Poslednje reči velikih ljudi

FRANSOA I, Francuski kralj
Umro: 31. marta 1547. (u 52-oj god)
Uzrok: veziko-perinealna fistula
Mesto: dvorac Rambuje (Ivlin)
Sahranjen: bazilika Sen-Deni (Sen-Sen-Deni)

"Proživeo sam svoje, i sad, kad znam da iza sebe ostavljam tako čestitog naslednika kao što ste vi, prinče, mogu da umrem kao najsretniji čovek na svetu", reći će kralj na samrti svom sinu, budućem Anriju II, ali reči koje će izreći na samom kraju bile su upućene Stvoritelju pred čije lice je išao: "Svoju dušu predajem u tvoje ruke." U vezi sa njegovom smrću nastala je sledeća legenda: navodno je, u užasnom smradu koji se širio oko njega, Fransoa I umro od sifilisa. Ne biste mogli zamislilti dramatičniju avanturu...
Naime, kralj se udvarao ženi pariškog advokata Ferona, koju su zvali "Lepa Feronica" i koja, ne samo da time nije bila polaskana, nego ga je sve vreme uporno odbijala. Stoga će kraljevi dvorjani nagovoriti kralja da ovoj drznici stavi do znanja kolika je njegova moć, pa je jedan od njih otišao i otvoreno joj zapretio. Plašeći se neželjenih posledica ženine čestitosti, muž joj je dao svoju dozvolu da ga prevari, te je, pod izgovorom da ima nekih poslova u provinciji, tobože otputovao na sedam do deset dana. A zapravo je ostao u Parizu i išao od bordela do bordela, pokušavajuci da navuče na sebe "napolitansko zlo". U tome će uspeti, zaraziti i svoju ženu, a ona, opet, kralja. Advokat i Lepa Feronica odmah će preuzeti mere za izlečenje i izlečiti se, ali kralj, kod koga su se prvi simptomi bolesti pojavili još 1539, neće bolest shvatiti ozbiljno, tako da će od nje, nakon osam godina, i umreti.
Ovako glasi rokamboleskna priča koja se prvi put pojavila 1601, dakle, pedeset i četiri godine nakon kraljeve smrti, napisana rukom Uzerhovog lekara Gijona. Svoj nastanak je dugovala jednoj Brantomovoj rečenici u kojoj je kao uzrok smrti Fransoa I naveden sifilis, kao i noveli Heptameron u kojoj Margerita Navarska priča o mladalačkoj avanturi svog brata sa ženom advokata Disoma. A sve začinjeno sa mnogo maštovitih detalja...
No, iako bi lepo bilo da možemo verovati da je ovakvom smrću kralj samo ispaštao svoju krivicu, fistula, od koje je patio poslednjih osam godina svog života i od koje je umro, najverovatnije je bila prouzrokovana nekom drugom, dugogodišnjom veneričnom bolešću koja nije lečena.

DIDRO (Deni) /DIDEROT, Denis/,Francuski pisac i filozof
Umro: 30. jula 1784. (u 71-oj god)
Uzrok: napad angine pektoris
Mesto: Ulica Rišelje br. 39, u Parizu, u hotelu Bezon
Sahranjen: crkva Svetog Roka, u Parizu

Nakon što se sav iscrpljen vratio sa jednog putovanja po Rusiji, Didro nekoliko dana pre smrti dobija novi, ranije već poručeni krevet. Majstorima koji su montirali krevet u njegovoj sobi, rekao je proročki: "Prijatelji moji dragi, mnogo se mučite oko tog kreveta koji me neće služiti više od četiri dana." I zaista, posle četiri dana, uputio se prema mestu koje je nazivao "Jelisejskim poljima". Smrt ga je zatekla za stolom, dok je jeo desert, tačnije nakon što je pojeo kajsiju. Poslednje reči koje mu neki pripisuju i na koje se učenici filozofije često pozivaju: "Prvi korak prema filozofiji jeste neverica." Ali, njegove poslednje reči zapravo bile su upućene njegovoj ženi koja ga je savetovala da ne jede kajsije: " A što bi mi to smetalo?!"
Nekoliko dana pre toga, njegova porodica je pozvala sveštenika uz bolesnikovo uzglavlje. Enciklopedista ga je ljubazno dočekao, ali odbio je da se odrekne svojih stavova, kako se zahtevalo od njega: "Gospodine svešteniče, i sami priznajte da bi to bila bestidna laž...." Uprkos tome, njegov kcer i zet uspeli su da ga sahrane u kapeli Device crkve Svetog Roka. Ali, njegove kosti su nestale kada je u crkvi instalirana ložnica za centralno grejanje.

