se, navodno, devojka sviđa, da je neće dati ni za šta na svetu i neka se Hris vrati odakle je i došao. Sveštenik je otišao, ali je zamolio Apolona da ga osveti. Uslišivši njegovu molbu, Apolon je sišao sa Olimpa i strelama iz svog srebrnog luka počeo da seje kugu po ahejskom taboru. Vojnici su umirali, ali Agamemnon nije preduzeo ništa da umiri gnevnog boga. Kad je stanje u vojsci postalo nepodnošljivo, Ahil je odlučio da stupi u akciju: sazvao je vojsku u skupštinu da se dogovore šta da rade. Agamemnon se osetio uvređenim zbog Ahilovog mešanja i naumio je da mu se osveti. Kad je vrač Kalhant objavio u skupštini da se Apolon može umiriti jedino vraćanjem Hrisove kćeri, naravno bez otkupnine i uz izvinjenje, Agamemnon se okomio na njega i pritom grubo napao i Ahila koji ga je branio. Posle nečuvenih uvreda, kojima je pred celom vojskom osramotio Ahilovu čast, izjavio je na kraju da će se u interesu vojske odreći Hriseide, ali da će kao naknadu za nju izabrati robinju jednog vojskovođe - i izabrao je Ahilovu miljenicu Briseidu.

Ahil se disciplinovano pokorio odluci vrhovnog zapovednika, ali se zakleo da neće ratovati sve dok ga Agamemnon za to ne zamoli i ne pruži mu zadovoljenje pred celom ahejskom vojskom. Uputio se na morsku obalu, pozvao iz morskih dubina svoju majku i zamolio je da se zauzme za njega kod najvišeg boga. Zevs neka pomogne Trojancima da potisnu ahejsku vojsku, kako bi Agamemnon shvatio da bez Ahila ne moze da ratuje i došao kod njega sa izvinjenjem i molbom. Tetida je prenela sinovljevu molbu, i najviši bog joj je udovoljio. Zabranio je bogovima da učestvuju u borbi i podstakao Hektora, vođu Trojanaca, da iskoristi Ahilov izostanak iz borbe i potisne Ahejce sve do mora. U isto vreme Agamemnonu je poslao varljiv san da ga, uprkos slabljenju njegovih snaga, podstakne u napad. Iako su se Ahejci hrabro borili, morali su da odstupe. Trojanci se, posle nove bitke, čak nisu ni povukli iza gradskih bedema, nego su prenoćili na ravnici pred samim ahejskim taborom, kako bi ga sutradan uništili nezadrživim jurišem. Kad su se Ahejci našli u škripcu, Agamemnon je Ahilu poslao izaslanike s porukom da žali sto ga je uvredio, da mu vraća Briseidu i povrh toga daje još sedam drugih devojaka i bogate darove, samo da prestane da se ljuti i vrati se u borbu. Ali Ahil je u svojoj srdžbi prevršio meru. Odbio je Agamemnonov predlog i izjavio da neće ratovati sve dok Hektor ne napadne njegov tabor. Ali do toga neće doći jer će se on sa vojskom vratiti u rodnu Ftiju.

Katastrofa je izgledala neizbežna. Trojanci su u jutarnjem napadu potisnuli ahejski bojni red, srušili bedem koji je branio ahejski tabor, a Hektor se čak probio do lađa s namerom da ih zapali i tako onemogući Ahejcima da se spasu bekstvom. U tom času Ahilu je pristupio Patroklo, njegov najdraži prijatelj, i zamolio ga da mu pozajmi svoj oklop i dozvoli da pomogne drugovima u času teskog iskušenja. Kad Trojanci ugledaju Ahilovo oružje, pomisliće da je protiv njih krenuo sam Ahil pa će se u strahu pred njim povući. Ahil se za trenutak kolebao, ali ugledavši vatru koju je Hektor bacio na jednu ahejsku lađu, odmah je ispunio Patroklovu molbu. Osim oklopa dao mu je i svu svoju vojsku. Patroklo se brzinom munje bacio na Trojance i lukavstvo je uspelo. Misleći da pred sobom imaju Ahila, Trojanci su počeli da se povlače u opštoj pometnji. Ugasivši vatru, Patroklo je udario na Trojance koji su se povlačili, goneći ih prema bedemima. Ali tada je neprijatelj uvideo da je prevaren jer se Patroklo nije usudio da u boj ponese Ahilovo teško koplje. Suprotstavili su se Patroklu, a kopljanik Euforb, uz pomoć boga Apolona, smrtno ga je ranio a Hektor
zatim probo kopljem.

Doznavši da mu je poginuo najbolji prijatelj, Ahil je udario u strašno naricanje. Njegovi drugovi su mislili da će u očajanju zabiti sebi mač u grlo. Zaboravivši istog časa sve uvrede, hteo je da se baci u borbu i osveti Patrokla, ali njegov oklop je bio u rukama pobedničkog Hektora. Zato je Ahil zamolio majku Tetidu da mu nabavi drugi. Napravio mu ga je, na njenu molbu, sam oružar bogova Hefest za samo jednu noć. Nad Patroklovim mrtvim telom, koje su Ahejci posle strašnog krvoprolića oteli Trojancima, Ahil se zakleo da će se ljuto osvetiti Hektoru. Pomirio se s Agamemnonom, koji je pred celom vojskom priznao svoju krivicu i vratio mu Briseidu i u prvoj bici posle Patroklove smrti ubio Hektora.

