Prati nas kroz celu našu istoriju i uvek je predstavljao izvor inspiracije. Sa druge strane, toliko smo se navikli na njegovo prisustvo, da ga često i ignorišemo. Ako bi se desilo da preko noći nestane, planeta Zemlja više ne bi bila ista planeta.

Ovaj video ukazuje na činjenicu da svaku potragu treba početi od samog početka, bez preskakanja - to važi i za našu potragom za tajnama svemira. Prva stanica na tom putu: Mesec!

Nastanak Meseca



Smatra se da je Mesec nastao pre nekih 4.5 milijardi godina, nakon sudara kometa.

Prilikom udara, izbačena je velika količina materijala u Zemljinu orbitu koja je oblikovala Mesec.

Mesec je i reljefno vrlo zanimljivo nebesko telo. Prvi je crtež Meseca napravio Galileo Galilej 1609. godine. Najniža područja Meseca su ogromne sive površine koje se ponekad mogu zapaziti i golim okom. Te ravnice je 1651. godine Đovani Ričioli (Giovanni Riccioli) (1598. – 1671.) nazvao morima, iako u njima nema vode. Ova mora nisu jednolične ravnice, jer se u njima uočavaju nabori, koji ponekad liče na zidove, dugačke po nekoliko stotina kilometara, i pukotine, koje liče na rečna korita. Po rubovima ravnica protežu se veliki planinski venci, koji nose imena planina na Zemlji (Alpi, Apenini, Pireneji, itd.).



Najviša tačka Meseca nalazi se na planinama Lajbnic (Leibniz), koje su na Mesečevom južnom polu, gde neki vrhovi dosežu i 9000 metara. Osim planinskih lanaca, na Mesecu se mogu videti i krateri ili vrtače, koji opet nose imena po najpoznatijim svetskim naučnicima. Najdublji je Njutnov krater (Isak Njutn), sa dubinom od oko 7250 m. Ti krateri su vrlo velikog prečnika (do 300 km). Iako im rubovi izgledaju strmi, oni su vrlo malog nagiba. To otkriće pripada Nemcu Jozefu Hopmanu (Josef Hopmann), koji je izumeo specijalne metode istraživanja pomoću dužina senki.

Nekih 30 hiljada kratera je otkriveno na Mesecu. Jedan od njih nosi čak i ime Ruđera Boškovića. Kod pojedinih kratera su vidljive i uzdužne široke svetle pruge (Kopernikov krater), za koje se smatra da su naslage pepela ili vulkanske materije nastale u vreme hlađenja Meseca.

KAKO JE NASTAO MESEC? Misterija planete koja je skoro razorila Zemlju


Od početka proučavanja svemira postoji veliki broj teorija o nastanku Meseca. Najnovije američko istraživanje podržava teoriju da je Mesec nastao nakon sudara Zemlje i planete Teje.


Zemlja i Mesec imaju veliku količinu volframa

Nastanak Zemljinog pratioca, Meseca, vekovima je bio obavijen velom misterije. Od samih početaka moderne astronomije naučnici su predložili brojne hipteze: da se velika planeta nekako podelila na Zemlju i Mesec, da je Mesec bio lutajući planetoid kojeg je zarobila Zemljina gravitacija, da su Zemlja i Mesec nastali istovremeno kada se sabio protoplanetarni disk.

Ali najzanimljivija od svih teorija mogla bi biti i najtačnija, a dodatno ju je potvrdilo i novo istraživanje sprovedeno na Univerzitetu Merilend: teorija da se u Zemlju u davnoj prošlosti zabila planeta Teja, veličine Marsa, pa da je Mesec nastao od ostataka te stravične kataklizme.

Bilo je to u vreme početka oblikovanja Sunčevog sistema. Ni Zemlja ni Teja tada još nisu bile planete, prema današnjoj definiciji pojma ‘planeta’ - jer su delili zajedničku orbitu.

Teja se najverojatnije nalazila na jednoj od Lagranžovih tačaka u Zemljinoj orbiti - L4 ili L5 - pod uglom od 60 stepeni u odnosu na Zemlju, gledano sa Sunca. Iako bi to bila stabilna orbita, gravitacijske peturbacije Venere i Jupitera pomerile su Teju iz stabilnog položaja, i poslale je na kurs sudara sa Zemljom.

Udar je bio jak, ali neverojatnom srećom, bio čeoni - da je bio, umesto Zemlje i Meseca danas bi se između Venere i Jupitera nalazio pojas asteroida.

Prema najnovijim merenjima koncentracije retkog izotopa volframa u Zemljinom omotaču i na površini Meseca, sudar Zemlje i Teje najverojatnije je izbio plaštove obe planete u svemir, dok su se jezgra spojila, što objašnjava zašto danas Zemlja ima disproporcionalno veliko jezgro u poređenju sa drugim planetama.

Prema teoriji koju su potvrdila najnovija merenja, materijal koji je bio izbačen u svemira temeljno se izmešao do tačke gde više nije bilo moguće razaznati šta je pipadalo Teji, a šta Zemlji. Deo tog materijala pao je na Zemlju i postao novi omotač, a deo se sabijao milionima godina dok na kraju nije postao Mesec.


blic