U arhitekturi  se  novi  stil javlja kao  teznja  ka  raskosi, sjaju, pretjeranom  ukrasavanju.Nestaje  organske  ravnoteze  koju  cini  ujednaceni  odnos  izmedju  clanova  koji  podupiru  i  koji  terete,jer  se  javljaju  teski  vijenci  a  stupovi  izrastaju  u  kolosalno.Katolicka  crkva, pogodjena  reformacijom, nastoji  da  svojim  bogatstvom  i  velelepnoscu  dekorativnih  elemenata  nametne  pojam  o  bogatstvu  i  moci  papske  stolice.Graditelji  se  trude  da  u  crkve  i  reprezentativne palate  unesu  sto  vise  ukrasa,pozlate,skupocenih  materija,kao  sto  su  mermer, oniks, alabaster.



Svaka  gradjevina  arhitektonski  je  jako  rasclanjena:  ona  mora  spolja  da  daje  utisak  sto  vece  raskosi  i  sto  veceg prostora.Iz  tih  se  razloga  upotrebljavaju  lazni  ukrasi  i  sredstva  sracunata  obmanu  vida: slikanje  tavanica, sa stupovima  uperenim  na  vise  i  naslikanim  nebom, koje  treba  da  docara  ogromnu  visinu  svodova. Iz tih se  razloga, ponovo  upotrebljavaju  kupole na  sredini   crkvenih  gradjevina.
Barokni  stil  je  narocito   izrazit u primjenjenoj  umjetnosti.Tu  pocinje  razdoblje  takozvanog  «  dvorskog  namjestaja «,  koje  traje  sve  do  kraja  xVIII vijeka.Namjestaj  se  prilagodjava  kitnjastim  odajama,sa  mnogo  pozlate  i  arhitektonskih  ukrasa.Namjestaj  ima  izrazito  nepravilne  oblike, drvo se cesto pozlacuje;upotrebljava se intarzija sa  slonovacom, sedefom, metalom, dragim  i  poludragim  kamenjem, mermerom, kornjacinom  korom;za  presvlaku  se  upotrebljavaju  skupocijene  tkanine, kao  barsun, brokat, svila, gobleni, pozlacena  ili obojena  koza.Koristi  se  dragocijeno  i  egzoticno  drvo: abonos, palisandar, mahagon, limunovo i ruzino  drvo, stara  orahovina.Za  ukrase  na  namjestaju, za za  okove  vratnica i kamina, za  casovnike  upotrebljava  se  uglavnom  bronza, pozlacena ili cizelirna.Ostali  metalni  ukrasi  po  crkvama  i  privatnim  domovima  prave  se  od  kovanog  gvozdja, koje u doba  baroka  dostize  svoj  najvisi  umjetnicki  domet.To  se  isto  dogadja  i sa  porcelanom.Isprva  uvozen  iz  Kine, on  pocinje  da  se  proizvodi u  Njemackoj  i  Francuskoj, da  bi  ubrzo  zamijenio  fajansu  i  majoliku  po  cijelom  svijetu.

ITALIJA


Prvi  znaci  barokne  arhitekture  javljaju  se  jos  u  vrijeme  renesanse, u     prvom  redu  kod  Mikelandjela  i  Paladija, koji  su  bili  vrlo  naklonjeni  velikim  dimenzijama  i  dekorativnom  ukrasavanju. Mikelandjelove  ideje  prihvata i  razradjuje  njegov  sljedbenik  u  izgradnji  crkve  sv.Petra  u  Rimu, Maderna. Zatim  pored  Maderne  isticu  se  jos  i  Bernini i Boromoni.

    KARLO  MADERNA



     (CARLO MADERNA, 1556-1629)-ovaj arhitekta je  zacetnik  kitnjastog « jezuitskog « stila,koji  ce  postati  omiljen u cijelom  svijetu, a njegova je  osnovna  teznja  da  teske  zidove  crkvenih  gradjevina  olaksa  ukrasima  od  stubova, polustubova, izvijenih  profila  i  zasvedenih prozora.



Crkva  sv.Suzane ( St.Susann ) u Rimu zavrsena  je  upravo  na pocetku   sedamnaestog  vijeka i pokazuje  u cistom  izrazu  sve  teznje  baroka: tezinu  mase, postupno  pojacavanje  prema  sredini  od  pilastara preko  polustupova  do  dvostrukih  polustupova. Maderna  je  cemu  procelja  preuzeo  od maticne  gradjevine  svih  jezuitskih  crkava, ali  ju  je karekteristicno  izmijenio pomakom proporcija.