Bila je to nemilosrdna borba. Ahil je trazio Hektora u bojnim redovima i tri puta ga našao, ali ga je svaki put spazio Apolon, veran braniocima Troje. Obuzet strašnim besom, Ahil je raspršio trojanski bojni red, uništio deo vojske, a ostatak prisilio da se skloni iza bedema. Kad su se zatvorila ogromna Skejska vrata, pred njima je čekao Hektor: izazvao je Ahila na dvoboj da bi spasio svoju čast i čast svoje vojske. Predložio je da pobednik ostavi telo palog svojim drugovima, kako bi mogli da ga dostojno sahrane. Ali Ahil je prihvatio samo izazov na dvoboj i bacio se na Hektora kao orao na zeca. Uprkos svojoj snazi, Hektor se dao u beg. U trci da spasi goli život triput je optrčao visoke trojanske bedeme, ali se na kraju zaustavio na nagovor boginje Atene, koja je Trojancima želela propast. Ukrstio je svoje oružje s Ahilom u dvoboju na život i smrt, nad kojim su se užasnuli čak i bogovi, i pao proboden Ahilovim kopljem.

Pobednik Ahil vezao je mrtvog Hektora za svoja borna kola, tri puta je na njima obišao trojanske bedeme i dovukao leš u ahejski tabor da ga baci na milost i nemilost ahejskim psima. Ali bogovi nisu dozvolili da se skrnavi leš hrabrog Hektora. Zevs je naredio Tetidi da obuzda svog sina. Ona je to učinila i utišala njegovu jarost. Kad je zatim pod plaštom noći u Ahilov toranj došao stari trojanski kralj Prijam da iskupi leš svoga sina, Ahil mu ga je predao ganut njegovom sudbinom. Potom je na dvanaest dana obustavio borbe da bi Trojanci mogli dostojno da sahrane svog mrtvog vođu. Pobedio je ne samo neprijatelja u borbi nego i svoju strast. Dokazao je ne samo da je heroj nego i nešto više - čovek.

Ali Ahilu nije bilo suđeno da doživi pad Prijamovog grada, i sam je pao
ubrzo nakon Hektora. Pobedio je još i ubio kraljicu Amazonki Pentezileju, koja je sa svojom ženskom vojskom pritekla u pomoć Troji, a ubio je u dvoboju i novog vrhovnog zapovednika trojanske vojske, kralja Memnona iz daleke Etiopije. Ali kad je posle njegove pogibije hteo da provali kroz otvorena Skejska vrata u grad, na put mu je stao sam bog Apolon. Ahil mu je doviknuo da mu se skloni s puta jer će ga inače probosti kopljem. Apolon ga je poslušao, ali samo da mu se osveti zbog nanete uvrede. Uspeo se na trojanske bedeme, potražio u bojnoj vrevi Prijamovog sina Parisa i pozvao ga da napne svoj luk i strelu nanišani na Ahila. Paris se nije dao dva puta nagovarati, i Apolon je uputio njegovu strelu pravo u Ahilovu petu koja nije bila zaštićena oklopom. Bojnu viku nadjačao je jedini krik užasa - Ahil je pao kao Sunce oboreno s nebeskog svoda i zemlja se pod njim zatresla da su popucali trojanski bedemi. Ali odmah nakon toga Ahil je ustao i istrgnuo strelu iz pete. Medjutim, kuke na njenom vrhu iščupale su mu iz noge veliki komad mesa, rastrgle žile i iz rane je šiknuo jak mlaz krvi. Kada je Ahil osetio da s krvlju gubi snagu, a s njom i život, kriknuo je očajno, strašnom kletvom prokleo Apolona i Troju i ispustio dušu. Za Ahilovo telo se razbuktala ogorčena bitka. Na kraju su ga Ahejci oteli iz trojanskih ruku i svečano sahranili na visokoj lomači koju je zapalio sam bog Hefest. Zatim su njegov pepeo pomešali s pepelom Patrokla i nad njihovim zajedničkim grobom podigli visok nadgrobni spomenik od gline da bi stalno podsećao svet na slavu dvojice junaka.

Atalanta (grč. Αταλάντη, Atalante) je ime dve kraljevske kćeri iz Beotije i Arkadije.U mitu o Atalanti su prvobitno bile dve osobe istog imena - Atalanta iz Arkadije i Atalanta iz Beotije, uz koje su vezane razne zgode i napokon i borba sa ftiskim kraljem Pelejem i sudelovanjem u pohodu Argonauta. Ti mitovi i osobine su ih potpuno izjednačili i sasvim ih spojili.

Prvi je to učinio, sredinom 2 veka pre nove ere, pesnik Apolodor, a neke elemente mita o Atalanti (lov na vepra) nalaze se i kod Homera. Najstariji pomen o Atalantinim takmičenjima sa proscima nalaze se u pesmi iz 7 veka pre nove ere koja se pripisuje Heziodu.

Prema antičkim izvorima, dramu Atalanta napisao je Eshil, a navodno i Sofokle. Od rimskih pesnika istoimenu dramu je napisao u 2 veku pre nove ere Pakuvije. Priča o Atalanti je raširena i poznata do današnjih dana po Ovidijevim Metamorfozama.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Legenda o Atalanti iz Beotije

Atalanta je bila kćerka beotijskog kralja Šeneja i njegove žene Klimene. Odmah nakon rođenja su je odneli u šumu jer je njen otac Šenej želeo samo sinove.
U šumi je Atalantu pronašla medvedica i spasla je. Odgojena u šumi i prepuštena samoj sebi, izrasla je u lepoticu i stekla neverovatnu okretnost i snagu da je u svemi mogla nadjačati mnoge muškarce. Zbog te svoje osobine je bilo razumljivo što je svaki muškarac želeo da mu Atlanta bude žena.

Atalanta je redom odbijala sve svoje prosce, a onoga koji je bio uporan u svojim nastojanjima da je isprosi sebi za ženu, Atalanta je pozivala da se sa njom takmiči u trčanju. I tako je, pobedivši svakoga, dugo čuvala svoju slobodu. Pobedio je jedino predivni Hipomen, kome je boginja Afrodita pritekla u pomoć.
Afrodita je Hipomenu dala tri zlatne jabuke i posavetovala ga da u toku trke, s vremena na vreme ispusti po jednu jabuku, i to u času kada ga Atalanta u trčanju sustigne.

