Азбука


Модерна српска азбука има 30 ћириличних слова и свако од њих представља одговарајући глас. Саставио ју је Вук Стефановић Караџић 1818. године мада је као званично писмо у Србији призната тек 1868. Он је из руске грађанске азбуке, која је у то време употребљавана и код Срба, изоставио сва непотребна слова: i, ю, й, ъ, ь, щ, я и др., а у своју реформисану азбуку унео шест нових слова: ћ, ђ, љ, њ, ј и џ. Слово ћ Вук је унео из старе ћирилице; ђ му је начинио Лукијан Мушицки према ћ; љ је спојено слово од л и ь, њ је такође спојено слово од н и ь; ј је узео из латинице, а џ из румунске ћирилице.

Српска ћирилица се састоји од тридесет слова. У облику у каквом се данас користи, српску ћирилицу је уобличио Вук Стефановић Караџић. Ово писмо се користи у српском језику заједно са српском латиницом. Уставом из 2006. године је прогашена за службено писмо у Србији.

Главна карактеристика српске ћирилице је да је фонетична, што значи да сваком слову одговара тачно један глас. За учење читања текстова на српском језику је довољно да се научи тридесет слова, а није неопходно да се уче бројна правила писања и изузеци. Фонетичност српске ћирилице најбоље осликава максима којим се Вук Караџић водио састављајући је: Пиши као што говориш, а читај као што је написано.




Подстакнут г.Копитаром и по угледу на граматику славеносрпског језика, коју је у 18. веку написао Аврам Мразовић, Вук је написао своју граматику коју је назвао „Писменица сербскога језика“, изашла је у Бечу 1814. Без обзира на несвршеност и непотпуност, ово дело је значајно као прва граматика говора простога народа.
Вук је своју реформу ћирилице извео приликом објављивања Српског рјечника 1818.Друго , допуњено издање Српског Ријечника је објављено 1852. у Бечу( реформе су трајале деценијама, при чему сумењана граматичка и правописна правила, и било је отпора од виђених људи тог времена). Вук је сматрао да сваки глас треба да има само једно слово, па је из дотадашње азбуке избацио све непотребне знакове, која су се писала иако нису имала својих гласова. Стара слова је подржавала Српска православна црква, коју је у њима видела неку врсту везе културе и писмености са религијом. Вук је створио нове знаке тако што је поједина слове стопио са танким полугласником (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Изглед слова ђ је прихватио од Лукијана Мушицког, џ је узео из неких старих румунских рукописа, а ћ из старих српских рукописа. Узимање слова ј из латинице су му његови противници из црквених кругова приписивали као најтежи грех, уз оптужбе да ради на покатоличавању српског народа.
Од 1814. до 1847. године реформа Српског језика, односно Вукова "победа" није била извесна. Иако је његов рад наишао на одобравање европских филолога и лигнвиста, он је међу самим Србима имао жестоке противике, који су му приговарали да њима не треба такав ,прости језик.До Вукове победе 1847. долази управо захваљујући младом покољењу интелектуалаца. Те године су објављена више његових дела којима је "доказано" да се на простом народном језику може писати како поезија, филозофија тако и сама Библија, чији превод не заостаје ни за једним преводом на други језик, како је тврдио сам Вук. Иако је Вукова реформа ове године постала стварност, требаће двадесет и једна година да се у Србији званично прихвати Вуков правопис.


Из старословенске азбуке Вук је задржао следећа 24 слова:

А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з
И и К к Л л М м Н н О о П п Р р
С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш

њима је додао једно из латиничне абецеде:
Ј ј

и пет нових:
Љ љ Њ њ Ћ ћ Ђ ђ Џ џ

а избацио је:
Ѥ ѥ (је) Ѣ, ѣ (јат) І ї (и) Ы ы(јери, тврдо и) Ѵ ѵ (и) Ѹ ѹ (у) Ѡ ѡ (о) Ѧ ѧ (ен) Я я (ја)
Ю ю (ју) Ѿ ѿ (от) Ѭ ѭ (јус) Ѳ ѳ (т) Ѕ ѕ (дз) Щ щ (шч) Ѯ ѯ (кс) Ѱ ѱ (пс) Ъ ъ (тврди полуглас) Ь ь(меки полуглас)

У почетку Вук није употребљавао слова ф и х. Слово х је додао у цетињском издању „Народних српских пословица” из 1836.

Многи владари су у различитом епохама покушавали да забране употребу ћирилице Србима. Српску ћирилицу су забрањивали Марија Терезија, Франц Јозеф I, Бењамин Калај, Иван Мажуранић, Анте Павелић, Адолф Хитлер, као и многи други освајачи.

Законску одредбу против ћирилице још у Аустро-Угарској прво је донела Марија Терезија. Тада је бечки двор издао наредбу да се у српским школама уведе искључиво латиница. Царица Терезија је убрзо морала да повуче ту уредбу, јер се томе одлучно супротставила православна црква и српски народ. Одмах после ње и цар Фрањо Јосип I је донео сличну уредбу, али ју је и он још брже повукао због поновних жестоких протеста Срба.
У време Првог светског рата ћирилица је била званично забрањена у Хрватској, БиХ, Црној Гори и у Србији од стране Аустро-Угарских власти у њиховој окупационој зони, а у школе су довођени учитељи из Аустро-Угарске (Хрвати и Бошњаци) да предају српској деци у школама искључиво на латиници.