BERNINI





(GIOVANNI  LORENZO BERNINI,1598-1680)- predstavlja visoki barok u Rimu,u  prvome  redu.Godine  1629. postaje graditelj crkve  sv .Petra. Berninijevo  najranije  dijelo u vezi  s  crkvom   sv.Petra  jeste baldahin  nad grobom  apostolovim .Tordirani  potporni  stupovi, ovijeni  vinovom  lozom, ugledaju  se u  kasnoanticki  koji  bi  imao  da  potice iz  hrama  Salamonova, a bio  je  ugradjen  u  prvobitnoj  Petrovoj  crkvi. Bernini je  pred  Petrovom  crkvom  stvorio najvelicanstveniji  trg.Cetveroredne  kolonade   obuhvataju  siroko  polozeni  prostor  i  vode  prema  procelju Petrove  katedrale. Prema Berninijevim  planovima, trg  je  morao  biti kolonadama  zatvoren  i  s  istocne  strane.Bio  je  zamisljen  kao  golema  « dvorana za  primanje  «  hodocasnika i kao  predvorje  glavne  hriscanske  crkve.

FONTANA  del TRITON    


   

Voda svojim  protokom  igra  veliku  ulogu  u umjetnosti  baroka, narocito  pri  gradnji  zdenaca. I sam mlaz  biva  oblikovan, a u trajnom  cesto  upotpunjuje oblikovanu  grupu  skulptura.Penjuci  se  i  ruseci, zivo  predocuje snagu  elementa, a umjetninu  ozivljava  ne samo  vizuelno  vec i  zvucno.To odgovara  ideji  jedinstvenog  umjetnickog  djela, koje  treba  da  obrađuje  ili  potrese  covjeka sto  vecim  brojem  zapazanja. Berninijev  Triton  jase na skoljki  koju dupini svojim repovima  dizu. Iz goleme  puzaste  skoljke  sika  uvis  mlaz  vode.Cini  se  da  se  u toj  kompoziciji  utjelovio  duh  baroka: Zestina  i  snaga  pokreta  skuplja  za  kratki  cas  grupu  u  gomilu  ali  dupini  ne mogu  vise  nositi  takav  teret,skoljka  pada  i  sve  se  rusi – taj  dramatski vrhunac uhvacen i  cvrsto  fiksiran.To  je  osnovna  crta  baroka  koja  je  i  prisutna.

BOROMINI



( FRANCESCO BORROMINI, 1599-1667 ) -kod  Franceska Borominija, velikog  Berninijeva  suparnika, primjecuje  se  novi  duh.Kod  Borominija  javlja  se  nejasnoca  i  pomutnja  sastavnih  dijelova  gradjevine.u  tlocartu  male  crkve  sv.Karlo  u  Rimu  vise  geometrijskih  osnovnih  oblika  tako  je  medjusobno  spojena  da  se  vise  ne  moze  jasno  definirati  struktura   unutrasnjeg  prostora. Procelje  se  kao  cijelina  uvija  i  izvija  kao  da  je  lomljeno  u  valovima u  unutrasnjosti  crkve  sv.Ivo, svod  i  zona  podnozja  tako  su  stopljeni  da  se  cini  kao  da  se « rebra « kupole  sa  svojim  bridovima  dizu  iz  poda  a  zid  kao  da  je  titanskom  rukom  izlomljen. Pored  cetiri  fontane  u  svoju  crkvu  sv.Karlo  postavio  je  i ovalne  zidove  i  zvonik  iznad  glavnog  ulaza.Borominijev  ucenik, Gvar nastavio  je  s ukrasavanjem  radi  ukrasavanja.u  svome  djelu « Rasprava  o  arhitekturi «,on  se  bori  protiv  shvatana  starih  graditelja  i  tvrdi  da  arhitektura  nema  drugi  cilj  vec  da  se dopadne.

FRANCUSKA

Kao  i kod  drugih  naroda, francuska  arhitektura  razvijala  se  i  pod  uticajem  talijanske, pa  ipak francuski  graditelji ne  idu  u  pretjeranu  dekoraciju, vec  se  zadrzavaju  na  mirnim i  monumentalnim  povrsinama  renesansnih  gradjevina. Predstavnici  ove  arhitekture, Le  Mersije,  i  Fransoa  Mansar  nastoje  da  zadrze  stilske  odlike  svojih  prethodnika, narocito Italijana  Paladija (Paladia)  i  Francuza Pjera  Leskoa( Pierre  Lescot).