Atalanta nije mogla odoleti ispuštenim zlatnim jabukama, i svaki put se sagnula da ih uzme, i tako je na cilj došla posle Hipomena. Hipomenova pobeda nije rastužila Atalantu i ona se, jer joj se on dopao, sa njim uputila u Onhest. Dok su čekali na venčanje, atalanta je u šumskom hramu izjavila Hipomenu ljubav, a Zevs, za kaznu što su svojim ponašanjem oskrnavili mesto boravka bogova, pretvori ih oboje u šumske životinje.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Legenda o Atalanti iz Arkadije

Atalanta je bila kćerka arkadskoga kralja Jasiona. Atalanta iz Arkadije je imala sličnu sudbinu kao i Atalanta iz Beotije i nakon svih tih događanja je postala čuveni lovac i bila je pozvana, kao i svi junaci tog vremena u opasnom lovu na kalidonskog vepra, koji je organizovao Meleagar, sin kalidonskog kralja.

Atalanta je nadmašila sve junake i prva je, strelom pogodila velikog vepra, koga je zatim ubio Meleagar, a kožu veprovu je poklonio Atalanti. kako su i svi ostali učesnici lova želeli da imaju veprovu kožu, nastalo je veliko krvoproliće iz koga je Atalanta izašla kao pobednik.

Atalanta iz Arkadije se udala za junaka Melaniona i sa njim imala sina Partenopeja, koji je učestvovao u ratu sedmorica protiv Tebe , i u toj borbi poginuo.

Izvor:wikipedija

Orfej i Euridika je antički mit o tragičnoj ljubavi. Orfej je bio mitski pevač i pesnik, po nekim verzijama sin Eagra i jedne od Muza. Prema mitu, kada bi zasvirao na svojoj liri, čak ni priroda nije ostajala ravnodušna: drveće bi se povijalo prema njemu, ribe bi iskakale iz mora ga bolje čuju, a šumske životinje bi mu bez straha prilazile. Iako se brzo proslavio, nije imao mnogo sreće u ljubavi. Njegova žena, nimfa Euridika, umrla je od ujeda zmije nedugo pošto su se uzeli. Orfej je bio toliko skrhan da je odlučio da siđe u donji svet ne bi li uspeo da je vrati. Zvuk njegove lire kao da je začarao stanovnike podzemlja: Kerber je postao umiljato kuče, Haron je zaustavio svoj čamac, Sizif je seo na svoj kamen, Tantal na kratko nije osetio glad ni žeđ. Njegova tužna pesma dotakla je čak i hladna srca Hada i Persefone. Dozvolili su mu da Euridikinu dušu izvede na svetlost dana i tako je oživi, ali pod uslovom da se nijednom ne okrene za njom pre nego što izađu. Zbunjen i pod pritiskom, ne prepoznajući Euridiku u sablazni čije je kretanje osetio iza sebe, ipak se okrenuo i tako drugi i poslednji put izgubio svoju voljenu. Nakon toga sedam dana je gladovao, sedam meseci neprestano plakao, a zatim je tri godine proveo u samoći.

Pandora, (grč. Πανδώρα), (lat. Pandora) u grčkoj mitologiji je žena titana Epimeteja. Pandora je žena koja je na svet donela zlo i patnju.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Titan Epimetej je podario životinjama dobre osobine, i kada je na red došao čovek, više nije bilo nijedne osobine. Tada Prometej, koji je osećao da su ljudi mnogo superiorniji od životinja i da zbog toga treba da imaju nešto posebno, nešto što životinje nemaju, odlučio je da to bude vatra. Od Zevsa je ukrao vatru i dao je ljudima.

Zevs je bio veoma besan zbog krađe i odlučio je da kazni Prometeja i njegovu kreaciju - čovečanstvo.

Okovao je Prometeja u neprobojne okove i poslao je orla, a orao je bio Zevsova sveta životinja, da mu svaki dan kljuca jetru. Kako je Prometej bio besmrtan, njegova se jetra svakoga dana iznova obnovljla, ali je on i dalje patio, sve dok ga Heraklo, dok je izvršavao svoje zadatke, nije oslobodio. Prometej je znao, a nije hteo da kaže Zevsu, i koja će Zevsova žena nositi dete koje će ga svrgnuti sa vlasti, kao što je i on svrgnuo svoga oca Hrona. Sve to, kao i krađa vatre, je uticala na odluku Zevsa da Prometeja baci u okove.

Da bi kaznio ljude, Zevs je naredio ostalim bogovima da, kao dar ljudima načine ženu, i da joj svaki od bogova podari po neki dar. Pandorino ime u prevodu sa grčkog znači svime obdarena, jer je to složenica od dve reči - pan = sve i doron = dar.

Hefest je načinio ženu od gline i dao joj oblik.
Atina je obukla.
Harite su je okitile ogrlicama koje je načinio Hefest.
Afrodita joj je podarila lepotu.
Apolon muzički talenat i isceliteljske moći.
Demetra je naučila da obrađuje povrće.
Posejdon joj je dao bisernu ogrlicu i mogućnost da se nikad ne utopi.
Hermes joj je podao lukavost, hrabrost i šarm.
Zevs je učinio lenjom, nemirnom i budalastom.
Hera je je učinila znatiželjnom.
Hermes joj je podario najvažniji od svih darova, posudu, ćup - na grčkom pithos.


[You must be registered and logged in to see this image.]