Хрватски сабор је 13. октобра 1914. године донео одлуку о забрани ћирилице у Хрватској. У наставку овог похода 11.11.1915. године и Босански сабор је донео одлуку о забрани ћирилице у Босни и Херцеговини. Том приликом Стјепан Саркотић, земаљски поглавар БиХ, је у Сабору рекао да „Срби у БиХ са својим ћириличним писмом представљају непријатељско тијело истока у борбеној зони запада.”

У време Шестојануарске диктатуре краљ Александар I Карађорђевић је предвидео и укидање ћирилице у интересу југословенства, али га је у томе спречио професор Александар Белић.

У Другом светском рату у НДХ ћирилица је била забрањена једним од првих закона који је донео усташки режим у Загребу. 21. априла 1941. године објављена је „Законска одредба о забрани ћирилице”, потписана од стране Анте Павелића. Ступила је на снагу 25. априла 1941. године (11 дана након проглашења НДХ). Штампана је за јавност у загребачким „Народним новинама” бр. 11 од 25. априла 1941. и имала је само два члана:
1. Na području Nezavisne Države Hrvatske zabranjuje se uporaba ćirilice.
2. Ova zakonska odredba stupa na snagu danom proglašenja u „Narodnim novinama”, a provedenje povjerava se ministarstvu unutarnjih poslova.
U Zagrebu, 25. travnja 1941.
Забрана ћирилице у јавној и приватној употреби у Независној Држави Хрватској је трајала све до њене пропасти маја 1945. године.

Српски и хрватски лингвисти и културни радници донели су 10. децембра 1954. године Новосадски књижевни договор у коме је, у трећој тачки Закључака, стајало да су „латиница и ћирилица равноправне”. Међутим, иако се у свим републикама СФРЈ учила и ћирилица, у пракси су само Срби користили оба писма.



wikipedia

Abeceda




Abeceda je latiničko pismo koje predstavlja jedno od dva pisma srpskog jezika. Ovo pismo takođe koriste i hrvatski, bošnjački i crnogorski jezik. Popularno se naziva još i gajevica, po Ljudevitu Gaju, koji joj je dao konačan oblik koji i danas ima.

Latinica je objavljena je 1830. godine u Zagrebu. Razvio ju je Ljudevit Gaj. Po ugledu na češku latinicu on je u latinicu uveo slova C, S, Z i Č, Š, Ž. Takođe je iz češkog preuzeo Ň i iz slovačkog Ľ koja su kasnije zamenjena sa NJ i LJ. Po ugledu na poljsku latinicu je uveo i glas za slovo Ǧ koje je kasnije zamenjeno u DŽ. Češko slovo Ť Gaj je na početku zamenio sa TJ, a kasnije se umesto toga koristilo Ć. Umesto češkog Ď koje je Gaj prepoznao kao slovo između DJ i GJ, 1892. godine zamenjuje se za slovo Đ koje se i danas koristi. Gaj je video da hrvatski dijalekti imaju različit glas jata (ije, i, e) pa je umesto navedenih glasova nameravao da uvede jedinstveno slovo Ě po ugledu na prethodnika Ivana Belosteneca. Međutim, to slovo nije prihvaćeno i nazivali su ga podrugljivo „rogato E“.

Latinica se zvanično se zove „abeceda“ po prva četiri slova (a, be, ce, de). U abecedi ima 30 slova, a svako slovo označava jedan glas. Slova se izgovaraju određenim redom :

A (čita se: a)
B (čita se: be)
C (čita se: ce)
Č (čita se: če)
Ć (čita se: će)
D (čita se: de)
Dž (čita se: dže)
Đ (čita se: đe)
E (čita se: e)
F (čita se: ef)
G (čita se: ge)
H (čita se: ha)
I (čita se: i)
J (čita se: je)
K (čita se: ka)
L (čita se: el)
Lj (čita se: elj)
M (čita se: em)
N (čita se: en)
Nj (čita se: enj)
O (čita se: o)
P (čita se: pe)
R (čita se: er)
S (čita se: es)
Š (čita se: eš)
T (čita se: te)
U (čita se: u)
V (čita se: ve)
Z (čita se: ze)
Ž (čita se: že)

Ruska azbuka




Stranicu sa Azbukom, knjiga (abeceda),
prvog ruskog stampanog udzbenika.
Stampao Ivan Fjodorov u 1574. godine.


Stampana slova

А а Б б В в Г г Д д Е е Ё ё
Ж ж З з И и Й й К к Л л М м
Н н О о П п Р р С с Т т У у
Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш Щ щ Ъ ъ
Ы ы Ь ь Э э Ю ю Я я




Pisana slova




Moderna ruska azbuka je varijantna cirlicne azbuke koja ima 33 slova. Prakticno je usla u upotrebu 1918. а zvanicno tek 1942. godine.


Ruski jezik govori oko 277 miliona govornika, uglavnom u Rusiji, Ukrajini, Kazahstanu i Bjelorusiji. Takođe se govori u Latviji, Litvi, Estonski, Kazahstan, Kirgistan, Finske, Mongoliji, Poljskoj, Češkoj, Slovačkoj, Bugarskoj, Izraelu, Afganistanu, SAD, Kanadi i nekoliko zemalja.