BIZET, Georges (Žorž Bize ),Francuski kompozitor
Umro: 2. juna 1875. (u 37-oj god.)
Uzrok: samoubistvo ?
Mesto: Bužival
Sahranjen: groblje Per-Lašez, u Parizu

Pošto je Bizeova smrt bila zaista iznenadna, ljudi će početi da sumnjaju da je zaista bila u pitanju prirodna smrt. Štampa je objavila da je kompozitor umro od srčanog udara. Ali zapravo nikome, čak ni njegovom najbližem prijatelju, nije bilo dozvoljeno da ga vidi, pa će ovaj neobjašnjivi veto ostaviti prostora mnogim nagađanjima. Pretpostavka da se radi o ubistvu vrlo je verovatna. Kritike upućene njegovoj Karmen nedugo pred smrt, bračne trzavice, kao i sve veća gluvoća dovoljan su razlog zbog kojih bi se on eventualno odlučio na taj očajnički čin.
Na dan njegove smrti, otkazano je prikazivanje Karmen, jer se glumica koja je glumila glavnu ulogu razbolela. Umesto nje prikazana je Bela dama čija je prikaza nagoveštaj nečije smrti...

Benjamen Frenklin / Bendžamin Frenklin ),Američki političar, pisac memoara i pamfletist, izumitelj kalorifera i gromobrana
Poslednja Frenklinova želja bila je da mu zategnu krevet, "da pristojno umrem", kako je rekao. Njegova kćerka je reagovala na ove reči uveravajući ga da će on još dugo poživeti. "Nadam se da neću.", rekao je on osorno. Pošto se gušio, predložili su mu da se okrene na drugu stranu kako bi mogao lakše da diše: "Samrtniku ništa nije lako", zaključio je pre nego što je pao u komu.
Još 1728, u vreme kad je radio kao štampar, Frenklin je pripremio svoj epitaf:
Telo
Bendžamina Frenkilna
štampara
slično koricama stare knjige
bez sadržaja
bez naslova i pozlate
počiva ovde, ispaša za crve,
Ali,
delo neće biti izgubljeno
jer, onako kako je i sam verovao,
ponovo će izaći
u novom i elegantnijem izdanju
pregledano i prepravljeno
od strane Autora.

John Keats ( Džon Kits )Engleski romantičarski pesnik
Umro: 24. februara 1821, u 26. god.
Uzrok: tuberkuloza
Mesto: Španski trg, Rim (Italija)
Sahranjen: protestansko groblje, Rim


Slikar i Kitsov prijatelj Severn, koji ga je pratio u Italiju, beše svedok njegove duge agonije. Nijedna kivna reč, nijedan sebični prohtev, tek malčice nestrpljenja: "Već osećam kako me prekriva studena zemlja i već vidim bele rade gde niču ponad mene. Kad će već jednom doći kraj ovom posmrtnom životu kojeg živim?" Želeo je da bude sahranjen na mestu obraslom ljubičicama pokraj piramide Kaja Cestiusa. Epitaf kojeg sam za sebe napisa odavalo je čoveka lišenog svih iluzija: "Ovde počiva čovek čije je ime ispisano na vodi".
Najzad, 24. februara, u četiri sata posle podne: "Severn, prodignite me. Umirem. Umreću bez patnje. Ne plašite se. Zahvalite Bogu. Ona je stigla..."
Poslednja pisma Fani Braun, njegove prve i jedine ljubavi, ostadoše nepročitana. Severn ih sve zajedno položi na prijateljeve grudi. Kits sa sobom ponese i privesak od kornalina. Ovaj privesak mu gotovo beše srastao za dlan, toliko ga je grčevito stiskao u ruci za ta dva meseca koliko je trajala agonija.