Pandorina kutija

Prometej je Epimeteju, svome bratu, rekao da ne prima nikakve darove od bogova, ali ga ovaj nije poslušao i, kada su bogovi poslali Pandoru na zemlju, zaljubio se u nju. Hermes mu je rekao i upozorio da je ona dar od Zevsa i da ne dira Pandorinu posudu koja je bila njezin miraz. Sa druge strane, Epimetej je rekao Pandori da ne otvara tu posudu.

Znatiželja Pandorina je bila prevelika i ona joj nije mogla odoleti i otvorila je posudu. U tom trenutku je sve zlo izašlo i, na do tada bezbrižno čovečanstvo, koje je živelo u blagostanju, sručili su se kuga, tuga, siromaštvo, zločin, očaj, pohlepa, starost, bolest, ludost, prkos, glad, prevara...

Pandora je brzo zatvorila kutiju i unutra je ostala samo nada. Pandora je tada uvidela da je svet bez nade turoban i vrlo hladan i opet je otvorila kutiju iz koje je izašla i nada. Tako je čovečanstvo sa svim zlom dobilo i nadu.

Druga verzija mita govori da je nada bila zapravo najgore od svih zla, jer je bila jednaka strašnom predznanju. Pandora je tako, zatvorivši kutiju pre nego što je nada izašla napolje, spasila svet od najgore štete. Naime, sama bi se reč "nada" (grč. Ελπις) bolje mogla prevesti kao "predviđanje nesreće".

Sama sintagma i metafora Pandorina kutija nije dobro prevedena. Naime, reč - πίθος - pithos - znači posudua, ćup, i verovatno je Erazmo Roterdamski u svome prevodu Hesioda zamenio sa reči - pyxis - koja je značila kutiju.



Izvor:wikipedija

Persefona


[You must be registered and logged in to see this image.]

Persefona (grč. Περσεφόνηgrč) (lat. Proserpina) je kći najvišeg boga Zevsa i boginje Demetre, žena boga podzemnog svijeta Hada. U tom carstvu podzemnog svijeta imala je isti položaj kao Hera na Olimpu. Bila je Hadova suvladarka nad dušama mrtvih i bogovima podzemnog svijeta. Bila je neumoljiva i nemilosrdna kao i sam Had. Nije voljela ni bogove ni ljude, za i obratno. Pandam Persefonin u rimskoj mitologiji je Prozerpina.

Persefona je postala Hadova žena protiv svoje volje. Živjela je u društvu nimfi na nisajskim livadama, provodila vrijeme u plesu i pjevanju, brala cvijeće i zabavljala se sličnim djevojačkim zabavama. Kad je jednom u šetnji ubrala narcis, cvijet smrti, otvorila se pod njom zemlja i iz dubina je izašao bog Had. Za čas ju je savladao i doslovno je s njom proprao u zemlju.

Persefona je uspjela da krikne, ali majka Demetra, koja je odmah dotrčala, nije našla ni traga od nje. Dugo je tražila svoju kćerku, sve dok joj bog Helije nije ispričao šta se desilo. Onda je Demetra otišla na Olimp i zatražila pomoć od Zevsa. Zevs je poslao glasnika Hermesa u podzemni svijet da vrati kćerku natrag. Ali, bilo je prekasno: Had se u međuvremenu oženio s Persefonom i dao joj je da pojede jezgro nara koji je bio simbol braka (kad bi neko nešto u podzemlju pojeo, nije se više mogao vratiti na gornji svijet).

Nakon dugog pregovaranja Zevs je postigao kompromis: Demetra je pristala da njena kći ostane Hadova žena i da sa njim živi trećinu godine u podzemnom svijetu, a Had se obavezao da će je puštati da dvije trećine godine provede na gornjem svijetu i tamo živi s majkom.

Od tada Persefona dolazi na zemlju u proljeće, a Demetra, radosna zbog njenog povratka, daje rastinju snagu plodnosti kako bi je vijela priroda pozdravila zelenilom i cvijećem. Kad se krajem jeseni Persefona vraća u carstvo mrtvih, cijela priroda, a s njom i Demetra, tuguje i oblači se u žalosnu odeću.

Izvor:wikipedija

Sizif

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sizif je heroj iz grčke mitologije poznat po personifikaciji uzaludnog posla. Naime Sizif je bio osuđen da veliku kamenu gromadu gura uz planinsku strminu kako bi je postavio na vrh. No, svaki put kada bi se primakao vrhu, kamena kugla bi mu se izmakla i sunovratila u podnožje brda. Sizif je tako pokušavao, iznova i iznova, ali bez uspeha. Naime, Sizif je bio kažnjen jer je bio veoma lukav i varao je ljude. Dok je Sizif bio u podzemnom svetu, na Korint je stigao njegov suparnik, jedini koji ga je bio dostojan, Autolik. On je bio sin Hermesa, boga vesnika, ali i boga lopova i prevaranata. Posle dugih prepirki, Autolik je Sizifu priznao da je lukaviji i ponudio mu svoju ćerku za ženu. Njih dvojica su bili ubeđeni da će iz te veze nastati najlukaviji čovek na svetu. Tako i bi. Rodio se Odisej koji je prevazišao i svoga oca.



Tantal

[You must be registered and logged in to see this image.]

Tantal' (grč. Τάνταλοςје) bio sin Zevsa, vladar oblasti Lidije, kralj grada Sipila na maloaziskoj obali Egejskog mora. Uživao je u zaštiti svoga oca koji je ulagao napora da razmaženi Tantal živi svoj život u sreći i bogatstvu lišen svake brige ovog sveta. Često je posećivao Olimp i uživao u bogatim gozbama među bogovima. Zbog takvog života je sebe počeo smatrati natčovekom i postao je obestan, ohol, uobražen i sujetan. Tajne bogova koje bi čuo na Olimpu bi prenosio smrtnom svetu, krišom bi donosio nektar i ambroziju i delio je prijateljima. Delio bi smrtnicima piće i hranu koji bi ih činili besmrtnima. Ignorisao je Zevsove opomene.