Najranije poznato pisanje u Rusiji potiče iz 10. veka, a pronađeno je u Novgorod. Glavni jezici pisani u ranoj verziji ćirilice bile su stare ruske i Staroslovenski. Tu su i neki tekstovi na finskom, latinskom i grčkom.

Ruski se počeo pojavljivati ​​redovno u pisanom obliku za vreme vladavine Petra Velikog (zvani Petar I, 1672-1725) koji je predstavio revidiranu azbuku i ohrabrio autore da koriste književni stil bliže svom govornom jeziku. Dijalekat Moskve je korišten kao osnova za ruski pisamo.

Ruska književnost je počela da cveta tokom 19. veka, kada su Tolstoj, Dostojevskii, Gogolj i Puškin bili aktivni. Tokom sovjetske ere znanje ruskog jezika je rasprostranjeno iako su predmeti autora bili ograničeni.

Hebrejsko pismo





Hebrejski alfabet je pismo od 22 slova kojim se piše hebrejski jezik. Široko je rasprostranjen i među jevrejskom dijasporom, tako da se i još nekoliko jezika, kao jidiš, ladino ili judeo-arapski, pišu ovim pismom.
Jevreji ga zovu alefbet (jer su prva dva slova alef [א] i bet [ב]). Broj slova, njihov redosled, njihova imena kao i njihove fonetske vrednosti su jednake kao u aramejskom pismu, jer su i Jevreji i Aramejci preuzeli feničansko pismo krajem drugog milenijuma pne.
Savremeno pismo kojim se piše hebrejski jezik je nastalo u trećem veku pne. iz aramejskog, koji su koristili Jevreji još od 6. veka pne. Pre toga, koristili su pismo koje je u 9. veku pne. nastalo iz feničanskog; u verskim spisima, Samarićani još uvek koriste varijantu ovog starog pisma.

Opisi

I u starom i u novom hebrejskom pismu ne postoji razlika između tzv. malih i velikih slova, već samo nekoliko slova ima drugačiji oblik kada se piše na kraju reči, slično arapskom pismu, ali mnogo jednostavnije. U pisanju se samoglasnici uglavnom ne pišu. Hebrejsko pismo se piše sa desna na levo.
Da bi se pravilno označavali samoglasnici, nastao je veći broj sistema dijakritičkih znakova (nikud, mn. nikudot, heb. נקדות). Jedan od ovih, zvani Tiberijski sistem je vremenom postao dominantan. Aron ben Mozes ben Ašer (Aaron ben Moses ben Asher), i njegova porodica kroz više generacija, se smatra zaslužnim za nastanak i usavršavanje ovog sistema. Ove oznake se koriste za posebne namene, kao što su biblijski tekstovi, poezija ili za učenje hebrejskog jezika. U Tiberijskom sistemu postoji i određeni broj znakova za pojanje, koji označavaju kako treba pojati određene citate (slično evropskim neumama), kao i određeni broj krunica, koje se koriste samo u svicima Tore.
Hebrejska slova se mogu koristiti i kao brojevi (najčešće u Kabali), ali su svakodnevnoj upotrebi tzv. arapski odn. zapadni brojevi.

Važne napomene

Hebrejski se piše s desna na levo.


Wikipedia

Istorija pisma



Pismo je sredstvo prostorne i vremenske komunikacije. U širem smislu to je svaki sistem vidljivih oblika (crteža, slika, simbola, znakova i njihovih kombinacija) namerno proizvedenih u svrhu memorisanja i obaveštavanja; u užem smislu sistem znakova koji predstavljaju određene elemente govornog jezika: pojedine reči, slogove ili glasove.

Formalno, pismo je skup dogovorenih znakova dovoljnih za pisanje nekog jezika
U toku razvitka pismo je prošlo kroz 3 faze :
a) piktografsko (slikovno)
b) ideografsko (pojmovno)
c) fonetsko (glasovno)

Preteča pisma je komunikacija pomoću predmeta - složeno kamenje, prelomljene grančice, strelice i slično. Poznato je i uslovno pismo quipu južnoameričkih Indijanaca Inka: o glavni konopčić obješeni su konopčići s čvorovima u bojama; raspored čvorova i boje kazuju određenu poruku.
Slikovno pismo nastaje kada sličice dostignu određeni stepen stilizacije, i kada se takav slikovni pojam dogovorno počinje dosledno upotrebljavati uvek za isti pojam. Već se u praistoriji pećinski čovek koristio takvim oblikom komunikacije. Zatim se različite sličice dovode u uzajamni odnos i stvaraju asocijaciju. Takav početak slikovnog pisma i pisma uopšte zovemo piktografija.


¨ PIKTOGRAFSKO PISMO (slikovno pismo)


Predstavlja najstariji način na koji su ljudi pokušali da pomoću crteža zabeleže svoje misli. Izraz dolazi od latinske reči PICTUS – crtan i grčke GRAFO – piše.
Ovi znaci (piktogrami) označavaju upravo ono što crtež predstavlja i nisu vezani za specifični glasovni sklop reči u pojedinom jeziku. Čine osnovu pisma kod starih Egipćana, Krićana, Sumera, Kineza i Maja, ali se u izvesnim prilikama koriste i danas (na primer u saobraćajnim znacima).