Nikolaj Vasiljevič Gogolj,Ruski pisac
Umro: 21. februara 1852. (u 43-oj god)
Uzrok: izgladnjivanje i iscrpljenost
Mesto: kod Tolstoja, u Moskvi
Sahranjen: groblje manastira Novih Devica, u Moskvi

Pred kraj svog života Gogolj je pao pod jak uticaj jednog zloduha, oca Mateja, njegovog ispovednika, koji će uspeti da ga ubedi da se odrekne pisanja i svoj život posveti Bogu. Po njegovim smernicama, Gogolj je spalio rukopis drugog toma Mrtvih duša, a za vreme velikog posta podvrgao se tako strašnom izgladnjivanju da se sva njegova dnevna hrana svodila na nekoliko kašika zobene kaše i komad hleba, što bi zalio još čašom vode. Noći je provodio boreći se sa snom, jer zapasti u san za njega je značilo pasti u đavolje iskušenje. Naravno, posledice nije trebalo dugo čekati: Gogolj se teško razboleo.
Ali ne samo da nije prestao da mori sopstveno telo, nego je, naprotiv, to činio još usrdnije. Nije skidao sa sebe svoj kućni mantil, niti se prao, niti brijao, nije hteo da jede, niti da uzima lekove, a svi sa kojima je dolazio u kontakt imali su utisak da prisustvuju pre jednom sporom samoubistvu nego li prirodnoj smrti. Lekari su pokušali da ga leče silom: prskali su ga hladnom vodom, uranjali u mlaku vodu, stavljali mu pijavice po nosu. Vezanih ruku, on je urlao da ga puste na miru: "Ne mučite me više, tako vam Boga!"
Najzad, 20. februara je počela agonija, koju će preseći glasan krik: "Lestve, brzo! Dodajte mi lestve!" , a objašnjenje ovih reči nalazimo u jednom pismu: "Postoje lestve koje čekaju da sa nebesa budu spuštene do nas, a nečija ruka se pruža prema nama da bi nam pomogla da se jednim skokom uspnemo uz njih." Gogolj je ispružio ruku, pokušao da uhvati te lestve, a zatim ponovo pao na krevet. Bio je leden: stavili su po njegovom izmršavelom telu komade toplog hleba. Tihim glasom je počeo da bunca: "Hajde, podignite, napunite, napunite mlin." Poslednji dah ispustio je sutradan ujutro.

Jozef Hajdn ,Nemački kompozitor
Umro: 31.maja 1809., u 77. god.
Uzrok: starost
Mesto: Beč, Austrija
Sahranjen: crkva Golgote, u Ajzenštatu (Austrija)

Godine 1805. po Parizu se raširila vest o Hajdnovoj smrti. U muzičkim krugovima bili su preneraženi. Kerubini se odmah požurio da napiše jednu kantatu, a Krojcer koncert za violinu, inspirišući se temama preuzetim od samog maestra. Čak se nameravalo da se prilikom posmrtne ceremonije sviraju ova dva komada, kad se odjednom pročulo da je Hajdn još uvek živ! ¨Ah, dobri ljudi! ¨, otelo se Hajdnu kada je čuo za sve ove pripreme. ¨Ne mogu da izrazim koliko sam zahvalan za ovu neviđenu čast. Da sam barem na vreme saznao za ceremoniju, spremio bih se na put i lično došao da dirigujem!¨
Ali, Hajdn je umro tek četiri godine posle, prilikom Napoleonove opsade Beča. Dana 12. maja, jedno topovsko tane palo je ispred same Hajdnove kuće koju ovaj nije hteo da napusti ni za šta na svetu. Porodica se silno uplaši, ali Hajdn je pokušao da je umiri izrekavši ovu taštu besmislicu: ¨Ne bojte se, deco moja, tamo gde je Hajdn, ništa loše vam se neće desiti.¨ Međutim, nije se mogao povratiti od šoka. Dana 26. maja, zatražio je da ga odnesu do njegovog klavira i tri puta zaredom odsvirao Himnu Caru, nakon čega su iscrpljenog Hajdna vratili u postelju.
¨Bože, sačuvaj Franca...¨ rekao je pre nego što će utonuti u san, misleći na cara Franca II. Nakon pet dana provedenih u besvesnom stanju, Hajdn je umro. Ali, ovog puta, njegova smrt u jeku ratnih zbivanja prodje neopaženo...