Da bi testirao božanstvo bogova sa Olimpa, Tantal je počinio surov zločin – ubio je svog sina Pelopa, isekao njegovo telo i poslužio ga na gozbi bogovima sa Olimpa da bi video da li će bogovi primetiti.

Bogovi su, uočivši zločin, ponovo oživeli Pelopa a Tantala za svoje zločine surovo kaznili. Bio je osuđen na trostruke muke: da bude večno gladan, da bude večno žedan i da bude u večnom strahu. Zevs je Tantala bacio u Had, podzemni svet i osudio ga da stoji u bistroj vodi do vrata, a svaki put kada bi Tantal pokušao da je pije, voda bi se povlačila. Nad glavom su mu visile grane pune najlepših plodova voća. ali svaki put kada bi on pokušao da ih ubere one bi se podizale. Nad glavom mu je stalno visila ogromna stena, preteći da se surva na njega zbog čega se on večno bojao.

Tantalove muke ili tantalizam

Iz grčkog mita o Tantalu je proistekao izraz "Tantalove muke" ili "Tantalizam" čime se opisuje frustracija osobe kojoj je cilj na dohvat ruke ali ipak stalno izmiče.

izvor:wikipedija

uh što sam ja uživao da čitam tu grčku mitologiju kad sam bio mali.majka mi je čitala jedno vreme stalno,a onda sam i ja kad sam imao osam godine naučio da čitam pa sam čitao tako tu knjigu,al se onda negde zagubila i neznam više gde je zaista.i sad gledam sve ove neke likove što ste obradili,i izneli puno različite informacije o svima njima,a nisam video da ste obradili onog jednog lika,ne sećam mu se imena.taj lik je uradio nešto i kaznili su ga tako što su ga okačili na steni da visi i da mu ptice slobodno kljucaju sva crevca,pa onda crevca zarastaju,i ujutru opet ga kljucaju.to je baš užasna kazna.i sad me ubi misao što nemogu da se setim tačno kako se zvao taj lik što su ga ptice tako kljucale.

Икар, (грч. Ικαρoσ, грч. Icarus) је Дедалов син, у грчкој митологији. Са оцем се спасао из ропства на Криту, помоћу крила направљених од воска и перја.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Када је Дедал завршио са изградњом лавиринта, Минос је, да би га спречио да се истина о лавиринту прошири, затворио Дедала, а и контролисао је све бродове и све путеве. Да би се ослободио и напустио острво, Дедал је одлучио да направи крила себи и своме младом сину Икару. Увезао је пера заједно, од најмањег до највећег, створивши тако велику површину. Већа пера је осигурао концима, а мања воском тако да су она личила на птичија крила.

Када је посао био завршен, Дедал је, на месту махао крилима и тако их испробавао, а затим је крилима опремио и свог сина Икара и научио га како да лети. Када су обојица били спремни, Дедал је упозорио Икара да не лети ни превисоко, а ни ниско, јер, ако лети превисоко сунце ће отопити восак, а ако лети прениско, морска пена ће натопити крила и више неће моћи наставити са летом. И затим су обојица полетели.

Прелетели су преко острва Сам, Дел и Лебинт, а тада је Икар почео летети све више и више да би достигао до самих небеса и дотакао их. Сунце је, све више и више, загревало восак, и он се почео топити са крила, а пера су се на крају раздвојила, а Икар је пао у море и утопио се. Дедал је окривљивао себе и своју вештину за синовљеву смрт, а место где је Икар пао и утопио се у море назвао је Икаријом.

После свега Дедал је стигао у Сицилију, где му је заштиту пружио краљ Кокал. На Сицилији је Дедал саградио храм у част бога Аполона, а крила је окачио као жртву богу.


wikipedija

Eol (grč. Αἴολος, lat. Aeolus, Eolus, Aeolos, Æolus, Aiolus) je, prema grčkoj mitologiji, bog i gospodar vetrova; sin Posejdonov i Arnin. Živeo je u pećini na ostrvu Lipari u Eolskom arhipelagu, u kojoj je držao i iz koje je upravljao i zapovedao vetrovima.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Među Eolovim vetrovima najznačajniji su bili osmoro braće Anemoi:

Borej, siloviti severni vetar;
Notos, južni vetar, topao i vlažan;
Euros, suhi istočni vetar koji nosi liepo vreme;
Zefir, nežan i blag zapadni vetar;
Kaikos, severoistočni vetar koji u rukama nosi masline;
Apeliotes, jugoistočni vetar koji u rukama nosi zrelo voće;
Libos, jugozapadni vetar zaogrnut maglom;
Skiron, severozapadni vetar koji u ruci nosi urnu punu vode, uviek spreman da je izlije na zemlju.

Sam Eol imao je šest sinova i šest kćeri koji su se međusobno poženili i porodili nove vetrove.

Kada je Odisej, na svom povratku iz Troje, pristao sa svojim brodom uz obalu Lipari, ugostio ga je Eol. Dirnut njegovom pričom o njegovom lutanju u potrazi za rodnom Itakom, odlučio mu je pomoći. Dao mu je mešinu u koju je zatvorio sve zle vetrove nepovoljne za plovidbu, a Zefiru, blagom zapadnom vjetru, naredio da ga prati na putovanju. Dok je Odisej spavao a njegovi brodovi plovili prema istoku, neki su njegovi saborci, verujući da se u mešini nalazi blago koje im je on zatajio, otvorili mešinu iz koje su izašli svi pobesneli vetrovi, uzrokovavši takvo nevreme koje je preživio samo Odisejev brod.

wikipedija

Hore (grč. Ωραι, lat. Horae), su u grčkoj mitologiji tri grupe boginja. Hore prve generacije su bile boginje godišnjih doba. Kao boginje godišnjih doba najčešće se pominju samo tri, i to verovatno zato što su tri godišnja doba bila važna. One su bile Helijeve kćerke. Tri Hore su kćeri najvišeg boga Zevsa i boginje Temide, i one su boginje reda i mira. Najzad, postojalo je i 12 Hora koje su bile kćerke Hrona, boga vremena; one su predstavljale delove dana.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Hore su osiguravale pravilni dolazak godišnjih doba i time održavale red u prirodi.