¨ IDEOGRAFSKO (pojmovno) PISMO

Obogaćivanjem sadržaja jezika, traže se znaci koji, po dogovoru, označavaju apstraktne pojmove, koje je nemoguće doslovno crtežom izraziti.
Ideogrami (izraz dolazi od grčke reči idea – ideja, predstava, pojam) su šematiziraniji oblici slikovnog predstavljanja koji postaju nosioci pojedinih reči i pojmova koji se mogu dovoditi u odnose i stvarati asocijacije na apstraktne, afektivne i relacione pojmove. Tako se, na primer, kod kineskog pisma ideogram "hao" koji označava "dobro" i "ljubav" gradi udruživanjem sličica majke i deteta; "pevati" je složen od ideograma ptice i usta, a dve žene = svađa.
Ovo su u početku znaci koji se po spoljašnjem izgledu ne razlikuju od piktograma, ali im je promenjen smisao. Kasnije od slike uprošćavanjem postaju apstraktni grafički znaci koji imaju značenje određenih pojmova.

Savremeni ideogrami

¨ FONETSKO (GLASOVNO) PISMO

Najsavršeniji oblik pisma. Znak (fonogram) označava glas. Mnoštvo znakova kod ideografskog pisma, zamenjena malim brojem znakova za glasove. Fonetsko pismo je vezano za određeni jezik.

¨ EGIPATSKA PISMA

Uz mesopotamska spadaju u prva pisma uopšte.

a) Hijeroglifi
Najstarije egipatsko pismo. Nastalo u IV milenijumu pre n.e. Naziv mu dali Grci prema rečima ieros ( HIJEROS) – svet, sveštenički, božanstven i (GLIFO) – urezan, ugraviran (u kamenu). Po obliku spada u piktografsko pismo ali vremenom dobijalo odlike i ideograma i fonograma.
Postojalo oko 3000 znakova ali su oko 500 najčešće upotrebljavana.
b) Hijeratsko (svešteničko) pismo
Nastalo u trećem milenijumu uprošćavanjem hijeroglifa u toku pisanja trskom po papirusu, imalo oko 600 znakova. Knjiga na papirusu imala je oblik svitka (“rot ula” ).
c) Demotsko (narodno) pismo


Nastalo oko 700 g. p. n. e. u Severnom Egiptu uprošćavanjem hijeratskog pisma. Služilo je za svakodnevnu upotrebu. Egipatska pisma dešifrovao je francuski naučnik Fransoa Šampolion (Franqois Champollion) oko 1822. godine.

¨ PISMO U MESOPOTAMIJI

Sumersko pismo nastalo je u drugoj polovini IV milenijuna pre n. e. Pisalo se na kamenu a po obliku je bilo slikovno, slično hijeroglifima. Kasnije kamen biva zamenjen tablicama od meke gline u koje su ovi znaci beleženi uz pomoć prizmatičnog štapića. On je u glini ostavljao trouglasto udubljenje slično klinu, pa je zbog toga ovo pismo kasnije nazvano KLINASTIM. Oblici postaju apstraktni i gubi se prepoznatljivost prvobitnih slika.

Njime su još pisali Vavilonci, Asirci, a poslednji su bili Persijanci.
Klinasto pismo je prvi dešifravao početkom XIX veka Nemac Georg Grotefend.

¨ FENIČANSKO PISMO

Prvo fonetsko pismo. Nastalo oko 1400 god. pre n. e. uprošćavanjem hijeratskih znakova. Uzeli su 22 znaka, koliko je bilo glasova (konsonata) u njihovom jeziku i svakome pridali značenje samo prvoga glasa te reči. Znaci su imali geometrijske forme i gravirani su oštrim instrumentom, pa su im sve linije iste debljine.

¨ GRČKO PISMO

Grci preuzimaju pismo od Feničana, prilagođavaju ga svom jeziku, i olakšavaju pisanje uvođenjem oznaka i za samoglasnike koje Feničani nisu poznavali.
Ovaj se proces završio od IX do VII veka p. n. e. U početku pišu “bustrofedonom” , tj. u oba pravca (kao kad se ore njiva).
Od V veka zadržavaju samo smer od leve ka desnoj strani, koji kasnije nasleđuju i svi evropski narodi.
Grčki alfabet je imao 24 znaka. Geometrizacija je još doslednija nego kod Feničana, ali su linije i dalje iste debljine.
U II veku pre naše ere počinje da se kao podloga za pisanje koristi štavljena koža nazvana pergament prema gradu Pergamonu u Maloj Aziji. Ovaj se materijal zadržao u Evropi sve do početka upotrebe hartije (XII – XV v.) .

¨ RIMSKO PISMO



Rimljani prihvataju posredstvom Etruraca grčko pismo. Postepeno usavršavaju oblike slova koji oko I v. n. e. dostižu savršenstvo u rimskoj klesanoj kapitali.
Ovo su već konačno formirana velika (verzalna) slova latinice. Sva slova su konstituisana iz kvadrata, kruga i trougla, i imaju istu visinu.
Razlikuju se debljine osnovnih i spojnih crta. Linije se završavaju zaobljenim produžecima – serfima. Ovo se pismo koristilo za natpise na kamenu.
Oko I veka umesto dotadašnje rotule, javlja se nov oblik knjige od pergamenta – kodeks. To je oblik sadašnje knige. Za svakodnevne beleške koristi se diptih, dve daščice ispupčenih rubova, premazane tankim slojem voska i spojene međusobno šarkicama ili alkama. Po prethodno nagaravljenom vosku pisalo se stilusom, metalnim instrumentom zašiljenim s jedne a zaobljenim s druge strane (za pisanje i brisanje napisanog).