Hektor Berlioz, ( BERLIOZ, Hector ), Francuski kompozitor
Umro: 8. marta 1869. (u 66-oj god.)
Uzrok: oboljenje creva i psihički problemi
Mesto: Ulica Kale br. 4, u Parizu
Sahranjen: groblje na Monmartru

Dve godine pre svoje smrti, Berlioz je izgubio sina Luja, koji je u trideset i trećoj godini umro od žute groznice. Posle ovog udarca, koji se samo nadovezao na bespoštedne kritike na njegov račun, kao i na bolove u predelu stomaka, on će se povući u svojoj svet tišine i očaja. Predloženo mu je da otputuje na jug Francuske: u Monte Karlu će se strmoglaviti na neke stene i povrediti glavu; u Nici - sinkopa i još jedan pad, i ponovna povreda predhodno zadobijenih rana. Berlioz se vraća u Pariz sav u ranama, i odbija da i sa kim govri, čak i sa najboljim prijateljima: nije mu više bilo stalo do razgovora, jedino što je želeo bila je smrt; nijedan namernik više nije mogao da uđe na njegova vrata. Ako bi neko od njegovih bližih prijatelja i uspeo da pređe njegov prag u nameri da vidi samrtnika, on bi okrenuo glavu prema zidu i ni jedna reč ne bi izašla iz njegovih usta. Iz kreveta će se dići tek da spali sve što bi još moglo sećati na Berlioza-umetnika: satima su u kaminu gorela pisma, koncertni programi, fotografije i novinski članci. Jedine reči koje je još smogao da kaže, već u sudnjem času i s tužnim osmejkom na ustima, bile su: ¨Konačno! Sada će da zasviraju Berlioza!¨ ili ¨Kakav talenat ću sutra imati!¨, što otprilike znači isto.
Pred kapijom groblja na Monmartru, konji koji su vukli posmrtna kola, usplahiriše se na zvuke pokojnikovog Posmrtnog marša te počeše da se otimaju; konopci za koje je bio pričvršćen sanduk pukoše, i Berlioz sam uđe na kapiju onog istog groblja po kojem je toliko voleo da se šeta. ¨Često tamo odlazim, jer toliko je mojih prijatelja ma tom mestu¨, često je imao običaj da kaže. Tu su ga čekale njegove obe žene, pevačica Marija Rekjo (+1862.) i Herijeta Smitson (+1854.) sahranjen je između ove dve supruge i pored jedne od svojih tašti. (Godine 1970., prilikom premeštanja tela iz 6. parcele groblja na 20. koja se nalazila na boljem položaju, njegovi posmrtni ostaci umalo da nisu pomešani sa ostacima njegovih susetki. Pa ipak, Berlioz će uspeti da dobiju svoju ličnu ¨kutiju za kosti¨, i tako se spasti večnog tet-a-tet sa džangrizavom Marijom ...). Mnoge su posmrtne besede pročitane na njegovoj sahrani, ali je ona Elvartova, koji je bio muzičarev dobar prijatelj, ali nikakav govornik, bila je naročit promašaj. Sam Berlioz mu je jednom prilikom rekao: ¨Ako ti budeš morao da mi čitaš posmrtni govor, bolje mi je onda da ostanem u životu.¨

LANKLO (Ana, zvana Ninon de) /LENCLOS, Anne, Ninon de/,Francuska kurtizana

Umrla: 17. oktobra 1705, u 90. god.
Uzrok: starost
Mesto: Ulica Turnel br. 36, Pariz
Sahranjena: groblje crkve Sen Pol, Pariz