   FRANSOA  MANSAR



(FRANCOIS  MANSART, 1598-1666)- potice  iz  iste  generacije  kao  i  veliki  graditelji  rimskog  visokog  baroka  Bernini  i  Boromini.Usporede  li  se  radovi  tih  Talijana  s Mansartovim  građevinama, postat  ce  jasnom  principijelna  razlika  između  ova  dva  naroda  i  u  shvatanju  neke  gradjevine  kao  tijela, a  i  u  osjecanju  rasclanjivanja  pojedinosti. Svakom  promjenom  stajalista  pruzaju  se  oku  novi  aspekti. Pojedini  dijelovi  gradjevine  mjesaju  svoje  znacenje  ako  ih  promatramo  iz  daljine  ili  iz  blizine, iskosa  ili  s  lica. Naprotiv orleansko  krilo  dvorca  u  Bloisu, koje  je  od  velikog  Mansartova  projekta  bilo  jedino  izvedeno, cista  je  i  jasna  arhitektonska tvorevina. Krilne kratke dočekuju promatrača,a  konkavno  postavljen niz  dvostrukih  stubova  vodi  ga, posve  razumljivo, do srednje zgrade na ulaz u reprezetivne prostorije. Spratovi  su  jasno   odjedjeni  i  rasclanjeni: dole  s  dorskim  stupovima  ili  pilastrima, nad  tim  s  jonskim  pilastrima, a  u  najgoroj  etazi  s  korintskim  pilastrima. Nad  zgradom    vlada   plemenit  mir. Mansar  gradi  crkve sv.Marije  i  Val-de-Gras  u  Parizu, koje  ce da  posluze  kao  prolazna    tacka  za  kasnije  barokne  gradjevine. Zatim  gradi  Oranzeriju  u   Luvru  Veliki  Trijanon. Medjutim  njegovo  najvece  umjetnicko  djelo  jeste  Invalidski  dom   u  Parizu; gradjevina  veoma lijepih  razmjera, mirna  i  velicanstveno  ukrasena  velikom  kupolom.

LuJ  LE  VO



    (LOUIS  LE VAU,1612-1670 ) -sljedbenik  Mansara, unosi  baroknu  dekoraciju, ne  udaljavajuci  se  mnogo od svojih  uzora. Le  Vo  podize  dvorac Bole-Vikont za drzavnog  blagajnika, pa zatim po  nalogu kralja Luja  XIIV, nastavlja s izgradjivanjem  dvorca Versaj, koji je otpoceo Luj XIII. Le Vo je podigao  veliki  sredisnji  dio  dvorca  i dva  prostrana  krila, koja  se  zavrsavaju   klasicnim   kolonadama   sa  po sest  stubova.

ŠPANIJA




     Uticaj   katolicke  crkve bio je u ovoj   zemlji, u toku borbe  protiv reformacije, jaci nego u Italiji.Zato je Spanska arhitektura pod vecim uticajem «jezuitskog« stila nego italijanska. Prvi graditelj  koji   zida  u izrazitom  baroknom  shvatanju  jeste  Huan  Gomez de Mora (Huan Gomez de  Mora), tvorac crkava Otelotvorenja u Madridu i Jezuitskog  kolexa u Salamanki. Barokni  stil postaje  zvanicni stil Spanskog plemstva i katolicke crkve tek od pocetka XVII vijeka, kad  u  Spaniji dolazi  italijanski  arhitekta Krezenzi.On vrsi jak  uticaj na domace umjetnike, jedan od njih, jezuita Francesko Batista (Francesco Batista), podize 1622-1626 veliku  crkvu jezuita u Madridu, danas katedralu sv.Isidora. Pa  ipak barokna arhitektura  dostize  svoj  najveci  uspon tek u doba opadanja  Spanije.To je  uglavnom zasluga brace Kurigera (Churriguera), darovitih  umjetnika  koji su uspjeli da  ovom medjunarodnom  stilu  dodaju izvjesne  domace, nacionalne  oznake. U razmaku  od  1690-1733 godine oni podizu svoje  najljepse  gradjevine, medju   kojima se  narocito isticu crkva sv.Kajetana  i Akademija sv.Fernanda  u Madridu. Njihova  se  arhitektura  odlikuje  velikim  brojem  dekorativnih  ukrasa  u  obliku  Skoljaka, cvijeca, voca.Ovu  vrstu  dekoracije  upotrebljava jos u vecoj  mjeri  graditelj  Pedro de Ribera ( Pedro de Ribera,16831742 ),tvorac  zgrade Gradskog sirotista u Madridu (danas gradski  muzej).Ova je  zgrada pretrpana  vocem, cvijecem, skulpturama, resetkama, biljnim i geometrijskim ornamentima, te  se ovako izvitopereni  BAROK  pretvara u neku  vrstu  nacionalnog  Spanskog  stila.