KVADRATIKA je knjižno pismo, proporcija izvedenih od kvadrata. Razlikuje se od klesane kapitale u detaljima. Ove razlike nastaju zbog upotrebe različitog sredstva za pisanje (dleto kod kapitale, zarezana trska – kalamis, kod kvadratike) upotrebljavala se od II doV veka.

RUSTIKA (“rustika” bukvalno znači “prosto”, “grubo”). Po osnovnoj konstrukciji slična kvadratici, ali užih proporcija (ekonomičnije) i drugačijeg ugla pod kojim se drži trska. Zbog toga su vertikale tanke a serifi jako zadebljani. Bila je u upotrebi od II do VI veka.

STARIJI RIMSKI KURZIV
Pismo za svakodnevnu upotrebu i brzo pisanje na pločicama premazanim voskom. U brzinii uglavnom bivaju zamenjeni oblinama, linije su iste debljine (zbog stilusa) a oblici slova nisu onako doterani i iste visine kao kod knjižnog pisma.

UNCIJALA
Čini sintezu kvadratike i starijeg kurziva. Široko i lepo knjižno pismo kao kvadratika, alii zaobljenjih crta kao kod kurziva. Time čini prelaz prema oblicima malih slova. Nastala u vreme propadanja rimske države i jačanja hrišćanstva ( III – VIII v.).
Na prelazu iz starog u srednji vek, ptičje pero zamenjuje kalamis. Elastičnije je i omogućuje pisanje sitnijih slova.
Mlađi rimski kurziv ( IV v. )
Kao i stariji, pismo za brzo pisanje. Razlikuje se od ovog po formiranim uzlaznim i silaznim potezima. To su prva minuskulna (mala) slova u istoriji.

Rimska uncijala

Poluuncijala (V do VIIIv.)
Slična unicijali, samo, pod utiicajem mlađeg kurziva formira ulazne i izlazne poteze. To je prvo minuskulno knjižno pismo. Pisalo se ptičjim perom na pergamentu.

¨ SREDNJOVEKOVNA PISMA

U ranom srednjem veku u Zapadnoj Evropi formira se čitav niz pisama koja zovemo jedinim imenom nacionalna pisma. Većina ih je nastala od mlađeg rimskog kurziva pa su bila ružna ii nečitka. Izuzetak su bila irsko i anglosaksonsko pismo, koja su nastala od poluuncijale.
Za vreme Karla Velikog (742 – 814) oko 780. g stvara se na osnovu poluuncijale novo pismo – karolinška minuskula koje je bilo tako savršenih oblika i dobre čitljivosti da se do danas zadržalo kao oblik malih slova latinice. Stvaranje ovog pisma se prema legendi pripisuje engleskom svešteniku Alkuinu od Jorka.
Od XIII veka oblici karolinške minuskule postepeno bivaju sve uži i od oblina nastaju prelomljene uglaste forme. Tako nastaje gotica. U gotici dominiraju vertikale, okrugline su zamenjene kosim izlomljenim linijama, a horizontale ne postoje.

¨ SLOVENSKA PISMA

a) Glagoljica

Prvo slovensko pismo, stvorio ga na osnovu grčkog kurzivnog pisma Ćirilo s bratom Metodijem 855. godine. Imala 40 znakova. Ubrzo je prihvaćena u svim slovenskim zemljama. Kada se početkom X veka javila ćirilica, ona brzo potiskuje glagoljicu.
Iz svih slovenskih zemalja, izuzev Češke i Moravske gde je već krajem IX v. glagoljica zamenjena latinicom i Hrvatske gde se glagoljica dugo zadržala kao nacionalno pismo.
Prvobitna Ćirilova glagoljica bila je obla (stvorena od kurziva). U Hrvatskoj od XII veka dobija uglaste oblike i postaje uža, a kontrast između osnovnih i spojnih crta se povećava. Ovom uglastom glagoljicom slagane su i prve hrvatske štampane knjige (Misal iz 1483.g.).