Ova gospa, koja je govorila da razlikuje tri vrste ljubavnika: " platiše ", kojima ništa nije dopuštala, " miljenike ", koji su dobijali sve i ne potežući za novčarkom, i " mučenike ", kojima je bilo dopusteno da besplatno uzdišu, umrla je kao prava hrišćanka - niti je bolovala, niti ju je mučilo kajanje. " Bah, ionako iza mene ostaju samo smrtnici! ", govorila je. Pa ipak, možda ju je ipak u poslednjim trenucima proganjala uspomena na jednog mladića koji se zbog nje ubio? Sa svojim " miljenikom " Vilarsom imala je dva sina. Stariji, koga je odgojio otac, majku nije ni poznavao. Jednom prilikom upoznao ju je na nekoj večeri, zaljubio se u nju i ubrzo joj izjavio svoju zarku ljubav. Morala je da mu objasni da je razlog njenom odbijanju bio taj što mu je bila majka: vrativsi se kući, od srama i očaja, mladić je uzeo pištolj i ubio se.
Noc pred smrt, Ninon je napisala sledeća četiri stiha:

Da ne dodje uzaludna nada
zbog koje bi hrabrost mogla da strada
Ja sam u dobu kad valja mreti
Biti ovde, šta mi više vredi?

Nešto malo pred smrt, u posetu joj dođe sin njenog pisara koji je znao da je zabavi svojim živahnim i duhovitim pričama: Ninon ga uvuče u svoj... testament: 1000 franaka " da mu se kupe knjige ". Pisar se zvao Arue, a njegov sin Fransoa Mari, poznat kao Volter*...

BRAMEL (Džordž Brajan) /BRUMMEL, George Bryan/,Slavni engleski dendi
Umro: 30. marta 1840. (u 62-oj god.)
Uzrok: srčani udar
Mesto: prihvatilišta Dobrog Spasitelja, danas bolnica u Kanu (Caen) (Kalvados)
Sahranjen: protestantsko groblje u Ulici Magazen-a-Pudr, u Kanu

Svrgnuti kralj mode, koji je laštio čizme penom od šampanjca, umreće u oskudici, nakon što se sklonio u Kan da bi se spasao zatvora gde su hteli da ga strpaju zbog dugova. Zbog bede u koju je zapao i svoje zlehude sudbine imaće povremene napade ludila i za vreme kojih bi umišljao da još uvek živi u vreme svog punog sjaja kada je priređivao mnoge zabave, kada je imao tri frizera - jednog za šiške, jednog za kosu sa strane i jednog za kosu na potiljku... Svečano obučen u plavi vigovski redengot sa zlatnom dugmadi, prsluk od piketa i crne uske pantalone, primao je on u svojoj sobi Engleskog hotela sve fantome engleske aristokratije kojima je nekada služio kao uzor. Postajao bi dvostruka ličnost i naglas najavljivao izmišljene posetioce. Maskarada je trajala sve dok jednog dana, u trenutku lucidnosti, nije shvatio koliko je nisko pao i stao da roni gorke suze. Prilikom jednog ovakvog stanja doživeće srčani udar, nakon cega je prebačen u prihvatilište gde je i umro.

Camillo Paolo Filippo Giulio Benso,Count of Cavour ,of Isolabella,i Leri,( grof )Italijanski političar
Umro: 6. juna 1861. (u 51-oj god)
Uzrok: srčani udar
Mesto: Torino (Italija)
Sahranjen: Torino

Dana 14. marta 1861, Viktor-Emanuel proglašen je za kralja Italije. Neće proći ni puna tri meseca posle ovog trijumfa, a Kavur je umro: iscrpljen od preteranog rada, ovaj tvorac italijanskog jedinstva je doživeo srčani napad i umro. Njegove poslednje reči, koje je prošaputao svom ispovedniku, ocu Đakomu, ticale su se politike: "Brate, brate, slobodna crkva, u slobodnoj državi!"