FLANDRIJA



         Onaj  dio Nizozemske koji je,za  razliku od Holandije ostao katolicki, bio je pod  jakim uticajem Spanije i Italije.zbog  toga je, uprkos jakim domacim  tradicijama u graditeljstvu, nastalih jos u doba romanske i  gotske  arhitekture, barokni  stil ubrzo stekao brojne  pristalice  medju plemstvom i predstavnicima crkve. Barok je ispocetka prodirao iskljucivo preko dekorativnih elemenata, te se dogadjalo da su osnove gradjevina   bile gotske,a ukrasi na njima barokni. Jedna od  takvih  gradjevina  bila je Jezuitska  skola   u Brislu iz1617. Nosioci baroknog stila  u arhitekturi bili su jezuiti. Prva  cesto  barokna  gradjevina u Flandriji  bio  je Jezitski  koledz  u Drueu iz 1583.U  okrilju jezuitske  djelatnosti  javlja  se i prvi domaci graditelj, Zak Frankar (Jacques Francart), tvorac ckve Avgustinaca u Brislu   iz 1620.Kapelu Bogorodice,u istom mjestu,oblozenu  mermerom i velikim skulpturama,sa klasicnom osnovom i lijepim proporcijama, podigao je Peter Hujsen (Peter Huyssens,1567-1637),najveci flamanski arhitekte svoga  vremena. Sagradio je jos i crkve sv.Lupa u Namiru, sv.Petra u Ganu  i sv.Valpurge u Brizu.

ENGLESKA




         Engleska je za razliku  od Holandije,bila u isto vrijeme i protestanska, i katolicka zemlja,usto jos i monarhija. Iz tih je razloga  barokna arhitektura prodrla zajedno sa nosiocima Kontrareformacije.Prvi domaci arhitekta, Inigo Hons,razvijao  se pod uticajem  italijanske renesansne arhitekture, u prvom redu pod uticajem Paladija.Pozar Londona  od 1666 dao je mladim engleskim graditeljima mogucnost da  izgorjele crkve i palate zamjene novim.Tu  priliku  iskoristio je Kristofer  Ren, iskoristio je da nacini jedan novi plan o izgradnji  unistenog diijela  grada.

  INIGO HONES





(INIGO JONES,1573-1652 ) -odjednom unosi  nov ton u englesku arhitekturu. Hons je bio dvaput  u Italiji, i ne samo u Rimu, vec i u Veneciji i Vicenzi.Tamo je  vidio Paladiove gradnje, i mogao ih je usporediti  s formama koje je vec prije studirao u Paladiovu traktatu o arhitekturi. Bio je polozen temelj  engleskog « paldijanizma »,koji je sve  do kraja XIX vijeka vladao repreznatitivnim gradnjama u Engleskoj,a pod uticajem  odavde i u Americi.Godine 1615. postao je Hons nadzornik svih dvorskih gradjevnih  pothvata.Vec 1616. dobio je  nalog od kraljice Ane da podigne  malu vilu u Grenvicu. Izabrao je forme preuzete iz Paladiovih vila: otvorena logia sa stupovima u gornjem spratu  i ravan krov.Cini se da je Italija prenijeta na sjever. Ali  su proporcije  tako izmjenjene da Kraljicin  dom (The Queen¨s House) ipak ostaje po svojoj hladnoci tipicnom engleskom gradjevinom. I za Banqueting House u kompleksu palace Whitehall  prihvatio je forme Paladiovih gradskih palaca.Hons ipak nije preuzeo Paladiove polustubove  koji  prelaze  preko  dva  sprata.Svakome  spratu  daje  svoj red stubova  a  prema  gore  zavrsava  blok  balustradom  i  tako  mu  daje  hladnu  mirnocu  koja  se  rijetko  nalazi  u  Paladija.  

   

SJEVERNA I SREDNJA EVROPA



Uticaj katolicke crkve protezao se,zahvaljujuci neumornoj djelatnosti jezuita, daleko na sjever, sve do granica protestantskih narodskih granica. On je bio narocito jak u Srednjoj Evropi. Jezuiti podizu svoje barokne crkve u Minhenu 1583 (sv.Mihailo), u Krakovu 1597, u Svajcarskoj, u Parentriju 1602, u Insburku 1619, u Becu 1627.Graditelji ovih crkava su vecinom Italijani, te se uticaj italijanske barokne arhitekture proteze na istok sve do Rusije i po zemljama slovenskog juga, po Sloveniji, Hrvatskoj i srpskom dijelu Austrije. Pod ovim uticajem javljaju se nemacki graditelji: Baltazar Nojman i Fiser fon Erlah.



BALTAZAR NOJMAN



(BALTASAR NEUMANN,1687-1753 ), Hofburg je u Becu oduvijek bio careva i caricina rezidencija, zapravo, starinski i neoravilno izgradjen, vise i nije odgovarao svrsi. Za vrijeme Marije Terezije ozbiljno se mislilo na novogradnju. Projekat koji je izradio arhitekta Baltazar bio je ipak previse raskosan da bi se uzeo u obzir za izvodjenje. Jasno se nadovezivao na planove za Luvr, koje je sigurno vidio za boravka na studijima u Parizu.Srediste goleme gradjevine imalo je biti stubiste, na koje se moglo stupiti i s vrtne i s dvorišne strane zgrade i koje poput broda sijece glavni kompleks dvorca.To je bila ideja koja u veoma uzornoj formi izrazava duh baroka u motivu pokreta.Procelje koje se uvija prema strani Kohlmarkta ostavilo je utisak i na graditelja Fisera v. Erlaha koji je izveo procelje Hofburga prema trgu sv.Mihovila.