b) Ćirilica

Pretpostavlja se da je nastala u Bugarskoj oko 900. godine. 24 znaka uzeta su iz grčkog unicijalnog pisma, a ostali uglavnom iz glagoljice. Zbog svoje veće grafičke lepote i čitljivosti potisla je ubrzo glaloljicu. Svi do XVIII veka upotrebljavala se i u Rumuniji. Najstarija sačuvana srpska rukopisna knjiga pisana ćirilicom je Miroslavljevo jevanđelje (kraj XII v.), a prva štampana knjiga ćirilicom na Balkanu Oktoih Osmoglasnik. Štampanje ove knjige dovršeno je 4. Januara 1494. godine u štampariji Đurđa Crnojevića u Obodu kraj Cetinja, kojom je rukovodio jeromonah Makarije. Knjiga je ukrašena i ilustrovana drvorezima. Ova staroslovenska ćirilica zamenjena je početkom XVIIIveka u Rusiji za vreme Petra Velikog građanskom ćirilicom. Cilj ove reforme Petra Velikog bio je da se stari oblici ćirilice saobraze savremenim evropskim oblicima latiničnog pisma. Konačnu reformu srpske ćirilice izvršio je Vuk Karadžić 1818. God. (On je izostavio iz ruske azbuke 7 znakova: i, ju, u, … a uveo nove znake : ć, đ, lj, nj, j i dž). Vukova ćirilica je zvanično priznata rek 1868. godine. Ona predstavlja danas najdoslednije sprovedene fonetsko pismo na svetu.
Makedonska ćirilica je dobila svoj konačan oblik 1945. Ona se od Vukove ćirilice razlikuje samo po tome što je đ zamenjeno sa g, ć sa k a za glas dz koji postoji u makedonskom, uzet je znak S.

Osnov savremene latinice – humanistika

U doba Renesanse (u XV veku ) u Italiji odbačena je gotička tradicija, a kao uzor je postavljeno vraćanje na antičke oblike umetnosti.
Slično postupaju i književnici, proučavaoci antičkog kulturnog nasleđa, koji su se zvali humanisti. Oni odbacuju goticu i uzore za novo pismo traže u antičkim rukopisima. Ne zmajući da je većina antičkih rukopisa za vreme Karla Velikog prepisana pismom iz tog vremena – karolinškom minuskulom, oni prihvataju uz vrlo male izmene ovo srednjevekovno pismo davši mu naziv “humanistička minuskula”. Kada se sredinom XV veka javljaju prve štamparije u Italiji u njima se, za razliku od Nemačke, gde dominira gotica, za uzor prvih tipografskih slova uzima humanistička minuskula. Misleći da ova slova potiču iz antičkog vremena daju im naziv “antikva” koji se i do danas zadržao.


burek.

Iako su povijest čovječanstva i evolucija prirode obavijene velom tajni i na izvjestan način nedokučive, povezani smo s njima i nastavljamo ih preko mnogih spona.

Postoje nebrojeni tragovi koje nam je ostavilo čovječanstvo prošlosti, a koji danas stoje pred nama i govore nam o njihovu životu, iskustvu, snovima i težnjama. Razumijevanje tih tragova važno je za čovjeka koji traži viziju budućnosti, baš kao što je moreplovcu za novo putovanje važna karta. Iako je ona nepotpuna i ne može predvidjeti sve opasnosti putovanja, svaki će ucrtani svjetionik, greben, obala ili luka biti dragocjeni i životno važni tijekom putovanja. Jedan dio te karte, trag koji smo dobili u naslijeđe, za čovjeka današnjice je i pismo. Pomoću njega prepoznajemo univerzalnu potrebu čovjeka za prenošenjem i čuvanjem iskustava.

Karta za ovu plovidbu po pismima prilično je oštećena i iskidana vjetrovima povijesti, pa ako je i ne možemo u potpunosti rekonstruirati, njezini nam dijelovi mogu poslužiti kao spomenici jedne neutažive, ali izuzetno djelotvorne težnje za istinom.

Piktografsko ili slikovno pismo


Piktografsko ili slikovno pismo jedan je od najstarijih oblika sustavnog zapisivanja misli i događaja. Sastoji se od, kao što mu sam naziv kaže, niza pojednostavljenih sličica pri čemu svaki pojedini znak ili sličica doziva u čitateljevu svijest određene događaje i stvari koje on asocijativno veže uz taj znak. Nizanjem i grupiranjem znakova ili sličica moguće je prikazati neki događaj ili fiksirati neku misao. Za piktografsko je pismo svojstveno to da ga nije potrebno posebno učiti, da nema točno određen i konačan broj znakova niti znakovi imaju točno određen oblik ili značenje. S jedne strane u tome leži prednost piktografije jer takvo pismo nadilazi granice jezika, pa je manje-više razumljivo ljudima koji ne govore istim jezicima. S druge strane, takve znakove može pročitati samo onaj tko zna njihovo značenje. Upravo nam ta neposrednost piktografskog pisma onemogućuje da saznamo nešto više o jeziku naroda koji ga je stvorio.

Najpoznatije slikovno pismo svakako su egipatski hijeroglifi. Iako su riječju hijeroglifi Grci prvenstveno označavali drevno egipatsko pismo, od XIX. stoljeća ta se riječ počinje upotrebljavati kao izraz za označavanje svih slikovnih pisama starih naroda.

Slikovnim se pismom na ovaj ili onaj način služimo i danas. Strelica koja ukazuje na smjer kojim trebamo krenuti, većina prometnih znakova i slično, elementarni su piktografski oblici u svakodnevnoj upotrebi.