HUGO Victor ( Viktor Igo ), Francuski pisac
Umro: 22. maja 1885, u 83. god.
Uzrok: upala pluća
Mesto: Avenija Ejlobr. 130 ( danas Avenija Viktora Igoa br.50)
Sahranjen: Panteon, Pariz

Viktor Igo razboleo se nakon jedne večere sluzene u čast gospodina de Lesepsa. Ubrzo će se ispostaviti da je upala pluća za pisca bila kobna a on je, i pored razuveravanja porodice, znao sta ga čeka i mirno se suočio sa smrću.
"Umro sam", kao sa olakšanjem rekao je Ogistu Vakriju.
"Koješta! I te kako ste živi!" "Živ, ali u vama!"
Osamnaestog maja poverio se svom prijatelju Polu Morisu: "Kako je teško umreti, dragi prijatelju!" "Ali, vi ne umirete." "Umirem, ovo je smrt. I biće posve dobro dosla."
Dana 20. maja, jos uvek je imao snage da drzi pero u ruci, a ovo su njegove poslednje napisane reči: "Voleti znači delovati." Noć uoči smrti, Viktor Igo je pao u komu i, zajedno sa nerazgovetnim rečima na francuskom, španskom pa čak i na latinskom, izgovorio je i čuveni aleksandrinac koji se pogrešno smatra njegovim poslednjom rečima: "Ovo je bitka izmedju svetlosti i tame." U stvari, njegove poslednje reci bile su upućene unuci Žani: "Zbogom, Žana", i, oko sedam ujutro: "Rastanak..."
Sadržina njegovog testamenta bila je kratka i jasna: "Sirotinji ostavljam pedeset hiljada franaka. Želim da me u sirotinjskim kolima dovezu na groblje. Ne želim propovedi bilo koje crkve, samo jednu molitvu za pokoj duše. Verujem u Boga."
Trideset i prvog maja, sirotinjska mrtvačka kola upregnuta sa dva konja, koja je pratila povorka od hiljadu duša, prevezla su njegovo telo do Panteona.

PO ( Edgar Alan),Američki pesnik, pripovedač i kritičar
Umro: 7.oktobra 1849. ( 39-oj god.)
Uzrok: delirium tremens
Mesto: Baltimor, u Merilendu (SAD)
Sahranjen: prezbiterijansko groblje u Baltimoru

Stigavši 29. septembra 1849. god. u Baltimor, Po se našao u jeku predizborne kampanje: u pitanju su bili izbori za Kongres. Gradom su kružile razne skupine koje su plaćale stranke i koje su ljudima najpre nudile piće, a onda ih odvlačile na glasačka mesta. Tako se i pesnik, koji je inače bio uništen alkoholom i kome je jedna jedina čašica bila dovoljna da se opije, našao usred ove gomile i ubrzo bio mrtav pijan. Trećeg oktobra, Poa su pronašli u ¨Cooth and Sergent's Tavern¨, zavaljenog na jednoj od stolica, svog ispovraćanog i sa slamnatim šeširom na glavi. Nakon što su ga prevezli u u Vašington, u Koledž Hospital, nekoliko dana proveo je u bunilu, dozivajući izvesnog ¨Rejnoldsa¨ čiji se identitet još ni danas nije otkrio. U zoru, 7. oktobra, Po se napokon primirio i, nakon što se okrenuo prema zidu i prošaputao: ¨Neka Gospod pritekne u pomoć mojoj napaćenoj duši¨, izdahnuo.
Ali, Po se ni mrtav nije mogao smiriti: zemljište na kom je sahranjen je bilo je toliko klizavo da je grobar bio primoran da tri puta sanduk zasipa zemljom. Kod trećeg puta je prokomentarisao: ¨Čudno, ali izgleda da se gospodin Po ne može smiriti ni na jednom mestu.¨

D'ANUNZIO (Gabrijel)
Italijanski pisac

Umro: 1. marta 1938. (u 75-oj god)
Uzrok: izliv krvi u mozak
Mesto: vila Vitorijale, u Gardone-Rivijeri (Italija)
Sahranjen.. u vrtu vile Vitorijale

D'Anunziju se uvek činilo da mu mesec mart donosi nesreću, pa je tako i mart 1938. dočekao s zebnjom u srcu. U svojoj Barbaneri, narodnom kalendaru u kome su prorečena vremena i događaji, podvukao je proročanstvo koje se ticalo 1. marta: "Smrt jedne slavne ličnosti". Elem, 1. marta uveče, dok je iz svoje radne sobe silazio u trpezariju, spopade ga vrtoglavica i imao je tek toliko vremena da zatraži da mu daju injekciju - umro je jednu minutu posle.
U vrtu njegove vile Vitorijale, nalazio se pramac broda Puglia, koji je sada plovio morem stabala maslina i narandži. Tu će se nad pesnikom, dok nije sahranjen, obaviti posmrtno bdenje uz svetlost sveća.
Za svoj epitaf se sam pobrinuo: "ja sam Gabrijel koji samog sebe poklanja bogovima"...