FISHER fon ERLAH



(FISCHER von ERLACH,1656-1723), velika rezidencija je jedna od najimpozantnijih tema arhitekture visokog i kasnog baroka.Ona se neprestano preinacuje. Cesto su zbog preterivanja do fantasticnih razmjera ostali samo planovi kao « nikad neizgradjena arhitektura «.Koji put su ipak bili ostvareni, ali u reduciranoj formi, svedenoj na normalnu mjeru nuznog. Fiser je nacrtao jos oko 1690.grandiozan plan za novi Versaj kraj Beca. Predlozio je da se Berninijev nacrt za Luvr spoji s talijanskim nacinom gradnje dvoraca u terasama, sto bi bila pozornica za velike svecanosti.

Mozemo da vidimo da je barokna umjetnost, koja obuhvata razdoblje od 17-18 vijeka, nastala iz borbe katolicke crkve protiv reformacije, pa se i isprva nazivala umjetnost kontrareformacije.S toga je i barok sklon pokretu, strastima, nemiru, uzbudjenima. A u arhitekturi barok izrazava teznju ka raskosi,ukrasavanju i jakom sjaju.Gradjevine gledane spolja daju utisak ogromnog, beskrajnog bogatstva,a iznutra bezgranican prostor i veliku raskos.Da bi se docarala ta teznja za raskosi graditelji koriste lažne ukrase i sredstva sračunata na obmanu vida.Također i namjestaj se prilagodjava kitnjastim odajama, sa mnogo pozlate i arhitektonskih ukrasa.U baroku se nacionalne osobenosti jace isticu, tako da se italijanski barok znatno razlikuje od francuskog, a jos vise od holandskog.U Italiji, Spaniji i Flandriji barok je bio umjetnost kontrareformacije, a u Francuskoj barokna umjetnost se razvijala kao jedna klasicisticka varijanta.Graditelji su se trudili da po ugledu na italijanske gradjevine i graditelje naprave slicne gradjevine u svojim zemljama.Većina ih je isla u Italiju, obilazili Rim, Veneciju, Vicencu, nalazili se sa poznatim graditeljima ali nisu uspijeli usvojim namjerama. Neki su « doslovno « gradili po ugledu na talijanske gradjevine, a neki su unosili i svoje misli, nacrte, tako da su građevine pruzale hladnocu,odbojnost.Gradjevine izgradjene u baroku su pretjerano slozene i dinamicne, a simetrija kod baroka prelazi u asimetriju, pa se umjesto dvije uravnotezene polovine predmeta tj. – lijeva i desna, i dalje razlikuju ali u asimetricnim odnosima. Ali ipak sa svojom poslednjom fazom rokokoa, barokni stil je poslednji veliki evropski stil, koji je u umjetnosti ostavio duboki trag za sva vremena,pocevsi od dobro poznatih graditelja pa i do njihovih najljepsih gradjevina koje postoje i dan danas.

Barok

Barok (tal. barocco, španj. i port. barroco/berrucco, engl., franc. baroque, njem. Barock) razdoblje je u glazbi, književnosti i likovnoj umjetnosti koje se nastavlja na renesansu, razvija u rokoko i traje do pojave klasicizma u drugoj polovici 18. stoljeća. U katoličkim zemljama to je pokret katoličke obnove (protureformacija). Ime potječe od portugalske riječi barocco koja označava golem biser nepravilna oblika, tvorevinu bolesne školjke.

Barokna arhitektura

Arhitektura u baroku je krajnje dinamizirana. Pročelja su uznemirena i bogata stupovima, lukovima, nišama, volutama. Prepoznatljivi elementi su oval (elipsa), konkavnost i konveksnost, te opća razigranost zidnih masa i prostora. Stilski ova arhitektura slijedi nakon renesansne arhitekture i prethodi arhitekturi rokokoa.



Francesco Borromini, Fasada crkve San Carlo alle Quattro Fontane u Rimu.

(Wikipedija)

Arhitektura baroka



Kolonada pred bazilikom sv. Petra

Arhitektura u Baroku je krajnje dinamizirana. U crkvenom graditeljstvu teži se što većim efektima, ostvaruju se nova prostorna rješenja od kojih uglavnom prevladava centralni tip tlocrta naglašen kupolom. Pročelja su uznemirena i bogata nišama, stupovima, volutama, a prepoznatljivi elementi su oval (elipsa), konkavnost – konveksnost (udubljeno, ispupčeno) i opća razigranost masa.