Ideogramsko pismo

Ideogramsko pismo nastalo je iz potrebe za predočavanjem riječi koje nije bilo moguće jednostavno naslikati i u tom smislu predstavlja viši razvojni stupanj piktografije. Ideogrami ne predstavljaju događaje shematskim crtežima cjelovitih figura ili predmeta, nego crtežima reduciranim do osnovnih, karakterističnih elemenata predmeta koji se prikazuju. Na primjer, to znači da se za pojam čovjeka više ne crtaju svi dijelovi njegova tijela, nego samo jedan, i to onaj najkarakterističniji koji postaje znak – simbol njega cijeloga.
Temelji za razvoj pravog, fonetskog pisma stvoreni su u trenutku kada su se, umjesto da se smišljaju novi ideogrami za izražavanje jezičnih pojedinosti, počeli upotrebljavati neki postojeći za riječi koje se jednako ili slično izgovaraju. Fonetskoj upotrebi ideograma pogodovala je i priroda nekih jezika, na primjer staroegipatskog i kineskog. Naposljetku se iz mješovitog ideogramsko-fonetskog pisma razvilo slogovno te fonetsko pismo.
Jedina sustavna ideogramska pisma koja su danas u upotrebi pisma su Kine i Japana, iako primjere upotrebe ideograma susrećemo i u našem svakodnevnom životu. Tu se ubrajaju rimski i arapski brojevi, znakovi interpunkcije, matematički, astrološki, meteorološki znakovi i mnogi drugi.

Egipat

Pismo drevnih Egipćana bili su hijeroglifi. Egipćani su ih stvorili i razvili te se pretpostavlja da su ih upotrebljavali za grafičko prikazivanje isključivo egipatskog jezika. Sa svojom izvedenicom – demotskim pismom – ostali su u upotrebi do otprilike polovice VI. stoljeća, otkad datira posljednji pronađeni natpis ispisan hijeroglifima iz vremena vladavine prvog bizantskog cara Justinijana I.
Egipćani su svoje pismo nazivali m-d-r n-t-r, što znači uklesani znaci. Riječ kojom se danas označava to drevno egipatsko pismo ustvari je grčkog podrijetla, a sastoji se od riječi hieros, u značenju svet, i riječi glyfo, u značenju klesati. Hijeroglifi su, naime, prvotno uklesavani u kamen i ucrtavani u glinu i bili su namijenjeni ispisivanju sakralnih tekstova u piramidama, hramovima i grobnicama. Velika se pažnja pridavala ispisivanju natpisa, ne samo zbog njihova sadržaja, već i zbog toga što nisu bili namijenjeni vjekovima, već vječnosti, ne pojedincima, nego budućim generacijama.

U starijem stupnju razvoja hijeroglifi su bili simboličko pismo, pri čemu je za svaki pojam, konkretni ili apstraktni, postojao odgovarajući slikovni znak. Svaka pojedina sličica označavala je ono slovo, onaj glas kojim je počinjala riječ koja je označavala predmet prikazan sličicom. U kasnijoj razvojnoj fazi Egipćani su izabrali dvadeset i četiri, a nakon toga trideset hijeroglifa koje su upotrebljavali za isto toliki broj glasova svoga jezika. U najstarijim natpisima hijeroglifi su se ispisivali poredani odozgo prema dolje, u kasnijim slijeva nadesno, a samo ponekad obratno.
Sve češćom upotrebom papirusa dolazi do pojednostavljenja i skraćivanja hijeroglifskih znakova, što ima za posljedicu razvoj demotskog pisma koje se pojavljuje kao potreba za što bržim načinom pisanja, a karakterizira ga spajanje više znakova hijeroglifskog pisma u jedan znak. Uglavnom se upotrebljavalo u svjetovne svrhe, za pisanje književnih djela, u administraciji, vojsci i trgovini.

Hetitsko carstvo

Kapadokijska visoravan u unutrašnjem dijelu Male Azije bila je domovina nestale civilizacije Hetita (1500. – 600. g. pr. Kr.). Izuzetna ratnička vještina, disciplina, visoka moralnost te kulturna profinjenost koje naslućujemo iz sačuvanih materijalnih ostataka, ukazuju na visokorazvijenu civilizaciju koja je posjedovala duboke spoznaje o prirodi i čovjeku.
S ostalim elementima babilonske kulture Hetiti su prihvatili klinasto pismo koje su upotrebljavali isključivo u svjetovne svrhe, u državnim i trgovačkim poslovima.
Za religiozne potrebe i na umjetničkim predmetima od kamena i metala (bronce, olova, srebra) upotrebljavali su slikovno pismo, odnosno hijeroglifsko pismo koje je, unatoč velikoj sličnosti egipatskim hijeroglifima, ostalo neodgonetnuto do danas zbog nepoznata jezika kojim su govorili.

Mohenjo Daro

Dolina rijeke Inda i njezina četiri pritoka, poznata pod zajedničkim nazivom Penjab (petorječje), bila je sjecište visokorazvijenih kultura.
Na području današnjeg Pakistana iskopane su 1922. godine, ispod tisućljetnog mulja, ruševine gradova Mohenjo Daro i Harapa, ostaci jedne iščezle i zaboravljene civilizacije visokorazvijene kulture. Osim veličanstvenih arhitektonskih iskopina, na nalazištu je pronađeno oko dvije i pol tisuće amuleta većinom kvadratna oblika, iako ih ima i u obliku trostranih, četverostranih i višestranih prizmi. Izrađeni su većinom od steatita ili zemljaste rude, ali i od gline i slonovače. Podsjećaju na pečatnjake, iako su se mogli nositi i oko vrata kao amajlije ili amblemi. Reljefi i natpisi koji se pojavljuju na njima pisani su zasad nepoznatim pismom slikovnog tipa i prikazuju razne mitološke scene izrađene vrlo visokim umjetničkim stilom. Na njima su prikazi božanstava, najvjerojatnije zaštitnika onih koji su ih nosili.