Anatola - boginja proleća
Talo - boginja leta
Karpa - boginja jeseni

Ponekad su se prve dve stapale u jednu i ostala je samo Talo kao boginja cveća, a na njeno mesto je kao boginja cveća i proleća dolazila Hora Hlorida. Hori Hloridi se pridruživala Hora Auksa kao boginja rasta i Hora Karpa kao boginja plodova.

Osim toga, Hore su osiguravale i red u društvu - zakonitosti, pravednost i mir. Drugu generaciju činile su:

Eunomija - boginja zakonitosti
Dika - boginja pravednosti
Ejrena - boginja mira

Grci i Rimljani su Hore zamišljali kao prekrasne devojke u dugim prozračnim haljinama i takvim su ih prikazivali na vaznama, reljefima i sklupturama.
[uredi] Sati

Dvanaest Hora bile su boginje dvanaest sati, a možda i dvanaest meseci. One su nadgledale putanju Helija, boga sunca, dok je putovao nebom, deleći dan na dvanaest delova.

Sati u Antičkoj Grčkoj nisu imali tačno određenu dužinu, kao što mi imamo sada. Umesto toga, oni su delili sate obdanice u dvanaest delova, određene položajem sunca na nebu. Zbog toga su sati leti trajali duže nego zimi.

Auga, zora
Anatola, izlazak sunca
Muzika, jutarnji sat muzike i učenja
Gimnastika, jutarnji sat fizičkih vežbi
Nimfa, jutarnji sat kupanja
Mesembrija, podne
Sponda, polivanje vina u čast bogova
Eleta, molitva, prvi poslepodnevni sat rada
Akta, jelo i zadovoljstvo, drugi poslepodnevni sat rada
Hespera, veče
Dizija, zalazak sunca
Arktos, noćno nebo, sazvežđe


wikipedija

U grčkoj mitologiji, Demetra (grčki Δημήτηρ) je boginja žita i plodnosti, negovateljica mladih i zelene zemlje, čuvarka braka i svetog zakona. U homerskim himnama naziva se „donositeljicom doba“, što se smatra znakom da je bila poštovana mnogo pre nego što je postala jedna od Olimpijaca.

Njen rimski ekvivalent je Cerera.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Danas su poznati mnogi mitovi i priče o Demetri, ali je definitivno najpoznatija priča o njoj i njenoj ćerki Persefoni. Demetra i Persefona su tokom Persefoninog odrastanja bile nerazdvojne, i Demetra ju je obožavala. Međutim, jednog dana, dok je Persefona bila na nekoj livadi, zemlja se otvorila i bog podzemlja, Had, povuče je dole sa sobom. Ovaj događaj ima i u pozadini jednu priču o raspravi Zevsa i Hada i njihovom dogovoru, u kojem je i sama Persefona bila uključena, jer se Had bio zaljubio u nju.

Inače, nakon što je Demetra saznala šta se desilo, takav je gnev i tuga obuzme, da za vreme njenog tugovanja, nijedno žitno polje nije ništa rodilo, kao da je čitava priroda tugovala sa njom. Videvši da ovako neće moći dugo, Zevs odluči da načini sporazum između Demetre i Hada. Odlučeno je da 8 meseci Persefona provodi sa svojom majkom, a 4 sa Hadom.

Od tada u narodu u Grčkoj postoji verovanje da dok je Persefona sa Demetrom, žitna polja rađaju i daju ogromne prinose. Ali kada se Persefona vrati kod Hada, onda 4 meseca sve odumire...

Demetrini simboli su klas, narcis i bubamara, dok joj je roda najomiljenija ptica.


wikipedija

Dionis je stari grčki bog plodnosti, vegetacije, života, vina i uživanja. Bio je sin Zevsa i Semele, boginje iz Tebe. Etimologija imena se izvodi od reči Dio - gen. od Zeus i nusos - tračka reč za sina. U rimskoj mitologiji je predstavljan kao Bahus (otuda naziv bahanalije). Poznat nam je i pod drugim imenima, kao npr. Jahus ili Zagrej. Njegov kult se veoma razvio u staroj Grčkoj, naročito među mnogobrojnim sledbenicama poznatim kao Menade.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Dolazak Dionisa na svet je donekle čudan, čak i za grčku mitologiju, pa izaziva teškoće u njegovu smeštanju unutar panteona grčkih bogova. Njegova majka je Semela, kći Kodmusa, sina kralja Fenikije i brata Evrope. Semela je smrtnica, ljudskog je roda, dok je otac Dionica Zevs, kralj bogova.

Postoji nekoliko verzija priče o Dionisovom dolasku u postojanje, no zajednička svima je njegovo ponovno rađanje (uskrsnuće). To ponovno rađanje je i glavni razlog njegovog poštovanja u religijskim misterijima - smrt i uskrsnuće su bili elementi mističkog otkrivenja.

Jedna od priča o Dionisu (iz orfičkih himna) govori kako je Hera, Zevsova žena, ljubomorna na dete koje nije bilo njeno poslala Titane da ga rastrgaju. Oni su dete namamili igračkama i rastrgali ga na komadiće, i gotovo celog pojeli pre nego što ih je Zevs uspeo rasterati svojom božanskom grmljavinom. Jedini deo koji je spašen bilo je njegovo srce. Zevs je srce usadio u utrobu Semele i Dionis biva ponovno rođen.