ĐAKOVNA (Gala)
Žena Pola Elijara i večna inspiracija Salvadora Dalija

Umrla: 10. juna 1982. (u 89-oj god)
Uzrok: lom kuka
Mesto: Por Liga, pored Kadakesa/?/ (Španija)
Sahranjena: grobnica dvorca Pibol (Španija)

Iako je od pubertetskih dana bila opsednuta mišlju o samoubistvu, ispostavilo se da Gala nije bila u stanju da tu ideju sama sprovede u delo. Često je molila Dalija da je ubije; uostalom, Dali je držao u kući u Por Ligau sakrivenu jednu bočicu sa arsenikom i obećao da će joj je dati ako bude tražila. Ali Gala to neće učiniti nego će umreti prirodnom smrću u svojoj beloj kući, u zoru 10. juna.
Ne zna se čija je to stravična zamisao bila, ali Gala je neposredno nakon što je umrla kadilakom prebačena u dvorac u Pibolu. "Gola, umotana samo u deku, Gala je ležala na zadnjem sedištu kadilaka koji je prevalio osamdeset kilometara razdaljine između Kadakesa i Pibola. To putovanje je ličilo na pravu noćnu moru, sa Arturom /šoferom/ za volanom, i Galinim ledenim telom, koje je, uprkos jastucima kojima je bila ušuškana, neprestano udaralo o automobilska vrata zbog truckanja kola po neravnom putu."
Balzamirana, sva u crvenom, položena u stakleni sanduk, Gala je sahranjena u grobnicu dvorca u Pibolu gde će joj se kasnije pridružiti i Dali.

KOKTO (Žan) /COCTEAU, Jean/
Francuski pisac
Umro: 11. oktobra 1963. (u 74-oj god)
Uzrok: srčani udar
Mesto: Mili-la-Fore (Eson)
Sahranjen: kapela Sen-Blez, u Mili-la-Foreu
Posle telefonskog razgovora kada je saznao da je umrla Edit Pjaf, Kokto je, oko podneva, počeo da se guši. Pozvali su po lekara iz Milija, koji mu je dao injekciju. Umro je nakon što je rako: "Šta mi se to dešava?... Ali, ja umirem, prijatelji moji, deco moja. Umirem... umirem. Zbogom, prijatelji, zbogom, deco." Po njegovoj želji, balzamovan je i sahranjen sa svojim ordenom Legije časti i akademskim mačem. A na njegovom spomeniku, želeo je da se ugraviraju sledeće reči:

Ostajem sa vama
* Akademičar je čovek koji se, kad umre, pretvori u fotelju.
Žan Kokto (1889-1963)

GLUK (Krištof Vilibald)
Nemački kompozitor
Umro: 15. novembra 1787. (u 73-oj god)
Uzrok: srčana kap
Mesto: Alter Viden, u Becu (Austrija)
Sahranjen: groblje Maclajnsdorf, u Beču
Ovom velikom sladokuscu i ljubitelju dobre kapljice koji je imao sve predispozicije da doživi srčani udar, lekar je propisao strogu dijetu bez alkohola, uz obavezne šetnje posle ručka. Gospođa Gluk, koja je mužu u svemu krojila kapu, pazila je da sve bude po propisu... Dana 15. novembra, Gluku su na ručak došla dva prijatelja. Posle ručka u salonu su poslužena alkoholna pića. Pošto je gostima usula konjak, gospođa Gluk je na trenutak izašla iz sobe da bi naredila da se upregnu kola. Gluk je iskoristio njeno odsustvo, zgrabio čašu jednog od gostiju i sasuo je u grlo, a zatim, otirući usta, zamolio prijatelje da ništa ne kažu njegovoj ženi. Petnaestak minuta posle, dok su bili u kolima, Gluk je doživeo srčani napad i umro. Iako je bio vrlo bogat čovek, Gluk je testamentom ostavio... jedan dukat bečkim siromasima, po jedan dukat svakoj od dve gradske bolnice, i još jedan dukat Učiteljskoj školi, sve u svemu, znaci, četiri dukata! Mora se priznati da mu velikodušnost nije bila jača strana..