U kraljevskim rezidencijama i palačama prevladava stroga simetrija građevina i parkova (Npr. Versailles). U gradovima se drvene kuće zamjenjuju zidanima, a gradske i seoske crkve grade se u baroknim oblicima.
Kolonada pred bazilikom sv. Petra

Širenje baroka i stvaranje specifičnih stilskih inačica u pojedinim zemljama podudara se s intenzivnom izgradnjom koju su pokrenuli protureformacija i apsolutistički vladari. Misionari kolonizatori prenijeli su ga u zemlje Srednje i Južne Amerike (churriguerizam u Meksiku). U crkvenom graditeljstvu teži se za što većim efektima, ostvaruju se nova prostorna rješenja, uglavnom prevladava centralni tip tlocrta naglašen kupolom, nemirna pročelja bogata nišama, stupovima, volutama i sl. te uporaba monumentalnih kolonada (kolonada pred bazilikom svetoga Petra u Rimu). U kraljevskim rezidencijama i palačama vlada stroga simetrija građevina i parkova (Dvorac Versailles). Urbanistička rješenja gradova imaju radijalni raspored ulica. U to se doba i u gradićima drvene kuće zamjenjuju zidanima. Gradske i seoske crkve grade se u baroknim oblicima. Često se gotičke crkve barokiziraju pregradnjama svodova, pročelja i dodavanjem lukovičastih kapa na zvonike, a u unutrašnjosti se postavljaju mramorni barokni oltar, propovjedaonice i dr.

Raskošni se barokni duh pokazuje u bogato urešenoj unutrašnjosti građevine na zidnim slikama, reljefnim štuko ukrasima, punoj plastici, skupocjenom pokućstvu i ukrasnim detaljima te predmetima crkvene liturgije (ciborij, kalež, pokaznica, antependiji i dr.).

(Wikipedija)

Barokni grad



Gian Lorenzo Bernini, Trg sv. Petra u Rimu, 1675. Pogled s crkve sv. Petra.

Barokni grad temeljen je na vojnoj logici i ostvaren je u zrakastom (radijalnom) planu (Pariški L'Etoile = zvijezda, npr. Karlovac), obično osmerokutu s širokim avenijama (Champs Elysées, u Parizu = moć bogatih u kočijama). Grad se širi oko četvrtastih ili kružnih trgova okruženih višekatnicama s neurednim začeljima. Trgovi su glavni element baroknog urbanizma, uglavnom su zatvoreni, eliptičnog tlocrta, dinamiziranog prostora, organizirani pomoću vertikalnih akcenata (stupovi, obelisk, fontane – Berninijeva Piazza Navona, Rim). Najpoznatiji je svakako Trg Sv. Petra Berninija, iz 1657. g. To je ovalni trg s četverostrukom kolonadom sa strane i otvorenom ulicom nasuprot fasade sv. Petra. S obje strane obeliska u centru trga nalaze se dvije fontane. Kolonada stupova ima dvojnu funkciju: omeđuje trg, a ujedno ga ipak ostavlja pristupačnim. Postignuta je ravnoteža zatvorenosti i otvorenosti prostora.

Val di Noto je zemljopisno područje jugoistočne Sicilije koje je najpoznatije po građevinskoj obnovi njenih urbanih središta nakon katastrofalnog potresa iz 1693. godine koji je gotovo uništio gradove u Val di Notou. Potres je omogućio arhitektima priliku da gradove isplaniraju prema renesansnim i baroknim urbanističkim planovima. Naime, još od renesanse umjetnici su sanjali o tome da izgrade idealno organiziran grad po odmjerenom i pravilno uređenom planu, prema načelima funkcionalnosti i ljepote, ali malo je takvih planova realizirano (poput Pienze, ili Karlovca), a većina je ograničena na uređenje nekoliko ulica (poput Strada Nuova u Firenci). Obnovljeni gradovi su poprimili plan pravilne mreže ulica koje se sijeku pod pravim kutom ili ulica koje polaze od središnjeg trga šireći se radijalno. Najvažnije građevine su izgrađene tako da su postale vizualno središte ulicama dajući im veličanstvenu perspektivu. Mnogi gradovi su poprimili određen oblik, poput Grammichelea čiji glavni trg je četvrtast, a ulice koje se šire od njega čine šestokutni oblik grada. Još jedna važna odlika ovih obnovljenih gradova je homogenost arhitekture kasnog baroka, koji se danas naziva "Sicilijanski barok", osobito cijenjen u gradovima kao što je Noto.

Primjeri znamenitih baroknih trgova su: Stanislavov trg u Nancyju, Grand Place u Bruxellesu, i dr.

Crkva



Christopher Wren, Katedrala sv. Pavla u Londonu, poslije 1666.



Santa Maria della Salute, Venecija



Balthasar Neumann, Crkva četrnaest svetaca, 1743.-72., Würzburg

U crkvenom graditeljstvu teži se što većim efektima, ostvaruju se nova prostorna rješenja od kojih uglavnom prevladava centralni tip tlocrta naglašen kupolom.