Dionisove pomahnitale i orgijastičke svetkovine nikada nisu potpuno prihvaćene u staroj Grčkoj, a u nekim gradovima-državama (polisima) su bile zabranjene. Poznat je pokušaj tebanskog kralja Penteja da zabrani obožavanje Dionisa. Kralj je, prema predanju, pokušao da baci Dionisa u tamnicu, ali su lanci spali sa njega a zatvorska vrata nisu mogla da se zatvore. Dionis je onda obećao Penteju da može lično da posmatra tajne ritualne na planini blizu grada, ali samo ako se preruši u ženu. Kralj je odmah pristao, i prerušen u ženu, posmatrao je Menade sakriven na drvetu. Ali, Menade su ga uskoro otkrile i u fanatičnom ludilu pomislile da je lav, te su ga rastrgle na komade. Njegova majka Agava, koja je bila jedna od vodećih Menada, shvativši na svoje užasavanje šta su učinili, napustila je Tebu i otišla u svojevoljno izgnanstvo.

U spisu "O vrlinama žena", Plutarh iznosi kako su jedared u noćnom mahnitanju zalutale tebanske Tijade i ne znajući došle u Amfisu, gde su od umora i nikako ne dolazeći k sebi spustile se na trg i zaspale. U strahu da im se što ne dogodi, jer je grad zbog ratnog stanja bio pun vojnika, Amfišanke pohitaše na čaršiju, stadoše u krug oko zaspalih Tijada i čuvahu ih tako dokle god su spavale. A kad se probudiše, nađoše im se pri ruci, okrepiše ih jelom i ispratiše ih do granice.

Nepokorni Dionis je zadao Rimljanima prilično nevolja. Ovaj bog plodnosti, vina i uživanja nije bio prigodno božanstvo ni za sve Grke ali su Rimljani još više bili uznemireni njegovim orgijastičkim svetkovinama. Rimski senat je 186. p. n. e. doneo oštar zakon protiv bluda i Dionisovih sledbenika i sledbenica. Nekoliko hiljada ljudi je pogubljeno pre nego što je kult Bahusa, boga vina, odbacio date aspekte Dionisa kojima su se zvaničnici usprotivili. Ovaj primer dobro oslikava proces kojim su grčka i rimska mitologija spojene u 2. veku p. n. e.



wikipedija

Had (grč. Ἅιδης) označava dva pojma – podzemni svet u kome borave mrtvi i boga podzemnog sveta. Zapravo, prvobitno Had je bilo samo ime boga, ali vremenom dobio je i drugo značenje. Had je takođe poznat kao Pluton ili Orko u Rimskoj mitologiji, Aita u etrurskoj mitologiji, a u hrišćanstvu katkad označava mesto na koje idu duše onih koji su zgrešili.

Podzemni svet se sastoji iz nekoliko delova od kojih su najveći Tartar (nešto kao hrišćanski pakao) i Jelisejska polja (hrišćanski raj). Ova podela se ne može posmatrati kao striktna jer Grci nisu mnogo mislili o životu posle smrti, pa tako se nisu mnogo udubljivali u pitanje na kojem mestu će živeti u podzemnom svetu. U podzemnom svetu se nalaze i Bašte Hesperida, koje se često indentifikuju sa Ostrvima blagoslovenih iz irske mitologije.

Pokojnici ulaze u podzemni svet prelazeći reku Aheron. Preko reke ih prevozi Haron, koji čuva obol - mali novčić koji omogućuje prolaz. Novčić stavljaju ispod jezika pokojnika njegovi rođaci ili prijatelji i kada on dođe u podzemni svet, on taj novčić daje Heronu. Zato siromašni i oni bez prijatelja ostaju zauvek na obali jer nemaju novčić za prevoz. Drugu stranu obale čuva Kerber, troglavi pas-zver. Kada prođu pored njega, dušama mrtvih se sudi i na taj način određuje kako će i gde boraviti u podzemnom svetu. Pored Aherona - reke bola, postoji još nekoliko reka u Hadu.

Prvi deo Hada sadrži polja Asfodel, gde senke heroja lutaju utučeno među manjim dušama, koje pište oko njih kao šišmiši. Samo prolivanje krvi njima u čast može da vrati kod njih osećaje koje ima živ čovek (kao vampiri u drugim mitologijama). Iza polja se nalazi Ereb, tama i užas Hada. Tu se nalaze dve bare. Jedna bara potiče od reke Lete i obične duše u toj bari plutaju da bi im se izbrisalo sve sećanje. Druga bara je bara Mnemozine i duše iz ove bare piju vodu. U dvorištu ispred Hadove palate sede tri sudije: Minos, Radamant i Eak. Tu se sudi dušama mrtvih i one se vraćaju u polja Asfodel ako nisu ni mnogo dobre, ni mnogo zle, šalju u Tartar ako duše pripadaju bezbožnicima i zlim ljudima ili odlaze u Jelisejska polja ako su heroji ili blagosloveni.

Reke Hada

Sve reke u Hadu:

   Aheron - reka bola
   Kokitus - reka jadikovanja
   Flegeton - reka vatre
   Stiks - reka mržnje
   Eridan - reka hladnoće
   Mnemosina - reka sećanja
   Leta - reka zaborava

Had, bog podzemnog sveta

Had, grčki bog podzemnog sveta bio je sin Titana Hronosa i Ree. On ima tri starije sestre, Hestiju, Demetru i Heru i dva mlađa brata, Posejdona i Zevsa.