Uskršnji otok

Usred beskraja Pacifika nalazi se ovaj usamljeni otok vulkanskog podrijetla, jedna od najvećih kulturno-povijesnih zagonetki posljednjih stoljeća. Njegovi kameni kipovi divovskih razmjera što se uzdižu duž obale na izvedenim terasama kao da dočekuju putnike namećući im uvijek ista pitanja: tko, kada, kako i radi čega ih je postavio?
S nestankom starosjedilaca nestala je jedna visokorazvijena prapovijesna kultura, a s njom i sjećanje na pismo koje je pronađeno na dvjestotinjak drvenih ploča. Nazivali su ih kohau-rongo-rongo, odnosno drvo koje govori.
Pismo koje se pojavljuje na tim pločama uglavnom je piktografskog karaktera. Mogao ga je čitati jedino onaj koji je tekst znao napamet, pri čemu su likovi ljudi, životinja, riba i slično služili samo kao podsjetnici na temelju kojih se razvijala priča. Do danas nije otkriven sadržaj tih ploča jer je praktički nemoguće otkriti značenje pisma bez poznavanja jezika.
Postojala su dva oblika tog pisma; staro pismo koje su poznavali samo izabrani pojedinci, vladar i visoki svećenici, a služilo je za prenošenje najdubljih spoznaja; drugi oblik tog pisma služio je za pisanje kronika.
Znanost do sada nije uspjela ustanoviti odakle potječe pismo s Uskršnjeg otoka, ali je pronađena zapanjujuća sličnost s pismom kulture Mohenjo Daro. Postoji vrlo veliki broj sličnih znakova, iako su neki potpuno identični. Unatoč činjenici da su te kulture prostorno odvojene oko dvadeset tisuća kilometara, a vremenski oko pet tisuća godina, podudara se čak oko stotinu i šezdeset znakova.

Kretska pisma

Na Kreti, najvećem otoku Egejskog mora, mjestu na kojem su dolazile u dodir kulture triju kontinenata staroga svijeta, razvila se visoka civilizacija brončanog­ doba – minojska ili egejska civilizacija. Sudeći po mnogobrojnim arheološkim ostacima, ta je civilizacija bila izuzetno bogata i moćna. Što se tiče pisanih nalaza, minojska je civilizacija stavila pred znanstvenike još uvijek neriješenu zagonetku pisma i jezika. Za sada je poznato da su upotrebljavali dva piktografska i dva linearna pisma (linear A i linear B) i da je iz jednog od njih nastalo feničko pismo kao preteča grčkog, a kasnije i mnogih poznatih europskih pisama.
Analizirajući svako pojedino slovo feničkog alfabeta, na osnovi vrlo bogate ostavštine iz mitologije naroda staroga vijeka te simbolike brojeva, odnosno redoslijeda mjesta pojedinih slova u alfabetu, njemački filozof i kulturolog Thomas Schneider došao je do zaključka da alfabet nije slučajni skup slova, nego grafički sažeti mit o umirućem i uskrsavajućem Bogu, sličan mitovima o Ozirisu, Tamuzu, Dionizu, Balduru i bezbrojnim drugim božanstvima živih i mrtvih religija. Red alfabeta, prema Schneideru, započinje simbolom života, a završava simbolom smrti.
Na temelju alfabetskih znakova Schneider je rekonstruirao mit o jednom božanstvu koje je imalo simbolički oblik bika i bilo obožavano kao bog Sunca, a kao sveto oružje nosio je dvostruku sjekiru (labrys). Bio je to bog-kralj i sudac, stvaratelj neba i zemlje, ratnik i pobjednik.

Na zapadu Europe – ogamsko pismo

To najegzotičnije pismo Europe, koje najčešće nalazimo u Irskoj i Walesu, naziva se galskom riječju ogam, a vjeruje se da ga je stvorio istoimeni keltski bog. Postoje teorije prema kojima je ime tog pisma izvedeno iz grčke riječi agma, kao i da je nastalo prema istoimenom kamenu ispisanom tim znacima, a koji su Kelti stavljali u grobove.
Podrijetlo samog pisma također je nejasno. Najčešće ga nalazimo na drvenim daščicama, bojnim štitovima i sličnim predmetima te nadgrobnim spomenicima.
Smatra se da je ogam bilo magijsko pismo druida koje je po svom karakteru bilo vrlo jednostavno. Sastojalo se od dvadeset slova podijeljenih u aicme, četiri grupe od po pet slova. Aicme su predstavljale kombinacije jedne do pet okomitih ili kosih crtica koje kao grane iz stabla izlaze iz jedne ili druge ili obje strane osnovne debele crte.
Svako pojedino slovo dobilo je naziv prema nekoj biljci, a cijela se abeceda nazivala bethe-luis-nim, što u prijevodu znači breza-brijest-jasen. Svaki je suglasnik predstavljao ime jednog od 13 mjeseci koji su trajali 28 dana. Svaki samoglasnik simbolički je predstavljao jedan dio godine i odgovarao je godišnjim svetkovinama.
Priredile: Svjetlana Pokrajac i