Takva je i crkva San Carlo alle quattro fontane (1635. g.) u Rimu, koju je sagradio Francesco Borromini. Ovalnog je, nesimetričnog, tlocrta (iskasetiranost zida nišama), a oval se pojavljuje i na fasadi (duboke niše, izbačeni stupovi i izbočenja) i na kupoli. Inzistira se na raščlanjivanju, slojevitosti i plastičnosti unutar okvira osnovnog ritma ovala. Sve u svemu, u njoj je ostvaren jak sukob volumena i prostora.

Uskoro su širom Italije crkve poprimale barokna obilježja. Samo neki od primjera su pročelje Bazilike Svetog Petra, Bazilika Sv. Marije Velike i Bazilika sv. Ivana Lateranskog u Rimu, dok je Santa Maria della Salute u Veneciji prototip barokne crkve sa svim obilježjima i konstrukcijskim elementima.

Uskoro se barokna arhitektura proširila cijelom europom, te u kolonijama europskih velesila širom svijeta, a i ne-katoličke zemlje su prihvatile ovaj umjetnički izraz (npr. anglikanska Katedrala sv. Pavla u Londonu ili pravoslavna Katedrala Svete Sofije u Kijevu) koji je postao prvi globalni svjetski umjentički stil.

Često su se gotičke i renesansne crkve barokizirale pregradnjama svodova, pročelja i dodavanjem lukovičastih kapa na zvonicima, a u unutrašnjosti se postavljaju mramorni barokni oltar, propovjedaonice i dr. Raskošni se barokni duh pokazuje u bogato urešenoj unutrašnjosti građevine na zidnim slikama, reljefnim štuko ukrasima, punoj plastici, skupocjenom pokućstvu i ukrasnim detaljima te predmetima crkvene liturgije (ciborij, kalež, pokaznica, antependij i dr.).

Primjer dinamične, ali skladne arhitekture unutrašnjosti je crkva Vierzehnheilingen ("Četrnaest svetaca") B. Neumanna u Njemačkoj, (1743.-72. g.) Tu se longitudinalnost i latinski križ dobivaju upisivanjem nekoliko ovala koji se nadalje ponavljaju na svim dijelovima arhitekture. Osim glavnog oltara javlja se i centralni, a dinamizam je postignut i u prožimanju arhitekture, slikarstva i kiparstva u jedinstvu bijele, skladne štuko dekoracije ispunjene iluzionističkim slikama. U tom je prostoru dostignut ideal barokne umjetnosti – jedinstvo sila i pokreta (bogatstvo i raskoš ukrasa) kakvo vlada u prirodi i svemiru. Ova i druge njemačke crkve nastale 1740-ih, kao što su npr. Hodočasnička crkva sv. Ivana Nepomuka (Češka) i Hodočasnička crkva u Wiesu, utrle su put samostalnom razvoju njemačkog baroka koji je po svojim odlikama bliži rokokou.

Palača



Versajska palača

Duh baroka najbolje predstavlja njegov urbanizam i arhitektura, a objekt koji ujedinjuje ove dvije umjetnosti je palača. U baroku palača postaje pravi mali grad, a najznačajniji je primjer Versajska palača, arhitekata Louisa Le Vaua i Julesa Hardouin-Mansarta, uz koji je Le Notreov vrt. André Le Notre bio je poznat kao pejzažni arhitekt u Francuskoj (1642.-1686.). Simetrična arhitektura trokrilnog dvorca s glavnom zgradom i dvama bočnim krilima pod pravim kutom koji (poput slova U) zadiru u prostor perivoja kroz prostrane geometrijski organizirane parkove i bazene. Parkovi su geometrizirani i u tlocrtu i u obliku (tzv. francuski perivoj, za razliku od engleskog koji je organski i prirodan), prateći i varirajući oblike arhitekture dvorca. Čak se i avenija koja se pruža prema ulazu u palaču nastavlja u park naglašavajući neprekinuto kretanje.

Schönbrunn u Beču

Barokni arhitekti

Predstavnici barokne arhitekture su:

Italija: Gianlorenzo Bernini, Francesco Borromini, Carlo Maderno, Giacomo della Porta, Domenico Fontana, Baldassare Longhena

Francuska: Claude Perrault, Jules Hardouin-Mansart, Louis Le Vau.

Njemačka i Austrija: Johann Bernhard Fischer von Erlach, Johann Lukas von Hildebrandt, Daniel Pöppelmann, Balthasar Neumann, Jakob Prandtauer.

Engleska: Christopher Wren.

Španjolska: José Churriguera.

Barokno zadovoljstvo



Klemens August je imao i „lovačku ložu“ palatu Falkenlust u Brilu, koja je izgrađena u periodu od 1729. do 1737. godine, čime je dvorski kompleks Augustusburg proširen. Kelnski nadbiskup je ložu, ukrašenu ornamentima u obliku školjki, koristio za posete prijatelja, koji su sa njim odlazili u lov u obližnju šumu.