Zevs, koga otac nije pojeo, naterao je Hronosa da povrati svoju decu, odnosno Zevsovu braću i sestre. Braća i sestre su se udružili u ratu protiv Titana. Zevs, Posejdon i Had su dobili oružje od tri Kiklopa, koji su im pomagali u toku rata. Zevs je dobio munju, Posejdon trozubac, a Had šlem koji ga čini nevidljivim. Tokom noći, pre prve bitke, Had, koristeći svoj šlem, ušunjao se među Titane i uništio im oružje. Rat je trajao deset godina i završio se pobedom mlađih bogova. Nakon pobede, braća su podelila zemlju na tri dela i svak je vladao u svom. Zevs je bog neba, Posejdon je bog mora, a Had je dobio podzemni svet, nevidljiv svet u koji idu duše mrtvih.

Smrtnici su Hada najmanje voleli od svih bogova. On je zabranio da iko napušta njegov region i veoma je bio ljut kada bi se to desilo. Had je bio okrutan i nemilostiv, svirep u ratu, ali bio je pravedan i nije bio zao bog. Bio je morbidnog karaktera i zato nije bio omiljen među bogovima, a kako je upravljao podzemnim svetom, većina smrtnika ga je mešela sa smrću i bojala ga se. To je greška jer smrt donosi Tanatos, a ne Had.

Kada su se smrtnici molili Hadu, oni su čelom i rukama dodirivali zemlju da bi bili sigurni da ih je čuo. Žrtvovane su mu crne životinje, na primer crna ovca, a među današnjim analitičarima antike postoji ubeđenje da su mu žrtvovani i ljudi. Krv žrtve bi se sipala u duboku jamu da bi ona stigla do njega, a onaj koji bi tu krv sipao morao je da okrene glavu na drugu stranu. Festival, koji se svakih sto godina držao u njegovu čast, zvao se Svetovne igre.

Njegovo oružje bila je dvokraka viljuška, kojom je on uništavao sve što bi mu se našlo na putu ili što nije voleo. Pored ovoga, posedovao je i štap sa kojim je mogao da prebaci duhove mrtvih u svet živih. Had se vozio tamnim kočijama koje su vukli crni konji. Had je dozvolio da posete njega i podzemni svet i da se vrate u svet živih Heraklu, Orfeju, Tezeju, Eneju i Odiseju. Nikome od njih nije bilo prijatno u mračnom carstvu. O strahoti tog sveta govori i Ahil, kada se obraća Odiseju koga je sreo u podzemnom svetu:
„Ne moraš mi govoriti o strahoti sveta mrtvih. Radije bih bio sluga, nego što bih bio gospodar podzemnog sveta.“
(Homer, Odiseja )

Persefona

Kraljica podzemnog sveta, Hadova supruga, bila je ćerka Zevsa i Demetre, Persefona. Ona nije svojevoljno pošla za Hada, nego je oteta dok je brala poljsko cveće. Had ju je mnogo voleo i nije želeo da je pusti iz podzemnog sveta. Prevario je Persefonu tako što joj je dao da pojede šest semenki nara, pa ona nije mogla da pobegne iz podzemnog sveta čak ni sa Zevsovom pomoći. Demetri je strašno nedostajala ćerka i kako nije bila uz nju, ona je proklela zemlju i nastala je velika glad. Persefona je znala za očaj svoje majke, pa je molila Hada da je pusti u svet živih uz obećanje da će svake godine sa njim provesti šest meseci, svaki mesec za po jednu semenku nara koju je pojela. Had je to dopustio i svake godine je po isteku šest meseci vozio Persefonu u svojim tamnim kočijama natrag u svet tame. Demetra bi tada proklela zemlju, te šest meseci ništa nije rađalo.

Orfej i Euridika
[You must be registered and logged in to see this image.]
Bog Had s Kerberom

Had je pokazao milost samo jednom: dozvolio je Orfeju, čija ga je divna muzika očarala, da sa sobom iz sveta mrtvih povede svoju ženu Euridiku. Dok su išli ka svetu živih nisu smeli da se okeću nazad, ali Euridika je tako tiho hodala da je Orfej pomislio da se izgubila i okrenuo se. U tom trenutku Euridika se vratila u svet mrvih.
[uredi] Minto i Leus

Iako je mnogo voleo Persefonu, Had je imao, kao i Zevs, ljubavne afere. Persefona je bila ljubomorna, pa je tako kaznila nimfu Minto pretvorivši je u biljku mint, a nimfu Leus je pretvorila u topolu.

Tezej i Perifoj

Tezej i Perifoj su želeli da ožene ćerke Zevsa. Tezej je želeo Helenu Trojansku i zajedno su je kidnapovali i dali Tezejovoj majci Efri na čuvanje dok ne poraste za udaju. Perifoj je želeo Persefonu, pa su zato otišli u Hadovo carstvo da je kidnapuju. Had se pretvarao da im želi dobrodošlicu i postavio im divnu glozbu. Čim su seli za gozbu zmije su se obmotale oko njihovih nogu i tako ih zarobile. Tezeja je uspeo da spasi Herakle.

Herakle

Jedan od zadataka Heraklovih je bio da kralju Euristeju doveda Kerbera. Herakle je prvo otišao do Elvesina da bi skinuo sa sebe krivicu zbog ubistva Kentaura i da bi naučio kako da živ se vrati iz podzemnog carstva. Had je ulaz u podzemno carstvo našao u mračnoj provaliji kod Tanara. Heraklu su pomagali Atina i Hermes. Had se složio da Herakle odvede Kerbera, ali nije smeo da mu naudi. Herakle je jedva savladao Kerbera u podzemnom svetu, ali se pas plašio svetlosti dana, pa u svetu živih Herakle nije imao velike poteškoće. Euristej se veoma uplašio psa i naložio je Heraklu da ga vrati u podzemno carstvo.


wikipedija