GOJA I LUSIENTES (Francisko de)
Španski slikar
Umro: 16. aprila 1828. (u 82-oj god)
Uzrok: srčana kap
Mesto: Ulica de la Kroa-Blanš br. 10, u Bordou (Žironda)
Sahranjen: San Antonio de la Florida, u Madridu
Od 1824. godine Goja je samoinicijativno prebegao u Bordo. Jako je patio za sinom i unukom i s radošću je dočekivao svaku njihovu posetu. Dana 28. marta 1828, njegova snaha Gumersinda i unuk Mariano stigli su u Bordo; Goja se razboleo od uzbuđenja. Dana 1. aprila, napisaće sinu: "Dragi moj Havijeru, ovo je sve što mogu da ti kažem: toliko sam se obradovao i uzbudio da sam zbog toga pao u postelju. Kamo sreće da možeš i ti doći po njih - tada bih bio najsrećniji čovek na svetu." Nakon što je napisao ovo svoje poslednje pismo, Goja je doživeo srčani napad. Njegov život će se ugasti nakon petnaest dana, pre nego što je Havijer uspeo da dode. Goja je najpre sahranjen na Kartuzijanskom groblju u Bordou, u grob prijatelja Martina de Goakoekea/?/. Potom je Španija zatražila telo svog slikara. Nakon što je godine 1888. donesena odluka da se telo prenese, izvršena je ekshumacija: na veliko iznenadenje svih, uočeno je da nedostaje glava, koju je ukrao neki oskvrnitelj grobova ili predani obožavalac! Naime, s tim u vezi, sredinom XIX veka u Fuendetodosu, Gojinom rodnom gradu, moglo se videti jedno neobično platno koje je naslikao izvesni Dionizio Fieros, na kome je bila prikazana jedna lobanja. U dnu platna je pisalo sledeće: "Gojina lobanja, naslikao je Fieros." Slika je, kao i glava, nestala...* Da je smrt nešto dobro, bogovi ne bi bili besmrtni. Safo

PREVO (Anatol Fransoa, opat) /PRÉVOST, Anatole François, abbé /
Francuski pisac
Umro: 25. novembar 1763. ( u 66-oj god.)
Uzrok: autopsija
Mesto: Kurtej (Oaz)
Sahranjen: samostan Svetog Nikole Asiškog ( Oaz)
Dvadeset i petog novembra, nakon što je, doduše možda i preobilno, večerao kod benediktinaca samostana Svetog Nikole Asiškog, opata Prevoa je pogodila srčana kap i on se srušio ispod jednog drveta u šumi Sanli, na mestu zvanom La Kroa-de-Kurtej, gde još i danas postoji jedno raspeće. Kad su ga narednog dana pronašli, nije davao nikakvih znakova života - bio je hladan i ukočen. Zaključeno je da je mrtav i, kako bi se sa sigurnošću utvrdilo da autor Manon Lesko nije ubijen, naređeno je da se izvrši autopsija. Kada je nož zarezao po grudima, "leš" je kriknuo Užasnut, hirurg je pokušao da zašije rez, ali povreda je bila smrtna. Siroti opat je otvorio oči tek toliko da bi mogao da shvati da je došlo do užasne zabune zbog koje će ih ponovo sklopiti, ali jednom za svagda. Opat Prevo je sahranjen u onom istom benediktinskom manastiru u kojem je poslednji put večerao. Kada je za vreme revolucije manastir porušen, stanovnici sela pokupili su sve što bi im moglo poslužiti bilo čemu, tako da je 1820. godine u obližnjoj kući pronadena nadgrobna ploča opata Prevoa koja je ukućanima služila kao korito...