Белведере (Беч)



Белведере је назив за комплекс барокних палата у Бечу, подигнутих за аустријског принца Еугена Савојског.
Комплекс се налази југоисточно од старог градског средишта (такозвани унутрашњи град, са катедралом Св. Стефана, Хофбургом итд.), а у директном суседству јесте палата Шварценберг. Палате Горњи Белведере и Доњи Белведере, уз припадајући парк, творе један од налепших барокних ансамбла на свету. Данас је комплекс Белведере претворен у музеј, у којем делује Аустријска галерија Белведере.





Доњи Белведере

Након купње земљишта 1697, принц Еуген је прво дао уредити велики парк, но затим и изградњу приградског летњиковца. 1714 отпочели су радови на градњи палате Доњи Белведере, која је испочетка грађена као парковна вила, са оранжеријом, галеријом за слике и једним крилом за становање.

Пројектант и водитељ градње био је познати аустријски барокни архитект Јохан Лукас фон Хилдебрант, Белведере је тако постао његово најпознатије дело. Десна рука у осмишљавању и изведби дворца био му је венецијански кипар Ђовани Станети, којег је у Беч довео принц Еуген заједно са целом мајсторском радионицом. Станети је требао осигурати прави италијански кипарски допринос: бројне самостојеће фигуре уздуж балустрада и парка, као и бројне кипарске детаље по фасадама. Доњи Белведере довршен је 1716. године.
Фреску на куполи у централном Marmorsaal (мраморна дворана), осликао је Мартино Алтомонте. Његова фреска слави принца Еугена као новог Аполона, бога лепоте, уметности и Муза. У овој дворани налази се и кип Апотеоза принца Еугена рад аустријског кипара Балтасара Пермосера. Западно од ове дворане налази се Државна спаваћа соба, богато украшена штуко декорацијама и скулптурама Доменика Пародија, и осликана зидним сликама Јонаса Дрентвета (Jonas Drentwett), у овом тракту постоји такође мраморна дворана са стропном сликом Ђакома дел Поа из 1720. године. Дворана грмаљавине, Donnersaal, има стропне фреске од Алтомонта и архитектонску декорацију од Џаетана Фантија. Источно се од ње налази Државна благоваона.




Парк и вртови

Парк је типично барокни, у којем су биљке и шетнице уредно и симетрично постављено попут казалишне кулисе. Типични француски парк са подрезаним биљем, уредним шетницама и игром воде. Парк је пројектирао француски парковни архитект Доминик Жирар, који је посао изучио у дворцу Версај као ученик Андреа Ле Нотре. Велики водени базен налази се на горњем нивоу, из њега се вода степеничасто спушта до базена у доњем нивоу.
Поред палате и парка, у засебном одсеку, налази се такозвани алпски врт (Alpengarten) и један природни парк у енглеском стилу.



Последњи који је користио дворац Белведере као резиденцију био је надвојвода Франц Фердинанд.
Након Другог светског рата, комплекс Белведере угошћује музеј Аустријску галерију Белведере. Зграде комплекса Белведере тешко су страдале за време Другог светског рата. Данас је читав комплекс рестауриран и темељно уређен.

Santa Marija Dela Salute

Katarinska plača: Remek-djelo baroka, Rusija




Katarinska plača je bivša carska palača koja se nalazi u Puškinu (bivše Tsarskoye Selo), oko 25 km od St. Petersburga. Ova ljetna rezidencija ruskih careva je jedna od najpoznatijih, najvećih i najimpresivnijih palača u blizini St. Petersburga.



Izgradnja Katarinske plače je započela 1717. po nalogu ruske carice Katarine I. koja je angažovala njemačkog arhitekta Johann Friedrich-Braunsteina da izgradi ljetnikovac za njezin lični užitak. Izgradnja je trajala godinama, a palača je nadograđivana i nakon Katarinine vladavine. Više od 100 kilograma zlata je iskorišteno samo za sofisticiranu fasadu i brojne statue na krovu, a čak su kružile glasine da je i cijeli krov napravljen od čistog zlata.




Interijer palače nije ništa manje spektakularan od eksterijera. Gosti mogu uživati u velikoj dvorani koja zauzima gotovo 1.000 kvadratnih metara, ogradama od zlata i mramornim kipovima, velikim lučnim prozorima koji puštaju sunčevu svjetlost da obasja zlatom okićene zidove i impresivnim freskama na stropu.



U sovjetskim vremenima palača je služila kao muzej, a tokom Drugog svjetskog rata je bila teško oštećena. Trebalo je mnogo godina, novca i truda da se palača vrati u svoj prvobitni sjaj, a proces obnove i dalje traje.



pixelizam.